Лисистрата/12
| ←ČETVRTA POJAVA | Лисистрата Писац: Аристофан TREĆI ČIN - PETA POJAVA |
PRVA POJAVA→ |
MIRINA
(Lisistrati koja ostaje iza vrata da Kinesija čuje)
Ja volim, volim njega, al' on prezire
svu ljubav moju. Njemu me ne pozivaj!
KINESIJA
O slatka Mirinice, šta ti radiš to?
MIRINA
Neću, bome, nikako!
KINESLTA
Zar na moj poziv nećeš sići, Mirino?
MIRINA
Bez ikakve ti mene zoveš potrebe.
KINESIJA
Zar ja, bez potrebe? ‐ Ja sasvim propadoh!
MIRINA
Sad idem.
KINESIJA
Nemoj, sinčića bar poslušaj!
(Detetu) Zar nećeš, sine, zvati svoju majčicu?
SINČIĆ
Majčice, mamo, majčice!
KINESIJA
Ah, kako ti je? Zar ni sina ne žališ?
Već šesti dan je nekupan i nedojen!
MIRINA
Ta ja ga žalim, ali otac ne mari za njega!
KINESLTA
Siđi samo čedu, nemajko!
MIRINA
Oh, šta je mati! Moram sići! Da šta ću? (Izlazi)
KINESIJA (Posmatrajući je)
Ta ona mnogo kanda se podmladila,
i tako ljupku još je nisam video,
a što se srdi na me, što me prezire
baš to me žeže, te od žudnje propadam.
MIRINA (Uzima dete u naručje)
O slatka brigo moja, dete oca zla,
da poljubim te, slatka hrano majčina!
KINESIJA
Šta radiš, bezdušnice? Druge žene zar
osluškuješ, a meni srce razdireš
i sebe mučiš? (Hoće da je zagrli)
MIRINA
Da me nisi dotako!
KINESIJA
Sve moje a i tvoje blago u kući
sad propada.
MIRINA
Baš malo ja se brinem za nj!
KINESIJA
Zar tako malo mariš ti za pređicu
što kokoši je razvlače?
MIRINA
Da, Diva mi!
KINESIJA
Al' Afroditin praznik nisi odavno
već proslavljala. Zar se nećeš vratiti?
MIRINA
Ja neću, bome, ako ne sklopite mir
i mahnete se rata!
KINESIJA
Svidi l’ ti se to, učinićemo.
MIRINA
Ako vam se svidi to,
povratiću se, ‐ sad mi brani zakletva.
KINESIJA
Al' hajde lezi sa mnom samo jedan čas!
MIRINA
Ne, neću, al' te volim, to ne poričem.
KINESIJA
Ti voliš? Zašto onda, draga, ne legneš?
MIRINA (dižući sinčića)
O smešni čoveče, zar tu pred detetom?
KINESIJA
Nikako! (Obraćajuči se sluzi)
Mane, nosi kući maloga!
(Sluga uzima dete od majke i odlazi)
Gle, sad i dete ode da ti ne smeta ‐
Šta ne legneš?
MIRINA
Pa gde bi čovek, jadniče, tu legao?
KINESIJA
U Panovoj u pećini.
MIRINA
A kako bi se čista u grad vratila?
KINESIJA
Pa lepo baš: operi se u Klepsidri!
MIRINA
O jadniče, zar zaklelvu da pogazim?
KINESIJA
Nek mene kazna stigne! Mahni zakletvu!
MIRINA
Da krevetić donesem nama!
KINESIJA
Nikako! Ta lepo je na zemlji.
MIRINA
Apolona mi, i takav nek je,
na tle ne smeš legati! (Otrči)
KINESIJA
Voli me žena moja, ‐ jasno vidim to.
MIRINA (vraćajući se s odrom)
Na, brzo lezi, i ja ću se skinuti!
Al', čujde, moram donet još i poslelju.
KINESIJA
Ta kakva postelja? Ta nemoj!
MIRINA
Boga mi, na kaišu je ružno ‐
KINESIJA
Da te poljubim!
MIRINA
Na! (Poljubi ga i brzo otrči)
KINESIJA
Aha! Samo brzo da se povratiš!
MIRINA
(Vraćajući se i bacajući postelju na odar)
Na, postelju, pa lezi, ja se spremam već,
al', čujde, jastuka ti nema za glavu!
KINESIJA
I ne treba mi!
MIRINA
Treba meni, Diva mi! (Otrči opet)
KINESIJA (Pruživši se na postelji)
Hej, kito moja, gozbuješ ko Herakle!
MIRINA (Vraća se i stavlja mu jastuk pod glavu)
Poskoči, ustaj! Sada, eto, imaš sve.
KINESIJA
Sve imam. Amo, dakle, moja zlatano!
MIRINA
Već skidam svoje prsluče. Al' upamti:
održi reč, i nemoj mir zaboravit!
KINESIJA
Ne, neću, ‐ strado ja!
MIRINA
Još runo treba ti!
KINESIJA
I ne treba mi, hoću da se grlimo!
MIRINA
Dabome, hoćeš; brzo ću se vratiti. (Opet otrči)
KINESIJA (uzdišući)
Ta žena ubiće me svojom posteljom!
MIRINA (Vraćajući se s runom)
Nu, diži se!
KINESIJA
Al' davno mi se digo već.
MIRINA
Da mažem te?
KINESIJA
Ne, nemoj, Apolona mi!
MIRINA
Jest, Kipranke mi, hteo ti il' ne hteo! (Opet otrči)
KINESIJA
Nek prospe joj se ulje, Dive gospode!
MIRINA (vraćajući se s uljem)
Daj amo ruku, prihvati i maži se!
KINESIJA
To ulje neprijatno, Apolona mi,
ta više davi no što svadbom miriše.
MIRINA
Ah, jadna mene! Rodsku mast donesoh ja!
KINESIJA
Ta valja. Pusti, čudna ženo!
MIRINA
Ti si lud! (Opet brzo otrči)
KINESIJA
Ta propo ko je prvi pomast vario!
MIRINA (Vraćajući se s drugom pomašću)
Kutijicu uzmi ovu!
KINESIJA
Drugu imam ja! Nu, lezi, lolo,
ništa više nemoj mi donosit!
MIRINA
Kako želiš, Artemide mi!
Već izuvam se, ali važi, dragi moj,
za mir ćeš glasat.
KINESIJA
Ja ću savetovati ‐
(Mirina se iznenada okrene i pobegne, a Kinesija stane jadikovati)
Ta žena mene upropasti, uništi,
sad ostavi me, sprdnju mnome učini!
Ah, šta je to sa mnom? Koju da grlim,
kad najlepša od svih ismeia mene?
Oh, kako da dete nadojim jadno?
A gde li je Lisičar onaj?
Da za platu meni dojkinju nađe!
HOR STARACA
U strašnoj si nevolji, čoveče jadni,
ti prevaren svoju umaraš dušu,
i ja sažaljevam tebe. Lele!
Ta kakav bi bubreg odoleo tome,
i kakvo bi srce, kakva bi muda,
i kakva bi krsta, kakva li kita,
kad žudnjom nabuja,
a u zoru nigde se ne može razlit?
KINESIJA
O Dive, strašno me raspinju muke!
HOR STARACA
U takvu nepriliku dovede tebe
nevaljala ona opaka ‐ žena!
HOR ŽENA
Ne, bome, no draga, preslatka žena!
KINESIJA
Zar draga i slatka?
Ta gorka je, nemila, Dive!
HOR STARACA
Ej, da si je, ko na njivi snoplje,
u vihoru zgrabio jakom, kad grmi
i seva, pa onda zamahnuo njome
i odno je, pa je pustio potom,
i ona odozgo da na zemlju pada
i na kitu tvoju
najedared se sruči i na nju nabode!
(Dok hor govori poslednje stihove, Kinesija odlazi, a zatim dolazi spartanski glasnik i atinski savetnik)
