О Македонији и Македонцима/VIII. Завршна реч.
| ←VII. Мало историје. | О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић VIII. Завршна реч. |
Читаоцима→ |
Да завршимо ова наша мала разлагања. И ако би се о Македонији и о Македонцима дало још много и много говорити; и ако ми нисмо ни из далека казали и навели све што се у потврду нашега мишљења, а према садашњем стању знања о етнографији, лингвистици и историји Македоније, може казати и навести – ми ћемо, ипак, даљи разговор о том за сад прекинути. Као прва реч биће, надамо се, довољно и оволико колико смо и овога пута рекли. Доцније, кад се покаже потребно, ми ћемо нашу прву реч допунити и још боље поткрепити новим фактима и новим доказима. И то нам нимало неће бити тешко учинити ни по материјалу који већ и сад стоји на расположењу, ни по основима и доказима које противници наши у овом питању износе, те у толико мирније можемо прекинути наш разговор о том и латити се другога посла, који у овом тренутку занима све духове у Србији и који и нама не допушта да на рачун његов овога пута дуже беседимо о Македонији.
Али пре него што прекинемо овај разговор о Македонији и Македонцима вредно је да се запитамо, до каквога су нас ресултата довела ова разматрања и шта су нам јасно на видик изнела ова разлагања?
Пре свега видели смо да су Срби тако да кажемо отпочели бугарску литературу нову и да је отац наше књижевности Вук С. Караџић у исто време отац и бугарске нове књижевности. Даље смо видели, да су Срби од почетка овога века у свакој прилици потпомагали и морално и материјало препорађај бугарски, а да су Бугари одмах од почетка, без икаква обзира на Србе, трудили се уверити свет, а нарочито Русе, да је Македонија бугарска и да су Македонци чисти Бугари. Буђење, које је у њих отпочело почетком овога века српским народним покретом и борбама Руса противу Турака, показало се најпре на тишој и лакшој борби са грчком јерархијом и грчким свештенстом пошто им за другу борбу није дотицало снаге. Покрет тај био је такве природе да је лако задобио за себе и Русе и Србе, и ми смо видели где су и један и други према снази својој ревносно помагали Бугаре. Кад је и пред Русима и пред Србима стајало питање: хоће ли помагати Бугаре да добију своје свештенике или да подржавају Грке, онда су они без двоумљена стали на страну Бугара. Међу тим Бугари нису ни с тим били задовољни: они су тражили помоћи и у Енглеза, и у Американаца, и у Француза, и у Аустријанаца. Тако се стекло да су они за себе скоро одмах у почетку имали на својој страни одасвуда помоћ. Али та велика и жарка жеља за туђу помоћ па ма откуда долазила (а долазила је, као што смо видели, с најразличнијих страна и вођена најразличнијим интересима) донела је Бугарима одмах баш крњење онога што су на својој застави били истакли: свога народног православља. Ну они за то нису марили, и тако је одмах бугарски црквени покрет за своју православну јерархију изнео у исто време и покрет религиозни, покрет мисионарства и преласка у другу веру, који су, како смо видели, руководили њихови први људи. Њихова је политика била онда само истицати противност и права према Грцима, од њих се отети и ослободити, па ма и по цену одступања од старе народне вере. Отуда лозинка целога покрета: Грци или Бугари. Цела бугарска литература овога времена и сав њихов рад био је прожман само овом лозинком. Њу су они пренели и на Србе, а нарочито на Русе. Руси с једне стране желећи ближе познати своје друштво с овом својом дуго потиштеном браћом, а с друге ради будући и помоћи им у њиховој борби противу грчке јерархије стајали су скоро искључно под утицајем горе поменуте лозинке, те се и на радовима свих руских књижевника овога доба (од 1840. до 1870. године) огледа ова струја, која је тако да кажемо невољно захватала и раднике иначе опрезне и смотрене у својим извођењима и закључивањима. То је, после, да бог ме, учинило, те се и доцније тај исти утицај опажао на руским књижевницима, јер је она дуга борба с једне стране помогла да се тако мишљење већ сформира и утврди, а с друге стране сталан и непрекидан рад бугарски, у правцу већ започетом, непрестано је то мишљење подржавао. Отуда појава да многи Руси и данас с неповерењем предусрећу свако противно мишљење, и отуда да многи од њих с неким чуђењем гледају на своје суграђане: г. Мајкова, који тако добро зна српску историју, и на г. И. С. Јастребова, који се, будући на самоме лицу места више од двадесет година, није дао завести оном струјом која је у Руса била обладала. Знамо да су многи од нас ову појаву, која се и данас, ма да већ ослабљена нешто види код Руса, вољни тумачити политиком, а у понеких руских књижевника и – неким великим утицајем на њих од стране Бугара. Са своје стране мислимо, да је најближе истини и највероватније свести целу појаву на ону општу струју из педесетих и шесетих година и на, отуда потеклу, необавештеност. Ми бисмо, као Срби, желели само једно: да руски књижевници цело питање подвргну новој, озбиљној и свестраној штудији, узимљуќи у обзир све моменте који су од утицаја били и могли бити. За нас је то довољно, ми више не тражимо. Уверени смо да ће онда почети другим очима на ову ствар гледати, као што су, са задовољством помињемо, неки већ и почели гледати.
Иста та струја, у мањој мери већ с тога што је и наша снага била мања, била је у оно доба и у Срба. Отуда појави, да српско учено друштво издаје о свом трошку Верковићеве песме македонских „Бугара“ – без разбора и без критике.
Отуда, на послетку, и факат, да се рад једнога Јосипа Милера, заснован на проучавању дугогодишњем у самом оним крајевима, изгубио, незнан и нечувен, и ако му је велики Шафарик писао предговор, те изнео посредно на тај начин и своје мишљење о народности Македонаца, разуме се са свим противно његовом дотадањем веровању и тврђењу – што даје основано веровање, да би или исти такав или сличан утицај на гледиште и многих руских књижевника извршило ново, свестрано, марљиво и беспристрасно проучавање овога питања.
Нови радови Драганова и Јастребова, пажљивије проматрање самих старијих радова и изнашање дотле незнаних споменика, испитивања Васиљевскога и неколиких других руских научника отворили су нове изгледе и нове погледе. На основу неколиких од њих (све ми нисмо могли употребити због краткоће времена које смо на расположењу имали и због незгодних прилика у којима је овај мали посао рађен), ми смо већ овде могли изнети по нешто и нешто што се до сад или није знало или што се у са свим друкчијој светлости представљало. Ми смо нпр. видели да језик Македонаца има све гласовне законе садшњега српскога језика, да он има многе остатке старога српскога језика и да се понеки појави и у њему и данашњем српском језику могу врло лепо, лако и природно протумачити природним развојем једнога из другога. Ми смо осим тога видели, да скоро све битне особине правога бугарскога језика стоје далеко од језика Македонаца, и да се утицај бугарскога језика и сличност његова с македонским своди скоро једино на поремећеност облика – премда опет никако у оној мери, у којој се то обично мисли. Даље смо нашли да су живот и обичаји Македонаца тако блиски, да не кажемо истоветни, са животом и обичајима српскога народа, да то невољно мора пасти у очи сваком који само хоће без предрасуде о том да мисли и говори. На послетку видели смо и историјом и данашњом топографијом потврђено, да је у Македонији Срба било и у половини седмога века, и у 9. и 10. веку, и у вековима који су иза њих редом низали. Ми смо то све црпили и наводили из извора најбољих и из списа са свим Бугарима пријатељских, уздржавајући намерно од навођења српских писаца где год потврде нисмо могли и у других наћи. Овде бисмо само још свратили пажњу књижевника на једну околност, која је важна али које се нисмо дотицали на свом месту, немајући времена да дотични материјал како треба прегледамо и употребимо. То су поменици 15-17 века: Крушевски, Призренски, Лесновски, Кратовски, Пчински, Коришки, Дечански, Пећски, о којима говори г. Ст. Новаковић у Гласнику XLII. Тамо ће се наћи не само потврде и нова материјала за топографију која сведочи о Србима у оним крајевима (Србин, село; Србица, село; Србија град), но и врло важна материјала који дају имена и презимена људи онамо поменутих......
Па на основу свега тога шта мислите ви сада о народности садашњих Македонаца? – запитаће нас можда ко.
Ево да кажемо и то.
Било је некад време, па оно, на жалост, још и данас у многоме траје, кад се у словенских научника и књижевника веровало, мислило и тврдило: да су и цела Панонија, и цела Дакија, и цела Мизија, и цела Тракија, и цела Македонија, и цела Тесалија, Епир па и Грчка, не изузимајући ни источни део Горње Мизије (Браничево) Видинску и Средачку област - (старе Dacia ripensis и Dacia mediteranea) били насељени Словенима, па да је после међу њих дошао тако названи клин српско-хрватски – заборављајући неприродност такога кретања и селења. И како је онда, од 6. века почињући, име Словена добило прво грађанства у свих писаца, то се име Србин и Срби примењивало лингвистички и етнографски управо само на Србе у Рашкој жупанији, а сва остала племена словенска крстила су се или племенским именима (управо именима родова), или именима новозаузетих земаља или општим именом – Словена. Тако су били па и сад су: Зећани, Хумљани, Трбињани, Конављани, Далматинци, Црногорци, Бошњнаци, Сремци, Бачвани, Банаћани, Буњевци, Шокци, Шумадинци, Рашани, Бодрићи, Браничевци, Тимочани, Брсјаци, Драговићи, Пијанци, Копановци, Пољани, и т. д. Кад су у другој половини седмога века (679) дошли несловенски Бугари у Доњу Мизију, они покоре многа словенска племена и заснују једну државу са јаком централизацијом. Овај моменат био је од такога утицаја на словенске књижевнике и научнике, да су они, смемо тврдити, без основаних разлога сва словенска племена јужно од Дунава, источно од Мораве и јужно од Косова, крстили именом – Бугарских Словена; а оне у Дакији Дако Словенима, у Панонији Панонским Словенима. Веровало се и мислило се да су сва та племена словенска у Панонији, Дакими, Доњој Мизији, Тракији, Македонији, у Браничеву, у Средачкој области говорила једним језиком, који се звао словенским језиком.
По тој теорији према овој тобож једноставној маси Словена у лингвистичком и етнографском погледу, стајала су српска племена тако да кажемо као неко мало, усамљено и у ово море словенско убачено сироче. Тако једанпут установљена ова теорија је једнако трајала и живела, негледајући на нека факта која су јој противна била и која је она, немогући их обићи, с натегом објашњавала, догонећи их на већ утврђени калуп. Видећи још у првим временима по сеоби словенској Србе у Славонији, Срему, Бачкој и Банату; видећи српски језик не само у Браничеву и на Тимоку, но и у изворним пределима источне Мораве, а његове главне и основне елементе у целој Видинској и Средачкој области, па и у свој Македонији – научници словенски мислили су да ће све то лако објаснити неком чудотворном експансивном снагом српскога елемента, не дирајући ни мало у један пут већ утврђену теорију. На тај начин су многи од њих и данас склони објашњавати све појаве лингвистичке и етнографске, које су у поменутим крајевима опазили Иречек, Драганов, Милер, Јастребов и други. Остављајући са свим стручним и позванијим људима од књиге и науке да ово питање основно претресу и реше, ми ћемо овде само смерно нагласити како су поменуте појаве толико крупне и значајне, да су сасвим кадре изнети пред научнике питање о ревизији и новом претресу досадашње теорије о Словенима и словенском језику; јер, заиста, мучно да се може крстити научним мишљење које на тако лак и површан начин, неком чудотворном снагом српскога елемента, објашњава онако крупне лингвистичке и етнографске појаве у балканских и дунавских Словена. Природно се сваком мора наметнути питање, кад чује такво објашњење: је ли могућно да један народић, какав се Срби јављују у тој словенској теорији, направи својом снагом толико основну и тако обимну револуцију, да он у толико грдну масу Словена унесе костур и душу свога језика и свога живота!? И овако је питање толико оправданије и природније, што се у сличним приликама не може нигде да покаже таква једна чудотворна народна снага. На послетку на мењање досадашње теорије мораће, осим овога, утицати и неки нови историски извори, који указују на Србе онамо где их до сад обично словенски научници нису тражили.[1] Из овога свега излази: или да су сва македонска словенска племена још од полетка била српска племена, или да су та племена још до досељења била и по станишту и по језику најближа Србима. Само се на тај начин, по нашем мишљењу, лако и природно могу објаснити факта и појаве које смо у овом малом послу изнели. Данас су она и језиком и целим животом толико блиска и српском језики и српском животу, да се разложно од Срба не могу двојити ни лингвистички ни етнографски – то је јасно и за нас, а, надамо се, и за свакога који пажљиво, правилно и беспристрасно проучи и оцени све што је од меродавнога утицаја на лингвистичку и етнографску деобу племена и народа. Јер нико неће моћи порећи да је и природније, и логичније, и научније узети да је језик Македонаца дијалекат српскога језика, пошто у том дијалекту онако видно место заузимају сви главнији гласовни закони српскога језика и пошто се одступања у њему и лако и природно тумаче историским развитком српскога језика, него узимати да је он дијалекат бугарскога језика, кад се сви бугаризми у њему, и по својој унутрашњој вредности и по свом обиму, природно и лако могу протумачити простим утицајем бугарскога језика, који је само променљивије делове језика (облике) успео себи приближити, али од кога су се костур и душа језика са свим отели – што сваки дијалекат једнога језика мора да сачува, да би могао бити грана од истога стабла.
Примедби к страни 100. У свези с овим нека је споменуто још, како Димитрије Хоматенски, архијепископ оридски, Грк, пише нашем Стевану Првовенчаном, на грчком, и вели му: да „бугарски језик не зна шта је то биће, природа, јединица, ипостас, већ њих само има ромејски,“ - па му сигурно за то и пише грчки. Види, даље, и Архив IV B, IV књ. чланак Васиљевскога: „ко је основао друго бугарско царсвто (Acénâ),“ о употреби речи Бугарин и Бугарија у Византинаца. Чини ми се кад би се прибрали и оценили сви примери ових речи у Византинаца нашло би се: да у средњевековном грчком горње речи врло често значе простоту и пастирски живот, те да је према том, врло погрешно при превођењу давати им само значење имена језика и народа бугарскога. Пример из писма Хоматенскога Стевану Првовенчаном, рекао бих, јасан је доказ за то.
- ↑ Грк Кевкамен сведочи за Влахе тесалијске око 1082. године, да су се доселили „из стрмених и брдовитих места близу Саве и Дунаве, где данас Срби живе.“ То може бити само Браничево. - Види у Журнал мин. нар. просвете, чланак Васиљевскога. (На овај податак свратио ми је пажњу г. Љ. Ковачевић, за што нека му је благодарност од моје стране).