Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 5

←< 4. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

6. глава >→

ЗЛАТНО ДОБА СРПСКО.

Доба царства и краљевства.

Кад оно год. 1168. Завидов најстарији син Првослав засједе велико жупанство рашко, тада и његов најмлађи брат Стеван Немања постаде жупан над Ибром, Расином, Топлицом, Реком и Дубочицом, те мудро владаше под грчком заштитом. Још тада Немања поче на све стране зидати цркве и манастире и помагати калуђерска братства. Тим стече велику част и љубав у народу и свећенству, а свећенство и црква онда бјеху главни чиниоца у држави. Али та љубав народа и свећенства према Немањи не допаде се браћи његовој, те га ови једном домаме на договор, па га окују и затворе. Али Немања се ослободи тамнице, па диже војску на браћу и сам завлада престолом великог жупанства. Браћа Немањина, Првослав, Срацимир и Мирослав, побјегну у Грчку и заишту помоћ у цара Манојла. Манојло им даде своју војску, те они пођу на Немању и сукобе се с њим на Косову код Пантина близу града Звечана. Али Немања до ноге потуче грчке најамнике. Многи се Грци тад потопише у Ситници, а међу њима и Немањин брат Првослав. Овом побједом Немања утврди свој престо, али тиме он и Србију ослободи од врховне власти грчке и срећно отпоче велико дјело ослобођења и препорода српског.

За тим се Немања измири с браћом, па освоји хумску и требињску земљу и пође на Зету. Ту му се придружи и његов рођак, босански бан Кулин, те Кулиновом помоћи Немања присаједини Зету Србији. За тим освоји од Грка приморске градове: Дањ, Сардонић, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и област пилотску, а касније заузе и град Котор. За тим и Кулин бан признаде власт Немањину, те тако се и Босна опет споји са Србијом. А кад се године 1172. Мљеци заратише са царем Манојлом, Немања поможе Мљецима, те Манојло мораде попуштати. Склапајући мир, Манојло призна Немањи сва његова освојења и сједињену државу.

Послије ових првих успјеха Немања се сав одаде унутрашњем уређењу своје државе. У оно вријеме вјера је била први услов државног јединства. С тога су сви владаоци тежили, да им сав народ буде једне вјере, а Немањини, Срби још тада бјеху двојаке вјере: православне и римске. Па и сам Немања био је крштен по римском обреду, али пошто је огромна већина Срба исповједала православну вјеру, и Немања пређе у Православље, да би могао остварити велику своју мисао.

Међу тим, поред ове двије вјере и двије цркве, појави се и трећа — богумилска. Богумилство бјеше убитачно по Немањину мисао, јер оно је слабило породицу, тај темељ народног живота српског, а тим је оно слабило и племе и државу. С тога Немања сазове у Расу државни сабор од властеле и свештенства и сабор одлучи, да се Богумилство уништи. Сад Немања приону свом снагом, те искорјени Богумилство у Србији, али оно се склони у Босну, па тек тамо поче изнова да цвјета.

До овог доба већ се бјеше учврстила српска Дубровачка Република. (Република је држава са изборним владаоцем, који се бира само на неколико година.) У ово вријеме Дубровачка Република бјеше још под заштитом Мљетачке Републике, али већ тада Дубровчани бјеху знатни и у велико трговаху по Јадранском Мору и по српским земљама. Немања је три пута имао сукоба са Дубровачком Републиком и долазио с војском под Дубровник, али се срећно измирише, те обојим Србима би допуштено слободно трговање у обема државама српским, без икакве царине и намета.

По смрти грчког цара Манојла, Немања у савезу са Угарском удари на Манојлова насљедника цара Андроника Комнена, па освоји од Грка Левач, Белицу и Лепеницу, а за тим Ниш, Сврљиг, Равни и Козељ. Тада српска и угарска војска продре чак у Средац.(Софију), те га освоји и спали. Онда се Угри врате, а Немања заузе још и Врање и Липљан, Тим се довршц други Немањин рат са Грцима г. 1183. Али кад год.1185. блгарски Срби дигоше устанак на Грке, Немања им се придружи, па осврји од Грка сву област од Ниша до Софије. Год. 1189. и њемачки крстоносци зарате с Грцима, те сад Немања још већом силом груне на Византију и освоји градове: Перник, Стоб, Земун, Велбужд, Житомитски и Скопље и области Полог и Призрен. Овај успјех Немаљин охрабри Србе повардарске, те и они сами скоче на оружје. Но овог пута Срби бјеху лоше среће. Грчки цар Исак Анђел разби Србе на Морави, те Немања опет уступи Грцима некоје југоисточие области. Али главна тековина Немањина: српска слобода и државна независност — оста недирнута. Тај бедем Српству сазида Немања, а о тај бедем полупаше главе многи злотвори српски, али он остаде непомичан кроз пуних 200 година.

Немања је имао три сина: Вукана, Стевана и Растка. Најмлађи му син Растко још од дјетињства бјеше прави божји човјек. У седамнаестој својој години Растко одбјеже у Свету Гору (ниже Солуна), па тамо се покалуђери и доби име Сава. Немања је с почетка много жалио за Растком. Али послије му калуђерство Растково добро дође, да у својој породици споји уједно и државну и црквену власт, те да тако своју творевину, српску државу, постави на безбједан темељ.

А да би тај синовљев корак што већма узвисио у очима народа и свећенства — Немања се и сам закалуђери и добровољно се потчини своме најмлађем сину. На Благовјести године 1195. Немања сазове државни сабор, па пред свом властелом и свећенством свечано изјави, да се одриче престода и предаде сву државну управу у руке свога средњег сина Стевана, а најстаријег Вукана назове великим кнезом и даде му да управља Зетом са поморским областима. За тим се Немања покалуђери и добије име Симеун. Такођер се покалуђери и жена му Ана, шћи босанског бана Борића, која се назва Анастасија. Немања проведе неко вријеме у својој највећој и најљепшој задужбини Студеници, па онда оде своме сину Сави и Свету Гору гђе богато обдари многе манастнре и стани се у манастиру Ватопеду. Касније Немања и Сава подигоше у Светој Гори српски манастир Хилендар, који у брзо постаде расадник српске просвјете и средиште свеколиког Православља на Балканском Полуострву. У Хиландару Немања и умрије у својој 86. години, дана..13. фебруара год. 1199., а српска православна црква сваке године у тај дан слави га као свога светитеља под именом: св. Симеун Мироточиви.

Осим превеликих својих заслуга за државу, Немања је врло заслужан и за цркву српску. Он је подигао и богато обдарио многе цркве и манастире српске, од којих су најзнаменитији: Студеница у Србији и Хилендар у Светој Гори. Он је утаманио Богумилство и учврстио у Српству Православље. Он је унапредио и имовно и просвјетно стање свога народа. Али највећа је Немањина дика: што је он једнаком љубављу грлио и спајао Српство свију вјера. Јер као што је православним Србима подизао цркве и манастире — Немања је исто тако и римокатоличким Србима подизао и обдарио многе цркве римокатоличке; као што је утврђивао Православље — тако је штитио и помагао и римокатоличку барску архиепископију; као што је великим поклонима обдарио православне цркве у Солуну, Цариграду, Јерусалиму, па чак и цркву св, Теодосија у пустињи — — тако исто је Немања обдарио и римокатоличке цркве у Риму, Бару и другдје. Већ само овим узвишеним дјелима Немања је заслужио вјечиту захвалност свих Срба без разлике вјерозакона. У опће, са Стеваном Немањом Завидовићем Српство ступа у са свим нов живот, али с именом његовим почиње и нова династија српска:

Лоза Немањића

која по танкој крви бјеше у сродству са лозом Павлимировића, као што и лоза Павлимировића бјеше у сродничкој вези са лозом Вишеслављевића.

25. марта г. 1195. на престо Немањин сједе средњи му син Стеван Тихомир, Немањић II. а старији син Вукан поче владати Зетом и Хумом и још за живота очева назва се краљем. Но већ год. 1198. брат угарскога краља, Андрија, ненадно нападе Хум и освоји га. Одмах за тим и Вукан поче потајно шуровати са римскнм папом и обећа му, да ће све Србе превести у римску цркву, ако му папа дарује краљевски вијенац. Стога, по наредби папиној, буде сазван сабор у Бару и на њему се утврди папска црквена власт у Вукановој држави. Тако порасте римокатоличко Српство у јадранском приморју, али Вукан ипак не доби круне. Но Вукан се здружи са Угрима, па угарски краљ Емерик год. 1202. упаде с војском у Србију, па збаци Стевана, а престо заузе Вукан Немањић. Вукан из захвалности признаде врховну власт угарску, па тада Емерик додаде своме наслову још и нов празан наслов: краљ српски, те с тога се тако називаху и сви каснији краљеви угарски. Угарска тада бјеше врло јака, а папство на врхунцу своје моћи, те се тад врло разграна римска вјера у западном Српству, особито у Далмацији и зетском приморју.

У ово исто вријеме папа и Угри притјеснише и босанског бана Кулина, те се овај одрече богумилске вјере и прими вјеру римску. Са Кулином учинише то и све друге старјешине народне, па и добар дио народа, те тако се помножи римокатоличко Српство у Босни. На скоро за тим умрије тај славни и добри српски владалац, Кулин бан, и никада више Босна не доживље 'срећна времена Кулина бана. (Честито кољено Кулина бана и данас живи у Босни, али сви су данашњи Кулиновићи мухамедовске вјере.) Кулин премину год. 1204., а наследи га у банству син му, Стеван Кулиновић. Међу тим и Блгари ударише на Србију, те отеше од Вукана Браничево и градове: Београд, Ниш, Призрен, Скопље, Велбужд и још неке. Али тада се Стеван Немањић диже на Вукана и збаци га, па онда се с њиме измири и поче изнова владати Србијом. А да би ово измирење било потпуно, дође њихов брат Сава из Свете Горе и донесе свете мошти Немањине, те се браћа над очевим самртним остацима закуну и свечано измире. Сава се тад задржа у Србији и уведе ред у српску цркву, искоријени у народу многе зле обичаје, па покрсти и онај остатак некрштених Срба Неретљана.

Док се све ово збивало у Србији, Латини бјеху отели од Грка Цариград и основали Латинско Царство у Грчкој, а грчки цар и патријарх бјеху пребјегли у Малу Азију. Тада се и Блгари отргоше од Грка, а и Угри изгубише Хум, у коме самостално завлада неки српски кнез Петар. За тим Србију поче стизати напад за нападом. Најприје нападаху Блгари у савезу с Латинима, па онда Грци из Епира, па опет Латини у савезу с Угрима. Али Стеван срећно одби све ове нападаче и сачува своју очевину, а од Блгара поврати некоје земље раније преотете. Најзад и хумски кнез Петар признаде власт Стеванову.

Тад се Стеван сав одаде унутрашњим пословима. Најприје склопи са Дубровчанима онај знаменити трговачки уговор, по коме су послије склапани сви такви уговори. По томе Стевановом уговору обе ове државе српске добише права, да слободно могу трговати у обема земљама, плаћајући подједнако законите дажбине. Тада и најмлађи Немањић, Сава, изради код грчког цара и патријарха, те се у Србији год. 1219. основа самостална архиепископија српска, а Сава би произведен за првога српског архиепископа свих српских земаља. Тако се у кући Немањића споји и државна и црквена власт, и тако се положи темељ независној и чисто народној српско православној цркви, која и дан данас живи својим српским животом.

Послије овога великог и бесмртног дјела свога, Сава установи у српским земљама осам владичанстава и постави у њима Србе владике, мјесто дотадањих Грка, а над свима бјеше он и његова архиепископија, са столицом у славној седмовратој Жичи, коју сазида Савин брат Стеван Немањић. Одмах за тим, лицем на Спасов дан год. 1220. Сава у Жичи свечано вјенча Стевана за првога краља српског и окруни га краљевским вијенцем. Од тада се Стеван зове: Стеван Првовјенчани, јер он је први међу дотадањим краљевима српским, који је свечано крунисан са признањем других држава. Од тада се у Жичи крунисаху готово сви краљеви и цареви српски, па ту је год. 1889. миропомазан и садањи краљ српски Александар I.

Стевановим крунисањем много порасте углед и снага Србије. То се не допаде угарском краљу Андрији, који од свога брата Емерика бјеше насљедио и онај празан наслов: српски краљ. С тога Андрија пође с војском на Србију, али Сава изађе пред њега и одврати га од рата. А лако га је било одвратити, јер Угарска тад бјеше у врло жалосном стању. Послије тога Стеван је још дуго владао на миру. Он умрије год. 1227., а пред смрт и он се, по примјеру очеву, закалуђери и доби име: Симеун. Цјелокупно његово тијело и данас почива у манастиру Студеници у Србији. Стеван је у свему врло знаменит владалац, а српска црква и данас га светкује као божјег угодника под именом: св: Стеван Првовјенчани краљ српски.

Стеван Првовјенчани остави четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава. Предислав се одмах закалуђери, па касније и он постаде српски архиепископ под именом Сава, те га српска црква слави под именом: Сава II. архиепископ српски. Краљевски престо засједе најстарији брат Радослав Немањић III., који је заједно са оцем био крунисан за краља. Радослав је био врло слаб владалац, те њега наскоро збаци млађи му брат Владислав, а Радослав се касније, по савјету Савином, покалуђери и доби име, Јован.

У том се и Богумилство у Босни врло осили, те богумили год. 1232. збаце са банства Стевана Кулиновића и поставе богумила Матију Нинослава, а бану Стевану остаде само област Усора у сјеверној Босни, коју послије насљеди његов син, Збислав Кулиновић. Овај Збислав послије поможе Угрима у Босни, те збацише Нинослава и многе Србе преведоше силом на римску вјеру.

Тада на престолу Немањином већ сјеђаше његов унук, Владислав Немањић IV. Кад се Угри причврстише у Босни, онда ударе на Владислава и заузму Хум. Тим је угарска превласт над Српством дошла до свога врхунца, као никад дотле ни потље. Тада већи дио српског народа бјеше под Угарском круном. Али чим угарски краљ Коломан оде из Босне, јуначки Нинослав опет постаде бан и Босна опет бјеше слободна, али Хум (Херцеговина) остаде под Угарском још једну годину. А тада (год. 1241.) Татари притисну Угарску, те Нинослав доби маха, да утврди слободу Босне, а Хум се отрже од Угарске и поста независан под управом Андрије Мирослављевића, синовца Немањина, од брата му Мирослава.

Но дотле већ бјеше преминуо Владислављев стриц, Сава Немањић. Чим је Владислав заузео престо, Сава се одрече архиепископске власти и постави на своје мјесто смјернога и славног Арсенија, кога српска црква такођер светкује под именом: Арсеније I. архиепископ српски. Онда Сава сађе у Далмацију и сједе на брод, па оде у Азију да још једном посјети света мјеста. Обишав сва света мјеста у Палестини, Сирији и на Синају, Сава посјети и многе дворове азијатских владаоца, који га мољаху да им дође. Јер глас о смјерноме српском калуђеру, Сави Немањићу, бјеше пукао далеко по свијету, те га још за живота сматраху за свеца не само хришћански, него и мухамедовски народи. По азијским дворовима Сава је дочекиван са толиким почастима и славом као ни који цар, па и сами Турци дубоко се клањаху пред њим и називаху га правим послаником божјим, који може све што хоће. Азијатски владаоци обасуше Саву силним даровима и једва га пустише од себе.

У повратку из Азије Сава посла све дарове црквама у Србији, па оде у Трново блгарском цару Асену II, који бјеше таст српскоме краљу Владиславу, синовцу Савином. (Владислав се био оженио Асеновом ћерком Бјелославом.) Бавећи се на двору свога пријатеља Асена у Трнову, Сава одслужи на Богојављење последњу службу божју, а послије неколико дана разболи се и премину 12. јануара 1236. год. Тако сврши најмлађи Немањин син Растко, пошто је преживјео сву браћу своју. Цијела православна црква, а особито српска, руска и блгарска, најсвечаније слави Саву Немањића сваког 14. јануара под именом: свети Сава, српски просвјетитељ и први архиепископ српски.

Али посебно у нас Срба, свети Сава је још и први школски светац и заштитник свеколике Српчади. С тога свако Српче треба дубоко у срце да уреже име овога великог Србина и да проучава живот и рад светога Саве Немањића највећом љубављу и пажњом. Јер свети Сава је најзаслужнији Србин откако је Српства. Његове заслуге за српску народност и за народну цркву српску тако су огромне, да је права поруга и срамота и помињати их овако на дохват. Јер да се достојно опишу заслуге тога Србина — премалена је цијела ова књига. Па не само за живота Савина, него и дан данас послије шест и по стољећа, бесмртни дух светосавски загријева свеколико Српство и привија мелем на рањена срца српска. Савин синовац, краљ Владислав сазида у Херцеговини манастир Милешево, па године 1237. пренесе тамо свете мошти Савине. За тим се Владислав озбиљно прихвати, да утврди ред и закон у земљи и да подигне благостање народно. У томе драчки грчки војвода Јовач Анђел упаде у српску државу, али га Владислав под Скадром до ноге потуче, па зароби и Анђела и многе војводе грчке. Не имајући порода, Владислав уступи престо своме млађем брату Урошу, а он се повуче у Зету.

Стеван Урош I. Велики и Страшни, Немањић V.

закраљи се год. 1242. (Овај предимак Стеван узимаху готово сви Немањићи, а то с тога, што су тим хтјели да одају част своме родоначелнику Стевану Немањи и да покажу, да су прави потомци његови.) Урош одмах настави рад свога брата на подизању благостања народног. Он отпоче и копање сваковрсног рудног блага, те рударство у скоро постаде најзнатнија грана народне привреде у Срба. Али већ у почетку благословене владе Урошеве загрози Србији велика опасност. Татари прегазише и опљачкаше сву Угарску, па пређу и преко Саве са 200 хиљада војске и опустоше један дио Србије и Босне, па онда се одврље у Блгарију. Осим Татара Урош је ратовао и с другим непријатељима српским, но све је ратове срећно докончао.

Поводом татарске најезде и град Спљет у Далмацији збаци са себе угарску власт и позва у помоћ босанског бана Нинослава и хумског кнеза Андрију Миросављевића. Срби помогоше Спљећанима и побједише Угре, али на скоро Спљет се опет подврже угарској власти. У томе умрије хумски кнез Андрија и насљеди га син му Радослав Андријевић, а год. 1250. умрије и славни бан Матија Нинослав, те у Босни букну с једне стране вјерски раздори међу богумилима и католицима, а с друге борбе око банског престола. У ту борбу уплете се и угарски краљ Бела IV., те Угри у брзо освоје цијелу Босну и доведу многе римске свештенике који свим средствима почеше ширити у Босни своју вјеру, па страшно таманише богумиле и православне. Тада и хумски кнез Радослав Андријевић признаде над собом угарско старјешинство, само да би очувао свој престо. Год. 1254. овај кнез Андрија удружи се са блгарским царем Михајлом Асеном, па ударе на Уроша и продру дубоко у Србију. Али најзад потуче Урош савезнике, па очисти земљу од Блгара и присили их на мир. А да би мир био трајнији, Урош удаде своју шћер за цара Михајла, те тако се сроди српска и блгарска.владалачка лоза. За тим Урош одузе од кнеза Андрије Хум и са свим га споји са Србијом, па онда јој придружи још и цијело Поморавље и Подунавље.

Овим успјесима Урошевим Србија се уздиже до таквог угледа, да су грчки и блгарски цареви у својим распрама узимали Уроша за судију, па како им је он пресудио, тако им је било. У том међувремену Урошев брат, раскраљ Владислав, бјеше отишао из Зете и заузео од Блгара све источне земље изнад Струме и око планине Витоше, те владаше у њима под именом: Константин Тихов. (Сви Немањићи имају најмање по два имена: једно право крштено српско име и једно календарско грчко. Тако је и Стевану Првовјенчаном било право српско име Тихомир, а његов син Владислав звао се још и Константин. Па кад се тај раскраљ Владислав на ново закраљио у тим источним земљама, обновио је своје грчко име и звао се Константин Тихов или Тихомировић.)

Године 1257. блгарски великаши убију свога цара Михаила, зета Урошева, те настаде отмица око блгарског престола и дођоше у опасност права обудовљене царице Српкиње. С тога Урош похита у Блгарију, да заштити права своје шћери, а њему се придружи и брат му Константин Тихов (Владислав). Народ пристаде уз Константина Тихова, те удружена српска војска продре у само срце Блгарије и опсједне град Трново, престоницу блгарску. Бојећи се Урошеве освете због убијеног му зета, блгарски великашки сабор свечано прогласи за блгарског цара Немањиног унука, Константина Тихова, раскраља српског, који се од тад па све до смрти своје звао: Константин Асен, цар Блгарије. Тако сад и цијело блгарско царство допаде у српске руке, те још већма порасте превласт Србије над Блгаријом. Исте године Урош освоји и сву западну Маћедонију до Прилепа, те прошири и јужне међе своје државе према Грцима. Истина, Урош касније мораде уступити један дио Маћедоније. Али овим освојењем он је први показао онај пут, којим послије иђаху његови насљедници, док подигоше српску државу до највише снаге и моћи. Он им тиме даде кажипут за Цариград и Србију намијени за насљедницу труле и развраћене Византије.

Пошто срећно сврши све ове ратничке послове, Урош углави мир са свима околним државама, особито са Дубровником. Блгаријом и Угарском. Тако Урош обезбједи Србију с поља, па живо приону око унутрашњег њеног развоја. У овом добу Урош се истаче као велик бранилац народног српског законодавства и народних предања и обичаја. Но највећу пажњу посвети Урош рударству, те се за његове владе у велико настави ковање сребрног српског новца, које се у Србији било почело још прије Уроша.

Урош I. владао је Србијом преко 30 год. мудро и срећно, али срећно не заврши. Он се бјеше оженио Јеленом, рођаком латинског цара Балдуина, који је владао у Цариграду. Јелена бјеше римске вјере, а порјеклом Францускиња. Она је била права мајка народу српском и стекла је касније врло великих заслуга за Србију. Са Јеленом Урош је имао два сина: Драгутина и Милутина. Старијег свога сина Драгутина Урош ожени Катарином, ћерком угарског краљевића Стевана. Са Катарином Драгутин доби у мираз Мачву и Сријем са дијелом Славоније, те се он од тад зове краљ сремски. Тако и ове сјеверне земље српске, послије дугог отуђења, опет допадоше у српске руке. Но приликом те женидбе Урош бјеше обећао Драгутину, да ће му још за живота уступити престо. А кад Урош поче с тим оклијевати, онда се Драгутин помоћу Угарске силом попе на престо Немањин, а Урош се склони у Хум, па тамо се покалуђери и буде назван: Симеун. На скоро Урош тамо умрије и би сахрањен у својој задужбини Сопоћанима у крај Рашке хладне.

Сремски краљ,

Стеван Драгутин, Немањић VI

закраљи се над цијелом Србијом год. 1276. Да би се показао достојан мјеста, на које се прије времена силом посадио, Драгутин науми да прошири своју очевину, те одмах диже војску и поврати од Блгара некоје српске земље и продре чак до Видина. Тако под Србију подпаде сва браничевска и кучајска област са видинском кнежином, а прије тога Драгутин је већ имао Сријем са дијелом Славоније и цијелу Мачву са босанском Посавином. Но касније (г.1281.) Драгутин склопи са Блгарима и Латинима савез за освојење грчког царства.. Срби први почну рат против Грка и продру у источну Маћедонију до иза ријеке Брегалнице под Пљачкавицу планину. Али кад Грци разбише Блгаре и Латине, онда и Драгутин изгуби све југоисточне крајеве до Липљана на Косову.

Због тога неуспјеха Срби се врло озлоједише на Драгутина, те да би загладио ратну недаћу, он се свом снагом трудио, да увођењем реда и строге законитости користи земљи и да заштити народ од самовоље властеоске. Народ му је то захвално признавао, али није могао заборавити ратни губитак и неправедно збаченог, краља Уроша, те се Драгутин још исте године одрече престола и сам својом руком постави краљевску круну на главу своме млађем брату Милутину, који је дотле управљао Зетом, Требињском и Хумом. Драгутин се тад повуче у свој Сријем. Но касније он опет обнови своје сремско краљсвство и за дуго још владаше тамо потпуно самостално, а престоница му бјеше у граду Дебрцу на Сави.

Стеван Милутин Урош II. Бањски, Немањић VII.

закраљи се год. 1231. у својој 27. години, па одмах се лати да доврши велико дјело Немањиво, да Србију учини великом, силном и славном, а српски народ срећним. Милутин најприје утврди мир с Дубровником и Дубровчани се обвезаше, да плаћају српским владаоцима по 2000 златних перпера годишњег данка. Одмах за тим год. 1282. Милутин диже војску на Грке и освоји оба Полога, сву скопљанску област, Овче Поље, Злетово и Пијанац. На то Грци год. 1283. пошљу на Милутина нову војску од самих Татара. Татари продру до Бијелог Дрима, али ту их Милутинови Срби тако страшно разбише, да им ни трага не преоста. У томе стиже Милутину у помоћ и његов брат краљ Драгутин из Сријема. Сад они сложно изнова ударе на Грке и поврате све што су Татари били преотели, па онда прегазе и опљене сву област струмску, серску и христопољску и провале чак до Солуна и до Свете Горе, па онда се врате у Србију с многим пљеном. Драгутин опет оде у свој Сријем, а Милутин мало одмори војску, па исте године опет удари на Грке, те заузе и придружи Србији област дебрчку, кичевску и поречку. За тим удари на Епир и прегази га, па се врати кући с великим ратним пљеном.

Међу тим, Милутин се био развео са својом првом женом и поново се оженио Јелисаветом, ћерком угарског краља Владислава. Са Јелисаветом Милутин доби у мираз и Босну и споји је са Србијом. У том Ногајски Татари из Блгарске бјеху упали у Драгутиново краљевство и притиснули сјевероисточне земље српске. Сад Милутин Драгутину притече у помоћ, те се обе српске војске саставе и сложно груну на непријатеља. Татари буду до ноге потучени и прећерани преко Дунава, а Браничево се опет ослободи и споји са Драгутиновим краљевством.

Тада у источној Блгарији владаше цар Ђорђе Тертер, који се бјеше сродио са силним Ногајем, каном татарским. Сад Милутин отпусти и другу своју жену Јелисавету и ожени се ћерју блгарског цара Ђорђа Тертера, да би тако обезбједио Србију од стране Татара. Са Јелисаветом Милутин изгуби Босну, а не заштити се ни од Татара. Јер већ год. 1291; видински кнез Шишман узе Татаре у најам и продре дубоко у Србију. Сад се Милутин обори на Татаре свом силом, па их страшно сатре и догна чак до Видина. Шишман једва жив утече преко Дунава, а Срби освоје његову престоницу Видин. Да тиме не би навукао на Србију и остале Татаре, Милутин се измири са Шишманом и поврати му државу, а Шишман се потчини врховној власти српској и узе за, жену шћер српскога великог жупана Драгоша. Касније и Шишманов син Михаило узе Милутинову шћер Ану. На скоро татарска превласт посрну у Блгарији, па тамо завлада Милутинов шурак, цар Тодор Светослав, с којим је Милутин за вазда остао пријатељ. Кад овако прошири Србију и на сјевероистоку, Милутин се опет обрну на Грке.

Године 1296. он освоји од Грка сву сјеверну половину Арбаније, па заузе и сам град Драч. Годину дана за тим удари Милутин и низ Маћедонију и продре дубоко у грчко царство. Грчки цар Андроник II. врло се уплаши од силе Милутинове, те га замоли за мир и понуди му за жену своју шћер Симониду. Милутин пристаде на мир, па отпусти и трећу своју жену, шћер Тертерову, и ожени се Гркињом Симонидом. Милутин поврати своме новом тасту некоје освојене земље у Маћедонији, а цар Андроник признаде сва остала освојења српска. Тако се Милутин сроди са Грцима, те их остави на миру све до смрти своје.

У то доба Турци Османлије већ у велико продираху у византинске земље у Малој Азији, па упадоше и на Балкански Полуострв. Грци бјеху немоћни да спријече провалу Турака. Милутин за рана опази ту нову опасност, па како се не могаше поуздати у Грке, он науми да сам собом постави бедем против турске најезде и дође на смјелу мисао: да својом дичношћу споји оба престола, грчки и српски, те да тако своје сродство са Грцима употреби на корист оба народа. Мисли се, да је ову мисао Милутинову помагала и сама његова пуница, грчка царица Јерина. А да би задобио и за се и грчки народ Милутин сад тек поче зидати силне цркве и манастире не само по српским него и по грчким земљама. И у самом Цариграду Милутин сазида дивну задужбину, цркву Продом, а у Солуну сагради царске дворе и двије цркве: св. Николе и св. Ђорђа. Осим тога подиже он међу Грцима многе добротворне заводе, бонице и сиротиште, и обасу их богатим даровима. Тако он омили Грцима и народ га грчки благосиљаше. А да би замазао очи и господи грчкој, Милутин поче уводити на своме двору некоје грчке обичаје, па и некоје Грке узе у своју службу.

Али то се опет не допаде Србима, особито онима у Зети, гђе је тад живјео Милутинов првенац и насљедник, Стеван, са својим синовима Душаном и Душицом. Бојећи се, да Грци не преовладају српским двором и државом, зетска властела навали на Стевана, те овај дигне војску на оца. Сад Милутин долети с војском у Зету и позове сина да се измире, па да ће му све опростити. Стеван дође оцу и замоли опроштај. Али, по наговору Гркиње Симониде, Стеванове маћехе, Милутин не одржа ријеч, него пошље Стевана у Скопље и тамо га ослијепе, па онда га заједно са Душаном и Душицом пошље у Цариград своме тасту на чување. На скоро Душица умрије у Цариграду, а затим Милутин опет врати Стевана и сина му Душана у Србију и настани их у Будимљу. Дотле бјеше умро и краљ Драгугин, те Милутин узме Браничево и Мачву са Београдом и споји, са Србијом.

Међу тим, Милутин је и даље заваравао Грке, те им је два пута и своју војску слао у помоћ против Турака. Год. 1312. Милутинова српска војска очисти. Тракију од Турака и поврати Византији ту земљу. А год. 1314. Милутинов војвода Новак Гребострек са најодабранијом српском војском оде у помоћ Грцима и потуче Турке у Малој Азији. Тако Срби у два маха спасоше Грке од извјесне пропасти. Ради ове услуге цар Андроник II. преузносио је хвалом свога зета Милутина, а српске војводе обасипао богатим даровима. Са највећом славом и почашћу прође тада српска војска, кроз Цариград и преко цијеле грчке земље. Тако још већма одскочи Милутинов углед у Грчкој и Грци скидаху капу с главе, кад изговараху име његово.

У исти мах Милутин је преко своје матере Јелене католичкиње стајао у најбољим одношајима са латинским владаоцима и са римским папом. С папом је Милутин водио дуге преговоре и ваздан му обећавао, да ће тобож примити римску вјеру и превести собом сав народ српски. Он је то чинио само за то, да би се папиним утицајем обезбједио озго са стране Угарске, док посвршује своје главне послове доле на југу и на истоку, са Грцима и Блгарима. То исто чинили су прије њега и други Немањићи, па и сам Немања, а касније је то чинио и цар Душан, а баш они бјеху најжешћи поборници Православља и најчвршћи стубови српске цркве. И, заиста, кад год. 1314. умрије Милутинова мати, краљица Јелена, Милутцн прекиде све договоре с папом. С тога папа подбоде угарског краља Карла Роберта, те овај године 1318. у савезу с хрватским баном и још неким ситним владаоцима, ненадно упадне у Србију и отме Мачву са градом Београдом. Али за то Милутин оте од Карлових савезника некоје земље у Арбанији и тиме подмири штету.

На три године касније, 29. октобра 1321. год. Милутин премину у Неродимљу у 67. години својој и би сахрањен у његовој најљепшој задужбини у манастиру св. Стефана у Бањској, крај Косова, а по тој задужбини његовој он је и назван: Милутин Бањски.

Стеван Урош Милутин владао је Србијом пуних 40 година — најдуље од свих Немањића. Милутин служи на дику и прецима и потомцима својим. Српство је под Милутином постигло огромне успјехе, а Србија са Милутином постаде: прва сила на европском истоку. Милутин учини роду глас и част имену Србиновом. Колико је Милутин освјетлао српски образ, најбоље свједоче ове ријечи из Цароставника: Државни царе! — говораху грчки великаши своме цару Андронику — Ми слуге. твоје велимо ти: ако му се (Милутину) на скоро не осветиш, и својом га снагом не отјераш из крајева славне ти државе, у истииу ће потегнути и на саму главу славнога ти царства — толико се узвеличао! Али не само спољним сјајем, него и унутрашњим благостањем Милутин усрећи свој народ и државу своју.

За благословене владе Милутинове Србија се врло обогатила и домаћом производњом, и трговином, и занатима, и умјетношћу, и науком. Он даде Србији ваљане законе и мудро уреди све њене послове и одношаје са туђинцима. Милутин први од српских владалаца поче ковати златан новац српски. Он рашири државу Немањину и помножи број српских владичанстава. Он пренесе српску архијепископију у Пећ и одреди темељ каснијој патријаршији српској. Од свих Немањића славних Милутин је сазидао највише задужбина. Он из темеља подиже 48 задужбина царских српских, осим оних небројених, које је обновио и благом обасипао. Он подиже многе просвјетне и добротворне заводе по свима српским и грчким земљама, а у самом Цариграду сазида боницу за боне и невољне и плаћаше сам својим новцем све лијечнике и љекарије. Он поможе и обдари многе православне грчке цркве, све од Солуна и Цариграда до Јерусалима и Горе Синајске.

Он, Милутин, православни краљ српски, подиже и обнови многе богомоље римокатоличке у зетском и далматинском приморју и обдари их многим земљама и посједима од онда па за вазда. Од свих Немањића он једини није гонио Србе Богомиле, него са висине престола свога краљевског сјајно посвједочи вјечну истину: брат је мио које вјере био — башка вјера, а башка народност. Он подиже и славни бенедиктовски манастир римске Свете Богородице Ртачке код Бара и поклони му велике земље. Те дарове римској Богородици Ртачкој сам Милутин лично потврди у једном римокатоличком храму краљевског свога града Котора у Боки, а свједоци те потврде краљевске бјеху: два православна и два римска епископа и дјед (првосвећеник) богумилски! Сјајна свједоџба српске уљудности и човјечности! Јер у оно доба вјерске мржње и нетрпљивости то је било нешто страшно, то је било девето чудо. Тако шта није онда могао да учини ни који папа и никакав патријарх, а то учини православни Србин Стеван Милутин Немањић, најправославнији краљ српски. Колико год бјеше јунак и витез, толико је био и мудар и праведан краљ српски Милутин.

Под његовом руком Србија је киптила благословом божјим и у краљевству Милутинову бјеше тако добро, тако лијепо, да се становници околних држава јатомице насељиваху у Србију и уживаху у њој потпуну слободу и једнакост људску.

Ко је, шта је и какав је био Милутин Немањић, најбоље свједочи његов савременик српски, архиепископ Данило, који о Милутину вели: Зарад његове смирености и крјепости и зарад његова добродјетелна живота, толико се удостојио заштите и одбране (божје), да је дивота слушати, а страхота разумјети. Јер је чудно, кад се цар (Милутин) са иноплеменим царем састане, па опет постигне св што год хоће. А даље каже: И прекоморски цареви и земље имали су да се диве, како Бог помаже и слави овога блаженога! Јер Бог не заборавља, што је овај блажени много прилагао светим црквама и немоћнима, и ти га прилози не мало прославише, тако да се указивао непријатељу страшан и да су му се сви дивили. Са свију ових врлина света црква српска прогласила је Милутина за светитеља свога и светкује га сваког 30. октобра на Мратин дан под именом: Свети Стеван Милутин, краљ српски. Исто тако светкују и поштују Милутина и браћа Блгари и називају га својим светим краљем. Јер свете мошти Милутина Немањића пренесене су из Бањске у старославни српски град Средац, данашњу блгарску престоницу Софију, па тамо и дан данас почивају.

За вријеме дуге владе Милутинове измијењаше се разни банови у Босни, која се тада дијељаше на сјеверну и јужну бановину. Сјеверна захваташе области Соли и Усору (Посавље и Подриње), а јужна Праву Босну или Врхбосну (сарајевску митрополију) и Доње Крајеве. Најзнатнији бјеше бан Праве Босне и Доњих Крајева Стеван I. Котроманић, који се био оженио Јелисаветом, ћерком српскога краља Драгутина, те тако се сродио с Немањићима. Са овим баном Стеваном завргла се у Босни посебна српска династија:

Лоза Котроманића,

која је касније била врло штетна и несрећна по Српство у Босни и Херцеговини. Стевана бана насљеди син му Стеван II. Котроманић. Но на скоро хрватски бан, Павле Шубић, помоћу угарске војске, завлада Котроманића бановином, а касније његов син, Младен Шубић, отрже од краља Драгутина и сјеверну Босну. Али нечовјечна влада Младенова изазва против њега опћи устанак, не само у Босни, него и у Хрватској, а на чело устанка ставише се Срби са својим Котроманићима. Устаници свладају Младена и проћерају из Босне сву хрватску посаду, па Стеван II. Котроманић сад постаде бан цијеле Босне, али као клетвеник (потчињеник) и пријатељ угарски. У таком стању затече Босну смрт Милутинова, кад на српски краљевски престо сједе

Стеван Урош III. Дечански, Немањић VIII.,

првенац Милутинов. На срећу Србије, Стеван не бјеше сасма ослијепљен, него му је вид био доста сачуван, али за живота очева он је то крио. Чим је Милутин умро, Стеван збаци повез с очију и разгласи по народу, да му је свети Никола повратио очњи вид, па сазове сабор у Пећ и ту се на сам дан Богојављења 1322. год. крунише заједно са својим сином Душаном, који се назове млади краљ и добије на управљање своју дједину Зету. (Сви престолонасљедници од лозе Немањића добијаху на управљање Зету — данашњу Црну Гору — па тако и Душан. Зета је била колијевка Немањића, пошто се и сам Немања I. родио у Зети, па за то је они и називаху својом дједином.)

Већ првих дана своје бурне владавине Стеван Дечански имао је да се бори иротив два такмаца: против свога брата Константина, Милутинова сина од четврте му жене Симониде, и против свога братића Владислава, сина Драгутиновог. Али краљ Стеван у брзо савлада обојицу и утврди се на престолу. Но док је трајала ова борба око престола, Латини помоћу Арбанаеа оцјепише од Србије Драч, а босански бан Стеван Котроманић отрже Хум и придружи га својој бановини. Сад краљ Стеван поче тражити савезнике против Латина, те се ожени грчком принцезом Маријом Палеологовом, која му роди трећег сина: Симеуна Палеологовића илити Синишу Немањића, брата Душанова. На скоро међу Грцима плану рат око престола, па Стеван посла у помоћ своме рођаку цару Андронику II. Старијем свога храброг војводу Хрељу Охмучевића. (Ово је онај Реља Крилатица, који се пјева у народним пјесмама српским.) Хрељина помоћ касно дође Андронику. Али Стеван увреба ову забуну грчку и освоји Просек, Велез и још неке градове у Маћедонији, па опсједне и Охрид.

Међу тим у Блгарији цареваше онај Михаило Шишмановић, зет Милутинов, који је био ожењен Стевановом сестром Аном. (Ани је било српско име Неда илити Недјељка.) Грци су мрзили Михаила и грозили му. За то он, да би се умилио Грцима, ожени се сестром грчког цара. Андроника III. Млађег, а оћера своју закониту жену Српкињу Неду. Тој уврједи Михаило придружи и насиље: удружи се с Грцима, те узеше под најам велик број Татара, а придружи им се и влашки војвода Иванко Бесараба, па сви заједно из ненада груну на Србију. Стеван им изађе на сусрет и утабори се код српскога пограничног града Земуна на десној обали Струме. Српска војска бјеше много мања и неспремнија. С тога је Стеван пуна четири дана заваравао непријатеље, не би ли му стигла у помоћ и остала, српска војска. Али кад помоћ не стиже, и кад Михаило презриво одби и последњу Стеванову понуду за мир, хвалећи се, да ће пренијети свој престо у сред српске државе: Онда и Стевану прекипи, те се отвори славна

Битка код Велбужда

(садањег Кистендила), која, се догоди дне 28. јулија 1330. год. Тога дана око подне малена српска војска удари на здружену велику војску непријатељску. У средини српске војске бјеху копљаници, које предвођаше Стеванов син Душан. Срби отворише борбу у потпуном борном поретку. Оклопи, штитови и сјајни мачеви српски забљешташе на врелом сунцу илињском, а вриска коња, јека труба и јуначки поклич проламаше ваздух. Док се велика непријатељска војска поставила у бојни ред, Срби сложно груну на јуриш и учине страшан пачариз од својих злотвора. Што утече од мачева. и копаља српских, то сустигоше љуте стријеле српске, те стари српски Велбужд постаде гробницом блгарске и грчке надутости. Главни стан блгарски би освојен, сви бољари похватани и сва војска разоружана. Што не изгибе, то Срби с миром отпустише дома, али Татаре све до једног исјекоше. У овоме љутом боју погибе и сам цар блгарски, Михаило Шишмановић, а кажу, да га је баш сам Душан својом руком смакао. У опће у овоме боју Душан се прослави као главни јунак и побједилац.

Славном побједом на Велбужду Срби извојштише престиж на Балканском Полуострву и никад више, ни Грци ни Блгари, не могаху да задобију првенство над Србима — од тад па до данас. Кад је грчки цар чуо за ову страшну погибију и срамоту своју, одмах увуче рогове и прекину рат, А српски краљ Стеван са својим сином Душаном поведе оковану блгарску властелу и побједоносно уђе у Блгарију са највећом славом, а сви блгарски градови похиташе да му се поклоне. Још на Извору предусретну га блгарски изасланици и понуде му на дар цијело царство блгарско, те да тако уједини Блгарију са Србијом, а Блгари обећаваху, да ће га у свему слушати.

Али Србенда Стеван, као што вазда бјеше племенит, тако и сад великодушно поклони Блгарима крваво извојштено царство, а Србији задржа само оне земље српске око Ниша, Пирота, Средца (Софије), Велбужда (Кистендила), па отуд на више преко Старе Планине и видинске кнежине до Лом Паланке данашње. Па онда постави за блгарског цара свога сестрића Стевана Шишмановића, сина Михаилова и Недина, а Блгарима заповједи, да га слушају као њега самога. Отале Стеван и Душан крену српску војску и кидишу на грчко царство, па поврате Србији Велез, Просек и Штип, које Грци бјеху преотели у овоме рату, а уједно ослободе од Грка и друге градове и области јужне и поставе у њима српску посаду. Из захвалности на велбушкој побједи, Стеван живо настави раније започето зидање славног и велељепног манастира светих Дечана на пољу Косову, а уз овај манастир подиже он и велику боницу и скупи ту све боне и невољне, да се хране и лијече. По овој светој задужбини својој назва се он: Стеван Дечански.

Послије ових сјајних успјеха Србија мало одану на миру, али Стеван не остаде с миром. Његова друга жена Гркиња Марија Палеологова шћаше да српски престо насљеди њен син Синиша, а не законити насљедник Душан, њеп пасторак. Овај грчки ћеиф не допаде се Србима, а понајмање кршним Зећанима. Они никако не могаху опростити Стевану, што се није потпуно користио велбушком побједом према Грцима и Блгарима, него је чак допустио, да му се грчке удворице размећу - око српског престола. С тога Зећани, а на челу им силни зетски властелин Вратко Светојевић и хумски кнез Ранко, дигну устанак против Стевана, па у ту побуну увуку и младог краља Душана. Устаници сагнају краља Стевана у Неродимље, а за тим у град Петрич и ту га ухвате, па онда га одведу у град Звечан и тамо га заробе. Не скоро Стеван умрије у Звечану.

Неки мисле, да је он тамо удављен без знања Душанова, али то није доказано. Тако сврши овај храбри, праведни и побожни српски краљ, који се много бринуо о сиротињи и зидао души задужбине, те и дан дањи његови свети Дечани загријевају и штите потљачено Српство косовско. Српски народ, особито онај Србаљ косовски, и данас са превеликом захвалношћу помиње овога честитог владаоца свога, а света црква српска светкује га као мученика и угодника божјег сваког 11. новембра под именом: свети Стеван Дечански, краљ српски.

И тако ево нас сад под врхунцем српске државне моћи и снаге: ево нас на уласку у царство српско, камо нас Немања поведе и докле нас Милутин доведе. Са Милутиновим сином Стеваном Дечанским Српство већ бјеше приспјело на сам праг царства свога, а Дечански отвори врата царству ономе, у које ће Србе увести истом његов син Душан.

Но још за владе Стеванове његова друга жена, Гркиња Марија, маћеха Душанова, покушавала је, да потисне законитог насљедника Душана, те да обезбједи престо своме Синиши, најмлађем сину Стевановом. То и бјеше главни повод Душановом сукобу с оцем. Сад Марија опет науми да оствари своју жељу, али је Душан претече. Одмах, још за живота очева, Душан сакупи државни сабор у граду Сврчину (на Косову) и на том сабору буде свечано вјенчан краљевским вијенцем. Тако сједе на престо Немањин његов најдостојнији и најславнији потомак:

Стеван Урош IV. Душан Силни, Немањић IX.,

који се закраљи и круниса у престоном српском граду Сврчину, дана 8. септембра 1331. године у 23. години својој. Прије свега Душан утврди у земљи мир, притеже узде разузданој властели и појача убојну снагу српску. Међу тим Блгари бјеху збацили Душанова зета, цара Стевана Шишмановића и краљицу Неду (Ану), па зацарили опет Србина, Јована Александра Срацимировића, који је дотле као војвода и намјесник Стевана Дечанског управљао српским областима у Блгарији. Тако се изроди опасност, да Србији пропадну крваве тековине, задобивене побједом на Велбужду. Али Душан не хтједе ради тога да троши српску крв по Блгарији, него се ожени Александровом сестром Јеленом, па тако се опет утврди исто стање као што је било под Шишманима: Блгарија и даље остаде потчињена српској врховној власти.

Сад већ Душан ни часа не почаси, него одмах удари на Грке. Душану се придружи и његов шурак цар Александар Срацимировић. Александрова војска, као лијево крило Душаново, спусти се на Грке из Блгарије у источне области, а Душан пође долином Струме. Побједна војска Душанова продре до славнога града Сера (Сереса) и чак до Морунца на Тахинском Језеру у Мигдонији (најисточнијем крају Маћедоније). За тим Душан удари на западну Маћедонију, па освоји Чермен, Струмицу, Водену, Костур, Хлерин, Прилеп, Железнац, Охрид и друге градове, па притиште и опсједе главни град Солун. У томе пристиже Солуњанима у помоћ сам цар грчки Андроник и замоли Душана за мир У тај мах Србији бјеше запријетила опасност са сјевера од Угарске, те с тога Душан прими понуду и оба цара се лично састану и углаве мир 26. августа 1334, Душан задржа, већи дио.освојених области, а Грцима врати град Водену и још некоја мјеста. Одмах послије овог солунског мира Душан се окрену на Угре. Но за тај мах рат се одложи, те Душаи удари на државице католичких кнезова у Арбанији, који се бјеху отргли, па освоји и придружи Србији цијелу Арбанију и сјеверну и Јужну, заузев и најважније градове приморске: Драч, Канину и Авлону чак до Епира.

За то вријеме босански бан Стеван II. Котроманић бјеше оцјепио од хрватске бановине Завршје (област од града Книна до Клиса у Далмацији), а од српских земаља бјеше преузео Крајину неретљанску (далматинско приморје од ријеке Цетине до Неретве). Ради ових освојења бан Стеван је био у непрекидном рату са хрватским кнезом Нелепићем и његовим савезницима, и чињаше им велике штете. С тога се Нелепић обрати папи за помоћ и оптужи бана Стевана као заштитника богумилског, те посредовањем угарског краља Карла Роберта Стеван најпослије изјави папи своју приврженост и пређе с многом властелом српском у римску вјеру. Но тиме се хрватски кнез Нелепић ништа не поможе, па тако ни - папа, јер Стеван не смједе гонити богумиле, бојећи се, да ови не позову у помоћ Душана.

У исти мах и Душан је био оптужен код папе, те папа подбадаше угарског краља против Душана. Да би отклонио ту опасност са сјевера, Душан поче преговарати с папом, тобож, даће прећи у римску вјеру, али чим се добро утврди у Арбанији, одмах прекиде сав тај разговор с папом, па настави ратовање на југозападу. Већ године 1340. Душан освоји и придружи Србији сав сјеверни Епир до града Јанине и постави тамо за намјесника свога шурака, Јована Оливера, војводу српског.

На скоро за тим умрије грчки цар Андроник III. и остави на престолу нејака сина Јована V. Палеолога под старалаштвом своје жене Ане и великога слуге Јована Кантакузена, човјека врло учена и смјела, али до крајности превртљива и властољубива. Чим се Кантакузен дочепа власти царског намјесника, одмах се прогласи за цара грчког и зарати на царицу Ану. Али Ана побједи Кантакузена, те он пребјегне у Србију и заиште помоћи од Душана. Душану добро дође овај раздор грчки, те склопи са Кантакузеном савез и начине овакав уговор: да Душан помаже Кантакузену против цара Палеолога, а у накнаду за то, да и Душан осваја области грчке, па да и један и други задрже за себе све што год који добије било миром или силом.

У исти мах и царица. Ана замоли Душана за помоћ против Кантакузена и обећа му дати на дар сав остатак Маћедоније осим Солуна. Али Душан одби молбу царичину, јер бјеше већ закључио уговор са Кантакузеном и задао му часну ријеч. Касније царица Ана опет облијеташе око Душана, молећи га свакојако да се одрекне Кантакузена, али Душан не превјери задану вјеру. Најзад царица пошље Душану особите посланике: Ђорђа Луку и солунског митрополита. Макарија. Они у име царичино предложе Душану на поклон више врло важних градова грчких, само да им изда свога савезника Кантакузена. Но Душан им одговори, да је то срамно и непоштено, што Грци траже од њега, па одби царичине посланике овим значајним ријечима: Не само за неколико градова, него ни за читаву империју грчку, такво злочинство нећу ја учинити.

За тим Душан скупи велику војску, па већи дио своје војске даде Кантакузену, а с мањим дијелом он сам удари на Грке и освоји сву Водену. Но док је Душан с мањом војском напредовао, дотле Грк Кантакузен у лудо сатре онај цвијет српске војске, па онда изневјери Душана и пребјегне Турцима. Сад Кантакузен добије турску војску, па с њоме нападне Душана. Душан пошље на Турке свога војводу Ђорђа Прељуба, те Срби разбију Турке Кантакузенове и почну их гонити. Турци се разбјегну по околним брежуљцима и шумама, те их тешки оклопници српски не могаху даље гонити на коњима, него одјашу коње и поћерају непријатеља пјешице. Али Турци заибиђу кроз шуму, па се дочепају српских коња и дочекају уморне оклопнике Прељубове, па их разбију. Али овај Прељубов пораз ни мало омете Душана. Он и даље освајаше град за градом, па узе и најважније градове Бер и Серез, а за тим освоји и сав остатак Маћедоније, осим Солуна. Што тада и Солун не паде у српске руке, имају Грци да захвале једино срећном положају тога јаког града, који се може освојити само с мора, а Душан тада није имао морнарице (убојних бродова).

Због онога невјерства Кантакузеновог Душан прекиде с њиме савез и јавно му навјести непријатељство. Међу тим, не само Кантакузен против царице Ане, него и Ана против Кантакузена поче призивати Турке у помоћ. Турци то једва дочекаше, па нагрнуше из Азије у европске земље грчке, те почеше жарити и палити по грчком царству, а све тобож као савезници и пријатељи једне или друге завађене странке. Тада се Турци тако осилише, да су у самом Цариграду чинили најгрђа нечовјештва, а Грци не смједоше ни писнути, него им још чињаху најподлије удворности. Душан је све ово будннм оком пратпо, па видећи да Грцима нема више живота и да се са Турцима приближује нова опасност за Србију: науми одлучно, да са свим уништи грчко царство и да га замијени царством српским, те да тако учини крај грчким петљанијама и да постави јаку брану против турске најезде. Многи крајеви грчки бјеху и сами вољни, да листом пристану уз Душана.

Али да би Грке још већма задобио за се, Душан науми да подигне српско краљевство на царство, а себе да прогласи царем свију Срба и Грка. Но да би новоме царству српском дао што јачу и сјајнију подлогу: Душан науми да ослободи и српску цркву од грчког туторства, те да подигне српску архијепископију на степен независне патријаршије. С тога Душан у октобру год. 1345. сазове у Скопље црквени и државни сабор. На сабору у Скопљу бјеше сакупљена сва српска властела, господштина и духовништво, а осим осталих ту бјеше још и блгарски патријарх Симеун, охридски самостални архијепископ Никола, сви грчки епископи из освојених земаља и светогорски протопоп са знатнијим калуђерством Свете Горе. По одлуци овог сабора дотадањи српски архијеписког Јанићије буде проглашен за патријарха српског, а пећска архијепископија, буде узвишена на независну патријаршију српску.

Одмах за тим, на сам дан Васкрса, 16. априла 1346. год, на сабору у Серезу оба патријарха (српски и блгарски) вјенчају Душана царском круном и прогласе га за цара самодржца српског, грчког блгарског и арбанашког, а уједно краљица Јелена буде вјенчана за царицу српску, а деветогодишњи краљевић Урош за краља свих српских земаља. Све ово извршено је са највећим сјајем и славом, пред цијелим народом и сабором, на коме бјеше сакупљено сво духовништво и сва велика и мала самодржавна властела и сви Душану потчињени владаоци, па тако и блгарски цар Александар. Тако постаде

Српско царство и српска патријаршија,

тако Душан Силни догради грађевину великога Стевана Немање и светога Саве Немањића и постави дому Србинову — царско шљеме. А за успомену на тај васкршаи дан, Душан установи и нарочито одличје: орден светог Стевана — и то бјеше први српски орден. А за све ово Душан је изабрао најзгодније вријеме, кад се Грци крвише међу се и кад Угри ратоваху са Мљецима. И на све ово Грци не могаху одговорити ничим другим, но само — проклетством! Истом негђе касније (год. 1352.) присјети се грчки патријарх Калист, да је за свагда изгубио српску цркву и њено многобројно. и богато стадо, те од све муке баци анатему и на српску патријаршију и на цара Душана и на сав сабор. Он се тако утјеши, а његова клетва оде у вјетар.

Јер већ до године, пошто се зацарио, цар Душан са царицом Јеленом пропутова по великом своме царству, па свуда богато обдараваше цркве, манастире и сиромахе — те их сав народ благосиљаше. Па и сами Грци у освојеним земљама радосно поздрављаху Душана, јер им бјеше дозлогрдило крволочно ратовање Палеологово и Кантакузеново. Но Грцима се понајвећма допало, што Душан није гонио грчке великаше у освојеним земљама, него је многе задржао у служби и части и потврдио им пређашња права њихова. Тим је Душан задобио и оне Грке, који преосташе под грчком влашћу.

Истом сад поче се Душан спремати, да доврши што је започео. С прва је мислио да удари правце на Цариград. Али за то му требаше савезник, којн би имао велику поморску силу, јер Цариград се не може освојити без јаког бродовља. Таква поморска сила бјеху Мљеци. Али римски папа и Грци бјеху противни таквом савезу, те Мљеци не смједоше ступити у савез са православним царем српским. За то Душан одложи напад на Цариград до боље прилике, па крајем 1346. год. удари на јужни Епир и освоји га. Тако сад цио Епир потпаде под Србију.. А за тим (год, 1347.) Душан освоји још и сву Етолију и Акарнанију (земље још даље на југозападу испод Епира). Тада се и Кантакузен измири са царицом Аном, те Грци напну све своје силе да уставе Душана. Али залуду им бјеше све. Већ до године (1348.) Душанов војвода Прељуб, са великом коњицом српском, груну из Епира у Тесалију и освоји цијелу ту земљу. Тако сад Грцима преоста само град Солун и парче Тракије са Цариградом. У Епиру, Етолији и Акарнанији Душан постави за управитеља свога брата Синишу и назове га деспотом. А у Тесалпји постави за уиравитеља војводу Прељуба и назва га ћесарем. Но и Синиша и Прељуб били су само намјесници царски — у свему подложни Душану.

Тако сад Душану дође на ред: освојење Цариграда. Али прије но што ће учинити тај пресудни корак, Душан хтједе мудрим законима и уредбама да учврсти дотадање тековине своје, па сазове сабор у Скопље, те се на овом сабору изда први дио знаменитог Душановог Законика., који би свечано проглашен на Спасов дан год. 1349. Касније (год. 1354.) на сабору у Серезу Душан издаде и други дио свога Законика, те овај зборник закона обухвати цјелокупну уредбу земаљску и јасно обиљежи права и дужности сваког српског поданика. Тако постаде тај алем камен Душанова царевања: тако постаде славни. Душанов Законик, коме онда не бјеше равна у свему свијету, те и данас учени људи не могу довољно да се надиве необичној мудрости и величини ума Душанова.

Но још исте године 1349. кад је издао први дио Законика, Душан настави рат с Грцима и опсједе Солун. Солуњани већ бјеху почели преговарати, да се предају Душану, кад али на једном искрсне Кантакузен са турском војском, а озго опет бан Стеван Котроманић по наговору угарског краља Лудвика, нападе Душанове земље и опљени Гацко, Рудине, Требиње и Конавље. За то Душан напусти Солун, па оде да пречисти ове послове на сјеверу.

Овај знаменити Србин, Стеван II. Котроманић, бан босански, који је рођен у православној вјери, па се послије покатоличио, истина, бјеше јунак и родољуб, али његово родољубље није ишло даље од граница власти његове.

С тога је тај Србин починио Српству више штете, него сви други противници Душанови. Бан Стеван није могао да појми, велики смјер Душанов, те док је Душан сакупљао око Србије један по један крај Српства, дотле је бан Стеваи отуђивао босанско Српство и стварао у својој бановини неко посебно јединство српско, само да би одржао и проширио своју власт. Тако се судари Котроманићева тежња са тежњом Душановом, па најзад мораде да се пролије братска крв. Још 1346. год. у мало не дође до рата међу Стеваном и Душаном, али се ипак измирише. Но сад, кад Стеван поче озбиљно да руши Душанову творевину и кад опљени поменуте српске земље, онда и Душану прекипи, те у јесен 1350. год. удари са силном војском на Котроманића. Пошто узе Захумље и опсади главне градове босанске, Душан понуди Котроманићу мир под овом погодбом: да Душану остане Захумље и да се јединица бана Стевана, Јелисавета, уда за Душанова јединца Уроша. Том женидбом Душан шћаше на миран начин да сједини обе ове српске земље, јер бан Стеван не имађаше мушког порода, те би тако и Босна као мираз Јелисаветин припала опет Србији.

Али властољубиви Котроманић одби ову братску понуду, те сад се Душан изнова обори на њега и проћера га из Босне. Котроманић пребјеже Угрима, а народ и властела босанска листом поче пристајати уз Душана и радосно га поздраве као свога цара. Тако Душан у брзо освоји сву Босну и Херцеговину и са својом побједоносном војском прође кроз цијелу земљу. У овоме сјајном ратном походу кроз Босну била је с царем Душаном и царица Јелена. Кад тако здружи Босну и Захумље са Србијом, Душан постави тамо своје војводе и посаду по градовима, па онда оде с царицом Јеленом у походе другој српској држави Дубровачкој Републици.

Дубровчани дочекаше своје царске госте са толиким одушевљењем и славом, да је то усхитило и самог Душана, који бјеше већ навикнут на велики сјај. Дубровчани се толико радоваху оовој почасти, коју им указа српски владалац, да су чак и послије двеста и триста година са особитим поносом помињали ову посјету Душанову. Душан је и тада и прије тога врло лако могао освојити Дубровник, ал он то није хтио. Јер богата и слободна Република Дубровачка бјеше од велике користи по Српство и српску државу, а особито је она била добро дошла гоњеним и прогнаним Србима, који у Дубровнику свагда налажаху безбједна утјецишта и слободе. Па не само да га не хтједе освојити, него још Душан, као и његови преци, поклони тад Дубровнику велике земље стонске и ратске, потврди им сва ранија права и богато обдари римокатоличке цркве у Дубровнику и његовој области. Уплашени овим пријатељским дочеком у Дубровнику, и лукави Мљеци похиташе да се удворе Душану, те га, изабраше за свога почасног грађанина, а то је онда била особита част.

Но док се ово дешавало у горњим земљама српским, дотле је Кантакузен са Турцима пленио јужне земље српске. Сад се Душан опет упути на југ, те послије љута боја и окршаја очисти сву земљу од Турака и прогна Кантакузена. На три године за тим (године 1354.) умрије прогнани бан Стеван Котроманић, те га насљеди синовац од брата му Владислава по имену Твртко I., а са овим Твртком заврже се у Босни и нова српска династија:

Лоза Твртковића,

која на скоро уздиже Босну до самосталног краљевства. Твртко I. затекавши се са својим стрицем на угарском земљишту као изгнаник, остаде вјеран угарском краљу Лудвику, а опет Лудвик се ожени оном Једисаветом Котроманићевом, па уз њу доби у мираз и сву бановину

покојног бана Стевана. Али овај мираз ваљало је истом освојити, јер Босна и Захумље тада бјеше под Душановом руком. За то краљ Лудвик још год. 1353. бјеше прешао с великом војском преко Саве и упао у Србију. Али Душан утабори своју војску око Жиче и на Руднику, па ту дочека Угре, те их до ноге потуче и пребаци преко Саве. Овај угарски пораз био је тако страшан, да је онда мутна Сава прогутала многе Маџаре — лоше пливаче. Тада цар Душан поврати Србији сву Мачву са Београдом, па Београд изнова утврди. Онда Душан пређе и Саву, па освоји сав Сријем са Славонијом до Осјека.

Овом побједом Душаново царство обухвати све земље између Дунава, Саве и Драве, па између Јадранског, Јонског, Егејског и Црног Мора—осим града Солуна и јужне Тракије са Цариградом. Тако се сад затече на окупу готово сав народ српски — осим оних Срба у тадањој хрватској бановини и у краљевству угарском.

Али баш у овом добу Душан је имао и највише непријатеља: оздо га непрестано узнемириваху Грци и Турци, са запада опет римски папа и ситни владаоци латински, а са сјевера Маџари и Хрвати. Душанје на све стране јуначки одољевао и савладао непријатеље. А пошто разби Угре и освоји земље до Осјека, Душан се године 1354. окрену на запад и потуче војску хрватског бана, који бјеше потчињен Маџарима и помагаше му у свима овим ратовима против Србије и Босне.

Овоме угарско-хрватском ратовању са Србима један узрок бјеше Босна, али други крупнији узрок била је — вјера. Јер кад се Душан зацарио, узео је наслов: православни цар. Већ тим је дао на знање, да је у његовом Царству православна вјера државна вјера и да се ни пошто не ће трпити ширење какве друге вјере на штету Православља. Па збиља Душан то и није трпио, него је жестоко казнио свакога ко би рушио Православље и подривао народну српску цркву. То се опет није допадало римокатоличким владаоцима, а понајмање римским папама, који бјеху разаслали по српским земљама читаву војску својих свећеника, те ови обраћаху православне Србе у римску вјеру. С тога папе подбадаху угарске краљеве и хрватске банове, те ови сваки час узнемириваху Србе у Босни и у Србији.

Да би се обезбједио с те стране и да би успјешније могао повести одсудни рат против Турака: Душан покуша да се измири с папством, које онда бјеше тако моћно, да се папиној ријечи није смио противити ни који владалац римокатолички. Јунија мјесеца 1354. год. Душан пошље папи Иноћентију IV. своје посланике: Божидара, врховног судију у Србији; Нестјага, намјесника у Серезу; и Дамјана, намјесника у Котору. Ови посланици оду у Авињон и донесу папи писмо, у коме га Душан моли, да му даде благослов за крстоносну војну и да га именује врховним војводом против Турака, а папа њему да пошље све посланике, који ће у Србији уредити црквене ствари римокатоличких Срба. Папа је био ванредно усхићен овом помирљивошћу Душановом и много се обрадова, надајући се тврдо, да ће тако поримити сав народ српски. С тога папа Иноћентије 24. децембра 1354. год. написа цару Душану врло ласкаво и слатко писмо.

У томе писму папа изјави Душану своје признање за све што он буде учинио у корист цркве, пожели му дуго и срећно царевање, успјех у рату и срећу у миру, посла му свој благослов, даде му наслов заставника цркве и врховног војводе против Турака и замоли га најзад, да благонаклоно прими његова два посланика. У једно папа заповједи угарском краљу и хрватском бану, да се смире и да не узнемирују Душаново царство. Тим је Душан постигао код папе, што је желио, те сад склопи ратни савез са Мљецима и поче се озбиљно спремати на Цариград.

Али док се он спремао, папини посланици не уредише своје црквене ствари у Србији, него их још већма заплетоше, радећи отворено и безобзирно против православне вјере. С тога цар Душан опет прекиде све послове с папом, и страшно га огорчи та неискреност папског посланика, бискупа Петра Томаса Мезијера. Цар Душан бјеше толико озлојеђен, да кад му бискуп Мезијер једном дође у двор, цар захтјеваше, да му бискуп пољуби ногу. Овај то не хтједе учинити, те цар прекине с нњим све послове и изда указ, којим запријети, да ће дати извадити очи свакоме ономе Србину, који би се усудио присуствовати и слушати литургије које служи тај бискуп Мезијер. Тако се горопадно сврши Душаново пријатељевање с папом.

С тога папа опет нагна угарског краља и хрватског бана, те се ови изнова спремаху да ударе на Србију и Босну. Сад папа огласи прави крсташки рат против Срба и њихова цара шизматика (отпадника); који је онако страшно поругао папу. Да би се осветили за ту поругу, угарски краљ и хрватски бан утаборе око Загреба до 100 хиљада најамничке војске од свакојаких народа и вребаху згоду да нападну Душана, а папа од великог весеља даде сад угарском краљу онај исти наслов заставника цркве, који је био дао Душану. Но и Душан се спреми, да их мушки дочека, те Угри и Хрвати тад не смједоше ударити на Србију, него им се учини пробитачније, да ударе на Душанове савезнике, Мљечане.

Тако сад, пошто је потчинио Блгаре и, сломио грчко царство, Душан имађаше на врату још два главна противника: оздо Турке, а озго Угре с папом. С тога он сад науми, да од једном пречисти на обе стране, те подјели своју убојну снагу на двоје. Једна српска војска удружи се с Мљечанима у Далмацији и отпоче против Маџара и Хрвата жестоку борбу око градова Клиса и Скрадина. Срби и Мљечани јуначки се бораху, те Угри и Хрвати бјеху свуда побјеђивани. Док је трајала ова борба на сјеверозападу, дотле Душан са главном својом војском и сјајном опремом пође на Цариград, па продре у Тракију и приближи се самим зидинама цариградским. Ова српска војска бјеше тако силна и одушевљена, да се над њом небо проламало и земља се под њом тресла. Срби се утаборе код мјестанца Деволи.

И док се они спремаху за одсудни напад на Цариград, дотле се међу самим Грцима створи странка, која бјеше вољна да преда Цариград српском цару, само да се град како било спасе од Турака, савезника грчких. Све је, дакле, било како ваља: српска војска силна, дивно спремљена и још дивније одушевљена, а непријатељ преплашен и готов на предају. Али баш сад, кад је српска побједа била извјесна и кад је требало закорачити само још посљедњи пресудни корак, па да се царска српска застава залепрша на поносним зидинама Цариграда; баш у том најсрећнијем часу задеси Србе највећа несрећа и жалост: умрије на пречац Душан Силни, цар српски.

Чим је у српском табору пукао глас о смрти царевој, сва војска бјеше као громом поражена. Непобједни витезови српски, који већ осиједише у крвавој борби, плакаху тад као мала дјеца на самртном одру свога цара и не знађаху, шта да чине. Бјеше у Срба и срца и снаге, бјеше јунака над јунацима али не бјеше силне руке Душанове, да их држи и води. У тој несрећи и забуни, српске војводе ријеше, да напусте опсаду Цариграда, те свак са својом војском оде дома.

Грци и Турци кад чуше за пријеку смрт Душанову, силно се обрадоваше, а још већма се обрадоваше, кад их српска војска остави с миром и мирно се разиђе. А вели се, да Душан и није умро од грознице, као што се мисли, него да су га Грци потајно отровали. То је врло могуће, али није извјесно. Тек доста, да њега нестаде баш онда, кад га је Српство највећма требало, кад је он био у највишем полету рада и у напону мушке снаге и воље:. умрије у 46. години свога живота, а у 24. години владавине своје. (Родио се у Скадру на Бојани год. 1309. закраљио се у Сврчину 8. септембра. 1331. а умро у Деволи под Цариградом 20. децембра 1355. год.)

Тако се утаси најсјајнији свјетилник државног живота српског. Са Душаном Српство дође на вршак златнога доба свога. Душан Силни даде сјајне задовољштине српском народу за оне хиљадугодишње патње и неправде. Овај велики Србин учини част имену и образу Србинову. Цар Душан показа и доказа свему свијету, шта може српски народ, кад је удружен и сложан и кад се њим мудро управља. Његова силна рука убриса хиљадугодишњу сузу са ока Србинова и посија самртни страх међу злотворе српске. Јер не само у Српству, него у цијелом тадањем свијету европском, не бјеше владаоца ни близу равна Душану. Он је био најсилнији и најбољи владалац свога доба. У њему бјеху спојене све врлине узорита владаоца: и мудрост и храброст, и племенитост и одлучност, и хитрина и одмјереност, и стрпљивост и челична воља, и бујна свјежина духа и потпуна власт над страстима. Но изнад свега: у Душану Силном бјеше будна и као сунце јасна српска свијест о свему Српству и народу српском, чијој слави и срећи он служаше свим срцем; свом душом—цијелим животом својим.

Такав је био он — такав од колијевке до гроба.

Али не само спољним сјајем и славом, него и унутрашњим благостањем Душан је задужио свој народ вјечитом захвалношћу. И народна производња, и трговина, и умјетност, и науке, и лична, слобода, и јавна безбједност, и судска правда — цвјеташе под Душаном боље но игђе у тадањем свијету. А поред све оштрине православног осјећања његовог, ипак Душан није лучио своје Србе по вјери и врло је поштовао сваку вјеру без разлике. А то је он најбоље засвједочио оном великом љубављу и пажњом, коју је вазда указивао своме римокатоличком Српству у јадранском приморју и Зети. Јер од свих својих покрајина Душан се највише бринуо са благостање својих приморских области, а особиту је љубав поклањао своме царском граду Котору и својој савезници Дубровачкој Републици. Цар Душан је поклонио Дубровнику Стон и Рат и помагао га у свему и свачему тако, да се Дубровник за Душанове владе испео до праве своје величине и благостања.

Али не само умом, духом и срцем, него и тјелесном снагом и узрастом Душан бјеше велик и силан. Савременици његови, који су га жива очима гледали, казују, да је цар Душан био најљепши и најснажнији човјек свога доба, те му ни у томе не бјеше равна, па за то је и назван: Душан Силни.

Чим је цар Душан преминуо, донето је његово тијело у Србију и сахрањено у његовој царској престоници Призрену, у манастиру св. Арханђела Михаила, који је он сазидао. (Св. Арханђел бјеше крсно име цар Душаново, те је он подигао више задужбина у част св. Арханђелу, па једну чак и у Јерусалиму. Али, најдивнија бјеше ова у Призрену. Њу касније Турци разорише, но још и сад стоје остаци развалина: А она у Јерусалиму служи и данас.) Душанов царски престо насљеди његов син јединац,

Стеван Урош V. Нејаки, Немањић X.

Урошу тад бјеше истом 19 година.Он не бјеше ничим дорасао за владаоца тако великог царства. Био је преко мјере благ, скроман, милостив, мирав и поводљив, па за то је и назван: .Нејаки Урош. Он отпоче своју владу под туторством (старалаштвом) своје матере, царице Јелене и Вукашина Мрњачевића, прилепског жупана, кога Душан на самрти бјеше поставио за царског намјесника до пунољетства Урошева.

Али на скоро Вукашин се тако осили, да преоте од Уроша сву власт, па владаше по својој вољи. А на Вукашина угледаше се и остали великаши, којима није годила Душанова стега, те већ првих година по смрти Душановој Србијом владаху многи ситни и крупни господари.

Најзнаменитији бјеху: Душанов брат, а Урошев стриц, Синиша Немањић, господар Епира, Етолије и Акарнаније; па онда Душанов рођак, кнез Никола Алтомановић Војновић, господар руднички, ужички, сјенички и свих земаља од Мачве до мора у Боки Которској и до изнад Дубровника; па Стеван Твртко I, бан босански; па жупан прилепски, царски намјесник, Вукашин Мрњачевић, господар сјеверне и западне Маћедоније; па Вукашинова браћа, деспот Јован Угљеша и војвода Гојко Мрњачевић, господари југоисточне Маћедоније; па Угљешин таст, ћесар Војихна, господар драмске области; па деспот Јован Оливер, господар Штипа и Кратова; па Јован Драгаш и Константин браћа Дејановићи, господари Струме и Струмице; па њихов стриц ћесар Богдан, господар јужне Маћедоније и солунске области; па војвода Томо Прељубовић, господар Тесалије; па Срацимир, Ђурађ I. и Балша I. браћа Балшићи, господари зетско-арбанашки и приморски, па син Бранка, Растислављевића, кнез Радич Бранковић, господар браничевски; па кнез Лазар Припчевић Хребељановић и зет му војвода Вук Бранковић, господари Поморавља и рашких земаља.

Сву ову господу Душан подиже из прашине и постави их, да буду слуге царства и да се покоравају цару српскоме Урошу. Истина, с почетка они сви и признаваху врховну царску власт. Али у брзо, чим осјетише слабу руку Урошеву, одврљише се свак на своју страну и почеше владати самостално, па из темеља подрише Душаново царство и престо Урошев.

Први се отпади од Уроша његов стриц, Синиша, коме бјеше жао што он није насљедио свога брата Душана. Синиша Немањић, који се по матери звао још и Симеун Палеологовић, отпади се већ друге године по смрти Душановој и сам се извиче за цара свих Срба, Грка и Арбанаса. А пошто га нико не шћеде вјенчати за цара, Синиша подговори охридског архиепископа, те се овај оцјепи од пећске патријаршије и прогласи се за независног патријарха охридског, па вјенча Синишу за цара. Тако Синишиним неваљалством поникоше у Србији два цара и два патријарха, те се начинише четири зла. Сад Синиша посегну и за Урошевим престолом. Али народ и властела никако не шћедоше пристати уз цара Синишу, те се он опет повуче у своју област. Тамо се он још дуго називао царем и једно вријеме бјеше доста проширио своју област. Најзад, послије дуге ломњаве и борбе, Синиша се смири у Тесалији, па тамо и, умрије год. 1371. у својој престоници Трикали, а насљеди га син му Јован Урош.

Тако се већ првих дана Урошева царевања осјети, да нема више гвоздене мишице Душанове. А тако растројена и ослабљена Србија није могла одољевати ни спољним опасностима. Већ она српска војска, што се у Далмацији борила против Маџара и Хрвата, чим је чула за смрт Душанову, малакса и повуче се натраг. Сад се и босански бан Твртко осмјели и учврсти се у Босни, па онда отрже од Србије Захумље и даде га у мираз са својом братучедом Јелисаветом угарском краљу Лудвику, своме заштитнику. Мало за тим Угри заузму и Далмацију, па с тога тад и Дубровчани морадоше признати врховну власт угарског краља Лудвика. А Лудвик сад, по наговору папином, удари и на Србију, па присвоји дио Славоније, Сријем и Мачву са Београдом.

До још прије тога и Грци отеше од Синише Етолију и Акарнанију, те ове најјугозападније земље за увијек отпадоше од Србије. За тим и Кантакузенов син, Матија, узме у помоћ Турке, па удари на област драмску у југоисточном крају српске државе. Али тамо га јуначки дочека ћесар Војихна, те Срби са свим потуку турску војску, а Матију заробе. Али сад се опет диже на Србе угарски краљ Лудвик. Охрабрен лаким освојењем Мачве и Београда, Лудвик се окоми на Србе у Босни. Тада се у Босни бјеше осилило Богумилство, те папа Иноћентије позове Лудвика да утамани богумиле. Лудвик год. 1360. крене на Босну двије велике војске, али Срби се тако јуначки бранише; да су, обе војске угарске потучене и одбијене. Овом побједом у Босни много порасте углед и моћ бана Твртка, те се тамошње Српство прикупљаше око њега и поче се спремати на нову обрану.

Међу тим у Србији истом сад настаде право расуло. Цар Урош бјеше се оженио, па узео за вјенчаног кума Вукашина Мрњачевића и дао му чин деспота. Тако још већма порасте углед Вукашинов, те се овај са свим осили и поче самовољно царевати. То се не допаде осталим великашима, те они саветоваху цара Уроша, да више не слуша насилника Вукашина. А кад их Урош не смједе послушати, онда великаши дигну буну год. 1366. и сазову сабор у Призрен, па сабор одлучи, да се Вукашину одузме сва власт. Али Вукашин се не покори саборској одлуци, него оде у своју област и тамо се прогласи за краља српског. Сад краљ Вукашин Мрњачевић са својом браћом дигне војску на Уроша и отме му најглавније области.

По примјеру Вукашинову и остала се властела отпади од Уроша, па свак у својој области поче владати самостално. Тако Урошу преоста само онај сјевероисточни дио Србије од Шар Планине према Дунаву. Од свих главнијих великаша српских Урошу остадоше вјерни само кнез Лазар Припчевић Хребељановић и његов зет Вук Бранковић, а уз њих бранио је цара Уроша и босански бан Твртко. Кнез Лазар, најбољи и најискренији пријатељ царске куће Немањића борио се свом снагом, да Урошу сачува престо. И сачувао га је, ал му није могао повратити и сву пређашњу власт. Али док је трајала ова унутрашња борба, дотле Србији озбиљно загрози нова опасност:

Турска најезда,

јер Турци се дотле већ бјеху утврдили у Европи, па сваки час упадаху у српске земље. Прва им бјеше на ударцу Угљешина држава, под коју потпаде и област драмска, по смрти ћесара Војихне. Овом приликом деспот Угљеша и брат му војвода Гојко јуначки се показаше. Они сами неколико пута побједише Турке и сатрше их код Филиба још г. 1358. Али Турцц опет навале новом силом, те сад Угљеша позове у помоћ и свога брата краља Вукашина, који је тад владао готово цијелом јужном половином Душанова царства и радио да оснује ново српско царство.

Сад Вукашин и Угљеша скупе велику војску. И ако је то била војска само из јужних српских земаља, опет је она била много јача и одабранија од турске војске, да Срби још тада лако могаху са свим проћерати Турке из Европе, само да су бар мало били сложни. Јер и овако несложни, само са том половином војске, Срби побједише Турке и погнаше их чак до Черменских Лугова, дан хода пред Дренопољем (Једреном). Ту сад Вукашин и Угљеша утаборе своју војску на ријеци Марици. Турци већ поручише краљу Вукашину, да ће му се предати и покорити и да ће му плаћати данак, само ако их остави с миром. Вукашин ступи у преговоре с Турцима, а за то вријсме српска војска, опијена дотадањим цобједама, толико се поуздала у се, да Срби једне ноћи ни страже не поставише. Сад Турци увребаше ову згоду, па обноћ пријеваром изненадише српску војску страшним препадом, те се отвори крвави и страшни

Бој на Марици,

гђе изгибоше силни Срби, нешто од турског мача, али много више, што се сами међу се исклаше, јер у оној забуни и помрчини ни брат брата не распознаваше. Пораз је био тако страшан, да се још и данас помиње мутна Марица, која се тад замутила крвљу српском и турском и прождрла цвијет српских витезова. То је било обноћ између 25. и 26. септембра 1371., а бојиште оно и данас Турци зову: Срб-Синдиги" (Српска Погибија). У боју на Марици погибе и сам краљ Вукашин и брат му Угљеша, а за тим Турци подвластише све југоисточне земље српске.

У боју на Марици сахрањен је и Вукашинов покушај за оснивање новог царства српског, али се тад основа друга једна сила: Турско Царство у Европи. Тада Турци закопаше темељ своме европском царству, које од онда нагло растијаше и прождпраше једну по једну област Душанова Царства. Тако српска неслога за тили час разори све оно, што је српска слога вијековима стварала. На два мјесеца послије маричке битке, 2. децембра 1371. год. умрије и цар Урош у 35 години живота свога. Он умрије у Неродимљу и би сахрањен у Призрену. Но касније, Срби пренесоше његове кости у манастир Јазак у Сријему, гђе и данас почивају. Са његове превелике доброте и паћеничког му живота, света црква српска прогласила је Уроша светитељем и слави га сваког 2. децембра под именом: свети мученик Урош V., цар српски.

Са царем Стеваном Урошем V. Немањићем X. изумрије славна лоза Немањића, која је Србима краљевала и царевала преко 200 година и уздигла их до највише моћи и славе. Смрћу краља Вукашина и цара Уроша српска држава, остаде са свим обезглављена. Сад у њој не бјеше ни цара ни краља, али бјеше пуно ситних господара и њихових господара — Турака,

У опће:

у овом златном добу српском јасно се показа, шта све може да учини и слога и неслога српска. Српском слогом и удруженом снагом српских синова Немањићи уздигоше своју Србију до толике висине, да се још за владе . Милутинове сви послови Балканског Полуострва рјешаваху . на краљевском српском двору у Паунима и никакав међународни посао не могаше се свршити без знања и одобрења српског краља. А у доба Душаново око царских српских дворова у Призрену, Сврчину, Скопљу и Серезу бјеше настала права трка од свакојаких страних посланика и државника, који се утркиваху и надметаху, како ће се показати што услужнији према српском цару, само да би стекли његову наклоност и пристанак за своје послове. То учини српска слога. И као што слогом Србија постаде сила првог реда, тако је послије и понизи неслога сннова њених.

Српска властела, навикнута на стару српску једнакост и равноправну подједу власти, још ни у овом добу није се могла привикнути, да се покорава једној врховној власти — краљевској и царској. Отуд оно непрестано цјепкање српске државе. Осим тога био је стари обичај српски, да се престо насљеђује по старјешинству, да брат насљеђује брата, а Немања је увео нов обичај, да син насљеђује оца и то онај син, кога сам отац постави, па макар он био и најмлађи. Отуда опет оне честе буне у владалачкој кући и насилне промјене владаоца. Бјеше то природна државна болест: прелазно стање из старог живота породичног и племенског у нов живот државни. Под снажном руком Немањином, Милутиновом и Душановом та је болест угушена, па можда би и са свим ишчиљела, да јој Грци не даваху нове хране. Та стара болест српска: да не слуша млађи старијега, изнова је подмађена чим се Срби почеше угледати на Грке, а ми се почесмо угледати на Грке баш у зао час, кад су они били већ са свим развраћени и растровани. Јер све ове властољубиве отмице и цјепкања дешаваху се онда и у свима другим државама, па још чешће и грђе но у Србији. Такав је онда био сав свијет.

Али нигђе у свијету није та државна болест била тако погана и убитачна као у Грка. Грци су у томе били тако бездушни, да је брат вјешао брата, син давио оца, а оцеви и матере тровали синове своје, те су подавили, потровали и повјешали готово све своје владаоце и заслужне људе. Најзад доведоше Грци у своју отаџбину и саме Турке Османлије, само да би се могли за који часак дочепати престола. У опће тадањи великаши грчки бјеху такви бездушници, да је грчки народ са највећим весељем дочекивао Турке у Цариграду, јер му бјеше милија и крута сила турска, него безакоње његових синова. Па и ако Срби не бјеху ни налик такви одроди, опет је тај поганлук грчки давао зла примјера непокорној српској господи, те се и они по кад што поклаше међу се. призивајући у помоћ и туђина. Али опет се касније и најтврдоглавија властела српска узела у памет, кад је видјела, како Османлије усједоше за врат својим савезницима Грцима, на којима се, најприје испуни она стара српска ријеч: Ко не ће брата за брата — хоће туђина за господара.

Народни живот Срба

у овом добу са свим је преиначен и бјеше сав усредсређен у државној мисли. Стара народна самоуправа сведена је само на узани круг породичне задруге и опћине. Негдашње изборно старјешинство постаде насљедно, те се отуд изроди силан властеоски (племићски) сталеж, а старе српске једнакости и равноправности са свим нестаде. Посјед је сав био подјељен на царску, властеоску и црквену земљу, па с тога и видимо, да се читаве покрајине дају и добијају у мираз — већ како је то онда био обичај у свима државама. Народ се дијелио у многе сталеже, те једни сталежи бјеху пуноправни, а други бесправни, једни имађаху сва права, а други једва некоја или никаква. Ова неправедна подјела народа и посједа владала је онда у свему свијету, па још и данас влада у многим иначе просвјећеним државама.

Није дакле чудо, што се то зло у оно доба, није могло избјећи ни у Србији. Онда је у опће владало право песнице и мислило се, да је то тако право и Богу драго, па нико није ни помишљао на што боље. Но ипак ова неједнакост у Србији бјеше куд и камо блажија и човјечнија. Јер док су онда сви други народи били просто робље и бесправна својина појединих људи, дотле је српски сељак био подвргнут само закону, а могао је имати и свога посједа. Док је у другим тадањим државама живот бесправног грађанина зависио од тренутне воље владаочеве и властелинове, дотле је у Србији и најмањем сиромашку био обезбјеђен живот и иметак.

Особито Душанов Законик узима у заштиту бесправне сталеже и досуђује жестоке казне за властеоску самовољу. Па ни сам цар самодржац није смио прекорачити закон. Јер баш сам цар Душан у томе своме. Законику овако заповиједа: Ако цар изда какву наредбу у љутини или коме за љубав, а та наредба није по закону, онда судија такву наредбу да не послуша, него нека ради како је у закону наређено. У опће: лична и јавна безбједност и судска правда у Немањића држави била је тако узорита, да се тад у Србију насељаваху и многи туђинци, који у својој земљи; бјеху жељни Правде и слободе.

Државно уређење

немањићске Србије било је, од прилике, онако како је данас у Русији, али у толико боље и равноправније: што је у Русији сва држава у рукама царевим, а у Србији поред цара самодршца бјеше још и Српски Сабор састављен од властеле и духовништва. Цар или краљ српски имао је неограничену врховну државну власт, а он је ту власт вршио преко својих управних чиновника, жупана, кнезова, војвода и деспота, који у свему бјеху њему потчињени. Али се и сам цар савјетовао са сабором у свима важним пословима државним, особито о рату и миру. Цар је имао и законодавну власт. Он је прописивао наредбе и законе, али је те законе подносио сабору на одобрење. А кад је требало бирати цара или патријарха, или кад је било крунисање или збацивање владаоца — онда је то чинио сам сабор и онда је сабор имао неограничену власт. Српски Сабор, дакле, бјеше царским рувом преобучена она стара самоуправа народна, коју је негда вршио цио народ српски, а сад је она била у рукама само појединих одличних сталежа.

Војска српска

у овом добу бјеше двојака: народна и најамничка. Народна војска бјеше главна снага државна, а сакупљана је овако: кад ће букнуги рат, онда то цар објави свој властели, па онда сваки властелин у својој области скупља војску из народа и иде у рат на позив царев. Сваки властелин је сам издржавао своје војнике, а кад она освоје коју земљу онда подијеле ратни пљен. Најамничку војску скупљао је сам цар и он је сам издржавао. Војска се састојала из коњаника и пјешака. Коњаници су имали дугачка копљад, стријеле, наџаке, миздраке и буздоване, а носили су на себи сјајне оклопе и панцирли кошуље од жељезних жица, а на глави јаке шлемове са перјаницама и челенкама. Пјешаци су имали само стријеле, мачеве и штитове, којима се заклањаху од непријатељског ударца, а једни су имали још и кратка копља (сулице). Језгра српске војске бјеше коњица. Тадањи јунаци српски имали су дивних, племенитих и ванредно извјежбаних коња витезова тако, да је српска коњица задавала ужас непријатељу, а некоји коњи витезова из тога доба још и данас се славе у народним пјесмама српским. Срби су своје коње врло пазили, његовали и сјајно их опремали.

Стара српска војска имала је и своју свирку (музику), којом је праћена у бој. Главни заповједник цијеле српске војске бјеше цар или краљ, а часници се зваху: велики војвода, војвода, бољар, стотник, стјегоноша (заставник или барјактар) итд. Била је особита част и дика бити стјегоноша, те се понајбољи јунаци надметаху, који ће понијети српску заставу. Војвода је у рату имао неограничену власт као сам цар: могао је и казнити и погубити за непослушност. Кад једна војска дође у које село, онда друга војска, која за њом иде, није смјела остати у истом селу, да не би сељацима било тешко. А кад српски војник дође с војске кући, онда га никакав суд ни за какву кривицу није смио дирати за цијеле прве три недјеље одмора. У мирно доба стари српски јунаци забављаху се јуначким играма и вјежбањем: мегданом, ловом, тркама, хрвањем, бацањем џилита и камена, стријељањем итд.

Производња и трговина српска

у овом добу бјеше у најљепшем расцвату. На све стране кроз српске земље домаћи и страни трговци изважаху и уважаху сваковрсну робу, а у земљи се отворише многе радионице, те се народна производња подиже до толике важности, да је у доба Немањића и на самом цариградском двору било у моди српско одијело и народне, српске тканине. Но од свега највише се тад у Србији подиже рударство. Тада се у Србији у велико копало сваковрсно рудно благо: злато сребро, бакар, гвожђе, олово, коситер итд., а копала се и једна посебна врста злата и сребра, тако звана глама, по којој се назва и данашњи Гламоч у Босни.

Најзнатнији рудници бјеху: Копаоник, Рудник, Крупањ, Костајник, Крашево, Фојница, Сребрница, Гламоч и Ново Брдо. Рударство је било тако развијено, да су тадањи Срби покривали своје куће оловом и бакром. Са рударством развило се у Србији и ковање оружја, а главна ковница мачева бјеше под Рудником, гђе и данас има село Мачковац (у бившем јагодинском округу). Тако порасте народно благостање, а с благостањем врло се умножи и становништво, те Србија онда бјеше насељенија више но икад дотле. А да би у њој било добро и свакоме сиромашку и свакоме путнику намјернику, Немањићи славни на све стране подизаху за путнике свратишта и коначишта, а за невољне подизаху многа сиротишта, бонице и друге добротворне заводе. А у томе највеће заслуге стече свети Сава Немањић, па онда краљ Милутин и Стеван Дечански.

Српски новац

ковао се у Србији још за доба краља Владислава и прије њега, али највише се сковало сребрног српског новца под Урошем I. Великим. Његов син краљ Милутин први поче ковање златног српског новца, а највише златног новца скова цар Душан Силни. Немањићи су ковали разне врсте новца и златног и сребрног, па и данас има тих новаца српских сачуваних по научним збиркама.

На једној врсти тадањег златног новца има изрезан цјелокупан лик цара Душана и царице Јелене, а Душан је престављен како држи у једној руци скиптар, а у другој царску јабуку — обиљежја цара самодршца.

Просвјета српска

овога доба ишла је упоред са просвјетом других великих држава. Као у свима тадањим: најпросвјећенијим државама, тако у Немањића Србији просвјета бјеше сведена само на одличне сталеже. Народних школа у данашњем смислу није онда било нигђе, па ни у Србији, а књижевношћу и науком бавише само људи свећеничког реда. С тога је онда, сва просвјета и наука била усредсређена у манастирима - и у црквеној књижевности. Многе и богате задужбине српских краљева и царева биле су расаднице науке и књижевности, а Немањин Хилендар у Светој Гори бјеше матица и огњиште свеколике просвјете на Балканском Полуострву. Ту Срби црнорисци, калуђери и свећеници, писаху и школске и научне и свете књиге, и одатле се те књиге на јагму разношаху не само по свима српским, него и по блгарским и руским земљама.

Прву своју књижевност добише Блгари од ових Срба црноризаца, а велики просвјетитељ руски Пахомије Србин и свети Кипријан Србљанин, митрополит кијевски: не бјеху само калуђери светогорски, него су они били и прави Срби и називаху се Србима, па као праве Србе њих дан данас слави и светкује цијела православна Русија. Но и сами синови Немањини, св. Стеван Првовјенчани и св. Сава, стекоше неизмјерних заслуга за српску просвјету већ и тим: што су они први започели књижевни рад и били први српски књижевници овога доба, те се на њих послије угледаше и други књижевни радници, као: Доментијан, ученик св. Саве, па архијепископ Данило и други. Колико су Немањићи помагали и његовали просвјету, најбоље се види по васпитању самих њихових синова.

Немањићи су били васпитани, школовани и образовани боље но икоји други краљевски и царски синови. Тако се вели за Стевана Првовјенчаног краља српског, да се с њиме у образованости није могао упоредити ни који владалац онога доба, јер он је знањем и васпитањем био надмашио све тадање владаоце и на истоку и на западу.

Али Немањићи нијесу створили само огњиште науке и просвјете, него и огњиште лијепе умјетности и свакојаких вјештина. Јер подизањем многих и богатих својих задужбина, Немањићи подигоше у Србији и вјештину зидања (грађевинарства), и сликарства, (живописа), и кипарства (скулптуре). А свесрдним помагањем римокатоличког српства у јадранском приморју Немањићи оживише и Србе Дубровчане, те се под измак овога доба Дубровачка Република отрже од превласти мљетачке и процвјета новим животом. Још тада се заврже у Дубровнику ново огњиште науке и умјетности, те се у скоро на томе огњишту разбукта онај сјајни пламен просвјете и уљудности српске, који је касније обасјавао и загријавао цијело Српство у мрачним дневима Србинова страдања.

Српска црква

прослави под Немањићима најсрећније, најзлатније доба своје — као нигда донде и никад од онда. Већ је речено, шта су све Немањићи чинили за српску цркву. Али да се то потпуно схвати и оцјени, треба знати: да је у Душановом царству било око 30 хиљада богомоља, које цркава које манастира. Око самог Призрена и Пећи, у растојању од неколико сати даљине, било је 1293 богомоље. Још краљ Милутин бјеше утростручио број владичанстава српских, али већ у доба његова унука, цара Душана Силног, било је у српском царству око 20 самих митрополита и око 100 владчка, а над њима свима српски патријарх у Пећи.

Па кад се само то узме на ум, тек онда се може схватити ово златно доба српске цркве и тек онда се може замислити: како ли је величанствено изгледао Српски Сабор, коме предсједаваше цар самодржац и независни патријарх српски, и у коме засједаваше сва самодржавна властела и војводе српске, са 20 митрополита, 100 владика и још више архимандрита, игумана и протопопа. И тек онда се може појмити: за што је у немањићској Србији православна вјера била државна вјера и зашто огромна већина српског народа, па и у самој Босни, све до данас сачува стару своју вјеру православву, поред свих мука, поред свега католичења, унијаћења и турчења, поред свега богумилства, лутеранства и назаренства.

А што је то све тако било и што тако јест, највећма се има захвалити светом Сави Немањићу, који створи самосталну Српску Архијепископију у Жичи, и његовом потомку, цару Душану Силном, који на томе темељу сазида независну и слободну Српску Патријаршију у Пећи.

Јер истина је, да су српску цркву засновали још први апостоли Христови. И столица првих патријарха српских бјеше у старом римском Сирмиуму, данашњој Митровици сремској, а први патријарх митровачки бјеше Андроник, ученик светог Павла. А кад Хуни разорише Сирмијум, онда се глава српске цркве премјести у Митровицу Косовску, па тамо послије око год. 535. цар византински Јустинијан, порјеклом Србин Маћедонац, негђе око Скопља сазида свој град - Прву Јустинијану и у њему основа: Првојустинијанску Архијепископију српску. А кад дивљи Авари разорише Прву Јустинијану, онда српска црква опет потпаде под грчког патријарха, док у IX. стољећу св. Методије не основа посебну српску Моравску Архијепископију, којој бјеше столица у Сријему у граду Морави, негђе око данашњег села Моровића. Али на скоро и њу потиснуше Нијемци и латински попови, те Срби опет спадоше под цариградског патријарха.

Но касније, око год. 1020., византински цар Василије Велики (опет порјеклом Србин Маћедонац) створи за своје Србе нову: Охридску Архијепископију, која се послије под царем Душаном здружи са пећском Српском Патријаршијом, док је опет не отрже несрећни цар Синиша. Јест, све су ово биле српске цркве; Али у те прве цркве на брзо се увукоше Грци и Блгари, па оне за Српство бјеху изгубљене. И тек свети Сава Немањић, стварањем самосталне Жичке Српске Архијепископије утврди темељ правој, чисто народној српској цркви коју цар Душан са свим ослободи и узвиси је до највише моћи, створивши независну Пећску Српску Патријарију.

Ето тако постаде ова права чисто Српска Црква, која бјеше, па која и данас јест: само српска народна црква. Јер временом се ова српска црква све већма стапала са Српством, све више је примала дух и обичаје српскога народа тако, да се из ње развила и процвала лијепа српско православна вјера, која у истину јест само

Српска Вјера.

Но српска црква и српска вјера није ни за длаку одступила од опће свете православне цркве, која је мати свију цркава хришћанских, него је чисто и неповрједно сачувала сва начела првобитне Христове науке, а примила је и црквеним обредом освештала само некоје искључиво српске народне обичаје, од којих је најважније: крсно име или слава.

Но осим тога, српско православна црква има још и посебне своје Србе светитеље, као што је: св. цар Давид Будимир Солунски; св. Јован Владимир, краљ српски; св. Симеун Мироточиви (Немања), краљ српски; св. Симеун (Стеван) Првовјенчани краљ српски; св. Сава I. (Растко Немањић), први архијепископ српски; св. Сава II. (Предислав Немањић), архијепископ српски; св. Арсеније I, архијепископ српски; св Јевстатије I.архијепископ српски; св. Никодим I. архијепископ српски; св. Данило II., архијепископ српски; св. Јанићије II., архијепископ српски; св. Јанићије V., архијепископ српски; св. Стеван Милутин, краљ српски: св. Стеван Дечански, краљ. српски; св. Стеван Урош V., цар српски; св. кнез Лазар, цар српски: св. Ђорђе Кратовац; св. Максим Нови, деспот српски; св. мајка Ангелина, деспотица српска; св. Јован деспот; св. Стеван Штиљановић. деспот српски; св. Петка Трнова; св. Недјеља Српкиња; св. Стеван Пиперски, св. Василије Острошки; св. Петар Цетињски. Сви ови божји угодници и угоднице бјеху овијани Срби и Српкиње, као и свети Кипријан Србљанин, свјетилник велике Русије, кога већ пет стољећа светкује сав православни народ руски долази му на поклоњење и исцјељење у свету Лавру Печерску код Кијева. А народ српски, који је себи родио светог Саву Немањића и све ове Србе светитеље, није спао ни на чију милост па не мора ни да пита: е да ли су још и свети Ћирил и Методије били Срби?