Lanci/10

ČIN PRVI

Pojava deseta

POJAVA DESETA

STEVAN, SOFIJA i ĐURĐEVIĆKA

STEVAN (Dolazi zdesna. Sasvim je ozbiljan, čak ljut. Pravi se na silu boga sladak.): Dobar dan, gospođo.
SOFIJA (Učini izraz kao da kaže: O, hvala bogu.)
ĐURĐEVIĆKA (malo iznenađeno): Dobar dan, gospodin-Stevo. Šta, šta? Sve mlađi? Uz sina se i vi podmladili. Pravo imate. Kad srce peva, i usta pevaju. Šta još više da želite?
STEVAN (rukovao se s njom i seda): Ta... mnogo još ima da se želi.
ĐURĐEVIĆKA: Biće sve, biće. Naći ćemo mi mladu, pa će biti i pesme i igre... Deda ćete postati. Prvo ćete Ivanu mladu, pa posle Zagorki mladoženju, pa Spasu.
STEVAN (uzdahne): He. Sve to treba... Zagorku samo da mi je da udam za života.
ĐURĐEVIĆKA: Pa biće i to. Ne bojte se. Vi ste, hvala bogu, još zdravi, a ona je mlada i lepa... Naći ćemo već mi mladoženju. Prvo Ivan da dođe do novaca, pa će posle sve biti.
STEVAN (kao vajkajući se): Neće niko bez novaca. Pa za nju mi je još i ko- jekako, ali Spasa. Tuđe dete, ne možeš ni ovako, ni onako. A nije ni mlada, ni lepa... Šta ćete? Da je ne uzeh u kuću, ko bi? Otac poginuo u ratu, mati umrla još pri porođaju... A njenom ocu sam, što kažu, bio brat, a ne drug. Zar sam ja znao...
ĐURĐEVIĆKA: Sevap ste učinili.
SOFIJA: Da je mi ne prihvatismo...
STEVAN: Ne znate kako je, gospođo. Ili mi je teže kad je vidim kako sirota sama sebe vara, pa je vesela, ili kad se usami. Zna i sama da je siroče, u tuđoj kući...
SOFIJA: Ta ostavi sad. Ona ćuti, čeka suđenog. A poš- tuje nas — ni kći mater tako ne poštuje.
STEVAN: To me baš I boli. (Lupka prstima po stolu.) He... Dosta je tu i moje krivice. Dete je lepo već bilo došlo do sedmog razreda gimnazije... ali, šta ćete?! Poče se, bajagi, svadba s onim oficirom: pa se pokvari. Kud ću posle dete u školu? A i teško je to onda bilo: još nije bilo osam razreda...
SOFIJA: Pa šta smo mi tu krivi?
STEVAN: Što sam počinjao? Što sam je vadio iz škole? Danas bi ona imala svoj hleb.
ĐURĐEVIĆKA: Pa vi ste mislili što bolje.
STEVAN: Jedno to. A drugo, pravo da vam kažem, nisam voleo ni da ide u službu. Ne volim ja da žena radi muške stvari. Zato nisam ni Zagorku dao u školu.
SOFIJA: Ta sad nema smisla vajkati se.
ĐURĐEVIĆKA: Zato ćemo mi sve to udesiti. Bila sam baš juče kod vaše buduće... kako da kažem... snaje. Krasno dete. Znate kako ga ona voli. Luduje za njim. A i mati devojčina hoće. Što da ne? Gospodin. I to ne gospodin kakvih ćete svuda naći.
STEVAN: A otac?
ĐURĐEVIĆKA: On je još onako: ni veži, ni dreši. Bogat trgovac, a kći jedinica, pa se boji. A ima vazdan familije, pa mu pune glavu koječim.
STEVAN: Hm, hm. Pa šta veli?
ĐURĐEVIĆKA: Kaže, da je Ivan u službi, on bi odmah dao kćer bez jedne reči.
STEVAN: To je. Znao sam.
ĐURĐEVIĆKA: Pa ako hoćete, i ima pravo. Četrdeset hiljada daje uz ćerku.
STEVAN (ponavlja): Četrdeset hiljada. Novac.
ĐURĐEVIĆKA: Novac. A mladi se naročito dopada Ivan što je tako mirna karaktera.
STEVAN (gotovo za sebe): Četrdeset hiljada. Hm. He, gospođo moja. Ta prokleta služba. (Obraća se čas Đurđevićki, čas Sofiji.) Da su moji na vladi, sve bi drukčije bilo. Kamo sreće da sam istupio iz ove svoje partije... I država bi mi dete poslala na stranu i... O! O! O! Ali ja, borac... Kud ću ja kad sam vladin protiv- nik. Ne mogu ni da istupim...
ĐURĐEVIĆKA: Ne bojte se vi ništa. Ovde je već svršeno. Kažem vam. Udavala sam ja i razroke, a neću oženiti takvog momka. Ne brinite za to. — A kako stoji sa Zagorkom? To da vidimo.
STEVAN: Pa, gospođo... i jeste i nije.
ĐURĐEVIĆKA: A, dakle, tu je. Ima nečeg. Pa što ćutite?
STEVAN: ...Ono, ne znam kako da kažem. Deca se ne znaju od juče. Ja sam njega upravo i napravio od slepca čovekom. Tu je kod mene od kako je. Ako je ručak, tu je; ako je veselje, tu je. Izlet kakav... Kako da kažem, gotovo sam ga za svoju kuću vezao, formalno vezao...
ĐURĐEVIĆKA: E, e. Pa to je onda već svršeno. A ko to?
STEVAN: Pa naš Jova.. Kadić.
ĐURĐEVIĆKA (iznenađeno): Kadić?
STEVAN (čudeći se što se Đurđevićka čudi): Da. Kadić.
ĐURĐEVIĆKA: Pa on je isprosio već.
STEVAN: Ispros...?
SOFIJA: Isprosio?
ĐURĐEVIĆKA: Da. Još od kakve bogate porodice. Nije, znate, sve to svršeno, ali... tu je.
STEVAN (još se čudi): Isprosio?... (Boreći se) A moja kći?
ĐURĐEVIĆKA: Kako? Pa to je bezobrazluk! Prosi devojku, a ovamo... No, pa je li on vama rekao da će uzeti Zagorku?
STEVAN (klonulo, savršeno glupo): Nije.
SOFIJA (ubijena): Nije, gospođo.
STEVAN: Isprosio, velite? Ho, ho...
ĐURĐEVIĆKA: Pa nemojte vi to ozbiljno uzeti. Ne znam baš je li posigurno. Raspitaću se.
STEVAN: Hm, hm, hm. Jes’. Ko bi se tome nadao? (Priseća se, pa kao da se nečeg seti, ali klonulo) Pa ja ga nikad nisam ni pitao.
(Iz bašte udaraju tambure i hor: »Nek uzdiše ko mora, suze nek lije.«)
ĐURĐEVIĆKA: Raspitaću se: Vi’te vi, molim vas! Sram ga bilo... Ali za Ivana ću već gledati. Za nedelju dana će biti to sve već udešeno. Samo, gledajte da se on slomije... nema smisla ja da svršim, pa da posle bude čuda...(više-manje poverljivo dodaje)... ...a i da dobije službu. Spreman je, hvala bogu.
STEVAN (jedva se pribra): Bože moj, bože moj.
ĐURĐEVIĆKA: Ili da nije on već isprosio, pa šta znate... Šta se nećka, zaboga?
STEVAN (sasvim ubijen): Ne znam, gospođo, ne znam.
ĐURĐEVIĆKA: Ništa, ništa. Pa tako je to. Nije mala šala udavati. Ali budite vi bez brige samo. Sad pravo idem tamo. (Ustaje.) Onda zbogom, gospođo. (Rukuje se sa Sofijom.)
SOFIJA (mirno): Zbogom.
ĐURĐEVIĆKA: Znate, uvek, uvek imam posla. (Rukuje se sa Stevanom.) Zbogom.
STEVAN (ubijen, ali miran): Zbogom. (Gleda netremice za Đurđevićkom. koja odlazi.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.