Максим Црнојевић/16
| ◄ ПРВА ПОЈАВА | ДРУГА ПОЈАВА | ТРЕЋА ПОЈАВА ► |
ДРУГА ПОЈАВА
Између две стене завршује се кланац. Куле жабљачке виде се косо и мало даље нег' у првој појави. Насред сцене стоји Иво ЦРНОЈЕВИЋ показујући руком пут Жабљака; пред њим Милош држи АНЋЕЛИЈУ за руку, уз њих ДУЖДЕВИЋ, на страни војводе, а у другом плану остали свати.
АНЂЕЛИЈА:
Ни речи више, стари злогуче,
ни речи више, не верујем ја!
И сместа да се окамениш ту,
и сваке зоре тај из тебе звук
изрицат стане кобне речи те
и сав ти чуду поверује свет —
и опет не бих веровала ја!
ИВО:
Учини дужност, сине Милоше,
учини дужност, обавести је!
МИЛОШ:
Речено је, обавештена је.
АНЂЕЛИЈА:
Зар и ти већ? Ох, доста, доста, зна^м!
(Крије лице Милошу на грудма)
Иво: Раскрсти руке, био девере,
раскрсти руке с туђе невесте,
ил' овај час
(Руком на мачу)
раскрстићу их ја!
МИЛОШ:
На грудма грлим своју невесту
и љуби своју, Максим ми је дао,
уступио уз побратимску реч.
ИВО:
Шта? Максим дао? Максим дао реч?
До врага реч, ал' руке с невесте!
МИЛОШ:
Од њега ми је од милоште дар,
и заиште л' је, њему даћу је
и ником другом! Зови Максима,
позови га да опозове реч.
ИВО (себи):
Позови га? Та зар не познајем
дарежљивост и господску му крв?
Даривати ма кога невестом,
даривати срамотом оца свог!
Несмислениче, тешки јаде мој!
(У кантонаду)
Јунаци, момци, свати кићени,
сватовским венцем окитите нас,
опколите нас живим опкопом,
па врати ли се Максим овамо,
за живу главу не пуштајте га,
већ гоните га мачем у неврат!
(Момци се понамештају у округ на десној страни)
А ви нас чујте, српска господо,
и слушајућ нас, реците нам суд.
Свечани нас је затекао час,
тај свечан час те пита, Милоше,
и задата те пита твоја реч,
јеси л' ми вољан предат невесту?
Разуми добро: мени да је даш!
Изреци сад ил' хоћеш или не!
МИЛОШ:
На уста твоја свечан пита час,
свечанији му ево одговор:
е љубе своје не дам теби ја!
(Максим улази полагано с десне стране)
ИВО:
И опет питам тебе, војводо,
је л' вољан Милош предати ми плен?
МИЛОШ:
И опет кажем, господару, ја
да не дам љубе, не дам срца свог!
ИВО:
И још једаред само: амо дај!
МИЛОШ:
И још једаред, не дам те не дам!
(Максим истргне једном момку мач из руке, пробије коло и тргне Анђелију од Милоша; Дуждевић прихвати сестру.)
МАКСИМ:
Ал' богу душу, богу душу дај!
(Прободе Милоша)
МИЛОШ (посрћући):
Још боље тако, боље тако још!
Тек побратиму хтедох да је дам,
ал' дође побрат, узеде је сам!
Још боље тако, боље тако још!
МАКСИМ:
Шта? Побратиму? Још га спомињеш?
У смртни час помела му се свест,
ил' на дно срца погоди зар нож,
те кајућа се вера потоња
у издајничкој крви прокапа,
те потоњ иште братски опроштај,
у исповести греха паклена
изнемогли му дрмајући ум?
ИВО:
Зар тако? Је л', обезумниче зао,
зар тако поклон натраг узимаш?
Ил' ниси му је зар поклонио?
Те безумника казниш, безумник,
наглином грешном наглу рушиш лаж?
МАКСИМ:
Поклонио? Поклонио? — Па шта?
АНЂЕЛИЈА (отргне се од брата):
Па шта? Још питаш, отпадниче црн?
Па шта, још пита пашчији ти бес!
Та анђела си, враже, убио,
свог анђела, та хранитеља свог,
у часу кад највећма беше твој,
ни оцу твом кад не хте да ме да,
већ теби само, само теби, да,
сачувати ме загрљају твом,
сачувати ме — сачувај ме бог! —
Ал' баш ти хвала, добро дође баш!
Нек' знаде шта је мене поклањат,
одрицати се срца, лика мог! —
Хајдемо, Ђорђе, да их не гледам,
не могу већ подносити тај свет:
мртваца мрзим, живе презирем,
шат још и мени лепши сване дан,
да с ума смете црни овај сан.
(Оде с Дуждевићем)
(Док Анђелија говори, Максим баци мач, клекне уз Милоша и нагне се над њим)
ИВО:
Не дај, не дај, зауставите је! —
Ал' нека је, нек' мирно полази,
нек' иде сад, јер ш њоме одлази
таштина моја, стари понос мој —
Не жести се, не тужи, Максиме,
не очајничи, очин јединче,
очајном сузом очи не кваси
шат и ми лепши угледамо дан,
ти љубу српску, снајку српску ја,
разгониће нам Српкињица сна,
разгонит јаде црног овог сна!
( Диже Максима; чује се пуцање и звека оружја, војводе поодлазе са ступишта који на лево који на десно. Поред Максима и Милоша остаје сам Иво.)
МАКСИМ:
Пс! Слушај! Слушај! — Дише—дише — још!
Не умири! Не умири! Ох, стој!
Обазри се једаред само још
над понором што света дели два;
не велим да ми милост дарујеш,
већ очи тек отвори, очи тек,
да у пунини вере њихове,
пунини светлој побратима два,
дубину видим своје невере!
Још једну милост само, само ту!
Ал' ако речеш праштајући реч,
не збори више, боље — боље мри!
(Пуцњава све јача, улази ЈОВАН КАПЕТАН)
ЈОВАН:
Издајство, кнеже, зло и помагај!
Дружина поче Милошева бој
и отпадоше кивне војводе,
јунаштву већ је верних наших крај,
јер тебе тражи сваки помишљај!
ИВО:
Усудише се кукавице зар?
Дечурлија се буни? Хоће прут?
Ал' пази, дере: последњи је пут!
(Вади мач)
Уз Максима ми остај, Јоване,
да не прави од себе покора,
а оне ћу утишати већ ја!
(Оде)
ЈОВАН:
Шта? Ја да чекам, ја да дангубим
док браћа моја живот губе свој?
Здрав', Максиме! Ал' здравиј' да је бој!
(Оде)
МАКСИМ:
Отвори очи, свани, погледај,
једаред само погледај ме још!
(Милош дигне главу)
Ох, тако, данче мој, ох, тако, да!
МИЛОШ:
Од мене — просто — просто да ти је!
А Бог — а Бог — идем — га — питати!
(Издахне)
МАКСИМ:
Не одлази, не одлази му с тим,
јер све врлине да ти мери тек,
ниједан грех, па ту да рекнеш реч,
за моју душу спас да замолиш,
превагнуо би грех страховито,
а аранђ'о би мачем пламеним
пред рајски врати ев' овако
(Прободе се)
да!
Баш добар беше, добар — беше — ма,
и рука беше јача — од — срца!
(Падне на Милоша и издахне)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|