Maksim Crnojević/17
| ◄ DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA | ► |
TREĆA POJAVA
Bojište. Sumrak. Dolazi JOVAN CRNOJEVIĆ i DUŽDEVIĆ, za njima vode naoružani momci vezane vojvode.
JOVAN:
Sunčano lice zaći morade
da sitne zvezde budu viđene;
da spasen bude sitni život naš,
pomračiti se morad' Ivanov,
jer smrt mu beše smrt u pokolju:
obesni vuci paše u stado
i pastirska tek nasiti ih krv,
al' žao nam ne bi krvi bilo te,
da i ti vuci stadom postanu.
Odrešite im sveze, momci, te,
opasujte im kobne mačeve,
pa nek' su prosti, nek' su slobodni!
(Momci dreše vojvode)
I s otom svezom neka znaju svi,
i onaj čvor nek' bude presečen
što Ivana u dužda veza reč,
ta reč je tu porekla nema smrt.
A s tobom ćemo, sine duždevi,
koljišta srpska gledaoče tuđ,
ugađat sada ugovor nam nov,
na garištu nek' opet bude krov!
KUJUNDžIĆ (vadi pripasan mač):
Da živi Jovan, da nam bude knez,
gospodar Jovan da nam bude živ!
SVE VOJVODE:
Gospodar Jovan živ nam bio, živ!
JOVAN:
Slušajte, braćo, čujte, gospodo!
Vladarske brige primam ponudu,
gospodar samo biti ne mogu;
na meni nije da vam budem knez;
gospodarsko je ime živo još,
Jevrosima nek' njim se ponosi,
nek' nosi krunu, neka kruni sja,
tek desna ću joj ruka biti ja.
Pa de je, zbilja, vide li je ko?
Ne nađe l' je u dvoru duždević?
DUŽDEVIĆ:
Ne nađoh nikog, dvor nam beše pust,
Anđelija sad onde samuje,
tek dekog sretoh, hitna, žurljiva,
na bojište što stići beše rad,
k'o drugdaš nema umirati kad!
JOVAN:
A pogle tamo! Pogle! Ko je to?
Je l' senka kakva? Il' je živo što?
Putanjom se veruga uzanom
te mesečinom amo dolazi.
Je l' ona to? Je l' to Jevrosima?
JEVROSIMA (spolja):
U red! U red! Pa puške punite!
Izbacite ih svi u jedan mah
mladoženja kad prođe s nevestom,
nek' svaki zna kad sina ženim ja!
Sad pali! Pali! Du-du-du-du-du!
(Ulazi, na glavi joj kalpak, u ruci mač!)
Mir! Mir! Mir, svatovi! Mir, gospodo, mir!
JOVAN:
Jevrosimo! Strino! Dobra moja strino! Čuj me! Čuj!
JEVROSIMA:
A? Ti si, dužde? Dobro si mi došao, prijatelju! Jesi l' dobro ručao? Na zdravlje, na zdravlje! Hodi da ti operem ruke, hodi! (Skine kalpak pa naginje u njega balčakom, kao da bi sipala vodu.)
JOVAN:
Ne treba, majko, ne treba! Ta ja nisam dužde, ja sam Jovan, tvoj Jovan. Okani se, pa budi s mirom! (Uzme joj mač; sebi:)
Sinovljev mač? Muževljev kalpak zar?
Da strašna, bože, tvoga sudila:
ostaci slave njoj su njihove
strahovitog počeci ludila.
JEVROSIMA:
Ćerko moja Anđelijo, gde si? (Gladi kalpak) Hodi, dete moje, ti još nisi ručala, hodi, sedi, ovamo! Eto, baš spram tvoga Maksima. (Položi kalpak na desno stupište, pa se okrene Jovanu) Pa kako, hrano, kako, Maksime? (Miluje balčak na Maksimovu maču) Ti si gladan, sine? A toliko si jeo! I još si žedan? A toliko si pio! I toliko si vino prolio! Gle! (Pokazuje na zemlju) Pa gle i ovde! Pa i tamo gle! Ta sav je pod poliven! Tolika šteta! Najbolje vino naše, od najplemenitijeg čokota! Ta ja sam sama sadila ga, još i negovala za tolika veka! Vezivala ga zagrljajem, a poljupcima zagrćala ga; a ti mu toliku isprosipa krv, toliku štetu, sine, počini! To ne ide na dobro, Maksime! Pa i mene si ispoliv'o svu, skupocena je ovo haljina, — to treba prati! — Ima l' vode tu? Donesi vode, ćerko! Vode, vode, vode, vode daj! (Ode brzo)
JOVAN:
Kud ode tako? Uhvati je, hej!
Učiniće od sebe pokora!
Ta što ste stali? Uhvatite je!
JEDAN VOJVODA:
Badava, kneže, ne uhvati je!
Zar ne vidiš gde leti vila ta
po stenama kud koza ne može
da sitnom nogom strmen oblazi?
Gle — gle! Baš sad — na onaj pogle vrh!
Al' šta to bi? — Gle — nestade je sad!
JOVAN:
Da, nestade je, nestade je sad!
U ponoru je našla utehe
obezumljene duše psnoru: —
visina je golema stene te,
pod njome je najdublje jezero.
(Skine kalpak i klekne)
Pomolimo se bogu, junaci!
(Svi pokleče. Izdaleka se čuje glas; plaču i ridaju. Zavesa polagano pada.)
KRAJ
1863.
|