Историја средњег века I 22
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Јован Без Земље. Губици Плантагенета у Француској. Континентални поседи увек су задавали Плантагенетима много бриге и били за њих пре извор слабости него снаге. Феудалци су у тим земљама слабо слушали свог енглеског сизерена, међу појединим деловима континенталне државе није било повезаности. Ситуација је постала нарочито сложена за време Јована Без Земље.
У Јовану Без Земље (1199—1216 г.) сјединиле су се особине охолог и вероломног тиранина с неуравнотеженошћу карактера. Претерано частољубље наводило га је на одважне поступке, но он ништа није знао да приведе крају. У случају неуспеха брзо би клонуо духом. Само је један таленат имао у пуној мери —- знао је да вређа људе и да стекне непријатеље. А тај необдарени и непопуларни краљ имао је да се носи с противницима какви су били Филип II Август и Иноћентије III. Бесконачне контрибуције, скупљане поред тога уз сва могућа насиља и увреде и неуспешна политика у Француској учинили су да је Јован брзо постао омражен код својих поданика на обе стране Ламанша. Француски краљ Филип II Август вешто се користио сукобима Јована с његовим француским баронима. Као сизерен енглеског краља (на његовим француским поседима) објавио је да су сви Јованови поседи у Француској конфисковани и упао у Нормандију. Нормандиски барони, незадовољни Јованом, нису пружили Филипу готово никакав отпор. 1204 г. нашли су се у рукама француског краља не само Нормандија већ и Мен, Анжу, Турен и део Поатуа.
Јованови неуспеси нису, природно, подигли његов углед у Енглеској. Нови тешки порези изазвали су крајње незадовољство. Уза све то дошло је и до сукоба с црквом. Папа Иноћентије III умешао се у избор кентебериског архиепископа, поништио избор краљевског кандидата и поставио за архиепископа Стевана Ленгтона. Тим су била нарушена правила утврђена у енглеској цркви. Јован је упутио оштар протест, а као одговор на њега папа Иноћентије III бацио је на Енглеску интердикт (1208 г.). Јованова непопуларност била је толико велика, да папина одлука није у земљи изазвала никакав протест. Већи део енглеског свештенства признао је оправданост интердикта. Тада је Јован конфисковао имања целокупног свештенства које је признало интердикт. Папа је одговорио искључивањем Јована из цркве. Барони незадовољни Јованом, које је он притискао високим дажбинама и глобама, отворено су изражавали своје негодовање. 1212 г. папа је објавио да се Јован лишава престола и предао права на енглеску круну Филипу II. Барони и свештенство подржали су план папе. Филип је почео да купи војску да би папину одлуку привео у дело. Тада је Јован из основа променио своју политику. Одлучио је да капитулира пред папом, да би ослободио себи руке за борбу с другим непријатељима. Обећао је да ће признати Ленгтона за архиепископа и да ће цркви вратити сва имања која јој је одузео. Павши на колена пред папским легатом, признао је себе за папиног вазала и положио му феудалну заклетву. У знак вазалне зависности своје краљевине обавезао се да ће годишње плаћати папи хиљаду фунти стерлинга. Обезбедивши на тај начин подршку папе, Јован је похитао да почне с ратним акцијама против Филипа II да би вратио изгубљене земље у Француској. Али, многи су барони одбили да пођу за њим. Јован је склопио савез с немачким царем Отоном IV и фландриским грофом, али су Французи најпре разбили Енглезе, а онда и уједињене снаге Немаца и Фламанаца (1214 г.). Претрпевши неуспех, којим су коначно учвршћени територијални добици француског краља, Јован се вратио у Енглеску спремајући се за обрачун с непокорним баронима. Довео је са собом најамничку војску, састављену од странаца. Папа, који је сада постао сизерен и заштитник краља, претио је баронима искључењем. Али, баронима су пришле и оне групе становништва које су дотада стално подржавале краља, — свештенство, ритери и градови. Барони су почели ратне операције против краља, а њихова војска коју су називали »војском бога и свете цркве«, брзо је расла. Лондон се придружио устанку и отворио врата баронима. Јован је увидео потпуну немогућност да се супротстави па се сложио са свим захтевима, које су му изнели барони. 15 јуна 1215 г. потписао је чувени докуменат који је добио назив Велика повеља слободâ (Magna charta libertatum)
Велика повеља слободâ. У том је документу краљ дао свечано обећање, прво, да ће чувати права енглеске цркве и посебно слободу црквених избора; друго, да од барона неће купити више дажбина но што је то утврђено обичајем. Лица којима буде поверено старатељство над малолетним наследницима феуда морају да с тих феуда узимају умерен приход и ни на који начин не смеју да их упропасте. Наследнице феуда не смеју се удавати против њихове воље и воље њихових рођака.
Све су те одредбе имале за циљ да сачувају бароне да краљ не злоупотреби права врховног феудалног сениора. Члан 12 утврђује да се феудална »помоћ« (auxilium) може тражити од краљевских вазала само у три случаја: ради краљевог откупа из ропства, када се настарији краљев син посвећује за ритера и када се удаје његова најстарија кћи. Сваки други auxilium, а исто тако и штитарина (scutagium) могу се купити само по дозволи »општег већа краљевине«. Члан 14 одређује састав тог општег већа краљевине. У веће су морали улазити сви непосредни краљеви вазали, духовни и световни, како барони тако и ритери. Неколико тачака у Великој повељи слободâ ограничавало је краљева судска права. Краљ се обавезао да неће упропашћивати људе судским глобама. Грофовима и баронима могу да суде само људи чије је звање равно њиховом (перови, pares). Краљ се обавезао да никога неће затварати у тамницу, лишавати имања, стављати ван закона и протеривати из земље без законске пресуде перова и противно законима земље (члан 39). Барони и ритери хтели су да се овим чланом сачувају од краљеве освете. Неколико тачака било је усмерено против злоупотреба краљевских чиновника.
Нарочито су била утврђена права оних група становништва које су иступале као савезници барона у њиховој борби против краља. Члан 16 је забрањивао да се с ритерског феуда тражи више служби но што на њега пада. Члан 15 је дозвољавао баронима да траже помоћ од својих ритера и слободних поседника само у оним случајевима када је и краљ могао да захтева помоћ од својих вазала. Лондону и другим градовима дат је низ обећања. Члан 41 дозвољавао је страним трговцима да слободно улазе и бораве у Енглеској. За то су били заинтересовани како лондонски трговци, који су били главни посредници у трговини са странцима, тако и барони, ритери и црква као произвођачи вуне, главне извозне робе. Члан 35 увео је у Енглеску опште мере и тегове. Краљ је обећао да ће ублажити сурове шумске законе и да ће дозволити лов на свим забранима који су били заведени за његове владавине. Најзад, он се обавезао да ће удаљити из Енглеске стране најамнике. Да би се краљ приморао да испуњава сва обећања која је дао Великом повељом, било је изабрано 25 барона, међу којима је био и мер Лондона. У случају да краљ погази ма коју одредбу Велике повеље 25 барона је морало да га на то упозори. У случају да краљ не исправи оно што је погазио они су морали да против њега отпочну рат, да заузму његове земље и замкове.
То је био садржај Велике повеље. У основи она је штитила интересе крупних феудалаца од ојачале краљевске власти. Извесне гаранције биле су дате средњим и малим феудалцима. Ритери, непосредни притежаваоци круне, добили су приступ у опште веће краљевине и право гласа у питањима опорезивања. Ритери који су држали поседе барона добили су гаранцију да се од њих неће тражити више служби и обавеза но што су давали по обичају. Исто то важи и за слободне сељаке — било им је обећано да неће бити угњетавани тешким дажбинама ни упропашћавани глобама. Но све напомене које се њих тичу биле су учињене врло уздржљиво. Градовима, који су на почетку XIII века били силно порасли и ојачали, било је обећано да се неће газити ниједна од оних »слобода« које су им дали краљеви; биле су предузете мере да се олакшају трговачке везе у самој земљи и са спољашњим тржиштем. Све су те групе становништва биле заинтересоване да њихове интересе чува јака државна власт, али су исто тако биле заинтересоване и за то да та јака власт не чини сметње њиховој привредној делатности и згртању блага увођењем нових и неочекиваних намета, реквизиција и чиновничких пореза. Велика повеља претставља уопште чисто феудални докуменат. Она је имала да створи феудалну уставност своје врсте, да установи ограничену монархију. Она је тај задатак решила крајње неуспешно или, тачније, уопште га није решила. Опште веће краљевине претстављало је крајње гломазну установу и фактички се никада није састајало. Његова компетенција, утврђена у повељи, била је крајње ограничена. Параграфи који се односе на опште веће краљевине били су уопште ускоро избачени из Велике повеље. Још је мање успешно било гарантовање извршења Велике повеље тим што је озакоњен феудални рат против краља. Била је потребна дуга и сложена борба док се у Енглеској није изградио више мање трајни феудални устав.
Када се Јован сагласио с Великом повељом, није уопште ни помишљао да је испуњава. Он је само чекао подесан моменат да обнови рат с баронима. Он није ни мислио да из Енглеске врати најамничку војску, већ је, напротив, послао по нова појачања. Папа је бароне прогласио за бунтовнике и ослободио Јована обавезе да испуњава Велику повељу. Рат је обновљен. Папа је опет бацио на Енглеску интердикт — овог пута да помогне свом вазалу Јовану, но сада на то нико није обраћао пажњу. У рат се умешао син Филипа II, Луј, истакавши права на енглески престо. У самом јеку ратних операција, Јован је умро (1216 г.).
Хенрик III. Тутори малолетног краља Хенриха III (1216—1272 г.) иступили су заједно с баронима против француског претендента, који је био принуђен да се врати у Француску и да се одрекне својих претензија. 1227 г. Хенрих је постао пунолетан и ослободио се туторства. Уосталом, он се увек налазио под нечијим утицајем. Бескарактерност и непостојаност биле су карактеристичне црте овог глупог и лењог краља. Из лакомислене понесености брзо је прелазио у збуњеност. Лако је давао обећања а ретко их је испуњавао. Око њега се товило мноштво француских рођака. 1236 г. оженио се Алиенором, кћерком провансалског грофа. С њом је у Енглеску дошло мноштво Провансалаца. Њима су се придружили дошљаци из Поатуа, рођаци краљевске куће. Хенрих им је дарежљиво делио и земље и звања. Тим је изазвао крајњи гнев енглеских барона, који су са завишћу гледали на скоројевиће-странце.
Хенрихов ослонац — папа — изазивао је у Енглеској не мањи гнев. Тај је ослонац врло скупо коштао. Папски легати убирали су силан новац од енглеског свештенства (један део је, уосталом, припадао краљу). Новац је трошен на борбу папâ с Хоенштауфовцима која је Енглеској била потпуно страна. Хенрих III уступао је најуносније црквене бенефиције папским експонентима.
Устанак барона, рнтера и градова. Папа Иноћентије IV увукао је Хенриха III у активну борбу у Италији, понудивши његовом сину Едмунду сицилиску круну, и на основу тога је без краја извлачио новац из Енглеске. У пролеће 1258 г., не обазирући се на рђаву прошлогодишњу летину и глад, краљ је од барона затражио трећину прихода читаве земље. То је довело до прелома. Барони су дошли на заседање у Вестминстер наоружани и затражили од краља да протера све странце и да одреди посебну комисију од 24 човека ради спровођења опште политичке реформе. Када је краљ видео да се нашао у положају заробљеника барона, морао је да попусти. Исте се године састало у Оксфорду велико веће, које је доцније названо »бесним«. У њему су се сакупили не само духовни и световни барони, већ и много ритера. »Комисија двадесетчетворице« поднела је пројект новог устава, такозване »Оксфордске статуте«, који су у Енглеској заводили баронску олигархију. Сва је власт била предата колегију од 15 барона, без чије сагласности краљ није могао доносити никакве одлуке. »Комисија двадесетчетворице« поставила је присталице баронске партије на све важније дужности у држави. Велико веће сасвим је укинуто, а место њега је уведено мало веће од 12 лица, која су бирали барони. То је веће морало да се сакупља трипут годишње и да расправља о државним пословима заједно с »колегијем петнаесторице«.
Први посао нове владе било је протеривање феудалаца-странаца из Енглеске. Та је мера била популарна. Али, у даљем току читава се Енглеска могла убедити да баронска олигархија мисли само на себе. Међу ритерима почело је роптање. Ритери су иступили са оптужбом против барона да они »нису ништа учинили за корист државе, како су обећали, већ само за своју корист«. У баронској партији није било слоге. Један њен део, којим је руководио глостерски гроф, држао се строго олигархиског програма; други, коме је на челу стајао Симон Монфор, лестерски гроф, држао је да је баронима пошло за руком да однесу победу над краљем само у савезу с ритерима и градовима. Хенрих је настојао да искористи несугласице међу својим противницима да би обновио своју власт. 1263 г. дошло је до отвореног рата између краља и барона. После смрти глостерског грофа Симон Монфор је био признат за вођу баронске партије, и он је настојао да јој привуче ритере и грађане. 14 маја 1264 г. Монфор је нанео пораз краљевској војсци код Луиса. Хенрих и његов старији син Едвард пали су у ропство. Монфор је постао фактички диктатор Енглеске.
Почетак парламента. 1265 г. Монфор је сазвао веће у које је позвао оне бароне, епископе и опате који су били на његовој страни, а исто тако по два ритера из сваке грофовије и по два грађанина из низа градова. Обично се узима да од тог сазива почиње историја енглеског парламента као претставничке установе. Али, Монфорова је политика изазвала незадовољство међу присталицама баронске олигархије. То се незадовољство нарочито појачало због тога што је устанак против краља почео брзо да се разгранава, обухватајући не само ритере и грађане већ и широке сељачке масе. Сељаци су почели да уништавају феудалне поседе краљевих присталица и да им одузимају имања. Покрет је претио да прерасте у општи устанак против феудалаца. Све је то навело многе бароне да траже споразум с краљем. Сину Хенриха III принцу Едварду пошло је за руком да побегне из ропства. Барони су почели да напуштају Симона Монфора и да прилазе Едварду. Код Ивзема Монфор је претрпео пораз и био убијен.
Но Хенрих је морао да учини компромис с баронима, ритерима и грађанима. Тај је компромис, очигледно, био изазван страхом од сељачког покрета који је почео за време Монфора.
Најважнији резултат компромиса било је утврђивање састава парламента. У њега, као и у парламенат Симона Монфора 1265 г., почели су се позивати претставници ритера и градова. Краљ се сада редовно обраћа парламенту чије компетенције постају све одређеније и све шире. Развитак парламента пада у доба следеће владе — владе Едварда I (1272—1309).
Промене у положају сељака. У XIII веку брзо напредује присвајање општинске земље од стране лордова. Већ 1235 г. навео је отпор који су сељаци пружали тим присвајањима владу Хенриха III да изда одлуку — Мертонски статут — којом је лордовима дозвољено да ограђују необрађену земљу ако слободним сељацима после тога остане довољно општинске земље. Кметови уопште нису помињани. Ограђивања су изазвала жесток отпор сељака.
Брзи пораст новчане ренте у XIII веку није поправио положај сељака, Он је само допринео раслојавању у њиховој средини, одвајању незнатног имућног слоја и образовању бројног сељаштва с мало земље, које се сада експлоатише не само као кметови већ и као надничари. Напоредо с развитком новчане ренте опажа се да се кметовске работе одржавају па и повећавају на земљи цркве и неких крупних сениора. Општинска организација сељака, сеоски збор и сеоски обичаји могли су се врло мало супротставити погоршавању положаја масе кметова. С развитком градског занатства, са све већим одвајањем града од села повећава се унутрашње тржиште за пољопривредне производе. У епохи »Књиге страшног суда« у Енглеској је било познато око 80 градова. Едвард I већ је позивао у парламенат претставнике 165 градова.
Борба против пораста црквеног земљопоседа. Не само да се краљевска власт није обарала на феудалну експлоатацију, већ ју је, напротив, чувала и штитила права сениора. Али је Едвард настојао да спречи пораст економског и политичког утицаја крупних феудалаца, у првом реду духовних. Најважнија његова мера у том правцу био је статут »о духовњацима«, или о »мртвој руци« (1279 г.). Тај статут имао је да учини крај порасту црквених земљопоседа. XII и XIII век били су доба огромног пораста црквеног земљопоседа. Повећавају се поседи старих бенедиктинских манастира. Сем тога, у Енглеској се појављује мноштво нових монашких редова, који су стално стицали нове земље. Огромне су поседе стицали духовно-ритерски редови Темплара и Хоспиталаца. За владе Хенриха III продиру у Енглеску просјачки редови, доминиканци и фрањевци. Црква се није либила никаквих средстава да повећа своје земље и приходе. Фалсификовање повеља, парничење по судовима, застрашивање богатих људи (особито жена) мукама у паклу, лажна чуда, зеленаштво — све су то били уобичајени методи којима се служило свештенство и нарочито монаси. Земља коју би они стекли постајала је »мртва рука«; она није подлежала отуђивању и заувек је остајала у рукама црквене установе која ју је стекла. Сем тога, те су земље биле обично слободне од ма какве дажбине. Статут о »мртвој руци« забранио је свим црквеним установама даље стицање земљишних поседа без нарочите краљеве дозволе. На тај начин Едвард зауставља пораст црквеног богатства и утицај и у исто време спречавао смањивање краљевских прихода.
Развитак трговине и зеленаштва. Да би се развила прекоморска трговина која краљу доноси велике приходе, Едвард I је издао »Трговачку повељу« (1303 г.). Та је повеља потврђивала страним трговцима право да слободно долазе у Енглеску, да увозе и извозе робу и завела за њих одређене извозне и увозне царине. Те су царине биле више од оних које су плаћали енглески трговци. Посебним актом утврђен је начин исплаћивања дугова. Тај акт показује како су се у Енглеској развијали кредитни послови. У Енглеску притиче зеленашки капитал из Италије и Јужне Француске. Развија се и локално зеленаштво. Једна од последица тога било је протеривање Јевреја из Енглеске, вршено уз страшна насиља. Јевреје су пљачкали, убијали и давили у мору. Од 16 хиљада Јевреја који су протерани из Енглеске мало их је доспело до француских обала.
Освајања Едварда I. Едвард је водио освајачку политику, усмерену пре свега против његових најближих суседа — Велса и Шкотске. Велшка планинска племена успешно су се супротстављала англо-саском и нормандиском освајању. 1282 г. Едвард је с великом војском кренуо да освоји Велс. После тешке и опасне борбе убијен је велшки вођ Левелин, а остали велшки кнежеви принуђени су да се потчине Енглезима. Земље »бунтовника«, који су учествовали у рату са Енглезима, биле су конфисковане, а у Велс су се населили енглески барони и саградили замкове. Од времена освајања Велса наследник енглеског престола, добио је титулу »принца од Велса«.
Искористивши смрт шкотског краља Александра III (1285 г.), који је остао без наследника, и борбом за престо између аристократских родова, Едвард је потчинио себи Шкотску. Многи су шкотски феудалци подржавали власт енглеског краља, видећи у њему ослонац за коначно претварање шкотских сељака у кметове. Али је сељаштво устало против угњетавања енглеских намесника и шкотских феудалаца. Сељачком устанку пришли су градови, црква и један део ритера. Устанак, који је назван »ратом за неза-висност«, завршен је поразом Енглеза и обновом независности Шкотске (1314 г.). Све плодове победе побрало је шкотско племство. Експлоатација сељака, који су на својим лећима изнели сав терет устанка, само је повећана. Шкотланћане је против Енглеза подржавао француски краљ Филип IV.
Састав парламента и јачање његових права. За ратове Едварда I било је потребно доста новаца, и он је често морао да се обраћа парламенту. Али новчане помоћи које је парламенат одобравао нису биле довољне. Краљ је тражио све могуће изворе прихода изнад сума које му је одобравао парламенат. Он је рачунао да ће их понајпре добити од трговаца који тргују вуном и од богатог свештенства. Едвард је шест пута повећао извозне царине на вуну; понекад би просто реквирирао залихе вуне. Свештенство је морало да краљу плати огромне порезе. 1297 г. умало да није дошло до сукоба с баронима. Краљ је морао да учини уступке. Пристао је да изда статут »De tallagio non concedendo« (О неодобравању пореза). У том је статуту краљ обећао да у краљевини неће купити никакве порезе без сагласности парламента и да неће вршити принудне реквизиције. На тај начин, утврђено је крајем XIII века главно право парламента — право разрезивања порезâ.
Средином XIV века почео се парламенат делити на два дома, горњи дом или дом лордова и доњи, или скупштину. У горњем дому заседали су врхови феудалног друштва — архиепископи, епископи, опати великих манастира и најкрупнији барони. Горњи дом претставља директног наследника великог већа из XI и XII века. У доњем дому заседали су ритери и грађани. Ритери су бирани на скупштинама по грофовијама (по два ритера из сваке грофовије) јавним гласањем. Енглеске грофовије слале су у парламенат 74 ритера. Едвард I позивао је у парламенат по два претставника из 165 енглеских градова. Сваком граду је било препуштено да по свом нахођењу доноси правила о изборима. У већини случајева у изборима је учествовао само мали привилеговани горњи слој.
За разлику од француских државних сталежа, где су сва три сталежа заседала одвојено, у енглеском парламенту ритери су заседали у истом дому с буржоазијом. На тај начин, између ритера и буржоазије у Енглеској није било непрелазне преграде као у Француској. Узрок томе лежи у раном развитку робно-новчаних односа на енглеском селу. Енглески се феудалац бавио трговином и у њој није видео ништа нечасно. Енглески феудалци, нарочито ритери, нису експлоатисали само рад зависних сељака већ и најамни рад надничара. Међутим, француски је феудалац живео искључиво од феудалне ренте. За њега се човечанство делило на племените — господу, који добијају феудалну ренту, и на прост народ, који је плаћа. Међу последње он је убрајао и грађане. У Енглеској није било оне огорчене борбе између феудалаца и грађана, која је оштро поделила сталеже на континенту. Ако се не узме у обзир бројчано мали горњи слој феудалне класе, у Енглеској се није образовала затворена и наследна племићка каста као у Француској. Сваки слободни земљопоседник, без обзира на своје порекло, могао је, и чак је био дужан да постане ритер, ако његов годишњи приход износи 20 фунти стерлинга. Стога је енглеско племство попуњавано људима из других сталежа. У исто време, пропали племић, који би изгубио свој земљопосед, самим тим је испадао из редова племства. Енглеско племство апсорбовало је најснажније елементе из других сталежа и избацивало из своје средине све ослабљене елементе. Тим се објашњава његова необична виталност и способност прилагођавања. Отсуство оштре границе и непомирљивог непријатељста између ритера и грађана одваја енглески парламенат од француских државних сталежа и објашњава различитост њихове судбине, далеко већу политичку улогу и виталност парламента.
У XIV веку расте утицај парламента и шире се његове компетенције. Парламенат учвршћује право да потврђује и непосредне и посредне порезе. Крајем XIV века парламенат добија контролу над трошењем сума добијених од пореза. Расте и законодавна власт парламента. Статуте (законе) издаје краљ и горњи дом понекад на захтев скупштине. У XV веку сагласност оба дома на статут постаје обавезна.
Локални судови. Током XIV века постепено нестају феудалне курије за слободне људе. Остају само властелинске курије за вилане. Сваки значај губе и судске скупштине сатнија и грофовија. Функције тих установа прелазе делом на краљевске судове општег права, делом на локалне судије. Установа локалних судија учвршћује се у Енглеској у XIV веку. Постављао их је краљ из редова утицајних земљопоседника у грофовији. Њихове главне функције су биле да чувају мир, угушују немире и хапсе кривце, другим речима судско-полициско обезбеђење интереса владајуће класе у унутрашњости.
Стогодишњи рат. За време унука Едварда I — Едварда III (1327—1377 г.) почео је дуготрајни рат између Енглеске и Француске, који је назван Стогодишњи рат (1337—1453 г.). О узроцима који су га изазвали већ је говорено у XIX глави.
Сем савеза с фландриским градовима који је необично повећао материјална средства Едварда III, он је обезбедио себи сарадњу немачког цара и неких кнежева Светог Римског царства који су били на француској граници. Едвард III је купио ту сарадњу за велике паре, које је добио на зајам углавном од италијанских банкара, ради чега је морао заложити и крунске драгоцености. Уосталом, он се доцније ослободио већине дугова прогласивши државно банкротство. Почетак рата био је за њега врло срећан. Поморска победа код Слејса (1340 г.), уништење француских ритера код Кресија (1346 г.), заузеће Калеа (1347 г.), пораз Шкотланћана који су упали у северну Енглеску дали су огромну превагу Енглезима. Из Француске су извезли огромну количину напљачканог плена.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса, т. V, стр. 179—183, 301—308, 312—314, 324—328) и т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 43—49). — Маркс, Капитал, т. III, гл. 47.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацианског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 70—88. — Социјална историја Средњег века, у редакцији Косминског и Удаљцова, т. II, 1927, стр. 57—223. — Споменици енглеске историје од XI до XIII века, зборник материјала у редакцији Петрушевског, 1936, — Енглеско село у XIII и XIV веку, зборник материјала у редакцији Косминскст и Петрушевског, 1935.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, 1897, т. II, стр. 577—601, т. III, стр. 367—398. — Грин, Историја енглеског народа, т. I, 1891. — Пти-Дитаји, Феудална монархија у Енглеској и Француској од X до XIII века, 1938. — Петрушевски, Велика повеља слободâ и уставна борба у енглеском друштву у другој ноловини XIII века, 1915. — Петрушевски, Огледи из историје енглеске државе и друштва у Средњем веку, разна издања. — Космински, Енглеско село у Средњем веку, 1935. — Кенингем, Пораст енглеског занатства и трговинв, 1904. — Ешли, Економска историја Енглеске, 1897. — Роџерс, Историја рада и наднице у Енглеској од XIII до XIX века, Петроград, 1899. — Бондаренко, Енглески град у Средњем веку, Одеса 1905. — Друштвени живот Енглеске, у ред. Трајла, т. I—II, 1897. — Читанка за историју Средњег века у редакцији Виноградова, разна издања, т. III, § 51.