Pesme sunca 2 (Dučićeve pesme)

←< Senke po vodi

PESME SUNCA Pisac: Jovan Dučić

Jutarnje pesme >→

JADRANSKI SONETI

Pored vode

Sa Boninova

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...

A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

Kraj mora

Iz Boke

Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.

Selo

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Ko nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Leto

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cvetô
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.

Slušanje

Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.

Dubrovački requiem

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.

A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

Dalmacija

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Albatros je jedan kružio nad vodom,
Zalutao amo ko zna s koga mora.
I plamen dok hvata krvavijem svodom,
I puši iz modrih maslinovih gora,

Gordo, sa daleko raširenim krilom,
Kružaše albatros... Beše u porfiri,
Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:

Izgleda duh strasni Dioklecijana
Nad dragim se morem dalmatinskim širi,
U sunčano veče jednog Carskog Dana.

Noćni stihovi

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Šume u toj pesmi, i šapću i struje;
I moja se duša jasno u njoj čuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom
Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom
Pogase lagano bele zvezde njene -

Ona šumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tužno, kô cveće i stene,
Moje mračno lice suzama i maglom.

Jutrenji sonet

Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa

Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.

I osećam gde se budi, tihim šumom,
Uspavana duša stvâri oko mene.
I miriše more ribom; dok za humom
Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...

Znam, nekad ko dete, u svitanje zore,
Istim ovim putem silažah na more,
I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.

Čujem i sad: huji ispod oštrih žala
Isti stih, još isti što me nekad srete -
Stih iz strofe ko zna kada započete.

Zvezde

Sa ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

Ljubav

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

Mesečina

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.

A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.

A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.

Večernje

Iz Cavtata

Zaraslo ostrvo u šumi oliva,
Ko crn galeb leži nasred morskih vala.
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, ko zaborav, nečujna i siva.

Penuši se talas i mirno celiva
Slano crno stenje na rubu obala.
Vidim vrh zvonika; to crkvica mala
Viri iz maslina, topola i iva.

Opet noć bez mira. I sad iz daleka,
Večernjega zvona kad se čuje jeka,
Pominjem te s bolnom suzom što se roni.

Nem, na izgubljenom valu, nasred vode,
Prve senke noći dok rastu i brode...
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni...