Maksim/III

Glava druga

Glava druga

Maksim među decom, pred školom i izvan sela.

Tako je radio i pre i posle podne, pa tako i danas. Pošto je popio kafu, digne se i krene u školu, ali ne istim putem kojim je došao u mehanu. Došavši u školu, latio

bi se posla, a posao mu se delio u tri dela: administrativni, poučni i zabavni, i tako bi dnevni red bio iscrpen. U zabavni deo ubrajao bi izlete u prirodu. Tu bi

deci pokazivao mnoge interesantne i dotle nepoznate stvari, kao na primer: prevoj, kosu, stranu, padinu, levu i desnu obalu potoka, stado ovaca, čobana što šara

preslicu, kao predstavnika stočara, i onoga što ore ili radi u polju, kao predstavnika zemljodelaca. Pokazivao bi im dalje: šta je selo, dvorište, kuća, vajat, njiva,

vinograd i zabran, i pošto ih je preslišao na licu mesta, vraćao ih je natrag site i obogaćene znanjem koje će im u životu trebati. I deca ulaze zadovoljno u selo, sve

dva po dva, pevajući onu pesmu koja ne znam kako se počinje, ali znam da se peva kako udavača neće za mnoge da pođe, ali se završuje:

Majka daje za orača,

Tu joj poći hoću.

Tako je češće radio.

Danas, kad je stigao u školu, kao obično, zapitao je Puju da li ga je ko tražio; zatim je zapitao cenzora je li bilo nereda, i da li je bilo uopšte što za kaznu.

Ovde mi moja biografska savesnost nalaže da budem objektivan, pa bilo kome milo ili ne. Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene.

Nije on bio kao oni stariji drugovi njegovi što samo kažu »odavde dovde«, pa onda gledaju u knjigu i preslišavaju, oni što se večno tuže na kašalj, te zato jedu žuti

šećer, kašljucaju i piju vruću zamedljanu rakiju, po tri čaše i leti i zimi, i što vuku naviše decu za uši ili zulufe, sve dotle dokle se žrtva ne ispravi na palcima,

te jadno dete stoji kao ono čardak ni na nebu ni na zemlji. A nije tražio ni regraciju od đaka. Otkako je jednom prilikom naseo s poklonom, ne prima više nikakav

poklon.

Lanjske godine dobije on tako poklon od jednog seljaka, nekog Krla — prezimena mu se ne sećam, — znam samo da se pomalo bavio i trgovinom. Nosio piliće u varoš — ili

tako uhvatio vevericu ili lisiče — pa se lunja i vuče po tri dana po varoši dok proda — od njega, dakle, dobije Maksim jedno prase. Navalio seljak, pa veli: »Neću ti

boga nazvati, učo, ako mi ne primiš prase. E, ne znaš kako mi je ćef da ti poklonim!« Naljutio se bio tu skoro Maksim na Krla što mu je ovaj jednom kazao »gospodine«,

i ovaj mu je sad zato dao prase da zagladi pogrešku i da se pomire. Šta će Maksim, nego primi prase i zavoli ga jako. Bilo je vrlo umiljato. Dok je još manje bilo,

svuda je išlo za učiteljem. I deca su ga volela. Ta šta da vam tu pričam, kad svi znate kako je mladost mila: »Dok si mlad, svakome si drag«, veli poslovica. Nakratko,

mali »gican« je bio ljubimac celog sela i cele škole. Deca mu daju hleb i kore od hleba i proje, a ono trči za njima. Oni mu napravili od podvezice litar, a Mickov sin

doneo iz bakalnice tri praporca, pa sve zvoni kad ono trči. Tako je raslo i gojilo se začudo brzo. Poče već češće izostajati i više se kod kuće baviti. Nije više

pratilo ni učitelja ni trčalo za đacima. Leži, pa samo grokće i čeka hranu. Tako je napredovalo iz dana u dan. Obilazi ga učitelj s prijateljima, pa ga gledaju kako je

pri apetitu i kako mnogo ne bira, sve mu prija. Procenjuju koliko će još pojesti i koliko baciti na meso i slaninu. I još samo nekoliko dana je ostalo bilo do suđena

mu dana. Kad, ali jedno jutro dolete Puja famulus, sav zaduvan i usplahiren, pa reče:

— Gospodine, nema nam gicana (tako mu je ime ostalo još iz malena).

— Šta reče, tužan, pa gde je?

— Ne znam, vala, prazan svinjac, a poznaju se stope veće i od mojih i od tvojih!

— Ala, majku mu, bruke!

Puče po selu da je gicka nestalo. Stanu ga tražiti, i gle čuda! Nađu ga, i to gde! Začudićete se kad vam samo kažem. Baš kod onoga Krla, onoga darodavca. On ga dao

učitelju na ishranu, pa ga te noći ukrao i zaklao. Našli ga u salašu svega raskomadanog, a poznali ga po rovašu na uvetu i po čekinji. Baš on. I seljak priznade.

— Reziluk, bolan, zar tako! — reče Maksim i okrete leđa. Nije ga ni prekorevao, ali je okrenuo leđa i izišao napolje.

Ali kako je naša zemlja uređena i u njoj vladaju zakoni, to je predsednik učinio svoje. Uzeo je sve meso od zaklanog vepra i poslao ga Maksimu, pravome saibiji, sebi

je zadržao jednu plećku i malo rebara, a gadnom i neiskrenom darodavcu ostade samo svinjeća bešika, da od nje napravi duvankesu.

No ipak taj slučaj nije mu ubio veru u ljudsko poštenje. I dalje se lepo s njim ophodio; samo ga je taj stučaj zaboleo jako, duboko mu se urezao na dno srca.

Cenzor mu je na pitanje raportirao sve što se dogodilo. Maksim sede i dozva vinovnike. Oni stoje pred njim, a on ih gleda i samo maše glavom, gledajući nos u Mickova

sina. Jedva je mogao da pozna dete, tako se promenilo u licu, došao mu nos veći nego u učiteljeva prethodnika (koji je tako strašno ljuštio rakiju da je zbog toga

stavljen u penziju), a sav posut strugotinom sa Pujina kaiša, da je izgledao kao šišarka, a omotan paučinom, koje se srećom našlo zadosta u školi. Puja je skinuo čitav

aršin, kao amerikan jake i debele paučine, i omotao je detetu oko nosa, kao prvu pomoć ranjenome.

Da je sad Maksim kojom nesrećom bio od onih učitelja staroga kova i škole, on bi izvesno »uzeo u posao« pobeditelja, pa bi Puja opet morao strugati kaiš i tražiti

paučine, i bogzna da l’ bi je već i našao dosta posle izvršene kazne. Ali Maksim nije bio taj čovek. Ne, ruka bi mi zadrhtala kad bih ja takvu klevetu napisao! Bio je

blage duše, suvremen, znao je Emila devetnaestog veka napamet i kazne je upotrebljavao samo one koje su bile pobrojane u Metodici, ne znam na kojoj strani. Savetom i

lepom rečju nadao se da će više moći da postigne. Decu je voleo, a deca njega. Vaspitanje, a ne kruta disciplina, to mu je bila deviza. Znao je on i pamtio kako je njemu

mrska bila svaka stega i tiranija. Još kao đaku bunila mu se duša protiv svake tiranije, zato je još u internatu bio među prvima koji su se bunili protivu suvišnog

mehanizma i jako čorbastog pasulja. E, ne može da trpi, umro je za pravdu! Pa takav je i posle ostao, kad je u javan život stupio. Ostao je isti onaj idealista, stari

borac protivu tiranije, ma u kom se vidu ona pojavila. Borio se protiv kapetana i pisao češće dopise. Kapetan ga je mrzeo, i samo je tako moglo biti da Maksim pokaže

revizoru puna dva lonca poziva iz sreske kancelarije kao jedini uzrok što program u svemu nije bio izvršen. Takav, dakle, čovek uze sada preda se oba mališana, pa će

im reći:

— E, deco, deco, zar tako! U srećnim zemljama trude se ljudi da nestane rata, uništavajući nacionalne razlike; gledaju da svi budu svetski građani, da se zbog vere i

narodnosti ne mrze; — a vi ovde, jedne vere, jednoga naroda sinovi, — napravili Kosovo! Da je sreća da i u Turčinu smatrate svoga brata, a vi se tučete; komšijska

deca, sinovi jednog istog napaćenog naroda — pa se tučete! Odmah da ste se izmirili i poljubili; drukčije neću da me pozdravite, da mi boga nazovete, kad pokraj mene

prođete! Šta? Jogunite se! Odmah!

Deca se pogledaše svojim bezazlenim i miroljubivim očima. Čisto čovek ne bi verovao da su to one iste oči koje su maločas onako krvnički jedne u druge gledale.

Izmiriše se, ali vidljiva znaka tome izmirenju ne mogahu dati, jer Mickov sin zakloni brzo šačicom nos bojeći se povreda. A Maksim, videći apsolutnu nemogućnost,

zadovolji se prostim, bez ceremonija, izmirenjem.