O Makedoniji i Makedoncima
Pisac: Stojan Protić
VIII. Završna reč.


VIII
Završna reč.

Da završimo ova naša mala razlaganja. I ako bi se o Makedoniji i o Makedoncima dalo još mnogo i mnogo govoriti; i ako mi nismo ni iz daleka kazali i naveli sve što se u potvrdu našega mišljenja, a prema sadašnjem stanju znanja o etnografiji, lingvistici i istoriji Makedonije, može kazati i navesti – mi ćemo, ipak, dalji razgovor o tom za sad prekinuti. Kao prva reč biće, nadamo se, dovoljno i ovoliko koliko smo i ovoga puta rekli. Docnije, kad se pokaže potrebno, mi ćemo našu prvu reč dopuniti i još bolje potkrepiti novim faktima i novim dokazima. I to nam nimalo neće biti teško učiniti ni po materijalu koji već i sad stoji na raspoloženju, ni po osnovima i dokazima koje protivnici naši u ovom pitanju iznose, te u toliko mirnije možemo prekinuti naš razgovor o tom i latiti se drugoga posla, koji u ovom trenutku zanima sve duhove u Srbiji i koji i nama ne dopušta da na račun njegov ovoga puta duže besedimo o Makedoniji.

Ali pre nego što prekinemo ovaj razgovor o Makedoniji i Makedoncima vredno je da se zapitamo, do kakvoga su nas resultata dovela ova razmatranja i šta su nam jasno na vidik iznela ova razlaganja?

Pre svega videli smo da su Srbi tako da kažemo otpočeli bugarsku literaturu novu i da je otac naše književnosti Vuk S. Karadžić u isto vreme otac i bugarske nove književnosti. Dalje smo videli, da su Srbi od početka ovoga veka u svakoj prilici potpomagali i moralno i materijalo preporađaj bugarski, a da su Bugari odmah od početka, bez ikakva obzira na Srbe, trudili se uveriti svet, a naročito Ruse, da je Makedonija bugarska i da su Makedonci čisti Bugari. Buđenje, koje je u njih otpočelo početkom ovoga veka srpskim narodnim pokretom i borbama Rusa protivu Turaka, pokazalo se najpre na tišoj i lakšoj borbi sa grčkom jerarhijom i grčkim sveštenstom pošto im za drugu borbu nije doticalo snage. Pokret taj bio je takve prirode da je lako zadobio za sebe i Ruse i Srbe, i mi smo videli gde su i jedan i drugi prema snazi svojoj revnosno pomagali Bugare. Kad je i pred Rusima i pred Srbima stajalo pitanje: hoće li pomagati Bugare da dobiju svoje sveštenike ili da podržavaju Grke, onda su oni bez dvoumljena stali na stranu Bugara. Među tim Bugari nisu ni s tim bili zadovoljni: oni su tražili pomoći i u Engleza, i u Amerikanaca, i u Francuza, i u Austrijanaca. Tako se steklo da su oni za sebe skoro odmah u početku imali na svojoj strani odasvuda pomoć. Ali ta velika i žarka želja za tuđu pomoć pa ma otkuda dolazila (a dolazila je, kao što smo videli, s najrazličnijih strana i vođena najrazličnijim interesima) donela je Bugarima odmah baš krnjenje onoga što su na svojoj zastavi bili istakli: svoga narodnog pravoslavlja. Nu oni za to nisu marili, i tako je odmah bugarski crkveni pokret za svoju pravoslavnu jerarhiju izneo u isto vreme i pokret religiozni, pokret misionarstva i prelaska u drugu veru, koji su, kako smo videli, rukovodili njihovi prvi ljudi. Njihova je politika bila onda samo isticati protivnost i prava prema Grcima, od njih se oteti i osloboditi, pa ma i po cenu odstupanja od stare narodne vere. Otuda lozinka celoga pokreta: Grci ili Bugari. Cela bugarska literatura ovoga vremena i sav njihov rad bio je prožman samo ovom lozinkom. Nju su oni preneli i na Srbe, a naročito na Ruse. Rusi s jedne strane želeći bliže poznati svoje društvo s ovom svojom dugo potištenom braćom, a s druge radi budući i pomoći im u njihovoj borbi protivu grčke jerarhije stajali su skoro isključno pod uticajem gore pomenute lozinke, te se i na radovima svih ruskih književnika ovoga doba (od 1840. do 1870. godine) ogleda ova struja, koja je tako da kažemo nevoljno zahvatala i radnike inače oprezne i smotrene u svojim izvođenjima i zaključivanjima. To je, posle, da bog me, učinilo, te se i docnije taj isti uticaj opažao na ruskim književnicima, jer je ona duga borba s jedne strane pomogla da se tako mišljenje već sformira i utvrdi, a s druge strane stalan i neprekidan rad bugarski, u pravcu već započetom, neprestano je to mišljenje podržavao. Otuda pojava da mnogi Rusi i danas s nepoverenjem predusreću svako protivno mišljenje, i otuda da mnogi od njih s nekim čuđenjem gledaju na svoje sugrađane: g. Majkova, koji tako dobro zna srpsku istoriju, i na g. I. S. Jastrebova, koji se, budući na samome licu mesta više od dvadeset godina, nije dao zavesti onom strujom koja je u Rusa bila obladala. Znamo da su mnogi od nas ovu pojavu, koja se i danas, ma da već oslabljena nešto vidi kod Rusa, voljni tumačiti politikom, a u ponekih ruskih književnika i – nekim velikim uticajem na njih od strane Bugara. Sa svoje strane mislimo, da je najbliže istini i najverovatnije svesti celu pojavu na onu opštu struju iz pedesetih i šesetih godina i na, otuda poteklu, neobaveštenost. Mi bismo, kao Srbi, želeli samo jedno: da ruski književnici celo pitanje podvrgnu novoj, ozbiljnoj i svestranoj študiji, uzimljuќi u obzir sve momente koji su od uticaja bili i mogli biti. Za nas je to dovoljno, mi više ne tražimo. Uvereni smo da će onda početi drugim očima na ovu stvar gledati, kao što su, sa zadovoljstvom pominjemo, neki već i počeli gledati.

Ista ta struja, u manjoj meri već s toga što je i naša snaga bila manja, bila je u ono doba i u Srba. Otuda pojavi, da srpsko učeno društvo izdaje o svom trošku Verkovićeve pesme makedonskih „Bugara“ – bez razbora i bez kritike.

Otuda, na posletku, i fakat, da se rad jednoga Josipa Milera, zasnovan na proučavanju dugogodišnjem u samom onim krajevima, izgubio, neznan i nečuven, i ako mu je veliki Šafarik pisao predgovor, te izneo posredno na taj način i svoje mišljenje o narodnosti Makedonaca, razume se sa svim protivno njegovom dotadanjem verovanju i tvrđenju – što daje osnovano verovanje, da bi ili isti takav ili sličan uticaj na gledište i mnogih ruskih književnika izvršilo novo, svestrano, marljivo i bespristrasno proučavanje ovoga pitanja.

Novi radovi Draganova i Jastrebova, pažljivije promatranje samih starijih radova i iznašanje dotle neznanih spomenika, ispitivanja Vasiljevskoga i nekolikih drugih ruskih naučnika otvorili su nove izglede i nove poglede. Na osnovu nekolikih od njih (sve mi nismo mogli upotrebiti zbog kratkoće vremena koje smo na raspoloženju imali i zbog nezgodnih prilika u kojima je ovaj mali posao rađen), mi smo već ovde mogli izneti po nešto i nešto što se do sad ili nije znalo ili što se u sa svim drukčijoj svetlosti predstavljalo. Mi smo npr. videli da jezik Makedonaca ima sve glasovne zakone sadšnjega srpskoga jezika, da on ima mnoge ostatke staroga srpskoga jezika i da se poneki pojavi i u njemu i današnjem srpskom jeziku mogu vrlo lepo, lako i prirodno protumačiti prirodnim razvojem jednoga iz drugoga. Mi smo osim toga videli, da skoro sve bitne osobine pravoga bugarskoga jezika stoje daleko od jezika Makedonaca, i da se uticaj bugarskoga jezika i sličnost njegova s makedonskim svodi skoro jedino na poremećenost oblika – premda opet nikako u onoj meri, u kojoj se to obično misli. Dalje smo našli da su život i običaji Makedonaca tako bliski, da ne kažemo istovetni, sa životom i običajima srpskoga naroda, da to nevoljno mora pasti u oči svakom koji samo hoće bez predrasude o tom da misli i govori. Na posletku videli smo i istorijom i današnjom topografijom potvrđeno, da je u Makedoniji Srba bilo i u polovini sedmoga veka, i u 9. i 10. veku, i u vekovima koji su iza njih redom nizali. Mi smo to sve crpili i navodili iz izvora najboljih i iz spisa sa svim Bugarima prijateljskih, uzdržavajući namerno od navođenja srpskih pisaca gde god potvrde nismo mogli i u drugih naći. Ovde bismo samo još svratili pažnju književnika na jednu okolnost, koja je važna ali koje se nismo doticali na svom mestu, nemajući vremena da dotični materijal kako treba pregledamo i upotrebimo. To su pomenici 15-17 veka: Kruševski, Prizrenski, Lesnovski, Kratovski, Pčinski, Koriški, Dečanski, Pećski, o kojima govori g. St. Novaković u Glasniku XLII. Tamo će se naći ne samo potvrde i nova materijala za topografiju koja svedoči o Srbima u onim krajevima (Srbin, selo; Srbica, selo; Srbija grad), no i vrlo važna materijala koji daju imena i prezimena ljudi onamo pomenutih......

Pa na osnovu svega toga šta mislite vi sada o narodnosti sadašnjih Makedonaca? – zapitaće nas možda ko.

Evo da kažemo i to.

Bilo je nekad vreme, pa ono, na žalost, još i danas u mnogome traje, kad se u slovenskih naučnika i književnika verovalo, mislilo i tvrdilo: da su i cela Panonija, i cela Dakija, i cela Mizija, i cela Trakija, i cela Makedonija, i cela Tesalija, Epir pa i Grčka, ne izuzimajući ni istočni deo Gornje Mizije (Braničevo) Vidinsku i Sredačku oblast - (stare Dacia ripensis i Dacia mediteranea) bili naseljeni Slovenima, pa da je posle među njih došao tako nazvani klin srpsko-hrvatski – zaboravljajući neprirodnost takoga kretanja i selenja. I kako je onda, od 6. veka počinjući, ime Slovena dobilo prvo građanstva u svih pisaca, to se ime Srbin i Srbi primenjivalo lingvistički i etnografski upravo samo na Srbe u Raškoj županiji, a sva ostala plemena slovenska krstila su se ili plemenskim imenima (upravo imenima rodova), ili imenima novozauzetih zemalja ili opštim imenom – Slovena. Tako su bili pa i sad su: Zećani, Humljani, Trbinjani, Konavljani, Dalmatinci, Crnogorci, Bošnjnaci, Sremci, Bačvani, Banaćani, Bunjevci, Šokci, Šumadinci, Rašani, Bodrići, Braničevci, Timočani, Brsjaci, Dragovići, Pijanci, Kopanovci, Poljani, i t. d. Kad su u drugoj polovini sedmoga veka (679) došli neslovenski Bugari u Donju Miziju, oni pokore mnoga slovenska plemena i zasnuju jednu državu sa jakom centralizacijom. Ovaj momenat bio je od takoga uticaja na slovenske književnike i naučnike, da su oni, smemo tvrditi, bez osnovanih razloga sva slovenska plemena južno od Dunava, istočno od Morave i južno od Kosova, krstili imenom – Bugarskih Slovena; a one u Dakiji Dako Slovenima, u Panoniji Panonskim Slovenima. Verovalo se i mislilo se da su sva ta plemena slovenska u Panoniji, Dakimi, Donjoj Miziji, Trakiji, Makedoniji, u Braničevu, u Sredačkoj oblasti govorila jednim jezikom, koji se zvao slovenskim jezikom.

Po toj teoriji prema ovoj tobož jednostavnoj masi Slovena u lingvističkom i etnografskom pogledu, stajala su srpska plemena tako da kažemo kao neko malo, usamljeno i u ovo more slovensko ubačeno siroče. Tako jedanput ustanovljena ova teorija je jednako trajala i živela, negledajući na neka fakta koja su joj protivna bila i koja je ona, nemogući ih obići, s nategom objašnjavala, dogoneći ih na već utvrđeni kalup. Videći još u prvim vremenima po seobi slovenskoj Srbe u Slavoniji, Sremu, Bačkoj i Banatu; videći srpski jezik ne samo u Braničevu i na Timoku, no i u izvornim predelima istočne Morave, a njegove glavne i osnovne elemente u celoj Vidinskoj i Sredačkoj oblasti, pa i u svoj Makedoniji – naučnici slovenski mislili su da će sve to lako objasniti nekom čudotvornom ekspansivnom snagom srpskoga elementa, ne dirajući ni malo u jedan put već utvrđenu teoriju. Na taj način su mnogi od njih i danas skloni objašnjavati sve pojave lingvističke i etnografske, koje su u pomenutim krajevima opazili Ireček, Draganov, Miler, Jastrebov i drugi. Ostavljajući sa svim stručnim i pozvanijim ljudima od knjige i nauke da ovo pitanje osnovno pretresu i reše, mi ćemo ovde samo smerno naglasiti kako su pomenute pojave toliko krupne i značajne, da su sasvim kadre izneti pred naučnike pitanje o reviziji i novom pretresu dosadašnje teorije o Slovenima i slovenskom jeziku; jer, zaista, mučno da se može krstiti naučnim mišljenje koje na tako lak i površan način, nekom čudotvornom snagom srpskoga elementa, objašnjava onako krupne lingvističke i etnografske pojave u balkanskih i dunavskih Slovena. Prirodno se svakom mora nametnuti pitanje, kad čuje takvo objašnjenje: je li mogućno da jedan narodić, kakav se Srbi javljuju u toj slovenskoj teoriji, napravi svojom snagom toliko osnovnu i tako obimnu revoluciju, da on u toliko grdnu masu Slovena unese kostur i dušu svoga jezika i svoga života!? I ovako je pitanje toliko opravdanije i prirodnije, što se u sličnim prilikama ne može nigde da pokaže takva jedna čudotvorna narodna snaga. Na posletku na menjanje dosadašnje teorije moraće, osim ovoga, uticati i neki novi istoriski izvori, koji ukazuju na Srbe onamo gde ih do sad obično slovenski naučnici nisu tražili.[1] Iz ovoga svega izlazi: ili da su sva makedonska slovenska plemena još od poletka bila srpska plemena, ili da su ta plemena još do doseljenja bila i po staništu i po jeziku najbliža Srbima. Samo se na taj način, po našem mišljenju, lako i prirodno mogu objasniti fakta i pojave koje smo u ovom malom poslu izneli. Danas su ona i jezikom i celim životom toliko bliska i srpskom jeziki i srpskom životu, da se razložno od Srba ne mogu dvojiti ni lingvistički ni etnografski – to je jasno i za nas, a, nadamo se, i za svakoga koji pažljivo, pravilno i bespristrasno prouči i oceni sve što je od merodavnoga uticaja na lingvističku i etnografsku deobu plemena i naroda. Jer niko neće moći poreći da je i prirodnije, i logičnije, i naučnije uzeti da je jezik Makedonaca dijalekat srpskoga jezika, pošto u tom dijalektu onako vidno mesto zauzimaju svi glavniji glasovni zakoni srpskoga jezika i pošto se odstupanja u njemu i lako i prirodno tumače istoriskim razvitkom srpskoga jezika, nego uzimati da je on dijalekat bugarskoga jezika, kad se svi bugarizmi u njemu, i po svojoj unutrašnjoj vrednosti i po svom obimu, prirodno i lako mogu protumačiti prostim uticajem bugarskoga jezika, koji je samo promenljivije delove jezika (oblike) uspeo sebi približiti, ali od koga su se kostur i duša jezika sa svim oteli – što svaki dijalekat jednoga jezika mora da sačuva, da bi mogao biti grana od istoga stabla.


Primedbi k strani 100. U svezi s ovim neka je spomenuto još, kako Dimitrije Homatenski, arhijepiskop oridski, Grk, piše našem Stevanu Prvovenčanom, na grčkom, i veli mu: da „bugarski jezik ne zna šta je to biće, priroda, jedinica, ipostas, već njih samo ima romejski,“ - pa mu sigurno za to i piše grčki. Vidi, dalje, i Arhiv IV B, IV knj. članak Vasiljevskoga: „ko je osnovao drugo bugarsko carsvto (Acénâ),“ o upotrebi reči Bugarin i Bugarija u Vizantinaca. Čini mi se kad bi se pribrali i ocenili svi primeri ovih reči u Vizantinaca našlo bi se: da u srednjevekovnom grčkom gornje reči vrlo često znače prostotu i pastirski život, te da je prema tom, vrlo pogrešno pri prevođenju davati im samo značenje imena jezika i naroda bugarskoga. Primer iz pisma Homatenskoga Stevanu Prvovenčanom, rekao bih, jasan je dokaz za to.

  1. Grk Kevkamen svedoči za Vlahe tesalijske oko 1082. godine, da su se doselili „iz strmenih i brdovitih mesta blizu Save i Dunave, gde danas Srbi žive.“ To može biti samo Braničevo. - Vidi u Žurnal min. nar. prosvete, članak Vasiljevskoga. (Na ovaj podatak svratio mi je pažnju g. Lj. Kovačević, za što neka mu je blagodarnost od moje strane).