Максим/II
| ◄ Насловна | Глава друга ► |
- Глава прва
Максим у селу и у механи.
- Био је леп мајски дан. Не знам како је тога дана било по целом срезу и округу, али у селу где је учитељ Максим већ ево четири године, у том селу баш беше освануо
красан дан. Да му је сам песник намештао декорације и држао сценарију, не би, вала, лепши био. И само да овде није реч о Максиму, мени би лако било; ја бих мамузнуо
мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду пута, читатељи, читали и прескакали у роману. Казао бих: како је стидна невеста,
румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље
све наизменце, у комарнику испод стрехе; како чича Пера хитно промаче у шљивар, али не да гледа излазак сунца; како је азурни свод небески херметички приклопио земљу,
обасуту ружама, па не да мирису ружином да ишчили, него нека запаја све порезплаћајуће и неплаћајуће главе, у селу Трбушници, где је Максим учитељ. Не бих оставио
неспоменуте ни росне, бисерне капљице, којих су пуне руже. Сравнио бих их са бисером, или још боље са сузама; рекао бих да то ружа плаче за својим драганом славујем,
који је, ваљда, отишао да »фруштукује« мравија јаја. А од славуја бих згодно прешао на Јулу, попину ћерку, која је малочас устала и онако дражесно чупава изашла и
ради по авлији, па се својим сребрним девојачким гласом такмичи са славујем певајући: »Шкрипи ђерам«. Ех, шта бих све могао ја написати али само што не смем! Не смем
ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он
рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног серкла — који је много личио на литерарно вече — у казаници Крстосија, шпекуланта у селу.
- Кад пођемо повијарцем, онда видимо у присоју село Максимово. Ово нисам баш морао казати, али ми се нешто допале речи: повијарац и присоје, па ми згодно дошло да их
споменем. Ех, шта ћете, сад је то у моди да се парадира речима, па нећу ни ја да сам осим света. Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а
оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене!
- У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да
ли светлост пада деци с леве или с десне стране. Све су то давно казали ревизори, и сваки доцнији додаје у свом извештају по нешто ново, по неку нову ману, која је у
току године украсила зграду, и тако ће богзна докле трајати. Али ја не верујем у сувишну ревност г. г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар. Не
мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г. министар оставио такву и поставио баш у њу нашег Максима, који већ четири године како
кука за Београдом, јер му је потребан ради проучавања и студирања варошког сталежа, што је већ крајње време било после четиригодишњег становања у селу. Ред је, дакле,
дошао на Београд да га подвргне анализи и анатомском ножу свом.
- Још је рано. Деца се по школском дворишту јуре. Неки сели па доручкују проју с белим смоком, други се туку, трећи воде сина Мицка бакалина на бунар да опере нос:
тукао се, па је у боју био слабија страна и носом платио ратне трошкове. А можда би и горе прошао да га није отео Пуја фамулус, човек мирољубив. Већ је петнаест
година како служи у просвети; он мири децу, чисти школу, прави добру кајгану учитељу, и помаже му у буђењу политичке свести по околини.
- То шаренило и та врева трајала је до осам часова, кад обично учитељ Максим долази у школу. Максим је имао врло леп обичај. Рано је ранио, држећи се прописа једне
хигијене коју је као благодејанац добио. Устао би рано, па би се прошетао по околини. То му је пријало. После сваке шетње осећао је, кад се опипа по врату, колико је
здравствено напредовао. Пође тако и прође поред чесме, сретне се с водоношама, назове им бога и продужи пут. Није никад хтео да харчи време узалуд; увек је гледао да
споји пријатно с полезним, и зато би увек гледао неће ли наићи на какву нову биљку или бубу какву. Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде. Испод њих стоји
хартија, као нека надгробна плоча, а на њој пише: Geotrupeѕ ѕternicorarіuѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и године где је покојник нађен. Живео је за
науку, и био тих и скроман радник и свештеник, или свећеник управо, у храму њеном. А особито је много полагао на природне науке и веровао у будућност њихову. Ако
наиђе тако на какву биљку, ишчупа је заједно с кореном, па ако је већа, понесе је у руци, а ако је мања, метне је у свој Noteѕ, у коме је било забележено пуно
утисака, са записом колико веша има. Шетњу би редовно завршавао доласком у механу, где је ишао поглавито ради посматрања и студирања сељачког света. Седи тако па
посматра сељакове навике и ослушкује му жеље и потребе. Ту би читао сељацима новине, попио кафу и мењао мисли с Јефтом кметом.
- После тога би платио своју кафу, а понекад и туђу, кад би само политички разлози и партијски интереси захтевали то. У ту механу би иначе свраћао и после подне, после
школе. Тада би опет читао сељацима новине, које је Мицко бакалин из вароши донео. Тумачио би им поједина места која су, по његовом мишљењу, требали што боље да урежу
у срце и у душу своју. Кад нема што из новина да чита, он им онда чита једну књигу: Шта да се ради? коју је механџија, на наваљивање његово, морао купити, и којом је
обично покривао слатко од руже, на што се, наравно, учитељ јако љутио кад би то видео. А мора се признати и то да сељаци нису марили за ту књигу. Кад је из ње читао,
није могао да заинтересује тако слушаоце као кад им из новина чита. Никако није могао да дотера до краја, да им све прочита. Обично би један по један од слушалаца
устајао извињавајући се да има посла, а Максим би га само прекорио и молећим погледом задржавао речима: »Та седи, човече! Их, какав си! А да ти читам Сановник, а ти
би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.« И тако се један по
један извлачио, као тарана из лонца, докле би уча остао сам са механџијом, који би га дотле слушао докле и њега момак не одазове напоље да пазари неке овчије коже.
Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом. Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост, нису Швајцарци, који — како
причају — иду за воловима на орању и читају новине.