Istorija srednjeg veka I 22

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA XXII
VELIKA POVELjA SLOBODA I POČETAK PARLAMENTA

Jovan Bez Zemlje. Gubici Plantageneta u Francuskoj. Kontinentalni posedi uvek su zadavali Plantagenetima mnogo brige i bili za njih pre izvor slabosti nego snage. Feudalci su u tim zemljama slabo slušali svog engleskog sizerena, među pojedinim delovima kontinentalne države nije bilo povezanosti. Situacija je postala naročito složena za vreme Jovana Bez Zemlje.

U Jovanu Bez Zemlje (1199—1216 g.) sjedinile su se osobine oholog i verolomnog tiranina s neuravnoteženošću karaktera. Preterano častoljublje navodilo ga je na odvažne postupke, no on ništa nije znao da privede kraju. U slučaju neuspeha brzo bi klonuo duhom. Samo je jedan talenat imao u punoj meri —- znao je da vređa ljude i da stekne neprijatelje. A taj neobdareni i nepopularni kralj imao je da se nosi s protivnicima kakvi su bili Filip II Avgust i Inoćentije III. Beskonačne kontribucije, skupljane pored toga uz sva moguća nasilja i uvrede i neuspešna politika u Francuskoj učinili su da je Jovan brzo postao omražen kod svojih podanika na obe strane Lamanša. Francuski kralj Filip II Avgust vešto se koristio sukobima Jovana s njegovim francuskim baronima. Kao sizeren engleskog kralja (na njegovim francuskim posedima) objavio je da su svi Jovanovi posedi u Francuskoj konfiskovani i upao u Normandiju. Normandiski baroni, nezadovoljni Jovanom, nisu pružili Filipu gotovo nikakav otpor. 1204 g. našli su se u rukama francuskog kralja ne samo Normandija već i Men, Anžu, Turen i deo Poatua.

Jovanovi neuspesi nisu, prirodno, podigli njegov ugled u Engleskoj. Novi teški porezi izazvali su krajnje nezadovoljstvo. Uza sve to došlo je i do sukoba s crkvom. Papa Inoćentije III umešao se u izbor kenteberiskog arhiepiskopa, poništio izbor kraljevskog kandidata i postavio za arhiepiskopa Stevana Lengtona. Tim su bila narušena pravila utvrđena u engleskoj crkvi. Jovan je uputio oštar protest, a kao odgovor na njega papa Inoćentije III bacio je na Englesku interdikt (1208 g.). Jovanova nepopularnost bila je toliko velika, da papina odluka nije u zemlji izazvala nikakav protest. Veći deo engleskog sveštenstva priznao je opravdanost interdikta. Tada je Jovan konfiskovao imanja celokupnog sveštenstva koje je priznalo interdikt. Papa je odgovorio isključivanjem Jovana iz crkve. Baroni nezadovoljni Jovanom, koje je on pritiskao visokim dažbinama i globama, otvoreno su izražavali svoje negodovanje. 1212 g. papa je objavio da se Jovan lišava prestola i predao prava na englesku krunu Filipu II. Baroni i sveštenstvo podržali su plan pape. Filip je počeo da kupi vojsku da bi papinu odluku priveo u delo. Tada je Jovan iz osnova promenio svoju politiku. Odlučio je da kapitulira pred papom, da bi oslobodio sebi ruke za borbu s drugim neprijateljima. Obećao je da će priznati Lengtona za arhiepiskopa i da će crkvi vratiti sva imanja koja joj je oduzeo. Pavši na kolena pred papskim legatom, priznao je sebe za papinog vazala i položio mu feudalnu zakletvu. U znak vazalne zavisnosti svoje kraljevine obavezao se da će godišnje plaćati papi hiljadu funti sterlinga. Obezbedivši na taj način podršku pape, Jovan je pohitao da počne s ratnim akcijama protiv Filipa II da bi vratio izgubljene zemlje u Francuskoj. Ali, mnogi su baroni odbili da pođu za njim. Jovan je sklopio savez s nemačkim carem Otonom IV i flandriskim grofom, ali su Francuzi najpre razbili Engleze, a onda i ujedinjene snage Nemaca i Flamanaca (1214 g.). Pretrpevši neuspeh, kojim su konačno učvršćeni teritorijalni dobici francuskog kralja, Jovan se vratio u Englesku spremajući se za obračun s nepokornim baronima. Doveo je sa sobom najamničku vojsku, sastavljenu od stranaca. Papa, koji je sada postao sizeren i zaštitnik kralja, pretio je baronima isključenjem. Ali, baronima su prišle i one grupe stanovništva koje su dotada stalno podržavale kralja, — sveštenstvo, riteri i gradovi. Baroni su počeli ratne operacije protiv kralja, a njihova vojska koju su nazivali »vojskom boga i svete crkve«, brzo je rasla. London se pridružio ustanku i otvorio vrata baronima. Jovan je uvideo potpunu nemogućnost da se suprotstavi pa se složio sa svim zahtevima, koje su mu izneli baroni. 15 juna 1215 g. potpisao je čuveni dokumenat koji je dobio naziv Velika povelja slobodâ (Magna charta libertatum)

Velika povelja slobodâ. U tom je dokumentu kralj dao svečano obećanje, prvo, da će čuvati prava engleske crkve i posebno slobodu crkvenih izbora; drugo, da od barona neće kupiti više dažbina no što je to utvrđeno običajem. Lica kojima bude povereno starateljstvo nad maloletnim naslednicima feuda moraju da s tih feuda uzimaju umeren prihod i ni na koji način ne smeju da ih upropaste. Naslednice feuda ne smeju se udavati protiv njihove volje i volje njihovih rođaka.

Sve su te odredbe imale za cilj da sačuvaju barone da kralj ne zloupotrebi prava vrhovnog feudalnog seniora. Član 12 utvrđuje da se feudalna »pomoć« (auxilium) može tražiti od kraljevskih vazala samo u tri slučaja: radi kraljevog otkupa iz ropstva, kada se nastariji kraljev sin posvećuje za ritera i kada se udaje njegova najstarija kći. Svaki drugi auxilium, a isto tako i štitarina (scutagium) mogu se kupiti samo po dozvoli »opšteg veća kraljevine«. Član 14 određuje sastav tog opšteg veća kraljevine. U veće su morali ulaziti svi neposredni kraljevi vazali, duhovni i svetovni, kako baroni tako i riteri. Nekoliko tačaka u Velikoj povelji slobodâ ograničavalo je kraljeva sudska prava. Kralj se obavezao da neće upropašćivati ljude sudskim globama. Grofovima i baronima mogu da sude samo ljudi čije je zvanje ravno njihovom (perovi, pares). Kralj se obavezao da nikoga neće zatvarati u tamnicu, lišavati imanja, stavljati van zakona i proterivati iz zemlje bez zakonske presude perova i protivno zakonima zemlje (član 39). Baroni i riteri hteli su da se ovim članom sačuvaju od kraljeve osvete. Nekoliko tačaka bilo je usmereno protiv zloupotreba kraljevskih činovnika.

Naročito su bila utvrđena prava onih grupa stanovništva koje su istupale kao saveznici barona u njihovoj borbi protiv kralja. Član 16 je zabranjivao da se s riterskog feuda traži više službi no što na njega pada. Član 15 je dozvoljavao baronima da traže pomoć od svojih ritera i slobodnih posednika samo u onim slučajevima kada je i kralj mogao da zahteva pomoć od svojih vazala. Londonu i drugim gradovima dat je niz obećanja. Član 41 dozvoljavao je stranim trgovcima da slobodno ulaze i borave u Engleskoj. Za to su bili zainteresovani kako londonski trgovci, koji su bili glavni posrednici u trgovini sa strancima, tako i baroni, riteri i crkva kao proizvođači vune, glavne izvozne robe. Član 35 uveo je u Englesku opšte mere i tegove. Kralj je obećao da će ublažiti surove šumske zakone i da će dozvoliti lov na svim zabranima koji su bili zavedeni za njegove vladavine. Najzad, on se obavezao da će udaljiti iz Engleske strane najamnike. Da bi se kralj primorao da ispunjava sva obećanja koja je dao Velikom poveljom, bilo je izabrano 25 barona, među kojima je bio i mer Londona. U slučaju da kralj pogazi ma koju odredbu Velike povelje 25 barona je moralo da ga na to upozori. U slučaju da kralj ne ispravi ono što je pogazio oni su morali da protiv njega otpočnu rat, da zauzmu njegove zemlje i zamkove.

To je bio sadržaj Velike povelje. U osnovi ona je štitila interese krupnih feudalaca od ojačale kraljevske vlasti. Izvesne garancije bile su date srednjim i malim feudalcima. Riteri, neposredni pritežavaoci krune, dobili su pristup u opšte veće kraljevine i pravo glasa u pitanjima oporezivanja. Riteri koji su držali posede barona dobili su garanciju da se od njih neće tražiti više službi i obaveza no što su davali po običaju. Isto to važi i za slobodne seljake — bilo im je obećano da neće biti ugnjetavani teškim dažbinama ni upropašćavani globama. No sve napomene koje se njih tiču bile su učinjene vrlo uzdržljivo. Gradovima, koji su na početku XIII veka bili silno porasli i ojačali, bilo je obećano da se neće gaziti nijedna od onih »sloboda« koje su im dali kraljevi; bile su preduzete mere da se olakšaju trgovačke veze u samoj zemlji i sa spoljašnjim tržištem. Sve su te grupe stanovništva bile zainteresovane da njihove interese čuva jaka državna vlast, ali su isto tako bile zainteresovane i za to da ta jaka vlast ne čini smetnje njihovoj privrednoj delatnosti i zgrtanju blaga uvođenjem novih i neočekivanih nameta, rekvizicija i činovničkih poreza. Velika povelja pretstavlja uopšte čisto feudalni dokumenat. Ona je imala da stvori feudalnu ustavnost svoje vrste, da ustanovi ograničenu monarhiju. Ona je taj zadatak rešila krajnje neuspešno ili, tačnije, uopšte ga nije rešila. Opšte veće kraljevine pretstavljalo je krajnje glomaznu ustanovu i faktički se nikada nije sastajalo. Njegova kompetencija, utvrđena u povelji, bila je krajnje ograničena. Paragrafi koji se odnose na opšte veće kraljevine bili su uopšte uskoro izbačeni iz Velike povelje. Još je manje uspešno bilo garantovanje izvršenja Velike povelje tim što je ozakonjen feudalni rat protiv kralja. Bila je potrebna duga i složena borba dok se u Engleskoj nije izgradio više manje trajni feudalni ustav.

Kada se Jovan saglasio s Velikom poveljom, nije uopšte ni pomišljao da je ispunjava. On je samo čekao podesan momenat da obnovi rat s baronima. On nije ni mislio da iz Engleske vrati najamničku vojsku, već je, naprotiv, poslao po nova pojačanja. Papa je barone proglasio za buntovnike i oslobodio Jovana obaveze da ispunjava Veliku povelju. Rat je obnovljen. Papa je opet bacio na Englesku interdikt — ovog puta da pomogne svom vazalu Jovanu, no sada na to niko nije obraćao pažnju. U rat se umešao sin Filipa II, Luj, istakavši prava na engleski presto. U samom jeku ratnih operacija, Jovan je umro (1216 g.).

Henrik III. Tutori maloletnog kralja Henriha III (1216—1272 g.) istupili su zajedno s baronima protiv francuskog pretendenta, koji je bio prinuđen da se vrati u Francusku i da se odrekne svojih pretenzija. 1227 g. Henrih je postao punoletan i oslobodio se tutorstva. Uostalom, on se uvek nalazio pod nečijim uticajem. Beskarakternost i nepostojanost bile su karakteristične crte ovog glupog i lenjog kralja. Iz lakomislene ponesenosti brzo je prelazio u zbunjenost. Lako je davao obećanja a retko ih je ispunjavao. Oko njega se tovilo mnoštvo francuskih rođaka. 1236 g. oženio se Alienorom, kćerkom provansalskog grofa. S njom je u Englesku došlo mnoštvo Provansalaca. Njima su se pridružili došljaci iz Poatua, rođaci kraljevske kuće. Henrih im je darežljivo delio i zemlje i zvanja. Tim je izazvao krajnji gnev engleskih barona, koji su sa zavišću gledali na skorojeviće-strance.

Henrihov oslonac — papa — izazivao je u Engleskoj ne manji gnev. Taj je oslonac vrlo skupo koštao. Papski legati ubirali su silan novac od engleskog sveštenstva (jedan deo je, uostalom, pripadao kralju). Novac je trošen na borbu papâ s Hoenštaufovcima koja je Engleskoj bila potpuno strana. Henrih III ustupao je najunosnije crkvene beneficije papskim eksponentima.

Ustanak barona, rntera i gradova. Papa Inoćentije IV uvukao je Henriha III u aktivnu borbu u Italiji, ponudivši njegovom sinu Edmundu sicilisku krunu, i na osnovu toga je bez kraja izvlačio novac iz Engleske. U proleće 1258 g., ne obazirući se na rđavu prošlogodišnju letinu i glad, kralj je od barona zatražio trećinu prihoda čitave zemlje. To je dovelo do preloma. Baroni su došli na zasedanje u Vestminster naoružani i zatražili od kralja da protera sve strance i da odredi posebnu komisiju od 24 čoveka radi sprovođenja opšte političke reforme. Kada je kralj video da se našao u položaju zarobljenika barona, morao je da popusti. Iste se godine sastalo u Oksfordu veliko veće, koje je docnije nazvano »besnim«. U njemu su se sakupili ne samo duhovni i svetovni baroni, već i mnogo ritera. »Komisija dvadesetčetvorice« podnela je projekt novog ustava, takozvane »Oksfordske statute«, koji su u Engleskoj zavodili baronsku oligarhiju. Sva je vlast bila predata kolegiju od 15 barona, bez čije saglasnosti kralj nije mogao donositi nikakve odluke. »Komisija dvadesetčetvorice« postavila je pristalice baronske partije na sve važnije dužnosti u državi. Veliko veće sasvim je ukinuto, a mesto njega je uvedeno malo veće od 12 lica, koja su birali baroni. To je veće moralo da se sakuplja triput godišnje i da raspravlja o državnim poslovima zajedno s »kolegijem petnaestorice«.

Prvi posao nove vlade bilo je proterivanje feudalaca-stranaca iz Engleske. Ta je mera bila popularna. Ali, u daljem toku čitava se Engleska mogla ubediti da baronska oligarhija misli samo na sebe. Među riterima počelo je roptanje. Riteri su istupili sa optužbom protiv barona da oni »nisu ništa učinili za korist države, kako su obećali, već samo za svoju korist«. U baronskoj partiji nije bilo sloge. Jedan njen deo, kojim je rukovodio glosterski grof, držao se strogo oligarhiskog programa; drugi, kome je na čelu stajao Simon Monfor, lesterski grof, držao je da je baronima pošlo za rukom da odnesu pobedu nad kraljem samo u savezu s riterima i gradovima. Henrih je nastojao da iskoristi nesuglasice među svojim protivnicima da bi obnovio svoju vlast. 1263 g. došlo je do otvorenog rata između kralja i barona. Posle smrti glosterskog grofa Simon Monfor je bio priznat za vođu baronske partije, i on je nastojao da joj privuče ritere i građane. 14 maja 1264 g. Monfor je naneo poraz kraljevskoj vojsci kod Luisa. Henrih i njegov stariji sin Edvard pali su u ropstvo. Monfor je postao faktički diktator Engleske.

Početak parlamenta. 1265 g. Monfor je sazvao veće u koje je pozvao one barone, episkope i opate koji su bili na njegovoj strani, a isto tako po dva ritera iz svake grofovije i po dva građanina iz niza gradova. Obično se uzima da od tog saziva počinje istorija engleskog parlamenta kao pretstavničke ustanove. Ali, Monforova je politika izazvala nezadovoljstvo među pristalicama baronske oligarhije. To se nezadovoljstvo naročito pojačalo zbog toga što je ustanak protiv kralja počeo brzo da se razgranava, obuhvatajući ne samo ritere i građane već i široke seljačke mase. Seljaci su počeli da uništavaju feudalne posede kraljevih pristalica i da im oduzimaju imanja. Pokret je pretio da preraste u opšti ustanak protiv feudalaca. Sve je to navelo mnoge barone da traže sporazum s kraljem. Sinu Henriha III princu Edvardu pošlo je za rukom da pobegne iz ropstva. Baroni su počeli da napuštaju Simona Monfora i da prilaze Edvardu. Kod Ivzema Monfor je pretrpeo poraz i bio ubijen.

No Henrih je morao da učini kompromis s baronima, riterima i građanima. Taj je kompromis, očigledno, bio izazvan strahom od seljačkog pokreta koji je počeo za vreme Monfora.

Najvažniji rezultat kompromisa bilo je utvrđivanje sastava parlamenta. U njega, kao i u parlamenat Simona Monfora 1265 g., počeli su se pozivati pretstavnici ritera i gradova. Kralj se sada redovno obraća parlamentu čije kompetencije postaju sve određenije i sve šire. Razvitak parlamenta pada u doba sledeće vlade — vlade Edvarda I (1272—1309).

Promene u položaju seljaka. U XIII veku brzo napreduje prisvajanje opštinske zemlje od strane lordova. Već 1235 g. naveo je otpor koji su seljaci pružali tim prisvajanjima vladu Henriha III da izda odluku — Mertonski statut — kojom je lordovima dozvoljeno da ograđuju neobrađenu zemlju ako slobodnim seljacima posle toga ostane dovoljno opštinske zemlje. Kmetovi uopšte nisu pominjani. Ograđivanja su izazvala žestok otpor seljaka.

Brzi porast novčane rente u XIII veku nije popravio položaj seljaka, On je samo doprineo raslojavanju u njihovoj sredini, odvajanju neznatnog imućnog sloja i obrazovanju brojnog seljaštva s malo zemlje, koje se sada eksploatiše ne samo kao kmetovi već i kao nadničari. Naporedo s razvitkom novčane rente opaža se da se kmetovske rabote održavaju pa i povećavaju na zemlji crkve i nekih krupnih seniora. Opštinska organizacija seljaka, seoski zbor i seoski običaji mogli su se vrlo malo suprotstaviti pogoršavanju položaja mase kmetova. S razvitkom gradskog zanatstva, sa sve većim odvajanjem grada od sela povećava se unutrašnje tržište za poljoprivredne proizvode. U epohi »Knjige strašnog suda« u Engleskoj je bilo poznato oko 80 gradova. Edvard I već je pozivao u parlamenat pretstavnike 165 gradova.

Borba protiv porasta crkvenog zemljoposeda. Ne samo da se kraljevska vlast nije obarala na feudalnu eksploataciju, već ju je, naprotiv, čuvala i štitila prava seniora. Ali je Edvard nastojao da spreči porast ekonomskog i političkog uticaja krupnih feudalaca, u prvom redu duhovnih. Najvažnija njegova mera u tom pravcu bio je statut »o duhovnjacima«, ili o »mrtvoj ruci« (1279 g.). Taj statut imao je da učini kraj porastu crkvenih zemljoposeda. XII i XIII vek bili su doba ogromnog porasta crkvenog zemljoposeda. Povećavaju se posedi starih benediktinskih manastira. Sem toga, u Engleskoj se pojavljuje mnoštvo novih monaških redova, koji su stalno sticali nove zemlje. Ogromne su posede sticali duhovno-riterski redovi Templara i Hospitalaca. Za vlade Henriha III prodiru u Englesku prosjački redovi, dominikanci i franjevci. Crkva se nije libila nikakvih sredstava da poveća svoje zemlje i prihode. Falsifikovanje povelja, parničenje po sudovima, zastrašivanje bogatih ljudi (osobito žena) mukama u paklu, lažna čuda, zelenaštvo — sve su to bili uobičajeni metodi kojima se služilo sveštenstvo i naročito monasi. Zemlja koju bi oni stekli postajala je »mrtva ruka«; ona nije podležala otuđivanju i zauvek je ostajala u rukama crkvene ustanove koja ju je stekla. Sem toga, te su zemlje bile obično slobodne od ma kakve dažbine. Statut o »mrtvoj ruci« zabranio je svim crkvenim ustanovama dalje sticanje zemljišnih poseda bez naročite kraljeve dozvole. Na taj način Edvard zaustavlja porast crkvenog bogatstva i uticaj i u isto vreme sprečavao smanjivanje kraljevskih prihoda.

Razvitak trgovine i zelenaštva. Da bi se razvila prekomorska trgovina koja kralju donosi velike prihode, Edvard I je izdao »Trgovačku povelju« (1303 g.). Ta je povelja potvrđivala stranim trgovcima pravo da slobodno dolaze u Englesku, da uvoze i izvoze robu i zavela za njih određene izvozne i uvozne carine. Te su carine bile više od onih koje su plaćali engleski trgovci. Posebnim aktom utvrđen je način isplaćivanja dugova. Taj akt pokazuje kako su se u Engleskoj razvijali kreditni poslovi. U Englesku pritiče zelenaški kapital iz Italije i Južne Francuske. Razvija se i lokalno zelenaštvo. Jedna od posledica toga bilo je proterivanje Jevreja iz Engleske, vršeno uz strašna nasilja. Jevreje su pljačkali, ubijali i davili u moru. Od 16 hiljada Jevreja koji su proterani iz Engleske malo ih je dospelo do francuskih obala.

Osvajanja Edvarda I. Edvard je vodio osvajačku politiku, usmerenu pre svega protiv njegovih najbližih suseda — Velsa i Škotske. Velška planinska plemena uspešno su se suprotstavljala anglo-saskom i normandiskom osvajanju. 1282 g. Edvard je s velikom vojskom krenuo da osvoji Vels. Posle teške i opasne borbe ubijen je velški vođ Levelin, a ostali velški kneževi prinuđeni su da se potčine Englezima. Zemlje »buntovnika«, koji su učestvovali u ratu sa Englezima, bile su konfiskovane, a u Vels su se naselili engleski baroni i sagradili zamkove. Od vremena osvajanja Velsa naslednik engleskog prestola, dobio je titulu »princa od Velsa«.

Iskoristivši smrt škotskog kralja Aleksandra III (1285 g.), koji je ostao bez naslednika, i borbom za presto između aristokratskih rodova, Edvard je potčinio sebi Škotsku. Mnogi su škotski feudalci podržavali vlast engleskog kralja, videći u njemu oslonac za konačno pretvaranje škotskih seljaka u kmetove. Ali je seljaštvo ustalo protiv ugnjetavanja engleskih namesnika i škotskih feudalaca. Seljačkom ustanku prišli su gradovi, crkva i jedan deo ritera. Ustanak, koji je nazvan »ratom za neza-visnost«, završen je porazom Engleza i obnovom nezavisnosti Škotske (1314 g.). Sve plodove pobede pobralo je škotsko plemstvo. Eksploatacija seljaka, koji su na svojim lećima izneli sav teret ustanka, samo je povećana. Škotlanćane je protiv Engleza podržavao francuski kralj Filip IV.

Sastav parlamenta i jačanje njegovih prava. Za ratove Edvarda I bilo je potrebno dosta novaca, i on je često morao da se obraća parlamentu. Ali novčane pomoći koje je parlamenat odobravao nisu bile dovoljne. Kralj je tražio sve moguće izvore prihoda iznad suma koje mu je odobravao parlamenat. On je računao da će ih ponajpre dobiti od trgovaca koji trguju vunom i od bogatog sveštenstva. Edvard je šest puta povećao izvozne carine na vunu; ponekad bi prosto rekvirirao zalihe vune. Sveštenstvo je moralo da kralju plati ogromne poreze. 1297 g. umalo da nije došlo do sukoba s baronima. Kralj je morao da učini ustupke. Pristao je da izda statut »De tallagio non concedendo« (O neodobravanju poreza). U tom je statutu kralj obećao da u kraljevini neće kupiti nikakve poreze bez saglasnosti parlamenta i da neće vršiti prinudne rekvizicije. Na taj način, utvrđeno je krajem XIII veka glavno pravo parlamenta — pravo razrezivanja porezâ.

Sredinom XIV veka počeo se parlamenat deliti na dva doma, gornji dom ili dom lordova i donji, ili skupštinu. U gornjem domu zasedali su vrhovi feudalnog društva — arhiepiskopi, episkopi, opati velikih manastira i najkrupniji baroni. Gornji dom pretstavlja direktnog naslednika velikog veća iz XI i XII veka. U donjem domu zasedali su riteri i građani. Riteri su birani na skupštinama po grofovijama (po dva ritera iz svake grofovije) javnim glasanjem. Engleske grofovije slale su u parlamenat 74 ritera. Edvard I pozivao je u parlamenat po dva pretstavnika iz 165 engleskih gradova. Svakom gradu je bilo prepušteno da po svom nahođenju donosi pravila o izborima. U većini slučajeva u izborima je učestvovao samo mali privilegovani gornji sloj.

Za razliku od francuskih državnih staleža, gde su sva tri staleža zasedala odvojeno, u engleskom parlamentu riteri su zasedali u istom domu s buržoazijom. Na taj način, između ritera i buržoazije u Engleskoj nije bilo neprelazne pregrade kao u Francuskoj. Uzrok tome leži u ranom razvitku robno-novčanih odnosa na engleskom selu. Engleski se feudalac bavio trgovinom i u njoj nije video ništa nečasno. Engleski feudalci, naročito riteri, nisu eksploatisali samo rad zavisnih seljaka već i najamni rad nadničara. Međutim, francuski je feudalac živeo isključivo od feudalne rente. Za njega se čovečanstvo delilo na plemenite — gospodu, koji dobijaju feudalnu rentu, i na prost narod, koji je plaća. Među poslednje on je ubrajao i građane. U Engleskoj nije bilo one ogorčene borbe između feudalaca i građana, koja je oštro podelila staleže na kontinentu. Ako se ne uzme u obzir brojčano mali gornji sloj feudalne klase, u Engleskoj se nije obrazovala zatvorena i nasledna plemićka kasta kao u Francuskoj. Svaki slobodni zemljoposednik, bez obzira na svoje poreklo, mogao je, i čak je bio dužan da postane riter, ako njegov godišnji prihod iznosi 20 funti sterlinga. Stoga je englesko plemstvo popunjavano ljudima iz drugih staleža. U isto vreme, propali plemić, koji bi izgubio svoj zemljoposed, samim tim je ispadao iz redova plemstva. Englesko plemstvo apsorbovalo je najsnažnije elemente iz drugih staleža i izbacivalo iz svoje sredine sve oslabljene elemente. Tim se objašnjava njegova neobična vitalnost i sposobnost prilagođavanja. Otsustvo oštre granice i nepomirljivog neprijateljsta između ritera i građana odvaja engleski parlamenat od francuskih državnih staleža i objašnjava različitost njihove sudbine, daleko veću političku ulogu i vitalnost parlamenta.

U XIV veku raste uticaj parlamenta i šire se njegove kompetencije. Parlamenat učvršćuje pravo da potvrđuje i neposredne i posredne poreze. Krajem XIV veka parlamenat dobija kontrolu nad trošenjem suma dobijenih od poreza. Raste i zakonodavna vlast parlamenta. Statute (zakone) izdaje kralj i gornji dom ponekad na zahtev skupštine. U XV veku saglasnost oba doma na statut postaje obavezna.

Lokalni sudovi. Tokom XIV veka postepeno nestaju feudalne kurije za slobodne ljude. Ostaju samo vlastelinske kurije za vilane. Svaki značaj gube i sudske skupštine satnija i grofovija. Funkcije tih ustanova prelaze delom na kraljevske sudove opšteg prava, delom na lokalne sudije. Ustanova lokalnih sudija učvršćuje se u Engleskoj u XIV veku. Postavljao ih je kralj iz redova uticajnih zemljoposednika u grofoviji. Njihove glavne funkcije su bile da čuvaju mir, ugušuju nemire i hapse krivce, drugim rečima sudsko-policisko obezbeđenje interesa vladajuće klase u unutrašnjosti.

Stogodišnji rat. Za vreme unuka Edvarda I — Edvarda III (1327—1377 g.) počeo je dugotrajni rat između Engleske i Francuske, koji je nazvan Stogodišnji rat (1337—1453 g.). O uzrocima koji su ga izazvali već je govoreno u XIX glavi.

Sem saveza s flandriskim gradovima koji je neobično povećao materijalna sredstva Edvarda III, on je obezbedio sebi saradnju nemačkog cara i nekih kneževa Svetog Rimskog carstva koji su bili na francuskoj granici. Edvard III je kupio tu saradnju za velike pare, koje je dobio na zajam uglavnom od italijanskih bankara, radi čega je morao založiti i krunske dragocenosti. Uostalom, on se docnije oslobodio većine dugova proglasivši državno bankrotstvo. Početak rata bio je za njega vrlo srećan. Pomorska pobeda kod Slejsa (1340 g.), uništenje francuskih ritera kod Kresija (1346 g.), zauzeće Kalea (1347 g.), poraz Škotlanćana koji su upali u severnu Englesku dali su ogromnu prevagu Englezima. Iz Francuske su izvezli ogromnu količinu napljačkanog plena.


LITERATURA


I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. I (»Arhiv Marksa i Engelsa, t. V, str. 179—183, 301—308, 312—314, 324—328) i t. II (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 43—49). — Marks, Kapital, t. III, gl. 47.

II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Gracianskog i Skaskina, t. II, deo I, 1938, str. 70—88. — Socijalna istorija Srednjeg veka, u redakciji Kosminskog i Udaljcova, t. II, 1927, str. 57—223. — Spomenici engleske istorije od XI do XIII veka, zbornik materijala u redakciji Petruševskog, 1936, — Englesko selo u XIII i XIV veku, zbornik materijala u redakciji Kosminskst i Petruševskog, 1935.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, 1897, t. II, str. 577—601, t. III, str. 367—398. — Grin, Istorija engleskog naroda, t. I, 1891. — Pti-Ditaji, Feudalna monarhija u Engleskoj i Francuskoj od X do XIII veka, 1938. — Petruševski, Velika povelja slobodâ i ustavna borba u engleskom društvu u drugoj nolovini XIII veka, 1915. — Petruševski, Ogledi iz istorije engleske države i društva u Srednjem veku, razna izdanja. — Kosminski, Englesko selo u Srednjem veku, 1935. — Keningem, Porast engleskog zanatstva i trgovinv, 1904. — Ešli, Ekonomska istorija Engleske, 1897. — Rodžers, Istorija rada i nadnice u Engleskoj od XIII do XIX veka, Petrograd, 1899. — Bondarenko, Engleski grad u Srednjem veku, Odesa 1905. — Društveni život Engleske, u red. Trajla, t. I—II, 1897. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka u redakciji Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 51.