Лисистрата
Писац: Аристофан
ТРЕЋИ ЧИН - ПЕТА ПОЈАВА


ПЕТА ПОЈАВА
Кинесија, Мирина, хорови

 
МИРИНА
(Лисистрати која остаје иза врата да Кинесија чује)
Ја волим, волим њега, ал' он презире
сву љубав моју. Њему ме не позивај!
КИНЕСИЈА
О слатка Миринице, шта ти радиш то?
МИРИНА
Нећу, боме, никако!
КИНЕСЛТА
Зар на мој позив нећеш сићи, Мирино?
МИРИНА
Без икакве ти мене зовеш потребе.
КИНЕСИЈА
Зар ја, без потребе? ‐ Ја сасвим пропадох!
МИРИНА
Сад идем.
КИНЕСИЈА
Немој, синчића бар послушај!
(Детету) Зар нећеш, сине, звати своју мајчицу?
СИНЧИЋ
Мајчице, мамо, мајчице!
КИНЕСИЈА
Ах, како ти је? Зар ни сина не жалиш?
Већ шести дан је некупан и недојен!
МИРИНА
Та ја га жалим, али отац не мари за њега!
КИНЕСЛТА
Сиђи само чеду, немајко!
МИРИНА
Ох, шта је мати! Морам сићи! Да шта ћу? (Излази)
КИНЕСИЈА (Посматрајући је)
Та она много канда се подмладила,
и тако љупку још је нисам видео,
а што се срди на ме, што ме презире
баш то ме жеже, те од жудње пропадам.
МИРИНА (Узима дете у наручје)
О слатка бриго моја, дете оца зла,
да пољубим те, слатка храно мајчина!
КИНЕСИЈА
Шта радиш, бездушнице? Друге жене зар
ослушкујеш, а мени срце раздиреш
и себе мучиш? (Хоће да је загрли)
МИРИНА
Да ме ниси дотако!
КИНЕСИЈА
Све моје а и твоје благо у кући
сад пропада.
МИРИНА
Баш мало ја се бринем за њ!
КИНЕСИЈА
Зар тако мало мариш ти за пређицу
што кокоши је развлаче?
МИРИНА
Да, Дива ми!
КИНЕСИЈА
Ал' Афродитин празник ниси одавно
већ прослављала. Зар се нећеш вратити?
МИРИНА
Ја нећу, боме, ако не склопите мир
и махнете се рата!
КИНЕСИЈА
Свиди л’ ти се то, учинићемо.
МИРИНА
Ако вам се свиди то,
повратићу се, ‐ сад ми брани заклетва.
КИНЕСИЈА
Ал' хајде лези са мном само један час!
МИРИНА
Не, нећу, ал' те волим, то не поричем.
КИНЕСИЈА
Ти волиш? Зашто онда, драга, не легнеш?
МИРИНА (дижући синчића)
О смешни човече, зар ту пред дететом?
КИНЕСИЈА
Никако! (Обраћајучи се слузи)
Мане, носи кући малога!
(Слуга узима дете од мајке и одлази)
Гле, сад и дете оде да ти не смета ‐
Шта не легнеш?
МИРИНА
Па где би човек, јадниче, ту легао?
КИНЕСИЈА
У Пановој у пећини.
МИРИНА
А како би се чиста у град вратила?
КИНЕСИЈА
Па лепо баш: опери се у Клепсидри!
МИРИНА
О јадниче, зар заклелву да погазим?
КИНЕСИЈА
Нек мене казна стигне! Махни заклетву!
МИРИНА
Да креветић донесем нама!
КИНЕСИЈА
Никако! Та лепо је на земљи.
МИРИНА
Аполона ми, и такав нек је,
на тле не смеш легати! (Отрчи)
КИНЕСИЈА
Воли ме жена моја, ‐ јасно видим то.
МИРИНА (враћајући се с одром)
На, брзо лези, и ја ћу се скинути!
Ал', чујде, морам донет још и послељу.
КИНЕСИЈА
Та каква постеља? Та немој!
МИРИНА
Бога ми, на каишу је ружно ‐
КИНЕСИЈА
Да те пољубим!
МИРИНА
На! (Пољуби га и брзо отрчи)
КИНЕСИЈА
Аха! Само брзо да се повратиш!
МИРИНА
(Враћајући се и бацајући постељу на одар)
На, постељу, па лези, ја се спремам већ,
ал', чујде, јастука ти нема за главу!
КИНЕСИЈА
I не треба ми!
МИРИНА
Треба мени, Дива ми! (Отрчи опет)
КИНЕСИЈА (Пруживши се на постељи)
Хеј, кито моја, гозбујеш ко Херакле!
МИРИНА (Враћа се и ставља му јастук под главу)
Поскочи, устај! Сада, ето, имаш све.
КИНЕСИЈА
Све имам. Амо, дакле, моја златано!
МИРИНА
Већ скидам своје прслуче. Ал' упамти:
одржи реч, и немој мир заборавит!
КИНЕСИЈА
Не, нећу, ‐ страдо ја!
МИРИНА
Још руно треба ти!
КИНЕСИЈА
I не треба ми, хоћу да се грлимо!
МИРИНА
Дабоме, хоћеш; брзо ћу се вратити. (Опет отрчи)
КИНЕСИЈА (уздишући)
Та жена убиће ме својом постељом!
МИРИНА (Враћајући се с руном)
Ну, дижи се!
КИНЕСИЈА
Ал' давно ми се диго већ.
МИРИНА
Да мажем те?
КИНЕСИЈА
Не, немој, Аполона ми!
МИРИНА
Јест, Кипранке ми, хтео ти ил' не хтео! (Опет отрчи)
КИНЕСИЈА
Нек проспе јој се уље, Диве господе!
МИРИНА (враћајући се с уљем)
Дај амо руку, прихвати и мажи се!
КИНЕСИЈА
То уље непријатно, Аполона ми,
та више дави но што свадбом мирише.
МИРИНА
Ах, јадна мене! Родску маст донесох ја!
КИНЕСИЈА
Та ваља. Пусти, чудна жено!
МИРИНА
Ти си луд! (Опет брзо отрчи)
КИНЕСИЈА
Та пропо ко је први помаст варио!
МИРИНА (Враћајући се с другом помашћу)
Кутијицу узми ову!
КИНЕСИЈА
Другу имам ја! Ну, лези, лоло,
ништа више немој ми доносит!
МИРИНА
Како желиш, Артемиде ми!
Већ изувам се, али важи, драги мој,
за мир ћеш гласат.
КИНЕСИЈА
Ја ћу саветовати ‐
(Мирина се изненада окрене и побегне, а Кинесија стане јадиковати)
Та жена мене упропасти, уништи,
сад остави ме, спрдњу мноме учини!
Ах, шта је то са мном? Коју да грлим,
кад најлепша од свих исмеиа мене?
Ох, како да дете надојим јадно?
А где ли је Лисичар онај?
Да за плату мени дојкињу нађе!
ХОР СТАРАЦА
У страшној си невољи, човече јадни,
ти преварен своју умараш душу,
и ја сажаљевам тебе. Леле!
Та какав би бубрег одолео томе,
и какво би срце, каква би муда,
и каква би крста, каква ли кита,
кад жудњом набуја,
а у зору нигде се не може разлит?
КИНЕСИЈА
О Диве, страшно ме распињу муке!
ХОР СТАРАЦА
У такву неприлику доведе тебе
неваљала она опака ‐ жена!
ХОР ЖЕНА
Не, боме, но драга, преслатка жена!
КИНЕСИЈА
Зар драга и слатка?
Та горка је, немила, Диве!
ХОР СТАРАЦА
Еј, да си је, ко на њиви снопље,
у вихору зграбио јаком, кад грми
и сева, па онда замахнуо њоме
и одно је, па је пустио потом,
и она одозго да на земљу пада
и на киту твоју
наједаред се сручи и на њу набоде!
(Док хор говори последње стихове, Кинесија одлази, а затим долази спартански гласник и атински саветник)