Максим Црнојевић/17
| ◄ ДРУГА ПОЈАВА | ТРЕЋА ПОЈАВА | ► |
ТРЕЋА ПОЈАВА
Бојиште. Сумрак. Долази ЈОВАН ЦРНОЈЕВИЋ и ДУЖДЕВИЋ, за њима воде наоружани момци везане војводе.
ЈОВАН:
Сунчано лице заћи мораде
да ситне звезде буду виђене;
да спасен буде ситни живот наш,
помрачити се морад' Иванов,
јер смрт му беше смрт у покољу:
обесни вуци паше у стадо
и пастирска тек насити их крв,
ал' жао нам не би крви било те,
да и ти вуци стадом постану.
Одрешите им свезе, момци, те,
опасујте им кобне мачеве,
па нек' су прости, нек' су слободни!
(Момци дреше војводе)
И с отом свезом нека знају сви,
и онај чвор нек' буде пресечен
што Ивана у дужда веза реч,
та реч је ту порекла нема смрт.
А с тобом ћемо, сине дуждеви,
кољишта српска гледаоче туђ,
угађат сада уговор нам нов,
на гаришту нек' опет буде кров!
КУЈУНЏИЋ (вади припасан мач):
Да живи Јован, да нам буде кнез,
господар Јован да нам буде жив!
СВЕ ВОЈВОДЕ:
Господар Јован жив нам био, жив!
ЈОВАН:
Слушајте, браћо, чујте, господо!
Владарске бриге примам понуду,
господар само бити не могу;
на мени није да вам будем кнез;
господарско је име живо још,
Јевросима нек' њим се поноси,
нек' носи круну, нека круни сја,
тек десна ћу јој рука бити ја.
Па де је, збиља, виде ли је ко?
Не нађе л' је у двору дуждевић?
ДУЖДЕВИЋ:
Не нађох никог, двор нам беше пуст,
Анђелија сад онде самује,
тек деког сретох, хитна, журљива,
на бојиште што стићи беше рад,
к'о другдаш нема умирати кад!
ЈОВАН:
А погле тамо! Погле! Ко је то?
Је л' сенка каква? Ил' је живо што?
Путањом се веруга узаном
те месечином амо долази.
Је л' она то? Је л' то Јевросима?
ЈЕВРОСИМА (споља):
У ред! У ред! Па пушке пуните!
Избаците их сви у један мах
младожења кад прође с невестом,
нек' сваки зна кад сина женим ја!
Сад пали! Пали! Ду-ду-ду-ду-ду!
(Улази, на глави јој калпак, у руци мач!)
Мир! Мир! Мир, сватови! Мир, господо, мир!
ЈОВАН:
Јевросимо! Стрино! Добра моја стрино! Чуј ме! Чуј!
ЈЕВРОСИМА:
А? Ти си, дужде? Добро си ми дошао, пријатељу! Јеси л' добро ручао? На здравље, на здравље! Ходи да ти оперем руке, ходи! (Скине калпак па нагиње у њега балчаком, као да би сипала воду.)
ЈОВАН:
Не треба, мајко, не треба! Та ја нисам дужде, ја сам Јован, твој Јован. Окани се, па буди с миром! (Узме јој мач; себи:)
Синовљев мач? Мужевљев калпак зар?
Да страшна, боже, твога судила:
остаци славе њој су њихове
страховитог почеци лудила.
ЈЕВРОСИМА:
Ћерко моја Анђелијо, где си? (Глади калпак) Ходи, дете моје, ти још ниси ручала, ходи, седи, овамо! Ето, баш спрам твога Максима. (Положи калпак на десно ступиште, па се окрене Јовану) Па како, храно, како, Максиме? (Милује балчак на Максимову мачу) Ти си гладан, сине? А толико си јео! И још си жедан? А толико си пио! И толико си вино пролио! Гле! (Показује на земљу) Па гле и овде! Па и тамо гле! Та сав је под поливен! Толика штета! Најбоље вино наше, од најплеменитијег чокота! Та ја сам сама садила га, још и неговала за толика века! Везивала га загрљајем, а пољупцима загрћала га; а ти му толику испросипа крв, толику штету, сине, почини! То не иде на добро, Максиме! Па и мене си исполив'о сву, скупоцена је ово хаљина, — то треба прати! — Има л' воде ту? Донеси воде, ћерко! Воде, воде, воде, воде дај! (Оде брзо)
ЈОВАН:
Куд оде тако? Ухвати је, хеј!
Учиниће од себе покора!
Та што сте стали? Ухватите је!
ЈЕДАН ВОЈВОДА:
Бадава, кнеже, не ухвати је!
Зар не видиш где лети вила та
по стенама куд коза не може
да ситном ногом стрмен облази?
Гле — гле! Баш сад — на онај погле врх!
Ал' шта то би? — Гле — нестаде је сад!
ЈОВАН:
Да, нестаде је, нестаде је сад!
У понору је нашла утехе
обезумљене душе пснору: —
висина је голема стене те,
под њоме је најдубље језеро.
(Скине калпак и клекне)
Помолимо се богу, јунаци!
(Сви поклече. Издалека се чује глас; плачу и ридају. Завеса полагано пада.)
КРАЈ
1863.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|