Крвави престо/5

ПРВИ ЧИН

Пета појава

Пета појава

Хвалимир, Страхиња и Кочопар (дођу)

ХВАЛИМИР:
Немам ли и ја слободне воље?
Ал' добро, добро... ма још је боље
Муњевним мачем кад си опасан.
СТРАХИЊА:
Умукни једном, већ си несносан.
ХВАЛИМИР:
Несносан велиш? Ах, све узалуд:
Вук своју неће променути ћуд.
КОЧОПАР:
Па кек је тигар, ил' пустињски лав,
Угушиће га увек ко је прав.
ХВАЛИМИР:
Ал правде нема! Узалуд је све:
Зловарни људи обесише је!
КОЧОПАР:
Ако је мртав бог, пак'о је жив,
Нек он' прогута сваког ко је крив.
ХВАЛИМИР:
Све пуста лаж, празнина велика,
Ма више вреди сев од челика!
СТРАХИЊА:
Оканите се празна говора:
Пред вама ето нашег злотвора.
КОЧОПАР:
Ја сав још нисам изгубио над:
Краљ неће нашу жалбу одбити,
Јер краљ је добар, краљ је праведан,
А српска крв му у жилама ври.
Хајдмо дакле, рецимо му све,
Па шат и Србин подигне главе.
ХВАЛИМИР:
Па добро, хајд'мо! (пођу)
КОЧОПАР:
Ша је то?
ДРУГИ СТРАЖАР:
Натраг!
СТРАХИЊА:
До душе лепог дочека,
Од црне вране, од нечовека!
КОЧОПАР;
А знаш ли, Грче, ко смо ми?
ПРВИ СТРАЖАР:
Луде,
Што силом себи траже невоље!
ХВАЛИМИР:
Ал' откуд теби власти такове,
Да верној слузи краља честита
Пред свог владара не даш ступити?
СТРАХИЊА:
А што га питаш? До ђавола с њим,
Да куга чиста зрака не трује!
ДРУГИ СТРАЖАР:
Краљеве вршим заповести ја,
Па ако с' миром нећеш напоље,
Глава ти игра, мамни човече!
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Ови су већма насели нег' ми.
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Хајд драги брате, да с' уклонимо.
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Да с' уклонимо? Куд си се део?
То ие красно и занимљиво.
КОЧОПАР:
Стрпљивост, не остав' ме сад!
Ја чиста мача нисам каљат рад,
Ал' крв ми врије, слеп сам, не видим.
Пред очима ми облак, као дим! (гласно)
Језик за зубе, псето лајаво,
Не дражи лава, кљусе каљаво!
ПРВИ СТРАЖАР:
Ма добро видим везеш с' језиком,
Не знам, можеш ли тако с' челиком!
КОЧОПАР (тргне мач)
Кукавче!
ПРВИ СТРАЖАР:
Ти си! Кукавац си сам!
Па погле, зече, како с' мачем знам!
(мачевају се)
КОЧОПАР (удари два три пута по мачу стражаревом и рани га)
Другдаш се немој мача латити,
Е лако можеш главом платити,
Ма добро знадем, таке стенице,
Достојне нису српске деснице.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.