Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 6
| ←< 5. глава | КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин |
7. глава >→ |
Од пораза на Марици до пропасти Босне и Зете.
Краљ Вукашин Мрњачевић имао је три сина: Марка, Андрију и Дмитра. Кад погибе краљ српски Вукашин, Турци приграбише југоисточне земље његове, а над остатком Вукашинова краљевства закраљи се исте године (1371.) његов најстарији син, српски краљ Марко Мрњачевић. Те пошто је краљ Марко дотле у истину био краљевић, што ће рећи: краљевски син, остаде он у народу и до вијека само
Краљевић Марко.
уредиАли од овог доба он више није био само краљевић, него баш прави краљ, и од тад се он вазда потписивао као Краљ Марко. Марко насљеди слободну земљу и поче независно краљевати заједно са својом браћом, Дмитром и Андријом, а престоница им бјеше славни град Прилеп у Маћедонији. Али у брзо Турци насрну и на тај остатак Вукашинова краљевства. А пошто Марко бјеше усамљен и оцјепљен, не могаше им сам одољети, него се обвеза да плаћа неки мали данак Турцима и да им у рату помаже својом војском. Но у свему другом краљ Марко остаде независан и слободан тако, да је имао своју властиту војску и ковао свој српски новац, без икакве турске ознаке, само са својим натписом: По милости Бога благовјерни краљ Марко.
Али већ с почетка Маркове владе, док се он ломио с Турцима, западни српски господари, браћа Балшићи, оцјепе од Маркове очевине Призрен и Хвосно (презренско-пећску област), а касније му преотму и костурску област. Тако Марку преостаде само она земља на југу Шар Планине око Скопља, Охрида и Прилепа, па ту је он краљевао пуне 23 године. У исто вријеме, послије маричке битке, Турци подвластише и браћу Дејановиће, Константина Жегљиговца и Јована Драгаша, али њихов стриц Богдан и послије тога сачува нешто самосталности у јужној Маћедонији. Но осим тога крајичка, све остале источне и јужне земље српске до Шар Планине бјеху признале турску врховну власт, те тако је српско царство лагано тонуло у турском царству.
Међу тим, горе у сјеверним областима српским, врло се истакоше друга два славна Србина: босански бан, Стеван Твртко I., и господар Подунавља и Поморавља, кнез Лазар Припчевић Хребељановић. Овај кнез Лазар бјеше се родио год. 1323. у Прилепцу код Новог Брда на Косову, а отац му се звао, Прибац Хребељановић и био је велики властелин цар Душанов. Лазар је одрастао на двору цара Душана и Душан га је оженио својом рођаком, кнегињом Милицом, ћерком кнеза Вратка, кога народ у својим пјесмама зове: Југ Богдан. Тако се Лазар сродио са кућом Немањића, јер Вратко и Милица бјеху потомци Немањиног најстаријег сина Вукана, као што и бан Стеван Твртко I. бјеше потомак Немањића по женској лози.
Кнез Лазар и бан Твртко живљаху вазда у најљепшем пријатељству и почеше живо радити, да обнове славу дома Немањина и да опет споје уједно све слободне српске земље за одбрану против турске најезде. Али овој племенитој њиховој намјери бјеше на путу осиљена властела, особито кнез Никола Алтомановић и његов савезник Ђурађ Балшић. За то се кнез Лазар и бан Твртко удруже, па отму од Алтомановића све земље његове и подјеле их међу се: Лазар доби све земље источне, а Твртко западне, а међа им бјеше Дрина и Лим. Сад Лазару бјеше главна брига, да даде обезглављеној Србији једнога опћег владаоца. С тога он сазове Српски Сабор у Скопље год. 1375. На овај сабор дођоше сви првосвећеници и готово сви великаши српски, па и Краљевић Марко, те им Лазар предложи, да изаберу између себе најдостојнијега за цара, па да му се сви покоравају. Једни хтједоше за цара Краљевића Марка, а други кнеза Лазара, али се најзад сложише, те на престо Немањин сједе:
који се до смрти своје подписивао само као кнез Лазар, једно да не би царским именом изазвао завист у остале властеле, а друго што је у својој скромности држао, да само Немањићи имају права да се називљу царевима српским. Чим се зацарио, пошље Лазар своје посланике у Цариград, па ови израдише, те грчки патријарх скине клетву са српског народа и призна независност Пећске Српске Патријаршије. Но истом што се Лазар зацарио и мало утврдио — закраљи се и бан Твртко. Сматрајући себе за правог и јединог законитог насљедника Немањиног, Твртко шћаше на своју руку да обнови стару славу српску, те своју бановину прогласи српским краљевством, а сам се назва: Стеван Твртко I. краљ свију Срба. А да би себи и своме, краљевству дао што српскије обиљежје, Твртко се исте године (1377.) круниса краљевском круном у Милешеву над самим гробом светог Сава Немањића, а тиме хтједе јасно показати, да је он у истину српски краљ и насљедник Немањин. Тако постаде још једно ново
Српско краљевство у Босни,
уредите сад Срби имађаху четири посебне државе своје : Лазарево царство, Твртково краљевство, Марково краљевство и Дубровачку Републику, а приде још и зетско-арбанашку кнежину Балшићеву. Али гђе је много господара, ту је лоше господарство. Па тако је било и овђе. У брзо се показало, да је Твртко стварањем новог краљевства српског постигао баш противно од онога, што је он хтио и свим срцем желио. Јер мјесто да обнови Немањину државу и стару српску славу, Твртко је својим краљевством само ослабио снагу Лазареву, те овако разједињени Срби не могаху послије одољети удруженом и сложном противнику, Угрима и Турцима. Но крај свега тога, ова два знаменита и племенита родољуба, цар Лазар и краљ Твртко, не црекинуше своје пријатељство, него и даље споразумно радише сваки у своме крају, да што више привреде Српству.
Међу тим браћа Балшићи сви једнако иђаху ускос Лазаревим и Твртковим тежњама. Видећи, да их не може лијепим придобити за опћи српски савез, Твртко још исте године кад се закраљио, удари на Ђурђа Балшића и одузе му Требиње, Конавље и Драчевицу. А да би се боље утврдио у приморју, краљ Твртко сазида на мору јаку тврђаву, данашњи Ерцегнови у Боки, па касније задоби од Угарске и сам град Котор. Године 1379. умрије Ђурађ I. Балшић, те сад цар Лазар одузме од њега призренску и пећску област и споји са Србијом. Исте године Лазар потисну и браничевског господара Радича Растисављевића, па придружи своме царству све земље до Дунава и Тимока. Негђе у ово доба цар Лазар сазида и дивну своју задужбину манастир Раваницу у Ресави, а за тим и манастир Горњак у Омољу и Орешковицу Тако цар Лазар и краљ Твртко иђаху упоред, радећи свесрдно на обновљењу државне снаге српске.
Али и Турско Царство у Европи растијаше ужасном брзином. Охрабрени побједом на Марици, Турци све даље продираху у блгарске и српске земље. Пошто је подвластио блгарскога цара Шишмана, турски султан Мурат I. упаде и у Лазареву државу. Цар Лазар одмах посла на Мурата своју војску, а на челу ове српске војске бјеху храбре Лазареве војводе: Витомир и Цреп. На сам дан божића године 1380. судари се српска и турска војска на Дубравници код Нпша и ту Мурат буде тако страшно потучен, да је једва једна четвртина турске војске изнијела живу главу.
Ућуткан тим поразом, Мурат се за неко вријеме одби од Србије. Но већ год. 1385. завади се Балша Балшић са драчким господаром Карлом Топијом, те Карло позове у помоћ Турке против Срба Зећана. Сад тек увидише Балшићи, колико су грдно погријешили, што се отуђише од Лазара и Твртка. Али то бјеше касно кајање. Затекавши се осамљен и слаб према јакој турској сили, Балша опет не клону духом, него диже нешто мало војске и пође на сусрет Муратовом силном Хајдерин паши. На пољу Савру код ријеке Девола у Арбанији сукобе се Срби са Турцима, те послије љута окршаја, српска војска буде са свим поражена. У боју на Савру изгибоше многи одлични јунаци српски, па ту погибе и сам Балша Балшић, а Турци за тим покоре већи дио Балшићеве државе. Тако западни господари српски, још прије Косова, доживјеше своје Косово на Савру, као што раније и јужни господари доживјеше своје Косово на Марици, а све са пусте неслоге српске, која их у најтежим часовима остављаше усамљене и оцепљене од остале браће српске.
Послије Балшине погибије, остатак његове државе насљеди његов синовац, син Срацимира Балшића, Ђурађ II. Срацимировић, а то је онај косовски Бановић Страхиња, који се слави у народним песмама српским. Али залуд бјеше јунаштво Бановић Страхиње, кад није било памети у његових стричева, Балшића. Јер српским поразом на Савру Турци се утиснуше између западних и сјеверних српских земаља, између Ђурђеве Зете и Лазареве Србије, те закорачише још један корак ближе Косову, гђе ће задати самртни ударац српском царству. И, заиста, већ друге године Мурат изнова удари на цара Лазара и оте му град Ниш. Пуних 25 дана Срби Нишлије лавовски се борише и тукоше Турке, али најзад крвавом муком Турци их савладаше.
Одмах за тим (1387. год.) Мурат се упути на Косово поље. Али ту га јуначки дочека цар Лазар и краљ Твртко, те се отвори славни бој код Плочника на Топлици, гђе Срби опет потукоше Мурата тако страшно, да је сва турска војска сатрвена. Побједа српска бјеше сјајна велика и потпуна. Силни султан Мурат срамно утече и са Плочника, као што утече и са Дубравнице, те цар Лазар и по други пут славно покаја и Вукашинов пораз на Марици и Балшин на Савру. Него у овоме боју код Плочника највећма се прослави цар Лазарев војвода Милош Обилић, потоњи јунак косовски. Милошевим јунаштвом цар Лазар извојшти ову сјајну побједу над Муратом, те ОД овог часа Обилићево име постаде највеће страшило за Турке. Овђе Мурат први пут осјети силну десницу Милошеву, која му послије двије године на пољу Косову и гроб ископа.
Сад цар Лазар и краљ Твртко склопе прави ратни савез против Турака. А блгарски цар Шишман, за чијег је сина била удата једна шћи Лазарева, кад је чуо за српску побједу па Плочнику, толико се обрадовао, да је одмах отказао послушност Мурату и ступио у савез са Лазаром и Твртком. То исто учини и Бановић Страхиња (Ђурађ II. Срацимировић), који сад испроса цар Лазареву шћер Јелу и призна над собом и над својом земљом врховну власт свога таста и господара Лазара. Тако Лазар споји све српске земље од Дрине, Саве и Дунава до Суве Планине, Скопља, Шар Планине, преко Дрима до Јадранског Мора. Сјеверо-западно од Лазара краљеваше његов пријатељ и савезник Твртко, а јужно краљ Марко.
Али Твртков и Лазарев савез не бјеше наперен само против .Турака, него и против Угарске. Лазар је желио да поврати Мачву и Сријем, а Твртко је хтио да споји са српским краљевством сву Хрватску и Далмацију, те да тако обнови негдашњу заједницу српско-хрватску. У то вријеме (1387. г.) буктила је у Угарској страшна буна и борба око престола, Твртко и Лазар јавно пристану уз побуњене Хрвате, па исте године српска војска пређе Саву ,и страшно потуче новога угарског краља Жигмунда. Тада цар Лазар поврати Србији сву Мачву са Београдом, па онда заузе и Сријем и погна маџарску војску високо уз Дунав. Међу тим Твртков војвода Влатко Вуковић освоји Клис, Острвицу и још неколике градове далматинске, а већ г. 1388. паде у Тврткове руке сва Хрватска од мора до Велебита. Исте године и цар Лазарев војвода Димитрије Војновић оте од Турака град Пирот. Тако Лазар и Твртко сложним радом врло прошире и заокругле српску државу.
Али баш то је изазвало силног освајача султана Мурата, да што прије спријечи напредак српске државе, која се још једина могла мјерити са Турским Царством. Сад Мурат науми да зада Србији одлучан, самртни ударац. Пошто је изнова покорио блгарског цара Шишмана, султан Мурат I. скупи сву војну снагу своју и својих савезника, па са том силном војском паде. на поље Косово, гђе затече на окупу војску цар Лазареву. У Мурата бјеше сва османлијска сила и сви његови савезници из азијских и европских државица, а с Лазарем бјеху само његова два . зета, Вук Бранковић и Ђурађ Срацимировић .(Бановић Страхиња) и један одјел Тврткових Срба Босанаца, које предвођаше војвода Влатко Вуковић. Уздајући се у своју бројну надмоћ, султан Мурат позове цара Лазара на предају и покорност. Ал и ако је турска војска била тројином већа, опет Срби не хтједоше ни чути о предаји, него се спремаху: или сви да изгину или да побједе.
У очи саме битке цар Лазар причести сву своју војску у косовској цркви Самодрежи и спремаше се да прослави последњи пут своје крсно име Амоса пророка. У сред ратног табора Лазар приреди царску вечеру и позове све своје војводе, међу којима бјеше и славни јунак са Плочника, Милош Обилић, и његова два вјерна побратима: Иван Косанчић и Милан Топлица. Милош је био први и најомиљенији јунак у српској војсци, а то бјеше изазвало завист у Лазарева зета Вука Бранковића, који није могао Милоша ни очима гледати.
Ова братска омраза добро дође Турцима, који се највећма бојаху Милоша, јер су знали: гђе је Милош — ту је побједа. А да би дошли главе Милошу, Турци сад лукавим и потајним начином још већма подјаре завист и мржњу у Вуку Бранковићу, те овај оцрни Милоша код цара. Лазара а оптужи га, да ће издати цара и отаџбину. У очи самог Видова дана, на царској вечери, цар Лазар јавно изобличи Милоша Обилића и прекори га невјером и издајством. На то Милош плану као огањ живи и завјери се цару, да ће му сутра показати: Ко је вјера, ко ли је невјера! Сутра дан раном зором цар Лазар постави своју војску у бојни ред. Десно крило српско вођаше Вук Бранковић, лијево Влатко Вуковић, а средину сам цар Лазар. Уз Лазара бјеше и његов сестрић, Мусић Стеван, па војвода Димитрије Војновић, Бановић Страхиња и Милош Обилић са своја два побратима. Чим се Срби поставише у бојни ред, одмах, полете на Турке и први отпочну бој, те тако се отвори страшна и пресудна
Битка Косовска,
уредикоја се поче око 7 часова из јутра, на сам Видов дан, 15. јунија 1389. године. Срби силно јуришаху на густе редове османлиске и потукоше Турке у свима правцима, те ови почеше уступати. А кад би у сред најжешће сјече и погибије турске: тада, из средине српске војске испредњачи Милош Обилић са Иваном Косанчићем Миланом Топлицом, те сва тројица полете у сред турског табора правце шатору цар Муратову. Јурнувши у Турке, Милош им довикиваше своје име и позиваше их, да га пропусте Мурату, тобож, да ће му се предати. Турци престрављени већ самим именом Обилићевим бјежаху пред њим безобзирце, те Обилић продре под сам шатор султанов, па потегне из потаје ножа и распори турског цар Мурата од учкура до грла бијела'. Хиљаде и хиљаде турских руку дигоше се сад на ова три осамљена Србина. Обилић и његова два побратима сад истом почеше немилице сјећи и Турци падаху као снопље. Али силна Турадија најзад свлада и Милана и Ивана и Милоша, те сва тројица јуначки изгибоше, пошто сјајно засвједочише вјерност своме цару и свом отачаству и стекоше бесмртну славу.
Кад Обилић пробурази Мурата, у турској војсци Настаде ужасна забуна и неред. Турци почеше нагло одступати и коначна српска побједа већ бјеше на домаку. Али у том одсудном часу Муратов син Бајазит прискочи са новом одморном војском и устави турски одступање, те се битка изнова распали. У томе најжешћем окршају цар Лазар продре дубоко у турску ордију, те га Турци некако заробе и одмах окују. А Срби, чим изгубише с очију свога јуначког цара, почеше се колебати и узмицати. Турци сад изнова нагрну свом силом и до два сата по подне битка бјеше свршена. Цијело Косово поље покрише изгинули витезови српски и турски, а Лаб и Ситница замутише се крвљу јуначком. Одмах за тим Бајазит погуби цара Лазара и све знатније заробљенике, да тако освети смрт свога оца Мурата. Тијело цар Лазино би сахрањено у цркви Грачаници на Косову, а након двије године свечано је пренесено у ресавску Раваницу, задужбину Лазареву. Касније Срби пренијеше свога цара Лазу у нову Раваницу, манастир Врдник у Сријему, гђе и данас почива. Света црква српска признала је цара Лазу за свога мученика и светитеља и слави га сваког 15. јунија на Видов дан под именом: свети мученик Лазар, цар српски.
Тако паде славни царе Лазо, али битка косовска оста — неријешена. Битка ова била је тако страшна и крвава, да се за дуго није знало, ко је побјеђен, ко ли је побједилац. Погубљена су оба цара, изгинуло је мноштво и Срба и Турака, али више Турака него ли Срба. Турци тад разбише само средиште српске војске, али оба српска крила, и десно (Вуково) и лијево (Влатково) вратише се здраво са Косова. За то се с почетка мислило, да су на Косову Срби побједили, па тако је краљ Твртко и јавио дужду мљетачком и овај га као побједиоца поздравио, кад се војвода Влатко са босанском војском вратио са Косова. Па ни сами Турци нијесу вјеровали у своју побједу, јер их је она одвећ скупо стала.
Но крај свега тога, Турци су на Косову много добили. Јер све дотле Српство је било још једина сила, која се могла мјерити са Османлијама. Грчки и блгарски цареви још прије косовске битке признаше турског султана за врховног свога господара и плаћаху му данак. Још једина Лазарева и Тврткова Србија бјеше слободна. Осим Турскога Царства, Србија је тад била прва и најмоћнија држава на Балканском Полуострву. Она бјеше непробојни бедем против османлијске најезде, и Срби тад бјеху једина заштита хришћанске Европе. Турци су, дакле, морали најприје тај бедем да поруше, па тек онда да освоје Цараград и да прогласе власт полумјесеца над крстом. За то су Турци и обишли Грке и Цариград, па најприје рушили српску државу. Бојем на Марици и на Савру Османлије подсјекоше крила српској снази, а бојем на Косову зададоше Србији самртни ударац. Тада је пропало све, што су дотле цар Лазар и краљ Твртко урадили против Османлија.
Смрћу Лазаревом расуо се српски савез, те послије боја косовског никада више српски народ није могао онако удруженом снагом да се одупре непријатељу. За то је косовска битка пресудна по цијело Српство. Али косовском битком Турци отворише себи широк пут и у само срце хришћанске Европе, те касније закуцаше својим топузом чак на вратима ћесарскога Беча. У томе бјеше највећи турски добитак на Косову. Цар Лазар је за рана био предвидио ту опасност, и молио је хришћанске владаоце, да му помогну у боју на Косову. Али нико му се жив не одазва, па ни Угри, који посдије Срба бјеху први на ударцу турској најезди. Тако Турци редом обараху несложне Хришћане, све једног по једног: најприје Грке, па Блгаре, па сад кидисаше на усамљене Србе, да касније још лакше сатру Угре и Нијемце. За то је косовска битка била пресудна по цијело Хришћанство.
Али не само туђинци, него ни сви Срби не одазваше се позиву цар Лазареву. Јер као што се на Марици борило само јужно Српство и подлегло, и као што се на Савру борило само западно Српство и подлегло: тако се и на Косову борило само сјеверно Српство и — подлегло. Они Срби, који не бјеху у боју на Марици, дочекаше у брзо свој пораз на Савру, а они који не бјеху ни на Савру ни на Марици, доживјеше своје — Косово. А да су којом срећом Срби били сложни, не би било ни Марице, ни Савра, ни Косова, па ни Османлиског Царства у Европи.
Послије боја на Косову Србија бјеше обезглављена и остављена иа милост и немилост османлиску. И што тад Османлије не претворише Лазарево царство у свој пашалук, највише се има захвалити — Милош Обилићу. Јер погибијом Муратовом и Турско Царство бјеше врло пољуљано. Нови султан Бајазит мораде одмах трчати са Косова у Једрене, да заузме престо и да сачува своју државу од крвавих домаћих немира. Тако се Србији олакша косовски удар и она се поче изнова опорављати.
По смрти Лазаревој остаде у Србији његова удовица, царица Милица, са два нејака сина, Стеваном и Вуком. Милица одмах прими владу у име својих сивова и поче владати мудро и опрезно. Али тадање стање Србије бјеше претешко и за најчвршћу мушку руку. По земљи се бјеху расули многи турски пљачкаши, робећи и палећи, а Милица не имађаше потпоре ни откуда. Њен зет Вук Бранковић, који се здраво вратио са Косова, отпади се од Лазареве породице и поче радити да завлада Србијом, јер мишљаше, да он има већега права на српски престо, него синови Лазареви. Због тога његовог издајничког поступка, још онда пониче у народу увјерење, да је Вук издао цара Лазу на Косову. Истина, о томе некоји људи данас сумњају. Али ако Вук баш и није, издао цар Лазара на Косову, издао је његове насљеднике послије Косова, а тиме је Вук нанио огромну штету свему Српству и потпуно заслужио народну осуду.
Но осим ове напасти с Вукове стране, Милица је имала големе невоље и са Угрима. Угри не само да не помогоше Србима на Косову, него се још и користише српском несрећом. Одмах послије косовске битке Угри отргоше Мачву и Београд, па онда почеше сваки час упадати још дубље у Србију. Оно Вуково издајство и ови угарски упадаји најзад принудише царицу Милицу, да се по што по то измири с Турцима, не би ли Србија бар с те стране добила мира. Тако Милица мораде примити уговор мира, који јој понуди султан Бајазит. По томе уговору Бајазит признаде Лазаревим синовима власт над свима земљама, које је држао Лазар до боја косовског, а они се обвезаше, да плаћају султану данак и да му помажу у рату. А као залогу мира, Милица мораде дати Бајазиту за жену своју ћер Оливеру. (Оливери је било српско име Милева.) То бјеше огромна материнска жртва, коју царица Милица мораде принијети на олтар своје отаџбине, да би је заштитила од опасних прохтјева. угарских и Вукових.
Али Угри не досађиваху само Србији, него у исти мах упадаху и у Тврткове области. Чим је краљ Твртко послао свога војводу Влатка у помоћ цару Лазару на Косово, Угри увребаше ту згоду, па отму од Твртка град Клис и још некоје градове у Хрватској. АЛИ чим се војвода Влатко вратио са Косова, Твртко га одмах пошље с војском у Хрватску, те још исте 1389. год. децембра мјесеца Срби и Хрвати тако потукоше Угре, да ови морадоше бјежати главом без обзира. Онда Твртко поврати од Угарске све градове, а за тим освоји и далматинске градове: Спљет, Шибеник, Трогир и острва Брач, Хвар и Корчулу. Тако сад допаде у српске руке цијела Хрватска испод Велебита и цијела Далмација осим града Задра, а већ прије тога Твртко је имао сву Босну и Херцеговину и сву Боку са Приморјем до изнад Дубровпнка.
Тада босанско српско краљевство дође на врхунац своје моћи и славе. Тада све поуздање српско бјеше у краљу Твртку и Твртко сад науми да доконча, што је започео крунисањем у Милешеву, кад се прогласио за наследника Немањина. Твртко сад науми да споји обе српске државе, па да придружи Србима и браћу Хрвате, те да тако створи нов бедем против најезде османлијске. И збиља никада Српству не бјеше потребнији такав владалац, какав је био краљ Стеван Твртко I. Али, по несрећи, баш тада кад је био најпотребнији, Српство и њега — изгуби. Марта мјесеца г. 1391. овај велики Србин, краљ Стеван Твртко I., умрије, а. након себе не остави достојна замјеника. Њега требаше, да насљеди син му, Твртко II. Твртковић. Али овога потисну његов рођак, Дабиша Котроманић, који се такођер прогласи за краља свих Срба и насљедника Немањина, али не бјеше кадар сачувати ни Тврткове тековине.
Исте год. 1391. и царица Милица заврши двогодишњу владавину своју те на престо Лазарев сједе његов старији син, кнез
Стеван Лазаревић,
уредикоји тад наврши 21. годину. Већ првих година своје владавине Стеван се у свему показа, да је достојан син Лазарев, а каснијим великим дјелима својим он стече бесмртних заслуга за Српство, те га захвални народ српски из милоште прозва: Високи Стеван.
За малољетства Стеванова српски народ је двојако страдавао: час Турци преко Србије упадаше у Угарску, а час опет Угри одбијајући Турке упадаху у Србију, те српски народ бјеше изложен пљачкању и једних и других упадача. Таквом једном приликом Турци продру и у Сријем, али ту их код Манђелоса жестоко потуче Србин Јован Моровићки. Но сад Бајазит науми да покаже своју силу и новоме краљу Дабиши, па упаде с војском у босанеко краљевство. Али Срби се сложе, па разбију Турке и проћерају из Босне. Киван због ове недаће, Бајазит удари на Ђурђа Срацимировића и преоте му град Скадар и Дриваст. А исте (1392.) године признаде Бајазитову власт и Вук Бранковић, који се дотле држао независно у косовској и пећској области.
Тако се Стеван Лазаревић већ с почетка затекао међу двије ватре, па једну ватру мораде гасити. Ту сад Србима добро дође Оливерина удаја за Бајазита, коме је сад Стеван био шурак. Бајазит је врло волио Оливеру, а Српкиња Оливера бјеше врло мудра и окретна, те је знала задобити султана у корист многе српске ствари. Оливериним посредоваљем Стеван је стекао неограничено повјерење код Бајазита, те ова два владаоца живљаху као рођена браћа — све до смрти Бајазитове. Таквим начином Стеван изнова оживи и препороди Србију, те она опет поста врло угледна и напредна. Још с почетка Стеван се називао Самодржац и господар српски, и за све вријеме његове дуге владавине, у Србији не бјеше ни Турака ни турске посаде. Тако Стеван Оливерином помоћи сачува цјелину и слободу српске државе и у овом најцрњем времену, кад се свуда на Балканском Полуострву све живо ломило под османлиским копитом. А да би сачувао ту крваву тековину, Стеван је морао пријатељевати са својим зетом Бајазитом и помагати му својом војском. Али он не би ни то чинио, да га ннјесу Угри својим непријатељством отуђили и силом нагнали у наручје Турцима.
Кнез Стеван Лазаревић помагао је Бајазиту и године 1394. у боју на Ровннама, против румунског војводе Мирче, који се бјеше одметнуо од Бајазита. Но осим Стевана, Бајазиту тад морадоше помагати и јужни господари српски, краљ Марко Мрњачевић, и браћа Дејановићи, Константин Жегљиговац и Јован Драгаш, који бјеху под турском врховном влашћу. Сви су они помагали Турцима не по својој вољи, него по невољи, па за то је Марко у очи самог боја рекао Константнну: Ја волим и Бога молим, да Хришћани побједе, па макар ја први погинуо у овом боју. И, збиља, жеља му се испунила: у боју на Ровинама, 10. октобра 1394. год. међу првима паде и погибе краљ Марко, а уби га неки Новак Докмановић. Ту погибе и Константин Жегљиговац и Јован Драгаш са осам тисућа војске и три војводе.
Тако погибе српски јунак над јунацима, најславнији Србин —Краљевићу Марко. Марко проли своју крв за Турке, али за живота и он се турске крви доста напио. Јер Марко је само по имену признавао султана за цара, а иначе је конабио Турке гђе год их је дочепао. За 23 године свога краљевања Марко је утаманио све Турке у својој држави и починио силна јунаштва. Својим краљевским именом и својим личним јунаштвом Марко је прићерао цара до дувара и наћерао Турцима толики страх под кожу, да нијесу смјели ни покушати, да употребе снагу Маркову против његове браће Срба.
И ако је он био обвезан, да помаже Турцима у свима њиховим ратовима, опет кад год су Турци војштили против Срба — Марко је остајао код куће. Ето за што не бјеше Марка ни на Косову, ни на Плочнику, ни на Савру, ни на Дубравници. Али за то бјеше Марка свуда и на сваком мјесту, гђе год је требало бранити нејаке од силних, гђе год је требало рећи истину и правду, гђе год је требало освјетлати образ на мегдану и покајат Лазу и Косову. Марко је оличено српско јунаштво, оличена снага народа српског — поуздање народно. И за то српски народ право има што вјерује, да Марко још живи. Јест, заиста, јоште живи Краљевићу Марко: још живи српско јунаштво и српско поуздање, још живи народни понос српски —и докле тај јунак живи, дотле ће и Српство живјети!
За живота Маркова Турчин Србу ништа не могаше, па у краљевству Маркову цареваше потпуна слобода српска. Али чим погибе Краљевићу Марко, кивни Турци притиснуше све земље његове. Маркова браћа, Дмитар и Андрија, морадоше бјежати са огњишта својих отаца, те Бог зна гђе ли у туђем свијету кости оставише. И ево се наврши равних 500 година, откако јужно Српство са Краљевићем Марком изгуби посљедњу заштиту и слободу своју и паде у мрак најцрњег ропства — па како таде, тако до данаске.
У боју на Ровинама Бајазит претрпи страшан пораз. Али кнез Стеван Лазаревић врати се здраво и одмах поче радити на унутрашњем препорођају Србије. У то доба (год. 1395.) и царица Милица сазида своју задужбину, манастир Љубостињу, те се покалуђери и доби име: Јевђенија. На скоро и Вук Бранковић покуша да се отргне испод Бајазитова туторства. Али њега Бајазит на пријевару зароби и одведе га у Пловдив. Тамо Вук и умрије 6. октобра 1393. као турски сужањ, без икакве силе и власти, за којом је толико грамзио. Све Вукове земље Бајазит даде кнезу Стевану, те тако Србија још већма порасте.
Међу тим, у босанском српском краљевству већ се љуто осјетило, да више нема силне руке Тврткове. Нови краљ Дабиша бјеше права слаботиња и шепртља. Та немоћ његова понајприје се показа у Хрватској и Далмацији, гђе српску власт поткопаваху оба угарска краља. Јер тада бјеху два угарска краља, Жигмундо и Ладислав Напуљски, који се дуго крвише међу собом, а обојица не признаваху Дабишу за краља. Па мјесто да се користи овим раздором угарским, Дабиша не здађаше ништа паметније, него се обвеза краљу Жигмунду, да ће му дати Хрватску и Далмацију и обећа, да ће му по смрти оставити у насљеђе цијело своје краљевство, само ако га Жигмундо призна за краља! За тако ништаву плату несрећни Дабиша продаваше крваву тековину Тврткову! Но у брзо је и сам Дабиша увидио своју погрјешку, па не хтједе испунити уговор. Али Жигмундо диже на њега војску и присили га, да на ново прими исту погодбу. Ову срамоту своју Дабиша не могашс преживети, па већ 7. септембра 1395. год. пресвисну. Тако сад цијело босанско краљевство, по Дабишином уговору, требаше да припадне угарском краљу Жигмунду. Али Срби не хтједоше ни да чују за тај уговор, него изабраше за своју краљицу Дабишину удовицу, Јелену Грубу. Јелена је владала само три године. Под измак њене владе ударе Турци на Босну. Срби јуначки одбише Турке, ал ови ипак починише велике штете.
За владе Јеленине са свим се одуларише силни босански великаши: Сандаљ Хранић, ПавлеРађеновић, Ђурађ Радивојевић, браћа Павловићи, Вук Вукчић, Хрвоје Вукчић и други. Имена ове господе српске треба добро упамтити за поуку свему потомству. Јер ова господа, истина, починише и славних дјела, али касније они и њихови потомци починише у Босни толика зла, да Босна и дан данас испашта њихову објест. Они сахранише Босну за увијек. Они убише српско краљевство у Босни. Они и њихови јадни избраници, неки краљеви, осрамотише повјесницу српску, те повјест босанског краљевства све од Твртка I. па до пропасти Босне, није ништа друго, но само једна жалост и срамота српска.
Имена ове господе и њихових избраника, некојих краљева босанских не заслужују ни да се помену у повјесници Српства, и помињу се само донде, докле је с њима тијесно скопчана зла срећа Србинова. Јер ако је ико могао потпунце показати, шта све може једном народу да напакости несито великашко властољубље, завист и неслога братска— заиста су то показала ова господа српска. Оне балтичке Србенде, Љутице и Бодрице, прави су јањци према овим великашима босанским. Они барем бјеху тврди у вјери својих праотаца, па и главу дадоше, а вјеру српску не продадоше. Ал ово су тек били прави отпадници и штеточине. Јер, осим свију других зала, ова господа босанска, заоштрише још и вјерску подвојеност у Босни и Херцеговини и учврстише престоље данашњој мржњи братској. Са њима и с њиховим кољеном разграна се тамо Српство трију вјера од шест мустара. Они бјеху први, кад се за љубав власти требало богумилити, латинити и турчити, а последњи, кад је требало спасавати народну српску цркву и државу српску. Живот, и рад ове силне господе српске проткан је кроз цио живот босанско-српског краљевства послије славнога Твртка Првог. А сав тај њихов живот и рад ево ово је: разузданост, издајство, вјероломство и крволочна отмица власти.
Српска краљица Јелена Груба бјеше само играчка у рукама ове господе. Мјесто да помогну дозиђивати кућу Тврткову и цар Лазареву, ова се господа одврљише свак на своју страну и почеше царевати иа своју руку: склапаху међу собом савезе, ратоваху једни на друге, па чак и са другим државама везиваху уговоре—а све без знања и одобрења свога краља и господара. Најзад они изазову у земљи страшне нереде, те краљица Јелена буде збачена, а на престо српски посаде Остоју Котроманића. Чим се Остоја закраљио, ударе на Босну Угри. Али Срби у два маха потуку Угре: на Дубици и Усори. На скоро се Остоја споразумије са угарским краљем Ладиславом Напуљским, те постави краљевског српског великог војводу Хрвоја Вукчића за свога управника у Далмацији и Хрватској.
Али кад Хрвоје поче тајно шуровати са Ладиславом, онда се краљ Остоја обрне другом угарском краљу Жигмунду. На то опет Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић дигну великашку буну и сазову сабор, па збаце краља Остоју. Остоја се повуче у тврди град Бобовац, а на његово мјесто закраљи се син Твртка I., онај Твртко II. Твртковић, који се био спријатељио са угарским краљем Ладиславом. За ову услугу Ладислав даде Хрвоју назив херцега спљетскога и поклони му град Спљет и острва Брач, Хвар и Корчулу. Али сад опет Жигмундо, други краљ угарски, нападе Босну. Први пут Срби одбише силу Жигмундову. Али Жигмундо се обрати папи и увјери га, да он ратује само против безбожника (богумила и православних), те папа позва све римокатолике босанске да помогну Угрима, а њима се придруже још и многи пољски племићи са 60 хиљада своје војске. Жигмундо споји сву ову силу и тако упадне у Босну, али наиђе на жесток отпор.
Отимајући тешком муком стопу по стопу, Угри допру до града Добора, те послије страшне битке заробе краља Твртка и многу властелу српску. Сад краљ Жигмундо посјече 126 племића српских и тјелеса им побаца низ доборске стијене у ријеку Босну. Али се не усуди, да продире дубље у Босну; него се врати у Угарску, а собом поведе засужњеног краља Твртка Твртковића. Тада многа српска властела, па и силни Хрвоје Вукчић, пребјегну у службу Угрима и приме латинску вјеру. Но сви остали Срби у краљевству босанском не могаху заборавити славну своју прошлост, него се спреме на нову борбу, те по други пут изаберу за свога краља Остоју Котроманића. Али Хрвоје и његове присталице хтједоше да подвргну Босну угарској власти. А кад Срби то не шћедоше, онда Хрвоје, примивши од Жигмунда, богату награду, предаде Угрима Хрватску и Далмацију, па тако пропаде српска власт у тим земљама. За тим Жигмундо освоји сву сјеверну Босну, а краљу Остоји остаде само јужна Босна са хумском и требињском области до мора.
Сад Угри изазову завист међу босанском властелом, те се ови почеше ужасно крвити, па Херцег Хрвоје Вукчић позва у помоћ и саме Османлије против војводе Сандаља. Тада се Турци први пут угњездише у босанском краљевству и поставише своју војничку посаду у Врх-босни (данашњем Сарајеву). На скоро умрије краљ Остоја Котроманић и остави законитога сина Стевана и ванбрачне синове Радивоја и Тому. За краља буде изабран и признат Стеван Остојић Котроманић, Али већ треће године њега збаци Твртко II. Твртковић, који се ослободи угарског сужањства, па завлада по други пут цијелим краљевством. За све ово вријеме Босна се врћела у најгрђем метежу и нереду, те се богумилство и папинство ширило на сав мах. С друге стране опет Османлије робише и палише земљу и одводише народ у робље, па што је било лошије то продаваше, а што бјеше боље то истурчише. Тако се од кршне Србадије босанске почеше стварати љути јаничари, најжешће крвопије српске.
Сва ова вратоломија у Босни дешавала се од г. 1395. до 1421., а за цијело то вријеме у Србији владаше мудри и јуначки син цар Лазарев, Високи Стеван. По смрти Вука Бранковића и Стеван је имао велике муке и борбе са Вуковим синовима, браћом Вуковићима: Гргуром, Ђурђем и Лазарем. Касније се отпади од Стевана и његов брат, Вук Лазаревић. Али најзад Стеван срећно савлада све ове своје противнике и поврати земљи ред и мир. Међу тим, татарски кан, силни Демир Тамерлан, бјеше освојио многе Бајазитове земље у Малој Азији, па пође да уништи цијело Турско Царство. Бајазит скупи сву своју силу и сукоби се са Тамерланом у одсудном боју на Ангори 20. јунија 1402. У томе боју Тамерлан до ноге потуче султана Бајазита и зароби га. На скоро Бајазит пресвисну од јада и жалости, а његови синови растргоше његово царство, и почеше један другог, крвнички гонити, те тако силно Турско Царство дође на ивицу пропасти. Тада хришћански владаоци добише последњу прилику, да проћерају Османлије из Европе. Али међу њима владаше толика завист и неслога, да се нико жив не помаче, те се Турци изнова осилише. Само један једини човјек корисно употреби турски пораз иа Ангори и учини све, што један човјек учинити могаше. Тај човјек бјеше: Високи Стеван, кнез српски.
У боју на Ангори (у Малој Азији) Бајазиту је помагао и кнез Стеван са братом Вуком и њихови сестрићи, Гргур и Ђурађ. Срби тада починише таква чуда од јунаштва, да им се и сам Тамерлан дивио. Но највећим јунаштвом одликова се тад кнез Стеван, која тако оста до пошљетка вјеран својој витешкој ријечи, коју је био задао своме зету Бајазиту. Али смрћу Бајазитовом Стеван бјеше разријешен од заклетве, те вратив се са својом војском из Мале Азије, дође у Цариград, па углави са грчким царем савез против Османлија и вјенча се деспотским вијенцем. Тако Стеван подиже Србију на деспотовину и учини је сасвим независном. Вратив се из Цариграда, деспот Стеван одмах удари на Турке и потуче их до ноге у боју код Грачанице на Косову, те поврати некоје градове. Тада Стеван освоји од Турака и земље у Дукађину и на Тари и на Лиму, па тако споји своје међе са међама свога зета Ђурђа Срацимировића.
Али тек што је Стеван заратио на Турке, Грци га изневјере и погоде се с Турцима. Те сад Стеван одлучи да изврши ваздашњу своју намјеру: да се здружи са, Угрима против Османлија. Године 1403. деспот Стеван и угарски краљ Жигмундо склопе ратни савез и уговор, по коме Србија опет доби Мачву са Београдом и Голубац. Онда Стеван освоји од Османлија Ниш и друге пограничне градове, а од Вуковића преузе Ситницу и Хвосно и придружи све Србији. А да би обезбједио ове тековине, поче дизати и утврђивати градове по цијелој земљи, а нарочито утврди Београд. Београду даде Стефан особите повластице и велика права. Тако привуче у њега мноштво народа, трговаца и подузетника, те Београд под Стевановом владом у брзо постаде главно трговачко и просвјетно средиште и процвјета као никад дотле. Пошто га је тако утврдио и украсио, деспот Стеван пренесе своју престоницу из Крушевца у Београд.
За то вријеме (11. новембра 1405. год.) умрије царица Милица и би сахрањена у својој задужбини Љубостињи. Год. 1407. Високи Стеван сазида нов град Ресаву и у њему сазида дивни манастир Манасију. Сад Стеван прикупи у Манасију многе учене људе и књижевнике, те Манасија постаде нов расадник просвјете српске, па и сам деспот Стеван бавио се писањем књига кад год је доспио. За тим подиже он широм Србије многе бонице, сиротишта и станове за путнике, па дотјера у ред судове, чиновништво и сву управу државну. На скоро Стеван преузе и од краља Остоје босански град Сребрницу са цијелом облашћу, те повећа Србију и на тој страни. Ето тако Високи Стеван употреби кратки одмор, који Србија стече послије косовске и ангорске битке.
За цијело то вријеме Бајазитови синови вођаху међу собом крволочан рат. У тај османлијски раздор умјешао се и деспот Стеван, те Срби заједно с Турцима тукоше Турке и трошише им снагу. У тој борби изгибоше три сина Бајазитова, па најзад последњи Бајазитов син завлада цијелим Турским Царством, пошто потуче и уби свога брата Мусу у одлучном боју на Чамурлији год. 1413. Но Мехмед ову побједу задоби српским јунаштвом, па мораде уступати своме савезнику, деспоту Стевану, све земље до Средца (Софије), а у једно признаде Мехмед независност Србије, те Срби више не бјеху дужни давати султану ни данак ни помоћ у рату.
Међу тим, већ давно бјеше умро зетски госдодар Ђурађ Срацимировић и насљедио га син му Балша II. Балшић, који је непрестано ратовао с Мљецима, док је сачувао своју очевину. А кад Балша умрије, онда његов ујак, деспот Стеван, заузме све земље Балшине, па за тим освоји и Будву, Бар, Дриваст и сва околна мјеста у приморју, које бјеху Мљеци преотели по смрти Балшиној. Тако се и цијела Зета споји са Србијом, те сад Србија бјеше још већа него под цар Лазаром. Заслугом овога витешког, племенитог и мудрог владаоца, Високог Стевана, Србија опет постаде велика и моћна, и сад она (осим Турске) бјеше једина слободна држава на Балканском Полуострву.
Овај велики Србин не имађаше од срца порода, а брата му Вука бјеху убили Турци. За то деспот Стеван сазове Српски Сабор у Сребрницу код Рудника и на том сабору свечано прогласи за насљедника српског престола свога сестрића Ђурђа Вуковића, средњег сина Вука Бранковића. На скоро за тим, у очи светог Илије 1427. год. умрије Високи Стеван, пошто је управљао Србијом пуних 38 година и дивно освјетлао српски образ. Деспот Стеван умријс у својој Престоници Београду и би свечано сахрањен у својој задужбини Манасији, а сав српски народ зави се у црно и горко процвили над гробом ове последње сјајне звијезде на небу старе државе српске. Одмах по смрти Стевановој прими деспотску власт Бранковићев син Ђурађ, а с њим се основа на српском престолу нова династија:
Лоза Бранковића,
уредикоја даде Српству пуно славних јунака и мученика за слободу српску. Ђурађ је био већ стар, кад је примио владу, и већ се био прославио у многим биткама као велик витез и јунак првог реда. Сав дотадањи живот Ђурђев био је сама борба и патња. Већ дотле Ђурађ се био напатио мука свакојаких, али тек сад настају грдне патње и његове и свега народа српског. Чим је деспот Стеван умро, нови султан Мурат II. огласи, да је Србија његова земља и затражи од деспота Ђурђа, да му преда деспотовину. Ђурађ одби тај захтјев, а Турци свом силом нагрну у Србију, па продру чак до Крушевца и освоје га. У тој невољи, да би добио заклона, Ђурађ уступи Угарској сву Мачву, Београд и Голубац, а за то доби у замјену многе угарске градове у Банату, Бачкој и Сријему, од којих бјеху најважнији: Сланкамен, Стари Бечеј, Купиник, Кулпин, Свети Андрија, Дебрецин, Сатмар, Сердахељ, Токај, Таља, Мункач, Рац, Бесермен, Мезе Тур, Тур-Кеве, Солнок, Тиса Варњаш, Чонград, Арад, Липово, Тотшар, Гелец, Четертехел, Вилагош, Велики Бечкерек и.други, а касније доби још и Земун и Митровицу. Уза све ове градове Ђурађ доби велике властелинске посједе и поче на њих насељавати своје Србе из Србије, те се тако још већма умножи оно старо Српство у Угарској.
Тако Ђурађ пренесе српску деспотску власт и на угарско земљиште, а између себе и Турака утисну Угре, који му обећаше помоћ против Турака. Међу тим, Турци све дубље продираху у Србију на очиглед велике војске угарске, те Срби још онда почеше увиђати, да их Угарска не може спасти од османлијске најезде. С тога Ђурађ мораде молити за мир. Турци пристану на мир, али задрже себи Крушевац, Ниш и Голубац, а уз то Ђурађ се обвеза, да им плаћа 50.000 дуката годишњег данка и да им даје ратну помоћ од 3 000 војника. Тако Србија опет изгуби своју независност. А да би сачувао бар оно мало слободе, Ђурађ одмах поче подизати по Србији нове градове и оправљати старе, па међу осталим сазида из темеља и знаменити град Смедерево које се доврши год. 1430. Сад Ђурађ смјести своју престоницу у Смедерево, те по томе своме граду он је прозван: Ђурађ Бранковић Смедеревац.
С почетка Ђурђеве владе у Босни краљеваше по други пут Твртко II. Твртковић. Он бјеше повратио од Турака Врхбосну и склопио с Мљецима савез против хрватског великаша Ивана Цетинског, који отимаше српске земље. Али таман кад се Твртко спремао, да сузбије Хрвате, босански великаши кнез Радивој Остојић и Радослав Павловић, позову у помоћ Турке, да би преотели престо Твртков. Твртко први пут срећно одби Турке и њихове савезнике, али они ударе на Босну и други и трећи пут, па Твртко мораде уступити султану неколико градова. Присиљен том невољом, Твртко се са свим баци у наручје Угрима и призна врховну власт угарску. Тиме са свим отуђи од себе и народ и властелу, јер ови не могаху заборавити своје дотадање борбе са Угрима. Но највише је народу било жао, што је Твртко помагао римске свећенике, који су јавно употребљавали све могуће начине, да би сав народ превели у римску вјеру. Уз то још и Турци све чешће упадаху, па опет заузеше тврђаву Врхбосну и утврдише се у њој. Видећи да га Угри не могу сачувати од Османлија, краљ Твртко најзад призна султаново старјешинство и обећа 25 хиљада дуката данка.
Овим заплетом у Босни користи се деспот Ђурађ Смедеревац, те придружи Србији тврди град Зворник и цијелу Усору. Ђурађ је тада био у великом пријатељству и са Турцима и са Угрима. Али сад султан науми, да поруши Ђурђево пријатељство са Угрима, те запроси у Ђурђа његову шћер за жену. Ђурђу је то било као гром из ведра неба, али мораде пристати, те лијепа Мара Бранковићева поста султанија и би одведена у Једрене. Удајом Марином Ђурађ западе међу двије ватре: врло се замјери Угрима и западу, а не ублажи Турке. Јер кад за тим Угри потукоше једну турску војску на Годомину пред самим Смедеревом, тада султан Мурат обједи Ђурђа, да је он томе крив и захтјеваше, да му овај преда Смедерево. Ђурађ у истину није био крив турском поразу, али Турци силом тражише повода да нападну Србију.
Кад Ђурађ одби захтјев Муратов, онда силна османлијска војска од 200 хиљада војника груне на Србију са три стране, па опколи и само Смедерево. Ђурађ остави Смедерево на своме сину Гргуру па са најмлађим сином Лазаром пређе у Угарску, да тражи помоћи од краља Албрехта, а средњи му син Стеван био се тад затекао у Једрену код своје сестре султаније Маре. Угри не дадоше Ђурђу никакве помоћи. А док се он тамо бавио, Турци г.1439. заузму Смедерево, па заробе Гргура Бранковића и одведу га у Једрене, па и њега и Стевана баце у тамницу. За тим Турци опљачкају сву Србију и одведу у ропство много Срба, које касније истурчише и начинише од њих своје јаничаре. Тада Мурат ослијепи оба своја шурака, Гргура и Стевана Бранковића. У исто вријеме Турци ударише и на Босну, те изнова утврдише своју власт над краљем Твртком.
Од свих Ћурђевих земаља сад још само Зета бјеше слободна. Видећи, да се ничему не може надати од Угарске, деспот Ђурађ оде у Зету и настани се у граду Бару. Али Мурат затражи од Барана, да му издају Ђурђа, те Ђурађ пребјегне у Будву. Отуд оде у Дубровник, а кад га Мурат и тамо потражи, онда се врати опет у Угарску и поче изнова наговарати угарског краља, да удари на Турке. Једва једном крену се угарска војска. Но Турци је преухитре, па упадну у Угарску и продру до Сибиња. Али ту их у два маха потуче сибињски војвода Јован Хуњади, кога је српски народ опјевао под именом Сибињанин Јанко.
Сад деспот Ђурађ дигне на оружје 25 хиљада угарских Срба, а тој војсци придружи Јанко 15 хиљада своје војске, па заједно упадну у Србију. Деспот Ђурађ и Сибињанин Јанко у брзо освоје од Турака сву Србију и продру чак до Софије, па освоје и тај град. Ђурађ је хтио да гони Турке и даље, али Маџари не хтједоше, него се врате, а Ђурађ остане сам са својом војском. На прелазу преко Суве Планине Ђурђа сустигне велика турска војска. Бој се заметне на Куновици и Срби до ноге потуку Османлије, па ту погибе и сам главни војвода турски. За то вријеме бјеше скочио на оружје српски народ и по другим крајевима и стресао са себе ропство. Тако Ђурађ изнова завлада Србијом и Зетом и закључи с Турцима уговор мира на 10 година. По, томе уговору Ђурађ оста под врховном турском влашћу и обећа Турцима данак и ратну помоћ. Тада се вратише из ропства и његови ослијепљени синови; Гргур и Стеван Бранковић.
У овој поплави Турци су страшно опустошили Србију: градове и села рушише, палише и раселише; цркве и манастире обесветише и разорише; народ опљачкаше, мучише, убијаше и одводише у ропство.Те сад Ђурађ живо приону, да се користи углављеним миром, те да народ и земљу опорави од овога страшног ударца. Али сад Угри изнова зарате на Турке, па позову и Ђурђа. Ђурђе не хтједе прекршити уговор мира, који му бјеше добро дошао. Он је савјетовао Угре, да причекају, док истече уговорени мир. Они не послушаше Ђурђа, него одмах објаве рат. Али у одсудноме боју Турци тако страшно потуку и распрште угарску војску, да у том боју погибе и сам краљ угарски Владислав, а Сибињанин Јанко једва се жив спасе. Овај бој био је г. 1444. код Варне на Црном Мору. То бјеше прво Косово угарско.
Али већ послије четири године (1448.) Угри изнова скупе велику војску. С том војском Сибињанин Јанко прође кроз Србију и падне на Косово. Ту се заметне страховит бој, који потраја три пуна дана и свршп се потпуном побједом турском. Угарска војска би сатрвена тако, да се само један мали дио спасао. Са тим остатком бјежаше Сибињанин Јанко главом без обзира.па једва једвице изнесе живу главу. То бјеше друго Косово угарско — баш на самом Косову пољу — те још и данас има узрјечица: Пострадао ко Јанко на Косову. На скоро за тим, год. 1453. турски султан Мехмед II. освоји и сам град Цариград, те почини у њему страшна звјерства и пустош. Сад се упрепасти сав хришћански свијет и задркта сва Европа.
Чим се утврди у Цариграду, султан Мехмед окрену на Србију и затражи од Ђурђа Смедерево и још неке важне градове. А кад то Ђурађ одби, онда Мехмед године 1454. груне на Србију са силном војском. Ђурађ избаци према Турцима двије српске војске: једну у Дубочици, другу у Ситници, а трећа чуваше Смедерево. За тим Ђурађ склони сав народ у градове, па онда он са својом породицом оде у Угарску, да тражи помоћи.
Оном српском војском у Дубочици заповједаше јуначки војвода лесковачки, Никола Скобаљић. Скобаљић први дочека Турке, те их страшно потуче и распе. Али Турци изнова ударе с другом још већом војском, те послије љутог и очајног боја, Срби подлегну, а Турци ухвате Скобаљића и његова стрица и живе их набију на коље: У томе пристиже Србији у помоћ деспот Ђурађ са Сибињанин Јанком, који доведе нешто мало војске састављене од угарских Срба. Овим Србима придружи се и она српска војска у Смедереву, која ноћу ненадно испаде из града и удари на Мехмедов стан, те страшно збуни, побије и рашћера Турке. Сад ова шака Срба погна силнога Мехмеда, освојиоца Цариграда, те проћера и њега и сву његову ордију преко цијеле Србије чак до Софије. Међу тим, деспот Ђурађ и Сибињанин Јанко са другом војском долете ненадно под Крушевац, па и ту потуку Турке и сатру их тако, да је заробљен и најглавнији султанов војвода Феризбеговић. За тим Ђурађ и Јанко освоје све земље до иза Пирота, па онда се Јанко врати кући, а деспот Ђурађ оста у слободној Србији.
Док се све ово збивало у Србији, дотле у Босни бјеше умро краљ Твртко Твртковић, а на његово мјесто би изабран незаконити син Стевана Остоје Котроманића, Тома Остојић Котроманић, који се звао још и Христић. Краљ Тома одмах ослободи од Турака Врхбосну, а за тим поврати и од деспота Ђурђа Сребрницу и све што је Ђурађ држао у Босни. Да би се учврстио на престолу, краљ Тома прими римску вјеру и са свим подлеже утјецају папском и угарском, те поче гонити православне и богумиле.
Но у то доба у Захумљу владаше под турском заштитом силан властелин, синовац и насљедник - Сандаља Хранића, велики војвода Стеван Вукчић Косача. Косача бјеше врло силовит и немиран човјек, те је ратовао са цијелим свијетом: и са босанским краљевима, и са деспотом Ђурђем; и са Мљецима, и са Турцима, па и са Дубровчанима. Он бјеше у завади и са краљем Томом и Тома се њега највише бојао, те га сад понуди да се измире и запроси његову шћер Катарину. Косача даде Томи Катарину, али му то ништа није сметало да ради самостално на своју песницу. А да би што јаче обиљежио своју владалачку независност према краљевству, Косача измоли од њемачког цара Фридриха назив херцега, а српски ће то рећи: војвода. Те сад се Стеван Косача поче звати Херцег и чувар гроба светог Саве, а своју област прозва Војводином (херцеговином) св. Саве.
Тако од старог српског Захумља г. 1448. постаде данашња Херцеговина, која би српски требала да се зове: Војводина или Војводство. Негђе у то тоба херцег Стеван Косача дозида и обнови онај Тврков град у Боки, те се и тај град по њему прозва: Херцег Нови, а дотле се звао само Нови Град, као што га и данас зову Талијани. Од тад се херцег Стеван још већма осили, те већ од њега нико жив не имађаше мира па ни његови рођени синови: Влатко, Владислав и Стеван.
У то доба Мљечани лукавством и пријеваром отуђе од деспота Ђурђа сву Зету. Али је не смједоше они заузети, него се задовоље тиме, што наметнуше Зети нова господара, свога човјека. Тај човјек бјеше: Стеван Црнојевић, најсилнији властелин зетски, са којим се у Зети основа кратка владалачка
Лоза Црнојевића.
уредиСтеван Црнојевић владаше под заштитом мљетачком,, али наскоро он се показа достојан господар Зете. Он сазида на Скадарском Језеру град Жабљак и у њему утврди своју престоницу, па одмах заподјену осветнички рат на Османлије. За све вријеме своје владе Црнојевић је ратовао с Турцима и готово у свима бојевима био је побједилац. Истина, он отрже Зету од Србије за увијек, ал' он јој положи и темељ државне самосталности, те на том темељу његови потомци Црнојевићи саградише непобједно гњездо соколово: данашњу —Црну Гору.
У исто ово доба на мутноме небу српском засја необичним сјајем нова једна звијезда, која обасја великом надом сав хришћански свијет. То бјеше: Ђурађ Кастриотић Скендербег, господар Арбаније, највећи јунак, најславнији витез свога доба. Прађед Ђурђев звао се Бранило и био је велики властелин српски. За владе последњег Немањића, цара Уроша V., Бранило је био управник Канине, а касније његов син Константин Браниловић достаде управник Полога. Још касније, Константинов син Иван постаде господар цијеле Маће у Арбанија, па ту у Маћи овај Иван Браниловић и жена му Војисава родише око године 1403. сина Ђурђа, који се касније прозва Кастриотић Скендербег.
Но још за дјетињства Ђурђева Турци покоре Маћу и цијелу Арбанију, па одведу Ђурђа као таоца у Једрене. Ђурађ одрасте на двору султана Мурата II. и још тамо показа толико јунаштва и мудрости, да га је султан врло заволио и од милоште прозвао га Искандербег, што ће рећи: господин Александар или господин Браниловић, јер Александар се српски каже Бранило или Бранко. Те по том турском надимку Искандербег српски народ га, прозва Скендербег, па онда се и он сам тако назва. Кад Турци једном починише страшан покољ у Маћи, Ђурађ одбјегне од султана, ускочи у Арбанију, сакупи народ око себе и дигне велик устанак, па у брзо ослободи и очисти од Турака, сву Арбанију и почне владати независно у својој престоници Кроји. Кастриотић је живјео у пријатељству са Стеваном Црнојевићем, те њих двојица заједнички ратоваху с Турцима.
Ђурађ Кастриотић владао је Арбанијом пуне 24 године, крвећи се непрестано са Турцима. За те 24 године Ђурађ је у шездесет и неколико љутих бојева разбио турску војску и потаманио силне Османлије. Вели се, да је за те 24 године Ђурађ Кастриотић сам својом руком посјекао око двије хиљаде Османлија. У сваком боју он је био први, а кад се уступало последњи. Бјеше то човјек силан, врло крупан, висок, лијеп, ненадмашно храбар и неуморан. И глад, и жеђ, и топлоту, и хладноћу .— он је подносио челичном издржљивошћу. За умор није знао: док није ослободио земљу од Турака — никада није спавао више од два сата дневно. Но крај свега јуваштва он је био и врло мудар, досјетљив и лукав, али и врло милостив, великодушан, дарежљив и побожан. Са ових врлина пронијело се име Ђурђа Кастриотића по цијелом тадањем свијету. И моћни владаоци и убоги сиромаси бјеху упрли очи у овога великога Србина и од њега се тад надаше своме спасењу цијело Хришћанство, јер име Ђурђа Кастриотића бјеше највеће страшило за Османлије.
Но док је Ђурађ Картриотић одбијао турску силу од Арбаније, дотле је она све жешће насртала на Србију и Босну. С прољећа год. 1455. султан Мехмед изнова удари на српску деспотовину силном војском и опсједе Ново Брдо. Срби се лавовски бранише, а особито Новобрђани. Но док је деспот Ђурађ узалуд тражио помоћи од Угарске и Њемачке, Ново Брдо паде, а за тим Турци крвавом муком освоје и Прилепац, Гњилан, Приштину, Призрен и друге градове српске. Сад Ђурађ мораде молити за мир, па уступи Турцима све јужне крајеве до западне Мораве и мораде им допустити, да могу преко Србије ударати на Угарску. И доиста већ до године сам султан Мехмед удари на Београд, али ту га разби Сибињанин Јанко помоћу угарских Срба, међу којима се највећма одликоваше Срби Шајкаши (Насадисте) са својим дунавским шајкама. Исте године Јанко се разболи од куге и умре у Земуну 11. августа 1456. год. А Јанка не преживи дуго ни његов ратни друг, деспот Ђурађ Смедеревац. Исте годиве у очи божића умрије, у Смедереву овај честити владалац и велики мученик, који је учинио за српску слободу све, што се тада могло учинити.
Деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац остави за собом три сина и своју удовацу, деспотицу Јерину. Пошто му два старија сина Гргур и Стеван, бјеху ослијепљени, прими владу најмлађи брат, Лазар Бранковић. Деспот Лазар одмах углави мир са султаном Мехмедом и повиси плаћање данка Турцима. На скоро завлада у деспотској породица раздор, те Лазарев брат слијепи Гргур и њихова сестра, царица Мара, удовица Муратова, морадоше пребјећи у Турску, под заштиту султана Мехмеда, а одмах за тим умрије и њихова мајка, деспотица Јерина. Но мало за тим, 20. јануара 1458., умрије и деспот Лазар, а не остави свога порода, те сад у Србији настаде ужасна забуна и неред. У томе метежу појави се на српској међи с југа османлијска, а са сјевера угарска војска, те обезглављени српски народ не знађаше већ шта да започне.
Најзад Срби изаберу и поставе у Смедереву деспотско намјесништво, које сачињаваху три лица: Лазарева удовица, деспотица Јелена па њен дјевер, слијепи деспот Стеван, и деспотов велики војвода Михајло Анђеловић, рођени брат султановог везира, потурице Махмуда. Анђеловић као и брат му бјеше слијепа турска пришипетља, па за то су га Срби и изабрали у намјесништво, да би тиме замазали очи Турцима. Али кад Михаило Анђеловић издајством и пријеваром увуче Османлије у сам град Смедерево и покуша да преотме сву власт деспотску — онда Срби скоче, па исјеку све Османлије и њихове присталице, а Михаила Анђеловића затворе.
Тако на српском престолу остане само деспотица Јелена и слијепи деспот Стеван. Но сад султан Мехмед удари с војском, да осветп свога пријатеља Анђеловића, па освоји готово сву Србију, осим Смедерева и његове околине. У тој невољи деспотица Јелена уда своју шћер Мару за српског краљевића Стевана Томашевића, сина Томе Остоића, краља босанског, а са Маром Јелена даде у мираз Стевану и сав остатак српске деспотовине, те Стеван Томашевић дође у Смедерево и буде проглашен за деспота српског. Тако се испуни завјетна жеља Тврткова: сад Србија и Босна опет бјеху спојене у једну државу, али на врло јадан и несрећан начин и у зло доба, кад су обе несложним радом већ биле истрошиле сву снагу своју и обе спале на ивицу пропасти.
Томашевићево проглашење за деспота извршено је помоћу папе и угарске војске, а то се никако није допадало Србима. Особито се томе противио слијепи дессот Стеван Бранковић. С тога деспот Стеван буде збачен и прогнан из земље, те се склони у Зету, а отуд касније оде у Италију. Но и Томашевић није дуго деспотовао. Султан Мехмед не шћеде трпљети у Смедереву угарског и папског штићеника, те одмах допадне с великом војском под Смедерево, а Смедеревци му сами предаду град 20. јунија 1459. године, само да би Србију спасли од папске власти. Тако паде и последњи остатак српске деспотовине и Србија сва буде претворена у турски пашалук.
На скоро за тим: умре у Босни краљ Тома Остојић, те се закраљи његов син
Стеван Томашевић,
уредикоји прими државу у врло жалосном стању. Краљ Стеван се одмах измири са херцегом Стеваном Косачом и позва га на заједнички рад против Османлија. Уједно краљ Стеван се обрати папи, разложи му јадно стање свога краљевства и замоли од папе краљевску круну. Папа окруни Стевана и призна независност Босне од Угарске, а у једно обећа Стевану, да ће га у свему помагати против Турака. Охрабрен тим папиним обећањем, краљ Стеван откаже данак султану. Али сад се султан Мехмед поче озбиљно спремати, да учини крај српском краљевству у Босни. А кад краљ Стеван затражи обећану помоћ од папе и од угарског краља Матије — нађе на обе стране затворена врата. Залуд је несрећни српски краљ цвилио и молио; залуд је он указивао на грозну опасност, која би падом Босне постигла цијело Хришћанство; залуд је он у најстрашнијој слици износио пред папу очајно стање српског народа. Све око њега бјеше глуво — нико му се не одазва. Остављен тако у најопаснијем часу, краљ Стеван пошље султану посланике, замоли га за мир и обећа му опет данак. Султан пристане на мир од 15 година и посланици се врате обрадовани. Али одмах за посланицима иђаше 150 хиљада љуте коњице турске, те кад се Срби најмање надаху рату, баш онда Турци свом силом груну у Босну, а на челу ове турске ордије бјеше сам султан Мехмед II. освојилац Цариграда.
Срби се одмах збише у градове и почеше се очајно бранити. Али кад Турци издајством задобише тврди град Бобовац, онда све живо претрну од страха, те поче падати град за градом. Краљ Стеван бјеше се утврдио у граду Јајцу и док се он надаше помоћи од Угарске, дотде 20 хиљада турских коњаника опсједну Јајце. Стеван умакне из Јајца у град Кључ, али га и тамо опсједне Мехмед паша. Добивши од паше писмено обећање, да му неће ништа учинити, краљ Стеван и стриц му Радивој предаду се Турцима. Чим се султан дочепао краља Стевана, одмах га присили, те овај сам својом руком мораде писати свима заповједницима непокорених градова и заповједи им да се покоре. На тај начин предало се Турцима око 70 градова босанских, те већ исте 1463. г. сва Босна потпаде под Турке.
А кад тако разори и последње остатке босанске величине, онда султан Мехмед погуби краља Стевана Томашевића, а његовог нејаког брата и сестру зароби и потурчи. Тада Мехмед посјече и Стеванова стрица Радивоја и многе знатне Србе, и мноштво народа српског одведе у ропство па нешто Срба продаде у бесцјење, а већину претвори у јаничаре.
Тако паде Босна поносна и пропаде краљевство српско у Босни. Тако погибе последњи Котроманић, злосрећни краљ Стеван Томашевић, коме бјеше суђено, да буде и последњи деспот Србије и последњи краљ Босне и у опће последњи краљ старе државе српске.
А сад дође ред на херцега Стевана Вукчића Косачу, да и он послужи Српству и слободи српској. И он заиста часно послужи и показа се витешки. Јер чим је султан Мехмед покорио Босну, одмах удари свом силом и на Херцеговнну. Али ту наиђе на страшан отпор. Љута Србадија херцеговачка бјеше се збила у планине, па отуд немилице сатираше османлијску војску. Херцег Стеван бјеше се утврдио у своме главном граду Благају, те јуначки одољеваше навали Мехмедовој. Најзад, кад већ не могаде крочити ни педља даље, Мехмед остави своју посаду у неколико освојених мјеста, па онда повуче своју војску из Херцеговине.
Но чим се Мехмед одмаче, Херцеговци потуку турску посаду, па поврате отете градове — и Херцеговина оста слободна. За тим херцегов син Владислав Вукчић ослободи и неколике пограничне градове босанске и побуни народ, а у исто вријеме и угарски краљ Матија са сјевера упадне у Босну, те се Угри и Срби споје, па преотму од Турака све Доње Крајеве, а за тим и Усору. Но све је ово било прекасно. Јер на брзо Угри се измире с Турцима, те опет Херцеговина остаде сама према цијелој сили турској. Херцег Стеван са својим синовима покуша изнова да се брани, па затражи помоћ од Мљетака и Угарске. Али не само да не доби помоћи, него краљ Матија још хтједе да се користи Стевановом невољом, те да завлада Херцеговином.
Стијешњен тако са свих страна, херцег Стеван мораде молити султана за мир и обећа му двоструки данак. На скоро за тим (г. 1466.) умрије херцег Стеван Вукчић Косача и прогласи се за херцега млађи његов син Влатко Вукчић, а старији - Владислав Вукчић назва се велики војвода. Они још дуго владаху Херцеговином, али под турским старјешинством. Но Турцима бјеше мрско и то мало слободе српске, па године 1482. изнова зарате на усамљене синове Косачине и отму им сву земљу. Владислав и Влатко склоне се у Дубровник и Далмацију, а најмлађи им брат Стеван Вукчић Косачић већ прије тога бјеше примио Мухамедову вјеру и добио име Ахмет. Касније ова потурица, Ахмет дође у султановој служби до високе части и велике моћи.
Тако паде кршна Херцеговина и тако пада све, што се — цијепа од себе сама.
Друге године послије пада Босне умрије господар Зете, Стеван Црнојевић, а насљеди га син му Иван Црнојевић. Већ у почетку своје владе Иван ослободи Зету од мљетачког туторства и преоте некоје градове мљетачке у приморју. На скоро удари на Ивана султан Мехмед, те се Турци утврде у југоисточном крају Зете.
Међу тим, 17. јануара 1468. г. напрасно умре Ђурађ Кастриотић Скендербег у 63. години својој и би врло сјајно сахрањен у граду Лешу у цркви св. Николе. Одмах по смрти Скендербеговој Турци насрнуше у Арбанију и почеше освајати град за градом. А кад освојише град Леш, Турци раскопају гроб Ђурђа Кастриотића, па тијело његово исјеку на ситну парчад и све разграбе. Те самртне остатке Скендербегове Турци су везивали у злато и сребро и вазда носили уза се, вјерујући тврдо, да им онда пушчано зрно не може наудити, као што није наудило ни Скендербегу. Толико силан бјеше у Турака страх, и витешко поштовање према овоме великом Србину!
По смрти Скендербеговој Иван Црнојевић бјеше једина узданица и заштита Срба у Зети и Албанији. Он се Јуначки борио за слободу Арбаније и врло много допринио заштити арбанашких градова, а особито се одликовао у одбрани Скадра. Али кад султан Мехмед сам собом дође у Арбанију, па освоји Кроју и опсједе Скадар, онда се сва турска сила окрену на Зету. Сад Турци отму од Ивана Дриваст и његову престоницу Жабљак, а за тим прегазе и сву Зету. Иван се за кратко вријеме склони у Италију. Али чим умрије султан Мехмед, Иван Црнојевић долети из Италије, па дигне Србе на устанак и ослободи већи дио своје државе. Но видећи, да се не може одржати у равним крајевима, Иван напусти Доњу Зету и повуче се у кршевите крајеве Горње Зете. Сад Иван пренесе и своју престоницу из Жабљака на Цјетиње и сазида на Цетињу манастир свете Богородице, па ту смјести столицу зетске митрополије, која је дотле била на острву Врањини. Тако Иван Црнојевић у колијевци Немањиној изви ново гњијездо српске слободе, гђе се лијегоше најдичнији соколови српски, који завише у црно небројене хиљаде турских кадуна, па за то Турци ово јуначко гњездо и прозваше Карадаг, што ће рећи: Црна Гора — црни петак турски.
Оснивач и први господар витешке Црне Горе, Иван Црнојевић, био је у свему врло знаменит владалац. Он је био у непрекидном рату са Турцима и јуначки је сачувао слободу и независност Црне Горе, Он је много урадио, да. се у Црногораца развило оно лавовско јунаштво и витештво, које је задивило сав свијет, а које и данас малену Црну Гору чини најдичнијом другарицом европских држава. Иван је сазидао и знаменити град Обод, унапредио је имовно и просвјетно стање свога народа и узвисио углед Црне Горе тако, да се онда и силни дуждеви мљетачки дубоко клањаху пред Иваном Господаром. Али највећа је дика Иванова: што он први унесе у Српство — књигу штампану.
Још године 1484., кад истом бјеше пронађена вјештина књигопечатње (штампарије), Иван Црвојевић у своме граду Ободу подиже штампарију, прву у свему Српству и прву у свему Словенству. Још онда, кад Французи, Енглези, Руси и многи други велики народи још и не помишљаху на штампану књигу, него се служаху рукописним књигама: још онда, је Иван Црнојевић на Ободу штампао прву књигу српску и словенску. А то сјеме, које посија на Ободу Господар Иван, на брзо се расплодило по свему Српству, те нагло ницаху све нове и нове српске штампарије: на Горажди, у Скадру, Београду, Грачаници, Милешеву, Мркшиној Цркви, у Мљецима и т д. Из тога расадника просвјетног разасу се широм Српства мноштво књига српских, које послије у дневима ропства и страдања много, врло много помогоше очувању Српства и Православља.
Господар Иван умрије 1490. год. и остави два сина: Ђурђа и Станишу. Старији брат, Ђурађ Црнојевић, насљеди престо и одмах настави дјело очево, те се за његове владе српска књига нагло поче ширити. Но Ђурађ је владао на миру само шест година, па онда се међу њим и Станишом изроди братски раздор. Станиша шћаше да преотме од брата, престо, па одбјегне из Црне Горе Турцима и заиште од султана војску. Са Станишом тад ускочише више Црногораца, његових присталица. Султан једва дочека ове отпаднике и обећа им помоћ, али најприје их све потурчи, а Станиши надјену турско име Скендер. Сад потурица Скендер с турском војском удари на своју отаџбину.
Али Ђурађ са својим Црногорцима јуначки дочека и разби Турке, те их рашћера са црногорске међе. Потурица Скендер срећно умаче с бојишта, али Црногорци похватају оне остале Србе потурице и врате их у Црну Гору. Ту се они опет стално настане, али задржаше Мухамедову вјеру. Касније потурчени Станиша (Скендер) постане паша скадарски и завлада Доњом Зетом, те онда још многи Срби Зећани попримаше Мухамедову вјеру, па то бјеху први праоци данашњих Срба мухамедоваца у Црној Гори и сјеверној Арбанији. Ђурађ је за тим владао још неколико година у Горњој Зети. А кад му потурице дозлогрдише, онда он за на вијек остави своју отаџбину и оде са својом породицом у Мљетке, а сву власт над Црном Гором предаде тадањем зетском митрополиту Герману. Те од тог доба, па кроз пуних 350 година Црном Гором владаху митрополити, који се скромно називаху владике. Али овим спајањем свјетовне и црквене власти, ни мало не ојача врховна државна власт, него још ослаби, те Црна Гора изгуби дотадањи свој спољни углед.
На скоро Турци отргну и од Горње Зете некоје пограничне окрајке, те се Црна Гора са свим скучи на онај најсиротнији крш, гђе турска нога не смјеђаше крочити.
Тако се расточи Немањииа колијевка, поносна Зета, а са нестанком Зете — нестаде и старе државе српске. Она утону у новој држави —Црној Гори: утону тамо, откале је и потекла. Из негдашње Зете извираху први почеци старе српске државе, па ту утонуше и посљедњи остаци њени. Али као што Црна Гора бјеше извор и увир старог државног живота српског, тако она сад постаде и главно огњиште народног живота и српске свијести, гђе је непрекидно буктио плам свете освете и вјечни подстак слободе. Угаси се стара слава и држава српска, али на њеном пепелу изниче нова непомична чуваркућа српске славе: Црна Гора, поносито ст'јење, круне српске то драго камење. Па и онда, кад све остало Српство притиште најцрни мрак и јад - и онда у маленој Црној Гори пламтијаше неугасно кандило српске слободе.
Нестанком свјетовне власти у Црној Гори заврши се ово доба државног расула српског, које се поче поразом на Марици и потраја преко 130 година. Сто тридесет година рушила се Немањина грађевина, док се порушила. А није се порушила ни са своје унутрашње слабости ни са незрелости народне. Јер колико је била јака српска држава и државна свијест у тадањих Срба најбоље се види, када се упореди: како лако и како је кукавички подлегло царство грчко и блгарско, а како ли је славно пало српско царство! Пуних 130 година Срби се носише у коштац са цијелом османлијском силом. Сто тридесет година Османлије морадоше да освајају стопу по стопу српске земље. А шта би тек било, да великаши нијесу разјединили српске земље, те од једне силне државе створили неколико држава српских? Но у брзо се показа, да ни Вукашиново ни Твртково ново краљевство не могаше Србима замјенити Немањину Србију.
Те тако српска држава пропаде баш онда, кад је српски народ био на врхунцу политичке свијести — кад је био потпуно дозрио за државни живот. Ту своју политичку зрелост српски народ је сјајно засвједочио и у овоме добу расула државног, али још сјајније он је то засвједочио кроз сва каснија стољећа, за доба страдања свога. Јер све довде српски народ се јуначки борио за опстанак своје државе. А кад она пропаде, онда српски народ, очеличен непрекидном борбом са разним непријатељима и задојен старом славом, истом сад отпочиње нову још страшнију, још крвавију борбу против Османлија: борбу за народни свој опстанак и за повратак државне самосталности. Разорила се држава српска, ал испод тих рушевина уздигао се у муци прекаљен и борбом очеличен народ српски — и тај народ обезглављени- и раскућени истом сад показа сву своју силу и снагу животну, истом сад доби воље да живи и да се бори на живот и смрт.