◄   ТРЕЋА ПОЈАВА ПРВА ПОЈАВА ДРУГА ПОЈАВА   ►

 
ПЕТИ ЧИН
 
ПРВА ПОЈАВА
 
Стеновит пропланак у Црној Гори. Десно и лево дижу се стрме горе. У проспекту виде се подалеко жабљачке куле. МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ долази.
 
МАКСИМ:

Висока горо, света помено,
колевко тврда снова меканих,
што млади некад негова ми век;
висока горо, стено вечита,
окамењена српска веро ти,
сведено небо што подупиреш
да не пробије ш њега божиј гњев;
висока горо, древна старино,
у древности подмлаñујућа се,
пустородна благодатницо, ти,
непонижена моја сирото,
благодат ми је поздравити те!
 
(Клекне. Почивка.)

Ох, навек да сам ост'о у вама,
да никад нисам онај позн'о свет,
и брегови де срца имају,
огњевиту из груди својих страст
прекипљујући сукћу у небо!
А ја, божаством неодољивим,
страховито на стену прикован,
над челом гледам огња комешај
и у њем груди двоје, лица два,
у љубавноме жару стопљена,
најмилија што беху срцу мом,
ал' једно другом кад се сљубише,
одљубише се ода њ вечито!
Сливене руке, сливен загрљај,
сливена уста, груд на грудима,
ал' још то није доста, није још,
примакните се тешње, тешње још.

(Вади нож)

Међу вама да места не буде
ни колико да ножев уски врх
празнину малу грдно испуни! —
 
(Почивка)

У пак'о с тобом, слико паклена,
маштане вреле врашки измету!
Окани ме се, не требам те ја!
  
(Баци нож)

У пак'о и ти, глатка опсено,
ñаволска сунца зраче слеñени,
у пак'о с тобом, не требам те ја!
 
(Баци све оружје од себе)

У пак'о и ви, посланици му,
што притегнути силом мисли зле,
притрчасте јој силно у помоћ,
у пак'о с вама, не требам вас ја! —

(Клекне опет)

Висино света, нема горицо,
поношљива ти неба, брата твог,
заборављена посестримо, ти,
што у милости некад одгоји
најдивнијега побратимства жар,
што побратима жртву угледа,
те и сад чекаш да је накнадим
сведочећ грдни на срцу ми дуг!
Па зар си могла, свети сведоче,
сведоком бити таквим мислима,
те мирно гледат како товарим
на стари дуг све већи и већи?
Не бојиш ли, не бојиш ли се зар
да нећу имат платити га ш чим?

(Чује се издалека сватовац, подвикивање и коњски бат)

Сватовац? Он је, он је, соко сив,
што гором пушта клика одазив,
па јаде моје гони пред собом
к'о црних ласта јатомичан лет.
Мој Милоше, мој сиви соколе,
испустићеш је испод крила сад,
и мени ћеш је веран предати,
у благослов прозборити ми реч:
Што теби љуба, мени мила сна,
сачув'о сам је, ево ти је, на! —
А ја ћу је узети за руку,
приказаћу, поклонићу му је,
поклонићу т' је, загрлићу те,
у загрљају питаће те друг:
— Је л' доста, брале, је ли плаћен дуг? —
Да видим где су? Шта? — Већ престаше?
Зауставља их рука бабина;
гле! Баба збори — он уз невесту —
а сад ће — сад ће — сад ће да је да! —
Ох, не дај, не дај, чекај, Милоше!
Та мени само, мени је тек дај!
Од мене прими братски завештај.
 
(Оде)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.