О Македонији и Македонцима/II. Бугарски препорађај: литература, егзархат.

←I.

О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић II. Бугарски препорађај: литература, егзархат.

III. Етнографија и лингвистика.→

II Бугарски препорађај: литература, егзархат.

После Вукова Додатка, дакле од 1822. године, почиње да се осећа и опажа неки покрет међу Бугарима. У Одеси и Букурешту, као и у Бесрабији, било је прилично Бугара, међу којима је било и богатих трговаца. Подстакнути Вуком, и руски научници почну више разбирати за Бугаре, њихову историју и језик. Од Руса је први Венелин, подстакнут Пагођином, почео писати о Бугарима, издавши 1829. године дело „Стари и садашњи Бугари и њихови политички и религиозни одношаји с Русима.“ Тада је, као што је познато, руска војска под командом Дибића прешла била Балкан. Нема сумње да је и то чинило свој утицај на покрет у Бугарској, који одмах за тим опажамо. Године 1832. Василије Априлов, који је живео у Одеси, а био родом из Габрова, у друштву с још неким Бугарима из Габрова који су живели у Букурешту, оснива прву школу у свом рођеном месту. Учитељ у тој школи био је јеромонах Рилскога манастира Неофит, а књиге за школу потребне штампане су бесплатно у српској државној штампарији. Школа је била ова отворена 2. јануара 1835. године. Друга школа бугарска у исто време отворена је у Свиштову, а књиге за њу опет су штампане у Београду. После 10 година већ је у Бугарској 31, у Тракији 18 и – у Македонији 4 школе. Године 1844. почео ја излазити први бугарски повремени спис. Око овога времена већ почиње и бугарски црквени покрет. Први и главни борац за самосталну бугарску јерархију био је Неофит Бозбели из Котла, архимандрит, велики агитатор. Он је још 1835. саставио енциклопедију једну, и она је штампана била у Крагујевцу. Године 1848. подигнута је настојавањем и радом његовим бугарска црква у Цариграду. Око године 1853-4 бугарски трговци Мустаков, Бакалогло, Георгијев и Берон оснивају друштво „Епитропију“ с филантропском и политичском цељу, а Одески Бугари Н. Палаузов, К. Н. Палаузов и Тошков оснивају исто тако у Одеси „Настојатељство Одеских Бугара.“ Иницијатива за ово друго друштво припада Николи Палаузову, из Габрова, који је одавно био прешао у Русији, па је онамо и у службу ступио. Његов је рад за Бугаре знатан: он је давао Русима обавештаје о Бугарима, писао о Бугарима за руске новине, држао везу и руководио рад у Бугарској. Он је и реченим друштвом управљао једнако и до најновијега времена. Његов син је на руском језику писао о Бугарима, па и сам је био у руској служби. За тридесет година ово друштво бугарско у Одеси било је главни посредник у одношајима између Русије и Бугара: оно је управо било заступник Бугара код Руса. А како је оно радило, то се може видети из тога, што је за време кримске војне тај исти Н. Х. Палаузов уверавао генерала Паскијевића: да је Македонија насељена све самим Бугарима, јер Паскијевић у то није веровао.

Ова друштва и богати трговци бугарски у Букурешту и Одеси почну сад живље кретати бугарску књигу, у правцу који се већ из горњих редова може видети. Рилски игуман Неофит написао је прву бугарску граматику 1835., штампану у Крагујевцу. Он је превео и Нови Завет на бугарски 1840. године. Од године 1844. већ почињу повремена издања. Фотинов је те године отпочео месечни илустрован журнал „Љубословије.“ Од тога доба почињу се књиге штампати у Цариграду, где је Србин К. Огњановић од 1843. почео штампати бугарске књиге, и по другим местима.

Нарочито се књижевност бугарска почела развијати од кад је јаче размере почео хватати црквени спор. Око године 1856. основано је у Цариграду књижевно бугарско друштво „Блъгарска народна книжнина“, које је одмах почело издавати журнал „Блъгарски книжици.“ Године 1869. основано је друго друштво у Браили под именом „Блъгарско книжовно дружество.“ Капитал тога друштва био је 200.000 динара, а председник му је постао поменути проф. харковскога универзитета г. Марин Дринов. Ово друштво је почело издавати познати бугарски журнал „Периодическо списание.“

Песме су почели Бугари купити и издавати још од 1842. године, кад је Богоев издао своју збирку, за тим зборник Герова и Палаузова 1852., зборник П. Безсонова 1855., Каравелова Пам. нар. быта Болгар 1861. Године 1860. и 1861. изашли су и зборници македонских песама Верковића и браће Миладинова, које Бугари такође у своје песме рачунају.

Новинарство почиње да се развија такође на јако у то доба. Богоров 1849. године у Цариграду почне издавати Цариградски Весник. У Цариграду су на новинама нарочито радили Цанков, Балабанов, Бурмов, Најденов, Славејков, а у Букурешту чувени патриота и шовиниста бугарски Раковски, и Каравелов. Новинарство је јако потпомагало и агитовало за Егзархат. До године 1870. у Цариграду су излазили ови бугарски листови и повремени списи: „Блъгарски книжици“ 1858-1861., „Блъгария“ 1859-1861. „Съвѣтник“ од 1863-65, „Врѣмя“ 1865-66., „Право“ 1867-72, „Гаида“ 1863-65., политички недељни лист „Македонија“ од 1867-1872., „Зорница“ 1864-71. У исто време на страни излазили су Раковскога „Дунайскіи Лебедъ 1860-1862., у Београду, а „Бъдъщность“ 1864. у Букурешту; од 1856 до 1869. излазили су у Букурешту и листови „Народность“ и „Дунавска Зора.“

Од свих писаца и књижевника овога времена најзнатнији је, и, по својој великој политичкој и агитаторској радњи, чувени Раковски (1818-1868). Он је писао „Горскій пътникъ“ (1867.), „Показалецъ или Ръководство“ (1869.) „Асень“ I и II“ (1869., Београд) За њега вели К. Јиречек, писац Бугарске историје, из кога све ове податке о литератури и борби око јерархије вадимо, ово: „код њега се може наћи без плана много накупљена грагоцена материјала, но фантазија и претерани патриотизам, на жалост, једнако су код њега преовлађивали.^[1]

Још да споменемо два писца, чиј рад карактерише правац све ове литературе бугарске. Прванов, који се учио у Београду и био ђак Даничићев, по повратку свом у Бугарску издавао је нарочито неке букваре за Македонију с намером „да се отучатъ наши-тѣ македонски братя отъ сьрбското произношениіе на български-тѣ думи.“^[2] Прванов је умро 1872. године. Године 1869-70. Јоаким Грујев пише да је српски Призрен дедовина бугарска и да има Бугара ни мање ни више но 8,000.000!^[3]

Бугарско друштво у Одеси, коме је на челу стајао већ поменути Палаузов, развило је било још од почетка живу радњу, и користећи се поверењем Руса добијало је многе утвари црквене за бугарске цркве, па их, заједно с књигама, разашиљало по Бугарској и Македонији (чак и по Дабру); оснивало је нове школе и бринуло се о свештеницима и учитељима бугарским, старајући се уз то да добије што више учитеља образовањем младих Бугара и младића из Македоније, којима је помагало да добију потпору од државе руске. „Осим тога, настојатељство је узимало живо учешће у свим питањима која су јако интересовала Бугаре“, вели К. Јиречек. Ово друштво утрошило је од прилога, које је добијало, од 1854. – 1884. 300.000 рубаља. Између осталих трошкова његових фигуришу и ови: за штампање списа Раковскога: „Показалецъ – 210 рубаља и на прештампавање чланака: „Писма из Болгария“ – 77 рубаља. И лист „Гаида“ добијао је неку субвенцију (100 рубаља) од овога друштва.^[4] На трошак овога друштва штампано је и дело В. Стојанова: „Болгаре и Болгариія“ (250 рубаља). Ово је друштво живо учествовало у борби за егзархат, која се око овога времена јако почела развијати. Борба са Грцима ишла је живо. Бугари су тражили за себе нарочите своје епископе и свештенике, доказујући да народ не разуме језика грчкога, да су грчки епископи тирани и да цеде и исисавају народ. У том су, разуме се, они често претеривали, као што су претеривали и у том докле све има Бугара. Тада се у журналима и брошурама њиховим живо доказивало да су у свој Бугарској, Тракији и Македонији сами Бугари, и тражили су да се епископи бирају. Године 1858. у Цариграду је био и један сабор епископа, на ком су били и бугарски епископи из Филипопоља, Трнова, Софије и Видина. Бугаре су тада и морално и материјално подржавали не само Руси, но и Аустрија и Енглеска. Свештене књиге, учебнике, црквене утвари, помоћ за школе – све су то Бугари добијали и из Цариграда растурали, преко својих агената. Тада су Бугари, да би само већу помоћ за своју пропаганду и покрет добили, прелазили чак и у другу веру. Данашњи вођа бугарских опозиционара јавно је у листу „Блгарія“ проповедао унију, прешав и сам у католичанство. Агитација Цанкова види се већ из тога, што су у Пољанској епархији (Солун) почели листом прелазити у католиштво, камо су Грци, ради предупређења пропаганде, послали октобра 1859. године „бугарскога епископа“ Партенија из Дабра, који је био бугарофил и писао у разник бугарским журалима. Бугарска депутација уговорила је за превођење Бугара у унију с викаријем Брунони. Енглези и Руси, бојећи се утицаја Наполеоновога, навале на Порту да задовољи Бугаре. Ради тога нови патријарх потражи да му Бугари изјаве своје жеље. Они му 23. јануара 1861. године предложе седам тачака, у којима су тражили народну јерархију, црквену аутономију и изабранога митрополита, који би цркви стајао на челу признајући власт патријарха. Патријарх одбије те захтеве. Године 1862. у Цариграду се опет састане комисија једна од 6 Грка и 6 Бугара, под председништвом самога Али Паше, али и од тога не би ништа. Борба између Грка и Бугара водила се нарочито у Македонији, која је била спорна земља. Један од најважнијих бораца за бугарске интересе, по Јиречеку, у Македонији био је Димитрије Миладинов. Он је био онамо учитељ и радио је до 1861., а тада затворе и њега, па у скоро и брата му. По веровању Бугара њих су отровали фанариоти, премда то не само није доказано, но о том ништа не знају блиски познаници браће Миладинова. (Исто су тако Бугари измислили, да су Грци убили бугарског егзархиског намесника Теофила у дабарском Лазаровом Пољу).^[5]

На послетку 1869. и 1870. године реши се овај црквени спор Грци су се опет устезали и патријарх, намишљајући да сазове сабор, пошље писмо једно свим православним црквама. То исто учине и бугарски епископи. Значајно је да је једино одговор Београдскога митрополита био у корист Бугара (1869.). Руски Синод је одговорио неодређено. Али већ 28. фебруара 1870. изађе султански ферман, којим се установљава Бугарски Егзархат, заузимањем самога Али Паше. По том ферману бугарски егзархат је имао да обухвати ове епархије: Рушчушку, Силистриску, Шуменску, Трновску, Софиску, Ловечку, Врачанску, Видинску, Нишку, Пиротску, Самоковску Ћустендилску и Велеску. Патријарх Григорије и његов наследник Антим упорно су се овоме противили, и нису хтели да признаду ферман, али на послетку су, разуме се, морали попустити.

Од тога доба, па до постанка кнежевине Бугарске, све школе стајале су искључно под управом Егзархата, а од постанка Бугарске егзархат дели бригу о школама у Турској (Македонији) са државом, која на то даје годишње из свога буџета 600.000 динара. Колико има и какве су то школе, ми ћемо говорити доцније.

*

На послетку нека нам је допуштено, да ове наше кратке белешке о новој бугарској литератури и њеном правцу завршимо речима познатога научника и професора Словенистике на Бечком университету г. В. Јагића: „Историја нове и најновије бугарске литературе није у стању толико да нам изнесе праве појаве литературе колико различна патриотска културна кретања (оснивање школа, издавање школских књига) и културну борбу у смислу ослобођења бугарске цркве од утицаја грчког...... Појму праве литературе још најближе стоје радње око народне појезије; на жалост баш ову област литературе захватило је неко чудновато варалиштво (merkwürdiger Schwindel), које са неоцењивим народним добром тера фантастичке спекулације. Неодобравање које писац (А. Пипин и Спасовић) исказује према поступању Раковскога и Верковића са свим је заслужено; оправдана би жеља била, да њихов пример не само не нађе последника, но да сами Бугари поправе оно што су они покварили. И штудије Бесонова о бугарској народној појезији нису такве природе, да би наше знање, колико би желети требало, унапредиле: више уображења него разумевања......^[6]

1. К. Иречек, стр. 738.
2. П. Драганов, Изѣстія С. П. Славянскаго благ. общества, 1888. г.
3. У календару „Лѣтоструй,“ Извъстия 1888 г.
4. Извѣстія славянскаго благотвор. общества, 1887. год. Бр. 7-8.
5. Изѣстія славянскаго благотв. общества 1887, Бр. 7-8.
6. Archiv für Slawische Philologie, vierter Band drittes Heft, стр. 471-2.