Ланци/6

ЧИН ПРВИ

Појава шеста

ПОЈАВА ШЕСТА

ЗАГОРКА и СОФИЈА

ЗАГОРКА (одшкрине врата и кад види да је Софија сама, уђе): Мама, хоћеш ли да ми даш три динара, треба да купимо...
СОФИЈА: Па што не тражиш од оца?
ЗАГОРКА: Дај ми ти. Нећу од њега.
СОФИЈА: Немам.
ЗАГОРКА: Колико имаш? Знам да имаш...
СОФИЈА (прилази једном орману и вади свој новчаник): Ево, види да нема.
ЗАГОРКА: Ако, дај ми. (Узме и хоће да пође.)
СОФИЈА: Па сад немој се тамо заборавити. Сад ће доћи госпа Ђурђевићка. Изнеси слатко. Нема смисла ја да је служим. Знаш каква ти је то жена.
ЗАГОРКА: Ух, Ђурђевићка! Ја не знам како можеш да је трпиш! Тако досадна жена!
СОФИЈА: Шта ћеш? Пусти је. Сваки је луд на свој начин.
ЗАГОРКА: Али она је... она је... нешто будибокснама.
СОФИЈА: Мораш имати и такво друштво. Такве су ти за све. Ти си девојка... па дабогме. — Знаш како је...
ЗАГОРКА: Она да ме удаје? Тако сам нешто и помислила чим је почела долазити у нашу кућу. Док смо били мали, није нам требала.
СОФИЈА: Све ти знаш боље. Па такве и израде нешто. Мислиш ли ти да би друга могла ићи и...
ЗАГОРКА: Она да ме удаје? Та ја мислим кад се удам да је и не погледам. Ух!
СОФИЈА: Није, него сам ја за проводаџику! Кад би ми једанпут показали врата... А њу можеш и шама- рати...
ЗАГОРКА: Оговара цео свет...
СОФИЈА (поћути): Па нас нема шта да оговара.
ЗАГОРКА (љути се): Боже, мама.
СОФИЈА: Доста, молим те. Шта се то тебе тиче? На мене ће пасти срамота, а не на тебе. Е, ћерко, ћерко, не знаш ти ништа. Кад будеш у мојим годинама...
ЗАГОРКА: Марим ја. — Али немој казати оцу да си ми дала новце...
СОФИЈА: Што?
ЗАГОРКА: Немој. Он се љути: много се троши.
СОФИЈА (немарно): Добро.
(Споља се чује Ђурђевићка: »А, а, а. Гле ти деце!«)
ЗАГОРКА: Ето је. Још с врата се чује. (Побегне лево.)
СОФИЈА: О, децо, децо...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.