Максим/III

Глава друга

Глава друга

Максим међу децом, пред школом и изван села.

Тако је радио и пре и после подне, па тако и данас. Пошто је попио кафу, дигне се и крене у школу, али не истим путем којим је дошао у механу. Дошавши у школу, латио

би се посла, а посао му се делио у три дела: административни, поучни и забавни, и тако би дневни ред био исцрпен. У забавни део убрајао би излете у природу. Ту би

деци показивао многе интересантне и дотле непознате ствари, као на пример: превој, косу, страну, падину, леву и десну обалу потока, стадо оваца, чобана што шара

преслицу, као представника сточара, и онога што оре или ради у пољу, као представника земљоделаца. Показивао би им даље: шта је село, двориште, кућа, вајат, њива,

виноград и забран, и пошто их је преслишао на лицу места, враћао их је натраг сите и обогаћене знањем које ће им у животу требати. И деца улазе задовољно у село, све

два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује:

Мајка даје за орача,

Ту јој поћи хоћу.

Тако је чешће радио.

Данас, кад је стигао у школу, као обично, запитао је Пују да ли га је ко тражио; затим је запитао цензора је ли било нереда, и да ли је било уопште што за казну.

Овде ми моја биографска савесност налаже да будем објективан, па било коме мило или не. Наш Максим је био човек добар, мека срца. Казне је изрицао врло сувремене.

Није он био као они старији другови његови што само кажу »одавде довде«, па онда гледају у књигу и преслишавају, они што се вечно туже на кашаљ, те зато једу жути

шећер, кашљуцају и пију врућу замедљану ракију, по три чаше и лети и зими, и што вуку навише децу за уши или зулуфе, све дотле докле се жртва не исправи на палцима,

те јадно дете стоји као оно чардак ни на небу ни на земљи. А није тражио ни реграцију од ђака. Откако је једном приликом насео с поклоном, не прима више никакав

поклон.

Лањске године добије он тако поклон од једног сељака, неког Крла — презимена му се не сећам, — знам само да се помало бавио и трговином. Носио пилиће у варош — или

тако ухватио веверицу или лисиче — па се луња и вуче по три дана по вароши док прода — од њега, дакле, добије Максим једно прасе. Навалио сељак, па вели: »Нећу ти

бога назвати, учо, ако ми не примиш прасе. Е, не знаш како ми је ћеф да ти поклоним!« Наљутио се био ту скоро Максим на Крла што му је овај једном казао »господине«,

и овај му је сад зато дао прасе да заглади погрешку и да се помире. Шта ће Максим, него прими прасе и заволи га јако. Било је врло умиљато. Док је још мање било,

свуда је ишло за учитељем. И деца су га волела. Та шта да вам ту причам, кад сви знате како је младост мила: »Док си млад, свакоме си драг«, вели пословица. Накратко,

мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе. Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима. Они му направили од подвезице литар, а Мицков син

донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи. Тако је расло и гојило се зачудо брзо. Поче већ чешће изостајати и више се код куће бавити. Није више

пратило ни учитеља ни трчало за ђацима. Лежи, па само грокће и чека храну. Тако је напредовало из дана у дан. Обилази га учитељ с пријатељима, па га гледају како је

при апетиту и како много не бира, све му прија. Процењују колико ће још појести и колико бацити на месо и сланину. И још само неколико дана је остало било до суђена

му дана. Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече:

— Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још из малена).

— Шта рече, тужан, па где је?

— Не знам, вала, празан свињац, а познају се стопе веће и од мојих и од твојих!

— Ала, мајку му, бруке!

Пуче по селу да је гицка нестало. Стану га тражити, и гле чуда! Нађу га, и то где! Зачудићете се кад вам само кажем. Баш код онога Крла, онога дародавца. Он га дао

учитељу на исхрану, па га те ноћи украо и заклао. Нашли га у салашу свега раскомаданог, а познали га по ровашу на увету и по чекињи. Баш он. И сељак признаде.

— Резилук, болан, зар тако! — рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље.

Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје. Узео је све месо од закланог вепра и послао га Максиму, правоме саибији, себи

је задржао једну плећку и мало ребара, а гадном и неискреном дародавцу остаде само свињећа бешика, да од ње направи дуванкесу.

Но ипак тај случај није му убио веру у људско поштење. И даље се лепо с њим опходио; само га је тај стучај заболео јако, дубоко му се урезао на дно срца.

Цензор му је на питање рапортирао све што се догодило. Максим седе и дозва виновнике. Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова

сина. Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако страшно љуштио ракију да је због тога

стављен у пензију), а сав посут струготином са Пујина каиша, да је изгледао као шишарка, а омотан паучином, које се срећом нашло задоста у школи. Пуја је скинуо читав

аршин, као американ јаке и дебеле паучине, и омотао је детету око носа, као прву помоћ рањеноме.

Да је сад Максим којом несрећом био од оних учитеља старога кова и школе, он би извесно »узео у посао« победитеља, па би Пуја опет морао стругати каиш и тражити

паучине, и богзна да л’ би је већ и нашао доста после извршене казне. Али Максим није био тај човек. Не, рука би ми задрхтала кад бих ја такву клевету написао! Био је

благе душе, сувремен, знао је Емила деветнаестог века напамет и казне је употребљавао само оне које су биле побројане у Методици, не знам на којој страни. Саветом и

лепом речју надао се да ће више моћи да постигне. Децу је волео, а деца њега. Васпитање, а не крута дисциплина, то му је била девиза. Знао је он и памтио како је њему

мрска била свака стега и тиранија. Још као ђаку бунила му се душа против сваке тираније, зато је још у интернату био међу првима који су се бунили противу сувишног

механизма и јако чорбастог пасуља. Е, не може да трпи, умро је за правду! Па такав је и после остао, кад је у јаван живот ступио. Остао је исти онај идеалиста, стари

борац противу тираније, ма у ком се виду она појавила. Борио се против капетана и писао чешће дописе. Капетан га је мрзео, и само је тако могло бити да Максим покаже

ревизору пуна два лонца позива из среске канцеларије као једини узрок што програм у свему није био извршен. Такав, дакле, човек узе сада преда се оба малишана, па ће

им рећи:

— Е, децо, децо, зар тако! У срећним земљама труде се људи да нестане рата, уништавајући националне разлике; гледају да сви буду светски грађани, да се због вере и

народности не мрзе; — а ви овде, једне вере, једнога народа синови, — направили Косово! Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска

деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете! Одмах да сте се измирили и пољубили; друкчије нећу да ме поздравите, да ми бога назовете, кад покрај мене

прођете! Шта? Јогуните се! Одмах!

Деца се погледаше својим безазленим и мирољубивим очима. Чисто човек не би веровао да су то оне исте очи које су малочас онако крвнички једне у друге гледале.

Измирише се, али видљива знака томе измирењу не могаху дати, јер Мицков син заклони брзо шачицом нос бојећи се повреда. А Максим, видећи апсолутну немогућност,

задовољи се простим, без церемонија, измирењем.