Ланци/10

ЧИН ПРВИ

Појава десета

ПОЈАВА ДЕСЕТА

СТЕВАН, СОФИЈА и ЂУРЂЕВИЋКА

СТЕВАН (Долази здесна. Сасвим је озбиљан, чак љут. Прави се на силу бога сладак.): Добар дан, госпођо.
СОФИЈА (Учини израз као да каже: О, хвала богу.)
ЂУРЂЕВИЋКА (мало изненађено): Добар дан, господин-Стево. Шта, шта? Све млађи? Уз сина се и ви подмладили. Право имате. Кад срце пева, и уста певају. Шта још више да желите?
СТЕВАН (руковао се с њом и седа): Та... много још има да се жели.
ЂУРЂЕВИЋКА: Биће све, биће. Наћи ћемо ми младу, па ће бити и песме и игре... Деда ћете постати. Прво ћете Ивану младу, па после Загорки младожењу, па Спасу.
СТЕВАН (уздахне): Хе. Све то треба... Загорку само да ми је да удам за живота.
ЂУРЂЕВИЋКА: Па биће и то. Не бојте се. Ви сте, хвала богу, још здрави, а она је млада и лепа... Наћи ћемо већ ми младожењу. Прво Иван да дође до новаца, па ће после све бити.
СТЕВАН (као вајкајући се): Неће нико без новаца. Па за њу ми је још и ко- јекако, али Спаса. Туђе дете, не можеш ни овако, ни онако. А није ни млада, ни лепа... Шта ћете? Да је не узех у кућу, ко би? Отац погинуо у рату, мати умрла још при порођају... А њеном оцу сам, што кажу, био брат, а не друг. Зар сам ја знао...
ЂУРЂЕВИЋКА: Севап сте учинили.
СОФИЈА: Да је ми не прихватисмо...
СТЕВАН: Не знате како је, госпођо. Или ми је теже кад је видим како сирота сама себе вара, па је весела, или кад се усами. Зна и сама да је сироче, у туђој кући...
СОФИЈА: Та остави сад. Она ћути, чека суђеног. А пош- тује нас — ни кћи матер тако не поштује.
СТЕВАН: То ме баш И боли. (Лупка прстима по столу.) Хе... Доста је ту и моје кривице. Дете је лепо већ било дошло до седмог разреда гимназије... али, шта ћете?! Поче се, бајаги, свадба с оним официром: па се поквари. Куд ћу после дете у школу? А и тешко је то онда било: још није било осам разреда...
СОФИЈА: Па шта смо ми ту криви?
СТЕВАН: Што сам почињао? Што сам је вадио из школе? Данас би она имала свој хлеб.
ЂУРЂЕВИЋКА: Па ви сте мислили што боље.
СТЕВАН: Једно то. А друго, право да вам кажем, нисам волео ни да иде у службу. Не волим ја да жена ради мушке ствари. Зато нисам ни Загорку дао у школу.
СОФИЈА: Та сад нема смисла вајкати се.
ЂУРЂЕВИЋКА: Зато ћемо ми све то удесити. Била сам баш јуче код ваше будуће... како да кажем... снаје. Красно дете. Знате како га она воли. Лудује за њим. А и мати девојчина хоће. Што да не? Господин. И то не господин каквих ћете свуда наћи.
СТЕВАН: А отац?
ЂУРЂЕВИЋКА: Он је још онако: ни вежи, ни дреши. Богат трговац, а кћи јединица, па се боји. А има ваздан фамилије, па му пуне главу којечим.
СТЕВАН: Хм, хм. Па шта вели?
ЂУРЂЕВИЋКА: Каже, да је Иван у служби, он би одмах дао кћер без једне речи.
СТЕВАН: То је. Знао сам.
ЂУРЂЕВИЋКА: Па ако хоћете, и има право. Четрдесет хиљада даје уз ћерку.
СТЕВАН (понавља): Четрдесет хиљада. Новац.
ЂУРЂЕВИЋКА: Новац. А млади се нарочито допада Иван што је тако мирна карактера.
СТЕВАН (готово за себе): Четрдесет хиљада. Хм. Хе, госпођо моја. Та проклета служба. (Обраћа се час Ђурђевићки, час Софији.) Да су моји на влади, све би друкчије било. Камо среће да сам иступио из ове своје партије... И држава би ми дете послала на страну и... О! О! О! Али ја, борац... Куд ћу ја кад сам владин против- ник. Не могу ни да иступим...
ЂУРЂЕВИЋКА: Не бојте се ви ништа. Овде је већ свршено. Кажем вам. Удавала сам ја и разроке, а нећу оженити таквог момка. Не брините за то. — А како стоји са Загорком? То да видимо.
СТЕВАН: Па, госпођо... и јесте и није.
ЂУРЂЕВИЋКА: А, дакле, ту је. Има нечег. Па што ћутите?
СТЕВАН: ...Оно, не знам како да кажем. Деца се не знају од јуче. Ја сам њега управо и направио од слепца човеком. Ту је код мене од како је. Ако је ручак, ту је; ако је весеље, ту је. Излет какав... Како да кажем, готово сам га за своју кућу везао, формално везао...
ЂУРЂЕВИЋКА: Е, е. Па то је онда већ свршено. А ко то?
СТЕВАН: Па наш Јова.. Кадић.
ЂУРЂЕВИЋКА (изненађено): Кадић?
СТЕВАН (чудећи се што се Ђурђевићка чуди): Да. Кадић.
ЂУРЂЕВИЋКА: Па он је испросио већ.
СТЕВАН: Испрос...?
СОФИЈА: Испросио?
ЂУРЂЕВИЋКА: Да. Још од какве богате породице. Није, знате, све то свршено, али... ту је.
СТЕВАН (још се чуди): Испросио?... (Борећи се) А моја кћи?
ЂУРЂЕВИЋКА: Како? Па то је безобразлук! Проси девојку, а овамо... Но, па је ли он вама рекао да ће узети Загорку?
СТЕВАН (клонуло, савршено глупо): Није.
СОФИЈА (убијена): Није, госпођо.
СТЕВАН: Испросио, велите? Хо, хо...
ЂУРЂЕВИЋКА: Па немојте ви то озбиљно узети. Не знам баш је ли посигурно. Распитаћу се.
СТЕВАН: Хм, хм, хм. Јес’. Ко би се томе надао? (Присећа се, па као да се нечег сети, али клонуло) Па ја га никад нисам ни питао.
(Из баште ударају тамбуре и хор: »Нек уздише ко мора, сузе нек лије.«)
ЂУРЂЕВИЋКА: Распитаћу се: Ви’те ви, молим вас! Срам га било... Али за Ивана ћу већ гледати. За недељу дана ће бити то све већ удешено. Само, гледајте да се он сломије... нема смисла ја да свршим, па да после буде чуда...(више-мање поверљиво додаје)... ...а и да добије службу. Спреман је, хвала богу.
СТЕВАН (једва се прибра): Боже мој, боже мој.
ЂУРЂЕВИЋКА: Или да није он већ испросио, па шта знате... Шта се нећка, забога?
СТЕВАН (сасвим убијен): Не знам, госпођо, не знам.
ЂУРЂЕВИЋКА: Ништа, ништа. Па тако је то. Није мала шала удавати. Али будите ви без бриге само. Сад право идем тамо. (Устаје.) Онда збогом, госпођо. (Рукује се са Софијом.)
СОФИЈА (мирно): Збогом.
ЂУРЂЕВИЋКА: Знате, увек, увек имам посла. (Рукује се са Стеваном.) Збогом.
СТЕВАН (убијен, али миран): Збогом. (Гледа нетремице за Ђурђевићком. која одлази.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.