Крвави престо/6

ПРВИ ЧИН

Шеста појава

Шеста појава

Бодин-краљ (долази) и Пређашњи.

ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Шта ли ће сад бити?
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Видећемо.
БОДИН:
Каква је звека? Каква врева то?
Мачеви ... сабље ... тако ... зар и крв?
Ма Хвалимире, шта је било то?
Каква је кавга? Казуј, Страхињо?
Зашт', Кочопаре, такав ти је глед
К'о да би огњем зорна ти ока
Столетњи хтео отопити лед?
Бодин вас пита: шта је одговор?
ПРВИ СТРАЖАР:
Твоја је била, краљу, заповест. —
Бар Косор нам је тако рекао —
Да никог данас к' теби не пустим,
Е, к'а што рече, важне послове
Земаљске мораш журно расправит'!
Ал' доше ове силеџије три,
Па макар да им казах, да си ти —
Бар Косор нам је тако рекао —
Најстрожији налог нама издао,
Да преслушати нећеш никога:
Силом су хтели ући, Бодине,
А слуга скоро да ти погине!
БОДИН:
Та то је дрскост, то је издаја!
ХВАЛИМИР:
Издајник нисад!, заклињем ти се!
СТРАХИЊА:
За краља радо крв ћу пролити!
БОДИН (Кочопару)
А ти зар не знаш ништа зборити?
КОЧОПАР:
Ја нисам, краљу, нисам, стриче, крив!
Ал' прости твоме слузи вереном,
Што није знао преко прага твог
Да не сме прећи тужан жалбеник,
Кадно га горка гони невоља,
Кад лека тражи јаду народном
Код крунисане главе честите.
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Тај мало боље креше него ми!
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
К'о да из књиге — душе ми — чита!
БОДИН:
Каква је жалба? Каква невоља
Кад но се силом кавга замеће
И крв се лије с' пустог беснила?
КОЧОПАР:
Хтедох поднети жалбу своју ја,
Хтедох, да рекнем: народ се тужи,
Што с Грцима си нупунио двор,
Што српског красног обичаја већ
У твоме двору давно нестаде;
Што Србин нема к' теби приступа,
Што Грк је теби свагда мио гост,
А сила гњечи српску народност.
Хтедох да рекнем: краљ си помазан,
Ваља да чујеш жалбу народа,
Јер отац његов ти си милостив,
А народ, боме, није с' тога жив,
Да ћудљивости краља клања се,
Већ краљу треба за-њ' да стара се!
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Јеси л' га чуо? Златне му речи!
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Сила нам, рече, народност гњечи!
Па каква сила! О, да тако знам,
Бих загрејао и ледени кам! (Гласно)
И ја сам за то дошао, краљу,
Да се потужим, и да ти кажем
Да народ много беде подноси
С' притиска грчког и са зулума.—
О, светли краљу, мени су рекли,
Да си ти више свега праведан
И да нам жалбе нећеш одбити. —
Војвода нисам, а нисам ни кнез,
Већ само Србин прост и отворен;
Нека ти дакле не буде криво,
Што ћу да и ја искрено рекнем,
Да српски понос врло ми вређа
Е ја не могу пред владара свог.
ПРВИ ГРАЂАНИН:
О, светла круно! И ја сам хтео
Да на подножје трона ти дична
Поднесем своју жалбу и тужбу,
Јер куд ће суза, него на очи?
Ал' почем овај храбри војвода
Од мене много лепше беседи,
— А тужба му је исто к'о моја,
Ја му се просто тек придружујем.
БОДИН:
Ја ћу вас увек радо примити,
И као отац сина, преслушат,
А ако вам је жалба праведна,
Заклонити вас с' штитом закона
(Кочопару) Ал', Кочопаре, ти си бунтовник!
КОЧОПАР (диже мач)
Тако ми бога!
БОДИН:
И на мене зар? Зар и на краља мача подижеш?
КОЧОПАР (баци мач)
На краља свога? Бог, и вера не!
Ево ме, краљу, суди како знаш,
Ал' зла ми није била намера. —
Из чисте према роду љубави
Потужити се хтедох престолу
И учиним те, краљу, пажљивим,
Да лисац није петлу добар друг,
Да Срб' тек Србом може живети.
И дићи дичну славе заставу. —
Ја нисам, краљу, нисам бунтовник —
Ма пређе си ме тако назвао —
Ал' нисам, стриче, ни немоћни црв;
У жилама ми српска врије крв,
Па морам рећи: Неправда је то
Народно право ногом газити!
Ал', други да ми рече ону реч,
Ни тилог часка не би часио,
Већ мачем клету крв му пролио,
Ил' као простој каквој блудници
Сред збора би му пљунуо мед очи,
Да не сме никад више међ људе!
Ал' с' тобом, стриче, нећу на мегдан,
С' тобом се бити није прилика,
Е неси само стриц ми, већ и краљ. —
БОДИН:
Одушевљено, мудро беседиш. —
Реч ти је свака, мислим, истина.
Ал', ако народ искрено љубиш,
И краља треба свог да поштујеш,
Па заман кавге да не замећеш.
Постугшти би строго требало
Са увреде краљевске части нам, —
Ал' — данас нек је све ти проштено!
СТРАХИЊА:
Не беше никад краља већега
Нег' ти у овом часу, Бодине!
ХВАЛИМИР:
О, светла круно, стриче љубљени,
Верног ћеш слуге наћи у мени!
КОЧОПАР:
Нека ми име за сва времена
Толико вреди к'о и пелена:
Ако ти не бих веран био ја
Док круна на глави ти сја!
БОДИН:
Подигни свој мач. Верујем. Иди.
КОЧОПАР (подигне мач):
Да идем? Ох! Та то је срамота!
СТРАХИЊА:
Да живи српски краљ!
ХВАЛИМИР:
Да живи краљ!
СВИ:
Да живи краљ!
КОЧОПАР (за себе):
Ох, то је срамота!
Да идем? Лепо! То ли је зар све? (Гласно)
Лепа ти хвала ни милости тој,
Ал' то ми није доста, Бодине!
Ја лека тражим јаду народном,
А милостиње мрвице худе
Подели међу превртљивцима,
Што ласкаво ти табане лижу!...
Отворено те питам опет, да;
Хоћеш ли чути жалбу народа?
Ил' теби ваљда ништ' није свето,
Од кад си круну на главу мето?
БОДИН:
Гле издајника! Игала дајте,
Да иглама му језик избодем,
Што отров пљује на владара свог!
Чудо и покор!... Кукавно робље,
На одговор ме дрско позивље!
КОЧОПАР:
Ја нисам, стриче, роб, већ српски кнез,
И краљевић и син Радослављев,
На твоме што је трону седио.
Та ваљда знадеш ... не беше давно,
Кад си му престо ... Ал', нећу даље,
Нећу да буним хавети црне
Које ми на дну срца спавају. —

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.