Историја средњег века I 23

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I
У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна


ГЛАВА XXIII
УСТАНАК ВАТА ТЕЈЛОРА. ЛАНКАСТЕРСКА И ЈОРШКА ДИНАСТИЈА

»Црна смрт«. 1348 г. навалила је на Енглеску са Истока куга која је остала у сећању људи под именом »црне смрти«. Тешко је рећи колико је света помрло у време те куге. Неки историчари мисле да је помрла трећина целокупног становништва Енглеске, други половина, док неки ту цифру пењу на две трећине. Спорно је и питање колико су биле дубоке промене које је »црна смрт« изазвала у економском животу Енглеске. Изгледа да »црна смрт« Енглеску није захватила равномерно: у неким местима је оставила страшну пустош док је друга много слабије захватила. »Црна смрт« није уопште скренула развитак енглеског села на нови пут, већ је заоштрила оне процесе који су се већ пре ње развијали у Енглеској. »Црна смрт« је истребила знатан део радног становништва града и села. Услед тога је тражња радне снаге знатно порасла, а уједно с тим скочиле су наднице. Скок надница објашњава се и тиме што су одмах за кугом наишле сточне заразе и неродица. Скочиле су цене житу и свим животним намирницама.

У то је доба новчана рента постала владајућа форма ренте у Енглеској, особито на малим ритерским поседима. Властелинска је земља тамо обрађивана првенствено уз помоћ најамне радне снаге. Но и на оним крупним, углавном манастирским поседима, где је још задржан кулук, а најамни рад играо само помоћну улогу, сада је овај последњи добио велики значај, пошто је смрт покосила многе вилане-кулучаре, а они који су остали живи нису могли да раде и уместо мртвих (ма да су лордови покушавали да их натерају да узму деонице преминулих суседа и да сносе њихове обавезе).

Пред енглеске земљопоседнике поставило се питање, где да нађу раднике и како да их натерају да раде за ниску надницу. Исто се питање поставило и пред изнајмљиваче радне снаге у занатству. Одговор на то било је »радничко законодавство«.

»Радничко законодавство«. Краљевска ордонанса[1] из 1349 г. је прописивала да сви мушкарци и жене који нису старији од 60 година, а немају сопствене земље ни других средстава за живот, ступају у најам код оног који жели да их узме, и то за плату која је била уобичајена пре куге. Притом сениори имају право да држе код себе кметове, али не у већој количини но што је то нужно. За отказивање најма у таквим условима, за напуштање унајмљивача пре истека рока претила је тамница. Глобе су ударане и на оне који би узимали вишу надницу него пре куге и на оне који би је давали.

1351 г. Доњи дом обратио се краљу са жалбом да се ордонанса о надницама не извршава. На молбу парламента издат је »Статут о радницима«. Статут је врло детаљно поновио основне ставове ордонансе из 1349 г. и појачао казне за њихово нарушавање. Но, док су се изнајмљивачи за нарушавање закона кажњавали глобом, раднике су окивали и бацали у затвор. Но ни статут није имао дејства које се од њега очекивало, и Доњи дом више пута се обраћао краљу с молбом за предузимање мера против његових прекршилаца. Нови закони стално повећавају строгост казни за прекршиоце статута. Раднике који би напустили своје изнајмљиваче гоне, стављају ван закона, жигошу усијаним гвожђем (»Статут о радницима« 1361 г.). Прогонима су били изложени сваковрсни савези које су међусобно склапали радници ради борбе за надницу. Претрес преступа у вези с радничким законодавством прешао је у руке главног органа класног обрачунавања у унутрашњости — локалних судова. Маркс даје јасну карактеристику основних теиденција тог законодавства: »Законодавство о најамном раду, које је од самог почетка било удешено ради експлоатисања радника и које је у свом развитку остало стално подједнако непријатељски расположено према њему, започело је у Енглеској 1349 са Statute of Labourers Едварда III«.[2] »Дух радничког закона од 1349 и закона који су му следили најбоље се схвата из чињенице да је држава додуше декретирала максимум најамнине, али доиста не и минимум[3]

На бази радничког законодавства долазило је до сукоба у самој феудалној класи. У буџету крупног феудалца, који је углавном живео од феудалне ренте, издаци на најамнину играли су другостепену улогу. За ритера с малим поседом, чију су властелинску земљу обрађивали првенствено надничари, исто као и за градског занатлију питање се најамнине много оштрије постављало. Крупни феудалци у потрази за радном снагом често газе статуте, дају вишу надницу и не устручавају се да примамљују раднике својих суседа. Било је случајева да великаши приређују праве оружане нападе на суседе и отимају им раднике. Разумљиво је да је код издавања свих нових закона против радника и предузимању других мера против оних који крше те законе иницијатива припадала Доњем дому. Солидарност Доњег дома јасно се испољила у »радничком законодавству« Едварда III и његовог наследника Ричарда II. Радничко законодавство било је оруђе класне политике оног дела земљопоседника, који су постепено напуштали феудалну производњу, а исто тако и занатских предузимача.

Феудална реакција. На поседима крупних феудалних лордова, особито духовних лордова, још је потпуно преовлађивала феудална експлоатација, а најамни рад имао је само помоћни карактер. За крупног феудалца главни извор прихода и даље је била феудална рента. Стога његови напори нису били усмерени толико на то да се снизи најамнина колико да се повећа феудална рента. Лордови почињу све више да притискују сељаке и да од њих захтевају све више дажбина и работа. Понекад они почињу да се с новчане ренте враћају натраг, на радну ренту, да би надокнадили губитак радне снаге на властелинском газдинству. То појачавање феудалне ренте и враћање на њене најтеже форме, та феудална реакција била је једна од последица »црне смрти«. Феудална реакција претстављала је начин помоћу кога су лордови, стојећи на тлу феудалне производње, настојали да надокнаде себи губитак радне снаге и феудалне ренте.

Ток Стогодишњег рата. Међутим, Стогодишњи рат доносио је нове успехе Енглезима. 1356 г. Енглези су нанели страховит пораз Французима код Поатјеа. 1360 г. закључен је мир у Бретињију, по коме је Едвард знатно повећао своје поседе у Аквитанији и добио Кале sа околном облашћу (види гл. XIX).

1369 г. непријатељства су обновљена. Али су се у тo доба у Француској племство и градски врхови, заплашени и војним неуспесима и још више револуционарним покретом сељаштва и градске сиротиње, тесно збили око краља. Нови краљ, Карло V, провео је неколико важних финансиских и војних реформи. Енглези су трпели неуспех за неуспехом. Аквитанија је устала против Енглеза, чија јој владавина није доносила ништа друго до пореза и војног пустошења. 1375 г. било је закључено примирје, по коме је у рукама Енглеза остало само неколико приморских градова.

Црква и државна власт. Рат с Француском довео је Енглеску у непријатељске односе према папској столици, која се у то време налазила у Авињону и подржавала француске краљеве. Краљевску власт у Енглеској притискивала је зависност од папа која је створена у доба Јована и Хенриха III, и она је почела да проводи низ мера које су ишле за ослобођењем од те зависности. 1353 г. издат је статут, који је забранио изношење преступа енглеских поданика пред папски суд. Едвард III отказао је папи плаћање данка од 1 хиљаде фунти стерлинга, који је установљен у време Јована Без Земље. У Енглеској почиње да се шири покрет, који је поставио за циљ широку реформу цркве. За питање црквене реформе били су везани многи различити интереси. Краљевска власт је тежила да ослободи енглеску цркву папског утицаја и да је потчини краљу. Краљевска власт и парламенат гледали су с незадовољством на то што црква, која је накупила грдна богатства, на све могуће начине избегава порезе, који су тешко падали на остало становништво у доба Стогодишњег рата. Краљ је тежио да стави руку на земљишне поседе цркве. Политички утицај вишег свештенства изазвао је гнев краљеве околине.

Виклиф. Ова тенденција краљевске власти нашла је подршку међу ритерима и буржоазијом, који су непријатељски гледали на богату феудалну цркву и тежили да се она реформише. Претставник тих реформних струја био је професор Оксфордског универзитета Џон Виклиф. Виклиф је иступио против папиних претензија. Тврдио је да папа нема права да од Енглеске захтева ма какве дажбине, да црква има и сувише много имања и да краљ има право да јој одузме њене богате поседе.

Папа је затражио да се Виклифу суди, али га је државна власт узела под своју заштиту. На његову страну стала је лондонска буржоазија. Међу градском сиротињом која је мрзела цркву због угњеватања и дажбина име Виклифа почело је да ужива популарност. Када су епископи, испуњавајући наређење папе, почели да суде Виклифу, упали су лондонски грађани у судску дворану и силом их приморали да прекину суђење.

Сада је Виклиф иступио одлучније. Изражавајући тежње буржоазије, он је почео да захтева корениту реформу цркве. Изнео је критику основних догми католичке цркве, одбацујући свештенство, многе обреде, индулгенције, тајну исповест, поштовање светаца и тајну транссупстанцијације. Свето писмо прогласио је за једини извор вере. Да би га учинио приступачним буржоазији, потпомагао је превођење библије с латинског на енглески језик. Виклифове идеје током следећа два века извршиле су врло јак утицај на учења свих буржоаских реформатора цркве.

Лоларди. Поред реформних планова државне власти и буржоазије расло је дубоко незадовољство црквом међу широким слојевима трудбеника и, нарочито, сељаштва. Црква је за сељака била један од најсуровијих експлоататора. Нигде феудалне обавезе нису биле тако сурове и нигде нису тако упорно захтеване као на земљи »узорних газда« тога времена — манастира и епископија. Црквени сениори упорно су се држали кметства и кулука. Црква је прогонила сељака тражењем својих десетака и других дажбина. Буржоаска реформација оличена у Виклифу тежила је да искористи то народно незадовољство да би изазвала широк покрет против католичке цркве. Тај покрет налази подршку и међу нижим свештенством. Многи његови претставници живели су полусиротињски, мрзели богату цркву и разумевали народне невоље.

Виклиф је по земљи слао своје ученике и следбенике. Ти сиромашни свештеници или лоларди, одевени у грубе вунене мантије, свуда су проповедали Виклифово учење и иступали против богате и моћне цркве. Али, у њихове проповеди почели су да се увлаче и други мотиви. Проповедајући међу сељацима, настојећи да уобличе њихове тежње, лоларди почињу да проповедају и против феудалаца, народних угњетача, и против злоупотреба краљевских чиновника. Они изобличују неправедност поретка у коме једни морају читавог века да раде за друге. Они су говорили да је бог људе створио једнакима. »Кад је Адам орао, а Ева прела, где су тада били племићи?«.

Међу тим народним проповедницима нарочито се истицао својим талентом и снагом убеђивања Џон Бул. Он је захтевао укидање црквеног десетка и одузимање цркви њених огромних имања. Црквене су га власти мрзеле и гониле, али га је народ скривао. Најзад је био ухваћен и бачен у тамницу кентебериског архиепископа.

Ричард II. Главарина. За време Ричарда II (1377—1399 г.), наследника Едварда III, обновљен је рат с Француском. Рат је текао неповољно за Енглеску. Француски бродови пустошили су енглеске обале. Експедиције које су слали Енглези остајале су без резултата. Рат је стајао много новаца. 1377 г. парламенат је увео главарину. Сваки Енглез морао је плаћати 1 грот (4 пенија). 1379 г. порез је поново расписан. Нова главарина, уведена 1380 г., утростручила је пореско оптерећење (на један шилинг).

Главарина, а још више злоупотребе при њеном скупљању били су последња кап која је препунила чашу сељачког стрпљења. Међу сељацима, угњетеним порастом феудалне ренте, заузимањем општинске земље, враћањем на кулук, већ је давно почело подводно таласање. У проповедима лоларда изражавано је њихово незадовољство. Није било ни једног слоја међу енглеским виланима, који не би био озлојеђен феудалцима и државном влашћу која је сељаке угњетавала све новим порезима. Горњи слој кметског сељаштва који се обогатио тргујући житом, стоком и вуном и који је куповао земљу, мрзео је кметство. Средње сељаштво, које је претстављало основну масу кметског становништва, највише је настрадало од пораста феудалне ренте и враћања на кулук. Сељачка сиротиња, која је првенствено живела од продаје своје радне снаге, страдала је од радничког законодавства и од тога што су лордови заузимали општинску земљу. Сви су проклињали државну власт — краљевске саветнике, који су товарили на народ тешке дажбине.

Почетак сељачког устанка. 1381 г. избио је у источној Енглеској устанак. Сељаци су најурили порезнике и краљевске чиновнике. Неке од њих су побили. Устаницима су приступали све нови и нови одреди сељака, који су били наоружани луковима, тојагама, секирама, косама и вилама. Устанак је почео као протест против тешких пореза, али се ускоро окренуо против свих угњетача народа и, највише, против феудалаца. Нарочиту мржњу сељака изазвали су црквени феудалци — епископи и опати.

У многим местима источне Енглеске образовани су сељачки одреди. Они су уништавали властелинска имања и манастире, одводили. стоку, односили покућанство и спаљивали документе у којима су биле записане сељачке обавезе. Сељацима је често притицала у помоћ и градска сиротиња.

Највећом организованошћу одликовао се устанак у грофовијама око Лондона — у Есексу и Кенту. Кентски сељаци ослободили су из тамнице Џона Була и учинили га једним од својих вођа. Џон је проповедао непомирљиву класну мржњу према народним угњетачима. Он је позивао да се поубијају сви сениори и њихови помагачи — краљевске судије. Говорио је да ће ствари у Енглеској кренути набоље тек онда када сва добра постану заједничка, кад не буде ни вилана ни племића и када сви буду једнаки. Главни вођ устанка био је занатлија, зидар Ват Тејлор. По његовом имену устанак из 1381 г. обично се зове »устанак Вата Тејлора«.

Сељаци-устаници у Лондону. Сељаци из Есекса и Кента пошли су на Лондон у два велика одреда. Лондонски претседник општине наредио је да се затворе градске капије, али градска сиротиња није дозволила да се то учини. И међу лондонским старешинама, које су се бирале између богатих трговаца, било је незадовољних политиком краља и његових саветника. Незадовољство буржоазије било је изазвано рђавим вођењем рата, који је потпуно уништио енглеску спољну трговину. Неки од старешина наредили су стражи да пропусти сељаке, мислећи да ће искористити сељачки устанак да би заплашили краља и његове саветнике. С развијеним заставама, не наилазећи на отпор, сељаци су ушли у град. Почели су да пале и руше куће најомраженијих лица у народу. Гонили су и убијали краљевске судије које су сматрали за кривце угњетавања народа. Сељаци су проваљивали тамнице и пуштали затворенике на слободу.

Сељаци-устаници су опколили лондонски замак Тауер, у коме се тада налазио краљ Ричард II и тражили да он изађе да с њима преговара. Чим је краљ изишао из Тауера, сељаци су продрли у замак и побили неколико велможа који су се тамо затекли, а међу њима и кентебериског архиепископа.

Захтев сељака. До састанка с краљем дошло је у Мајленду. Сељаци су краљу изнели своје захтеве, који су добили назив мајлендски програм. Мајлендски програм тражио је укидање кметовског система, укидање кулука и увођење једнообразне ниске новчане ренте (4 пенија по акру), слободну трговину по свим градовима и месташцима Енглеске и амнестију за устанике. Краљ је био принуђен да пристане на све сељачке захтеве. Један део сељака поверовао је краљевим обећањима, напустио Лондон и упутио се кућама. Али су многи устаници, особито сиромаси, били незадовољни. Њима је била потребна земља и укидање сурових закона против радника. Ничега од свега тога није било у краљевим обећањима. Знатан део сељака, заједно с Ватом Тејлором и Џоном Булом, остао је у Лондону. Они су тражили да се поново састану с краљем. У то време почела је градска сиротиња у Лондону да се разрачунава са својим понижаватељима и угњетачима. У почетку се народни гнев сручио на странце — Фламанце и Италијане. Фламанци су у Лондону били углавном из редова богатих сукнара који су се иселили за време догађаја у вези са Стогодишњим ратом. Они су у Енглеској отварали велика предузећа у којима су експлоатисали раднике и ситне мајсторе. Италијани су били углавном зеленаши. Али су насиља почела да захватају и енглеске трговце. Енглески богаташи су се уплашили и почели да купе оружане снаге против сељака-устаника и градске сиротиње.

Краљ је био приморан да се поново састане са сељацима. У одреду с којим се краљ састао у Смитфилду преовлаћивали су људи из Кента, који се од других источних грофовија разликовао по томе што у њему готово није ни било кметова. Али је слободно сељаштво те грофовије јако патило од оскудице у земљи. Кентски одред је углавном заступао интересе сељачке сиротиње.

Смитфилдски захтеви знатно се разликују од мајлендских. Сељаци су тражили да се укину сви закони сем винчестерског (тај закон, издат за време Едварда I, гарантовао је личну и имовинску безбедност), да се одузму земље епископима, манастирима и свештеницима и да се поделе парохијанима. Захтевали су да се укину све привилегије сениора и да се сталежи изједначе. Инсистирали су на томе да се сељацима врате општинска права која су присвојили сениори. Међу тим захтевима налази се и укидање кметовског (феудалног) права. То је једина тачка у којој су поновили мајлендски програм.

Али, лондонска буржоазија и феудалци већ су се били припремили за отпор. У време краљевих преговора са сељацима лондонски претседник општине издајнички је убио Вата Тејлора. Велики оружани одред састављен од ритера и богатих грађана дојурио је краљу у помоћ. Сељаци, немајући више свога вођа, устезали су се да ступе у борбу. Давали су им свакојака обећања, обећавали су им да их неће гонити због учествовања у устанку и приволели их да се разиђу кућама.

Угушивање устанка. Сељаци су се разишли у убеђењу да су сви њихови захтеви прихваћени. Решили су да више неће кулучити и сматрали се слободним људима. Али у међувремену су по грофовијама била, у име краља, разаслата наређења да се сви ритери сакупе у Лондону. Ритерски одреди дали су се у потеру за сељацима, који су се делом већ били разишли кућама, и без муке их уништили. Одмах затим су послате краљевске судије у све устаничке области и ови су се свирепо разрачунавали са устаницима. Мноштво сељака било је повешано. По речима летописца, широм целе земље била су подигнута вешала, али на њима није било довољно места за све осуђене. Људи су у масама бежали из села куд су их очи водиле. На тргу у Лондону био је постављен пањ на коме су отсецали главе градској сиротињи која је учествовала у устанку.

Свирепа смртна казна стигла је вође устанка, међу њима и Џона Була. Краљ је разаслао наредбу да сељаци без поговора морају слушати сениоре и испуњавати све оне обавезе које су имали пре устанка.

Тако је угушен сељачки устанак. Он је био уперен против феудализма и тежио је да укине установу кметства. Сељаци су желели да постану слободни поседници земље и да вуку корист од трговине пољопривредним производима. Они су претрпели пораз. О општим узроцима пораза средњовековних устанака већ је говорено у вези са Жакеријем (види гл. XIX). Сељаци, расути по целој земљи, везани за уске локалне интересе, нису умели да се уједине и да раде организовано. Велики део устаника није учествовао у походу на Лондон, већ се ограничио само на борбу са сениорима по својим грофовијама. Сем тога, већ је међу самим сељаштвом почело раслојавање. Интереси богатих сељака и сиротиње нису се подударали. Стога ни у Лондону сељаци нису дејствовали заједно. Један је део напустио Лондон после првог састанка с краљем, оставивши сиромахе на цедилу. Класна свест сељака још је била слаба. Они су мрзели феудалце, а исто тако и краљевске саветнике, јер су их сматрали узрочницима тешких пореза. Али су они веровали да ће се краљ за њих заузети и с поверењем су гледали на његова лажљива обећања. Све је то довело до слома сељачког устанка.

Ипак је устанак Вата Тејлора задао снажан ударац феудализму. Феудални поседници сада су се бојали да сељаке терају на кулук и да им повећавају обавезе. Током XV века готово сви сељаци су преведени на новчане дажбине. Притом су многи од њих откупљивали слободу, тако да је крајем XV века у Енглеској остало врло мало кметова.

Село и град крајем XIV века. Онај који би се откупио кметовске зависности постајао је лично слободан и, ако је хтео, могао је отићи од свог лорда. Али за своју деоницу он је морао да испуњава обавезе према лорду. Сада преовлађује новчана рента, али се ту и тамо сусреће и кулук и продуктна рента. Права сељака на раније кметовске деонице нису уживала заштиту краљевских судова. Као ни ранији кмет, није се ни држалац такве деонице могао жалити суду ако би лорд заузео његову земљу или му повећао обавезе. Такве сељаке, потомке ранијих вилана, називани су копихолдерима, или држаоцима на основу копије (они су као докуменат о поседу имали извод, или »копију«, из протокола месног суда).

Судови праве оштру разлику између копихолдера и фрихолдера (слободних држалаца). Фрихолдери су били фактички сопственици своје земље и лорду су плаћали само мале новчане износе. Богати фрихолдери имали су право да учествују на изборима за парламенат. Копихолдери су били лишени тог права.

У то време долази до велике промене у енглеском занатству и трговини. Почевши од XIV века у Енглеској постиже велике успехе вунарска производња. Занатлије које су се преселиле из Фландрије отварале су у Лондону и по другим местима велике радионице, у којима су израђивале фине тканине. Но још се више раширила израда небојених сељачких тканина. Оне су се много тражиле у Фландрији и у Фиренци. Тамо су куповали необојене енглеске тканине, па их бојили и прерађивали.

Производња небојених тканина вршена је у Енглеској у оквиру домаће радиности. Њом се углавном бавила сеоска сиротиња. Сељаци — кућне занатлије радили су за трговце, који су код њих куповали тканине. Сељаци су ретко имали новаца да купе вуну, и трговци-прекупци давали су им сировине на дуг. Услед тога кућне занатлије су доспевале у пуну зависност од трговаца. Од XIV века Енглеска извози све мање вуне; главни предмет извоза постаје небојена тканина.

До великих промена дошло је и у трговини. Раније су трговци из других земаља долазили у Енглеску по вуну. Сада су се у Енглеској почела стварати трговачка друштва за извоз тканина. Најчувеније међу њима било је друштво »трговаца-авантуриста« које је настало почетком XV века. У XV веку енглески трговачки бродови појавили су се у свим морима Западне Европе.

У Енглеској је почело да се мења читаво друштвено уређење. Прво место у енглеској привреди почело је да добија гајење оваца, производња тканина и поморска трговина. Све је то рушило стари феудални поредак. У XIV и XV веку систем кметства брзо пропада, а на селу и у граду све се више шири најамни рад. У Енглеској почиње да се ствара ново племство. То ново племство не личи на старо, феудално. Оно не живи толико од експлоатације зависног сељаштва колико од експлоатације најамног рада и продаје својих производа. Трговина, цене вуни и житу, ниска најамнина — то су питања која највише интересују ново племство. У редове тог новог племства продиру трговци, који су купили земљопосед, а исто тако и обогаћени кулаци. Новом племству била је потребна јака краљевска власт, која би могла да заштити интересе енглеске трговине и да чврсто држи у потчињености раднике.

Образовање енглеске нације. До XIV века још се не може говорити о једној енглеској нацији у смислу заједничког језика и културе. Аристократија се састојала од Нормандијаца и Француза. Они се нису стопили са Англо-Саксима, говорили су француски и по својој култури били су ближи Французима него Англо-Саксима. Освајачи Енглеске сами су себе називали »Францима«. Летописи још дуго супротстављају »Нормане« »Англима«. На француском или латинском вођена је администрација краљевске курије, писани су закони, састављане хронике. Француска ритерска песма и роман служили су аристократији као разонода. Али, отприлике од XIV века победници и побеђени почињу да се стапају у једну нацију — енглеску.

Главну улогу у образовању енглеске нације играло је унутрашње уједињавање земље, пораст робне производње у земљи, трговачких веза и јачање државног јединства. Главне носиоце нове националне културе претстављају буржоазија и ритери. Те групе, више од свих других повезане с порастом робно-новчане привреде, тежиле су јачању националног јединства. У њиховој средини изграђује се општеенглески књижевни језик. Он је формиран на бази англо-саске граматике под знатним утицајем француског и латинског језика. Буржоазија и ритери, којима је матерњи језик био англо-саски, узели су из језика више класе, књижевности и цркве много израза који су недостајали у народном језику. У XIV веку јавља се низ прозних писаца и песника који пишу на енглеском језику; свето писмо преведено је на енглески језик. У XIV веку пише на енглеском језику један од највећих песника Енглеске, Џофри Чосер.

Чосер и Виклиф су претставници нове буржоаске културе. Сваки се од њих бори у својој области с феудалном идеологијом. Док је Виклиф положио основе буржоаској цркви, Чосер је био један од родоначелника буржоаског реализма у књижевности. Обојица одражавају пораст националне свести младе енглеске буржоазије.

Енглески језик тек постепено потискује латински и француски језик из суда и парламента. До краја XV века парламентарни акти писани су на француском. Латински остаје језик цркве и науке. Али говорни језик свих класа друштва и језик књижевности постаје енглески.

Ново и старо племство. Ново племство се формира углавном у средини оног слоја који је раније означаван именом »ритерство«. Тај слој одавно, још од времена Хенриха II, почиње да губи свој војнички карактер. То су земљопоседници, сеоске газде. Не узимају ови сви ритерску титулу. Обично их називају »џентелменима« (племенитима); скупно име за читав слој средњих и малих поседника је џентрија. Понекад их још називају »есквајерима« или »сквајерима« (што дословно значи »штитоноша«); тако су називали лице које је имало право на ритерску титулу, али је још није добило. Распадање старих феудалних односа и рађање нових, капиталистичких, врши се најбрже у овој средини. Али крајем XIV века »ново племство« још није постало крупна политичка сила. »Барони«, феудални великаши, задржавају руководећи положај у животу енглеске државе. Ми шта више можемо говорити о »феудалној реакцији« у политичком животу Енглеске, реакцији која је почела крајем XIV века. Једновремено с постепеним изумирањем феудализма, с порастом енглеске индустрије и занатства, изграђивањем новог племства политички живот Енглеске као да добија црте које потсећају на XII век, на епоху Стевана и Матилде. Бесконачни феудални ратови и размирице, борба за престо међу феудалним кликама — то су карактеристичне црте политичког живота Енглеске од краја XIV до краја XV века.

Самовоља феудалаца крајем XIV в. Феудални великаши окружују се великим пратњама најамника, које углавном врбују међу пропалим племством. Они добијају униформу (»ливреја«) с грбом барона — отуда назив тих војних пратњи »ливреје«. У Енглеској почињу да господаре групе феудалаца, међусобно повезане родбинским везама — читави феудални кланови. Велике феудалце окружују мали рођаци и суседи који од њих зависе. Феудалац са својим »ливрејом«, са својим сродницима и клијентима, не боји се ни краља, ни његових судова ни чиновника. Он напада на суседе, заузима њихову земљу, а његова пратња понекад пљачка на друмовима и упушта се у праве битке с властима и с државном војском. Избори за парламенат врше се под непосредним притиском тих банди које гласају по наређењу свог лорда и утерују страх у кости свим осталим бирачима. Доњи дом доспева у руке баронских експонената. Барони су долазили у парламенат с наоружаним пратњама. Када је било забрањено да се у парламенат уноси оружје, они су долазили с тојагама. Парламенат је 1426 г. добио назив »батински парламенат«. Када су забрањене тојаге, они су крили под плаштевима камење и оловне тегове.

Ово васкрсавање феудалне анархије стоји у вези са опадањем феудалне привреде. У то време када се ново племство прилагођавало новим условима производње и све више пребацивало на колосек капиталистичке експлоатације, привреда крупних феудалаца, који су живели првенствено од феудалне ренте, преживљавала је оштру кризу. Покушај феудалаца да повећају феудалну ренту и нарочито кулук није био крунисан успехом. Он је крајње озлоједио сељаке и био један од узрока који су изазвали устанак 1381 г. Без обзира на то што је устанак био угушен, на њега је дуго сачувана успомена, и лордови се нису усуђивали да понове своје покушаје. У већини случајева они престају да воде своје властелинско газдинство и дају властелинску земљу у аренду. Арендатори властелинске земље били су углавном обогаћени сељаци. Ликвидација властелинског газдинства дала је знатан потстицај за раслојавање сељака и пораст богатог горњег слоја у њему. Али у исто време она је имала и врло важних последица за феудалце.

Ликвидирајући своје властелинско газдинство, феудалац је губио сваку везу с тржиштем и није имао могућности да из трговине извлачи профит. У исто време сељачке ренте су биле фиксиране. Феудалац се претвара у простог уживаоца ренте, али су на том путу његове могућности биле веома ограничене. И зато феудалац усмерава своје жеље у правцу паразитске експлоатације државног апарата као средства за повећање својих прихода. Главни задатак феудалних клика постаје борба за власт, борба за стицање краљевске круне или утицаја на краљевском двору како би се пљачкала државна каса. Други извор прихода постаје војничка пљачка, ратни плен па чак и једноставно пљачкање на друмовима. У епохи општег успона привредног живота Енглеске феудалци су се опет претворили у опасне пљачкаше, подивљали су и својом крвавом борбом за плен наносили огромну штету интересима оних класа које сада све више избијају у први ред у привредном животу земље.

Ланкастерска династија. 1399 г., на иницијативу барона са севера, Ричард II је био збачен. Барони су притом искористили крајњу озлојеђеност разних слојева енглеског друштва, изазвану рђавом владавином Ричарда II. Они су на краљевски престо поставили Хенриха Ланкастера под именом Хенриха IV.

Стогодишњи рат с Француском стишао се од времена Ричарда II. Ратне операције обновљене су с новом снагом за време другог краља из ланкастерске династије, Хенриха V (1413—1422 г.). Газдовање феудалаца, тешки порези, гоњења јеретика, као средство угушивања антифеудалних покрета, довели су на почетку владе Хенриха V до дубоких народних немира који су захватили читаву земљу.

Да би одвратио пажњу народа од унутрашњих нереда, добио оправдани изговор за нове финансиске захтеве и задовољио феудалце који су били жељни рата и плена, Хенрих је пожурио да обнови рат с Француском. Околности су за то биле повољне. Борба бургундаца и армањака достигла је крајњу жестину; бургундски војвода ступио је у савез са Енглезима. Хенрих V показао је сјајне војничке способности. 1415 г. он се искрцао у Француској и с малим снагама потукао Французе код Азенкура. Ускоро је завладао читавим севером Француске и заузео Париз (види гл. XX). У јеку својих успеха Хенрих се изненада разболео и умро (1422 г.).

Хенрих VI. Круна је припала његовом сину Хенриху VI (1422—1461 г.), који у то време није имао ни годину дана. Око престола је заметнута борба најкрупнијих феудалаца Енглеске за утицај и власт. Међутим, сјајно започети рат у Француској узимао је за Енглезе све гори обрт. Страшна пустошења којима су Енглези изложили несрећну земљу изазвала су општи револт против освајача. Племство, буржоазија и сељаштво збили су се око краља Карла VII. Бургундски војвода, који је својим савезом толико олакшао Енглезима њихове прве успехе, раскинуо је савез са Енглеском због енглеских покушаја да заузму Низоземску и ступио у савез с Карлом VII. Енглези су трпели неуспех за неуспехом. Борба феудалних клика на двору још је више погоршала ствар. Енглези су мало помало изгубили све што су освојили у Француској. По свршетку Стогодишњег рата (1453 г.) остао им је у рукама једино Кале.

Док су ратни успеси Хенриха V привремено задржавали народно незадовољство, безобзирно господарење феудалаца, прекомерно повишавање пореза, пљачкање државне касе и срамни неуспеси у Француској за време његовог наследника изазивали су све веће роптање. Ритери, буржоазија и горњи слој сељака желели су јаку власт која би учинила крај феудалној анархији.

Насупрот ланкастерској династији, за чије су владавине безобзирно господарили феудалци, ритери и грађани почели су да подржавају претставнике јоршке династије, крупне земљопоседнике у Енглеској. Далеки рођак краљевског рода војвода Ричард Јоршки био је популаран као способан војсковођа, који је једно време поправио положај Енглеза у Француској. Широки енглески кругови објашњавали су све војне неуспехе његовим опозивањем, до кога је дошло због интрига његових противника на двору. Опште незадовољство довело је до устанка који је захватио југ Енглеске. Центар устанка постала је грофовија Кент.

Устанак Џека Кеда. Устанак, коме је стао на чело Џек Кед, искусан војник, добио је организован карактер. Парохије су слале оружане одреде; у неким местима власти су скупљале народну војску формалним наредбама. Основну масу устаника чинили су сељаци, али им се придружило и много ритера. Међу њиховим присталицама било је и неколико барона. На челу армије од 20 хиљада људи Џек Кед је кренуо на Лондон. Кед је имао манифест који је садржавао низ тужби и захтева. Кедов манифест протестовао је против тешких пореза и глоба, против изнуђивања од стране краљевских чиновника, особито при убирању пореза, против незаконитог притиска на изборе и низа других злоупотреба, а исто тако и против неуспешног вођења рата у Француској. Манифест је тражио да се уклоне сва та зла, да се краљу врате краљевски поседи које су разнели феудалци, да се уклоне рђави саветници и да се на власт позове војвода јоршки. Све су то били политички захтеви. Само је један захтев имао социјални карактер — захтев да се укине »радничко законодавство«. Преовлађивање политичких захтева и њихов умерени карактер показују да је руководећу улогу на том стадију покрета узео горњи друштвени слој устаника, ритери, који су настојали да истакну програм у коме би се на неки начин могли сложити сви друштвени слојеви који су учествовали у устанку. Основна маса сељака и нарочито сељачки горњи слој могли су се у прво време задовољити тим програмом, јер се феудална експлоатација није појављивала у то време толико у облику непосредног повећавања феудалне ренте колико у облику искоришћавања државног пореског апарата да би феудалне клике опљачкале народ. Зато је политичка реформа била најважнија и за сељаштво. Устанак уперен против крупних феудалаца имао је у почетку знатног успеха. Владине војне снаге показале су се несигурне; устаници су стигли до престонице која им је отворила капије. Џек Кед је предао суду и погубљењу у народу најомраженије краљевске саветнике које су успели да ухвате у Лондону. Али, споразум с лондонском буржоазијом није трајао дуго. Као и у време Вата Тејлора, лондонска је сиротиња устала против својих угњетача и заједно са сељацима почела да пљачка куће и радње богатих трговаца и градских власти. Тада се лондонска буржоазија, на челу с претседником општине, латила оружја и уз помоћ тауерског гарнизона потисла устанике из града. Кедов покушај да се силом врати у Лондон није успео; устаници су неодлучно стајали пред престоницом. Тада су кентербериски архиепископ и други црквени прелати иступили као посредници. У име краља и његовог већа обећали су устаницима пуну амнестију ако се одмах разиђу. Кед, видећи да се његове присталице колебају, распустио је своје одреде, после чега је влада одмах укинула амнестију. Кед је био ухваћен и погубљен, а по читавом Кенту су била подигнута вешала. Појединачни покушаји устанка у другим грофовијама брзо су били угушени.

Рат Црвене и Беле руже. Пораз Кедовог устанка и класни сукоби који су настали у време тог устанка приморали су буржоазију и ново племство да напусте наду у широки народни покрет, као у средство борбе против владавине феудалаца. Сада они полажу све своје наде у јоршког војводу и промену династије. Војвода се поред тога ослањао на феудалце који су с њим били у родбинским везама као и на феудалне групе које су биле потиснуте с власти и утицаја на двору. Обе стране почеле су се припремати за оружани сукоб. 1455 г. дошло је до прве битке између присталица јоршке династије и феудалаца који су држали у својим рукама власт под Хенрихом VI Ланкастером. То је био почетак дугог грађанског рата, који је у историји добио назив »рата Црвене и Беле руже«: у грбу Ланкастера била је црвена, а у грбу Јорка — бела ружа. Земља се поделила на присталице црвене и присталице беле руже. Уз Ланкастере је стала већина крупних феудалаца, нарочито феудалци севера који су се навикли на политичку самосталност и који су имали велике оружане снаге. Уз Јорке је био један део крупних феудалаца економски развијенијег југа, а исто тако већина »новог племства« и буржоазије који су тежили завођењу јаке краљевске власти. Уосталом, за многе феудалце тај је рат био само изговор за пљачку, разбојништво и јачање своје политичке самосталности. Они су прелазили с једне стране на другу према томе каква им се где корист указивала, према личним везама или завадама. Крај Стогодишњег рата ојачао је војне одреде феудалаца попуњаване најамницима који су остали без посла. Рат двеју ружа било је време највећег пировања феудалне својевоље и безакоња.

Војвода Ричард Јоршки изгубио је главу после пораза код Векфилда. На чело јоркиста стао је његов. син Едвард, деветнаестогодишњи младић, који је показао способности изванредног војсковође. 1461 г. он је заузео Лондон. Лордови који су били с њим прогласили су га за краља, а грађани су с радошћу подржавали тај избор. Уз помоћ ритера и богатог сељаштва на југу Енглеске Едвард је нанео одлучан пораз присталицама Ланкастера, завршивши га страшним покољем побеђених. Едвард је био крунисан у Вестминстеру.

Династија Јорка. Ступањем на престо Едварда IV (1461—1483) рат ружа није завршен. Ратне акције су обновљене. Ланкастери су претрпели нов пораз, многи барони-ланкастерци су погинули на губилишту, а њихова имања била конфискована. Али, Едвард није имао поверења ни у бароне-јоркисте и настојао је да створи нову аристократију, привлачећи к себи људе из редова средњих ритера и делећи им титуле и поседе.

Друга половина владе Едварда IV протекла је без нових феудалних метежа. Али моћ феудалаца још ни издалека није била скршена. Едвард IV неповерљиво се односио према парламенту, јер су се избори за парламенат још налазили под утицајем феудалне аристократије. Он је настојао да по могућности прође без парламента, и нарочито није хтео да од њега зависи у финансиском погледу. Он је више волео да прибегава »добровољним поклонима«, такозваним »беневоленцијама«. Њихова добровољност била је врло сумњива, али богата буржоазија није одбијала краља, јер јој је чврста власт гарантовала да се неће вратити феудална анархија. Едвард је прибегао и принудним зајмовима. У краљевим рукама налазио се важан извор прихода — земља конфискована од феудалаца. Сем тога, он је приморао парламенат да му изгласа доживотно право на убирање царина. Краљ се није устручавао ни да сам учествује у трговачким пословима. Краљевски бродови возили су калај, вуну и платно у луке Средоземног Мора. 1475 г. Едвард је напао Француску, али се Луј XI откупио једнократном сумом и годишњом пензијом енглеском краљу. Сем тога, Едвард се бавио и кварењем новца, што су енглески краљеви дотада избегавали. Све је то стављало на расположење Едварду знатна средства, чинило излишним сазивање парламента и ослобађало краљу руке у питањима управе и законодавства. Влада Едварда IV већ припрема еру енглеског апсолутизма.

После смрти Едварда IV на престо је ступио његов дванаестогодишњи син Едвард V. Његов регент или »протектор« постао је његов ујак Ричард Глостерски. Ричард је затворио у Тауер малолетног краља заједно с његовим братом и себе прогласио за краља под именом Ричарда III. Деца су ускоро по наређењу ујака била убијена. Барони су искористили овај дворски преврат за нови устанак. Они су истакли свог кандидата за престо — Хенриха Тјудора, наследника Ланкастерске куће. Уз њега су били и ланкастерци и многи јоркистички барони, незадовољни строгом политиком Ричарда III. 22 августа 1485 г. дошло је до одлучне битке код Босворта између Ричардове и Хенрихове војске, а она се завршила потпуним краљевим поразом и његовом погибијом. За краља Енглеске био је проглашен Хенрих Тјудор. Он се ускоро оженио кћерком Едварда IV, Јелисаветом, наследницом јоршке куће. У свом грбу сјединио је црвену и белу ружу.

Хенриха Тјудора, оснивача нове династије Тјудора, довели су на престо барони ланкастерске и делом јоршке странке. Али је он наставио политику коју је водио Едвард IV — политику доследне борбе с политичком самосталношћу барона и јачања краљевске власти. Њему је било утолико лакше да спроводи ту политику што је рат ружа упропастио знатан део феудалне аристократије и подрио њену економску моћ.

Економски развитак Енглеске у XV веку. Без обзира на све политичке раздоре и ратне неуспехе, економски развитак Енглеске у XV веку ишао је брзим корацима напред. Разуме се, феудални нереди тешко су се одразили на народној привреди, а ратни неуспеси неповољно су утицали на енглеско занатство и трговину. Ипак у XV веку запажамо у Енглеској општи пораст производних снага и дубоки друштвени преображај.

У пољопривреди у другој половини XV века готово ишчезава кулук. Копихолдер плаћа новчану ренту. Ритер и сељак-кулак воде своје газдинство помоћу најамних радника. Диференцијација сељаштва и одвајање сеоског лумпенпролетаријата тече брзим темпом. .

У XV в. аренда у пољопривреди почиње да игра све већу улогу. Ликвидација домена на земљи крупних феудалаца створила је за њу нарочито повољне услове. Друга карактеристична појава на енглеском селу постаје прелажење једног дела обогаћених кулака, који су накуповали знатне деонице земље, у редове племства. Често стичу земљу и трговци, зеленаши, занатлије тежећи не само да уносно уложе свој новац, већ да стекну и политички утицај који је био везан с поседовањем земље. Истребљењем феудалне аристократије у Рату двеју ружа појачано је стицање земље од стране буржоазије. Редови »новог племства« брзо расту у XV веку, особито у његовој другој половини. Продаја и куповина земље доводи до појаве посредника и до шпекулације земљом. Цена земље скаче. Потрошивши знатне суме новца да би дошли до земље, нови земљопоседници настоје да из ње извуку што већи профит. Једна од препрека томе било је старо феудално сељаштво — копихолдери, који су плаћали утврђене новчане ренте. »Ново племство« настоји да се ослободи сељака-копихолдера, да би га заменило фармером чија се аренда могла повећавати према уносности пољопривреде. Често се сељачке деонице претварају у широке пашњаке за овце. За време јоршке династије већ почиње процес »ограђивања«.

Племство које је реорганизовало своје газдинство на новим основама, нови земљопоседници и горњи слој богатог сељаштва били су заинтересовани за јаку краљевску власт.

До крупне промене долази у области занатства. XIV н XV век били су доба преустројства градских еснафа. Особито у XV веку видимо оштро раслојавање у еснафу, отежавање уласка у редове мајстора, претварање калфи у сталне најамне раднике. Уједно с тим почињу да настају и савези калфи. Низ малих еснафских мајстора фактички губи своју самосталност па је приморан да ради за крупне мајсторе и трговце. У градском се занатству све више заоштрава класна борба. Градска управа се затвара у узак круг, усретсређује у рукама еснафских врхова. У борби за обуздавање и потчињавање претпролетаријата још неојачалој градској буржоазији такође је била потребна подршка јаке централне власти.

Али главна линија развитка енглеског занатства текла је мимо градова. Нова форма занатске организације — мануфактура — изграђује се на селу. Град са својим еснафским ограничењима и монополима не претставља за њу повољну основицу. Маса сеоских кућних занатлија све се више потчињава богатим трговцима-мануфактуристима. Ту се стварају првобитни облици капиталистичке експлоатације, којој је била потребна енергична државна подршка.

За владе Едварда IV био је предузет низ мера да се пружи подршка енглеској вунарској производњи. Забрањује се извоз вуне, брзо се повећава извоз тканина. 1422 г. трговци ханзе извезли су из Лондона 4.464 трубе (пече) сукна, а 1500 г. већ 21.289. Сем тога, и енглески трговци почињу да извозе тканине. Напред је било речи о постанку друштва трговаца-авантуриста. Енглеска све више прелази на активну трговину, на освајање нових тржишта. У XV веку ствара се код енглеских трговаца чврсто убеђење да моћ Енглеске лежи на мору. 1436 г. појавио се »Памфлет о енглеској политици«, у коме се заступала мисао да је сама природа предодредила Енглееку за поморску трговину и господарење морем; моћ Енглеске и енглеска трговина међусобно су повезани.

Настанак и стварање енглеске трговачке флоте пада у доба Едварда III. Већ тада је био издат први »Навигациони акт« (1369 г.), којим се наређивало енглеским трговцима да се за превоз своје робе служе енглеским а не страним бродовима. Слични су закони издавани за време Едварда IV.

Енглеској спољној политици сада су у знатној мери давали правац интереси енглеске трговине. Јака централна власт, способна да води чврсту политику, била је потребна енглеском трговцу, који је освајао нова тржишта.

Тако је припреман нови период у енглеској историји — период апсолутизма, чије цветање пада у време династије Тјудора (1485—1603 г.).


ЛИТЕРАТУРА


I. Класици марксизма-лењинизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 49—62, 68—73, 304—309, 316—345, 401-407) и т. III (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VII, стр. 3—15). — Маркс, Капитал т. I, гл. VIII, XXIII, XXIV. — Маркс, Капитал, т. III, гл. XLVII. — Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део I. — Енгелс, Војска, Дела, т. XI, део 2, стр. 387—390. — Ј. В. Стаљин, Разговор с немачким писцем Емилом Лудвигом, Чланци и говори, 1934.

II. Извори. Социјална историја Средњег века, у ред. Косминског и Удаљцова, т. II, 1927, стр. 57—223. — Енглеско село у XIII и XIV веку, зборник грађе, у ред. Косминског и Петрушевског, 1935. — Хрестоматија за западноевропску књижевност. Средњи век (IX—XV в.), у ред. Шорове, 1938, стр. 519—554.

III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 393—424. — Грин, Историја енглеског народа, т. I, 1891. — Петрушевски, Устанак Вата Тејлора, разна издања. — Оман, Велики сељачки устанак у Енглеској, Москва 1907. — Кенингем, Пораст енглеског занатства и трговине, 1904. — Ешли, Економска историја Енглеске, Москва 1897. — Роџерс, Историја рада и најамнине у Енглеској од XIII до XIX века, Петроград 1899. — Друштвени живот Енглеске, у ред. Трајла, т. II, 1897. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 52; т. IV, § 73, 78.


  1. Ордонансом се називао краљевски указ, статутом се називао закон, који би потврдио краљ на предлог парламента.
  2. Маркс, Капитал, т. 1, издање »Културе«, Београд 1947, стр. 624.
  3. На истом месту, стр. 625.