Lanci/6

ČIN PRVI

Pojava šesta

POJAVA ŠESTA

ZAGORKA i SOFIJA

ZAGORKA (odškrine vrata i kad vidi da je Sofija sama, uđe): Mama, hoćeš li da mi daš tri dinara, treba da kupimo...
SOFIJA: Pa što ne tražiš od oca?
ZAGORKA: Daj mi ti. Neću od njega.
SOFIJA: Nemam.
ZAGORKA: Koliko imaš? Znam da imaš...
SOFIJA (prilazi jednom ormanu i vadi svoj novčanik): Evo, vidi da nema.
ZAGORKA: Ako, daj mi. (Uzme i hoće da pođe.)
SOFIJA: Pa sad nemoj se tamo zaboraviti. Sad će doći gospa Đurđevićka. Iznesi slatko. Nema smisla ja da je služim. Znaš kakva ti je to žena.
ZAGORKA: Uh, Đurđevićka! Ja ne znam kako možeš da je trpiš! Tako dosadna žena!
SOFIJA: Šta ćeš? Pusti je. Svaki je lud na svoj način.
ZAGORKA: Ali ona je... ona je... nešto budiboksnama.
SOFIJA: Moraš imati i takvo društvo. Takve su ti za sve. Ti si devojka... pa dabogme. — Znaš kako je...
ZAGORKA: Ona da me udaje? Tako sam nešto i pomislila čim je počela dolaziti u našu kuću. Dok smo bili mali, nije nam trebala.
SOFIJA: Sve ti znaš bolje. Pa takve i izrade nešto. Misliš li ti da bi druga mogla ići i...
ZAGORKA: Ona da me udaje? Ta ja mislim kad se udam da je i ne pogledam. Uh!
SOFIJA: Nije, nego sam ja za provodadžiku! Kad bi mi jedanput pokazali vrata... A nju možeš i šama- rati...
ZAGORKA: Ogovara ceo svet...
SOFIJA (poćuti): Pa nas nema šta da ogovara.
ZAGORKA (ljuti se): Bože, mama.
SOFIJA: Dosta, molim te. Šta se to tebe tiče? Na mene će pasti sramota, a ne na tebe. E, ćerko, ćerko, ne znaš ti ništa. Kad budeš u mojim godinama...
ZAGORKA: Marim ja. — Ali nemoj kazati ocu da si mi dala novce...
SOFIJA: Što?
ZAGORKA: Nemoj. On se ljuti: mnogo se troši.
SOFIJA (nemarno): Dobro.
(Spolja se čuje Đurđevićka: »A, a, a. Gle ti dece!«)
ZAGORKA: Eto je. Još s vrata se čuje. (Pobegne levo.)
SOFIJA: O, deco, deco...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.