Ланци/11

ЧИН ПРВИ

Појава једанаеста

ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА

СТЕВАН и СОФИЈА, доцније ИВАН

СТЕВАН (седа сломљен на столицу): Брига, брига. Од кад знам за себе — никад главе дићи.
СОФИЈА: О забога, човече, зар и теби самом није досадно кукати? Кажу: жене су такве. Људи кад кукају, два пута су гори од жене.
СТЕВАН: Такав је живот.
СОФИЈА: Није ни код других боље, па опет живе. Зар ми баш морамо?...
СТЕВАН: Зашто неће да се жени?... Да није?... Али... (Гласније) Зашто неће?
СОФИЈА (продужава своје): Сви се брину. Где си ти чуо човека да каже: »Сад сам без бриге?«
СТЕВАН (Мучи га нешто. Мисли. Устане и хода. Премишља.): Хм. Хм. (Дође до десних врата, отвори их нагло и викне) Иване.
ИВАН (из собе): Ах, опет!
СТЕВАН: Да. Још нисмо свршили.
ИВАН (из собе): Имам посла; не могу.
СТЕВАН: Вечито посао. Као да тај посао значи живот. Живот прво...
ИВАН: Ти ми не можеш живот казати.
СТЕВАН (Увређен, али хоће да се уздржи. Ипак јетко): Е?
(Пауза.)
СТЕВАН (мирно): Иване. (Ћути.) Дакле, дотле смо дошли? (Нема одговора.) Јесам ли ја отац?
ИВАН (долази мрзовољан): Што ме не оставиш на миру? Имам посла.
СТЕВАН: Што не одеш у башту?
ИВАН: Шта ћу ?
СТЕВАН: Како: шта ћу? Чија је башта? Наша је, твоја је.
ИВАН: Ја немам времена за бацање.
СОФИЈА: Боже, сине, ти се завучеш у собе, па само читаш, читаш: мозак ће ти се завртети. Доста си радио за испите.
ИВАН: Нашто губити време?
СОФИЈА: Али здравље треба причувати.
ИВАН (Хоће нешто да каже.)
СТЕВАН (саветујући): Чујеш, Иване, ти си већ човек. Књига ти је требала док ниси постао свој човек. Сад ти треба живот.
ИВАН: Такав? На који ме ти упућујеш? Хм. Пусти ме. Ја за себе зарађујем новац.
СТЕВАН (продужује): Нисам ти раније хтео ништа говорити. Мислио сам: што више води рачуна о књизи, мање ће о љубави и другим глупостима.
ИВАН (запрепашћен): А?...То?
СТЕВАН: Стој. Шта је то чудно? Као да сам ја казао нешто страшно. .. (Мирно) Сад треба наћи пријатеља.
ИВАН: Дакле, ти си мислио да ме књига само причува од глупости до двадесете, двадесет пете... И ништа више?
СТЕВАН: Чекај, молим те. Био сам и ја млад. Не може то тако. (Мирно) Сад треба порадити код министра да добијеш добро место, можда и за доцента на Универзитету... па после познанство са људима од утицаја...
ИВАН: Па зар мој рад, моја спрема?...
СТЕВАН: Лепо, лепо. Знам ја све то. Али те нико неће узети за руке и довести...
ИВАН: И неће. Ја ћу сам...
СТЕВАН (изишао из такта): Па како, молим те? Хајде ми реци: како?
СОФИЈА: Ти, Стеване...
ИВАН: Главно је да нећу молити.
СТЕВАН: Не кажем то, него...
ИВАН: Него? Зар ја не зарађујем? Милиони ми не тре бају.
СТЕВАН: Треба да се нађеш, да...(Не може да нађе израз.) Треба запливати у живот.
ИВАН: У то блато, у такав живот!
СТЕВАН (тргне се): Охо! (Подсмева се.) Сви сте ви тако хохо! Све нешто у облацима. Далеко сте, видим, већ дошли...
(Пауза.)
(Стеван шета по соби. Иван стоји на једном месту. Софија их гледа обоје.)
СТЕВАН (идући горе-доле): Овако леп дан, а он се завукао у собу. А шта ћеш на зиму радити?
ИВАН (мало осорно): Радићу.
СОФИЈА (Стевану): Не можеш ти с њим изићи на крај. Од послушног Ивана ето шта се начини. Па кажу: подај дете у школу.
ИВАН: Па шта хоћете сад од мене? Зар ни сад нисам слободан?
СОФИЈА: Добро, добро. Мати увек мора да ћути, мати не зна ништа. И нећу ти сметати.
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.