Maksim/II

Glava prva

Glava prva

Maksim u selu i u mehani.

Bio je lep majski dan. Ne znam kako je toga dana bilo po celom srezu i okrugu, ali u selu gde je učitelj Maksim već evo četiri godine, u tom selu baš beše osvanuo

krasan dan. Da mu je sam pesnik nameštao dekoracije i držao scenariju, ne bi, vala, lepši bio. I samo da ovde nije reč o Maksimu, meni bi lako bilo; ja bih mamuznuo

moga pegaza, vinuo bih se u više sfere, i opisao bih sve ono što ste već hiljadu puta, čitatelji, čitali i preskakali u romanu. Kazao bih: kako je stidna nevesta,

rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje

sve naizmence, u komarniku ispod strehe; kako čiča Pera hitno promače u šljivar, ali ne da gleda izlazak sunca; kako je azurni svod nebeski hermetički priklopio zemlju,

obasutu ružama, pa ne da mirisu ružinom da iščili, nego neka zapaja sve porezplaćajuće i neplaćajuće glave, u selu Trbušnici, gde je Maksim učitelj. Ne bih ostavio

nespomenute ni rosne, biserne kapljice, kojih su pune ruže. Sravnio bih ih sa biserom, ili još bolje sa suzama; rekao bih da to ruža plače za svojim draganom slavujem,

koji je, valjda, otišao da »fruštukuje« mravija jaja. A od slavuja bih zgodno prešao na Julu, popinu ćerku, koja je maločas ustala i onako dražesno čupava izašla i

radi po avliji, pa se svojim srebrnim devojačkim glasom takmiči sa slavujem pevajući: »Škripi đeram«. Eh, šta bih sve mogao ja napisati ali samo što ne smem! Ne smem

ni za živu glavu da nagazim na trulu dasku, pa da poetiziram, jer, evo, reč je o učitelju Maksimu, pa kud smem ja u poeziju, kad je to duševna onanija, kako baš sam on

reče onomad Savatiju, odborniku opštinskom, prilikom jednog serkla — koji je mnogo ličio na literarno veče — u kazanici Krstosija, špekulanta u selu.

Kad pođemo povijarcem, onda vidimo u prisoju selo Maksimovo. Ovo nisam baš morao kazati, ali mi se nešto dopale reči: povijarac i prisoje, pa mi zgodno došlo da ih

spomenem. Eh, šta ćete, sad je to u modi da se paradira rečima, pa neću ni ja da sam osim sveta. Hoću i ja pomalo narodski da se izražavam; ako mi ne pohvale priču, a

ono bar jezik u njoj da me spase. Neka bar kažu da je jezik čist kao suza, pa niko srećniji od mene!

U tom selu, na brdašcu leži škola. Ja nisam revizor, pa je baš i ne moram opisivati kakva je; kakva joj je, to jest, zgrada, ima li dovoljno vazduha i svetlosti, i da

li svetlost pada deci s leve ili s desne strane. Sve su to davno kazali revizori, i svaki docniji dodaje u svom izveštaju po nešto novo, po neku novu manu, koja je u

toku godine ukrasila zgradu, i tako će bogzna dokle trajati. Ali ja ne verujem u suvišnu revnost g. g. revizora; hoće oni i da preteraju i gore predstave stvar. Ne

mora to sve baš tako strašno izgledati, jer da zgrada nije dobra, zar bi je g. ministar ostavio takvu i postavio baš u nju našeg Maksima, koji već četiri godine kako

kuka za Beogradom, jer mu je potreban radi proučavanja i studiranja varoškog staleža, što je već krajnje vreme bilo posle četirigodišnjeg stanovanja u selu. Red je, dakle,

došao na Beograd da ga podvrgne analizi i anatomskom nožu svom.

Još je rano. Deca se po školskom dvorištu jure. Neki seli pa doručkuju proju s belim smokom, drugi se tuku, treći vode sina Micka bakalina na bunar da opere nos:

tukao se, pa je u boju bio slabija strana i nosom platio ratne troškove. A možda bi i gore prošao da ga nije oteo Puja famulus, čovek miroljubiv. Već je petnaest

godina kako služi u prosveti; on miri decu, čisti školu, pravi dobru kajganu učitelju, i pomaže mu u buđenju političke svesti po okolini.

To šarenilo i ta vreva trajala je do osam časova, kad obično učitelj Maksim dolazi u školu. Maksim je imao vrlo lep običaj. Rano je ranio, držeći se propisa jedne

higijene koju je kao blagodejanac dobio. Ustao bi rano, pa bi se prošetao po okolini. To mu je prijalo. Posle svake šetnje osećao je, kad se opipa po vratu, koliko je

zdravstveno napredovao. Pođe tako i prođe pored česme, sretne se s vodonošama, nazove im boga i produži put. Nije nikad hteo da harči vreme uzalud; uvek je gledao da

spoji prijatno s poleznim, i zato bi uvek gledao neće li naići na kakvu novu biljku ili bubu kakvu. Imao je nekih dvadeset balegara nabodenih na čiode. Ispod njih stoji

hartija, kao neka nadgrobna ploča, a na njoj piše: Geotrupeѕ ѕternicorarіuѕ, s tačnim naznačenjem, mesta, dana, meseca i godine gde je pokojnik nađen. Živeo je za

nauku, i bio tih i skroman radnik i sveštenik, ili svećenik upravo, u hramu njenom. A osobito je mnogo polagao na prirodne nauke i verovao u budućnost njihovu. Ako

naiđe tako na kakvu biljku, iščupa je zajedno s korenom, pa ako je veća, ponese je u ruci, a ako je manja, metne je u svoj Noteѕ, u kome je bilo zabeleženo puno

utisaka, sa zapisom koliko veša ima. Šetnju bi redovno završavao dolaskom u mehanu, gde je išao poglavito radi posmatranja i studiranja seljačkog sveta. Sedi tako pa

posmatra seljakove navike i osluškuje mu želje i potrebe. Tu bi čitao seljacima novine, popio kafu i menjao misli s Jeftom kmetom.

Posle toga bi platio svoju kafu, a ponekad i tuđu, kad bi samo politički razlozi i partijski interesi zahtevali to. U tu mehanu bi inače svraćao i posle podne, posle

škole. Tada bi opet čitao seljacima novine, koje je Micko bakalin iz varoši doneo. Tumačio bi im pojedina mesta koja su, po njegovom mišljenju, trebali što bolje da urežu

u srce i u dušu svoju. Kad nema što iz novina da čita, on im onda čita jednu knjigu: Šta da se radi? koju je mehandžija, na navaljivanje njegovo, morao kupiti, i kojom je

obično pokrivao slatko od ruže, na što se, naravno, učitelj jako ljutio kad bi to video. A mora se priznati i to da seljaci nisu marili za tu knjigu. Kad je iz nje čitao,

nije mogao da zainteresuje tako slušaoce kao kad im iz novina čita. Nikako nije mogao da dotera do kraja, da im sve pročita. Obično bi jedan po jedan od slušalaca

ustajao izvinjavajući se da ima posla, a Maksim bi ga samo prekorio i molećim pogledom zadržavao rečima: »Ta sedi, čoveče! Ih, kakav si! A da ti čitam Sanovnik, a ti

bi na ručak zaboravio!« A onaj bi mu obično odgovorio: »More, učo, bože zdravlja, eto nedelja, pa ćeš se načitati da će se dosaditi i nama i tebi.« I tako se jedan po

jedan izvlačio, kao tarana iz lonca, dokle bi uča ostao sam sa mehandžijom, koji bi ga dotle slušao dokle i njega momak ne odazove napolje da pazari neke ovčije kože.

Tada bi Maksim zatvorio knjigu na dvadesetsedmoj strani, i klimnuo bi bolno glavom. Tada bi mu obično padalo na pamet da ovo, nažalost, nisu Švajcarci, koji — kako

pričaju — idu za volovima na oranju i čitaju novine.