Историја Срба, Хрвата и Словенаца 3
| ←< 2. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
4. глава >→ |
Положај српскога народа.
Кад су српска, хрватска и словеначка племена у VII веку населила земље у којима и данас станују, велике политичке, националне и економске промене и револуције, које су вековима пре тога потресале Европу, биле су у главном завршене. У целој Европи настао је нов живот, са новим народима и новим државама.
Културно човечанство било је и у то доба, као и у старом веку, груписано око Средоземнога мора, и подељено на два културна, политичка и економска света, — источни и западни. Та два света разликовала су се увек јако међу собом. На истоку је друга природа, тамо су друге прилике, друкчији су тамо људи, друкчији начин живота, друкчији је поглед на свет, него на западу. Због тога у историји човечанства постоје од увек два разна човека, два посебна света, источни и западни. Сваки од та два света живео је од увек својим посебним животом, имао је своје посебне навике, идеје и циљеве. Разлике између та два света тако су велике и дубоке, да их је немогуће уклонити и сасвим изгладити. Чак ни два тако силна организма као што је била Римска империја и католичка црква, нису могли успети да изгладе те разлике. Оба та политичка, религиозна и културна организма радила су вековима, и свесно и несвесно, на томе, да изгладе разлике између истока и запада, али без икаквог успеха. Увек су исток и запад били и остали два разна посебна света.
Римска империја, тај најснажнији државни организам у историји човечанства, радила је, и помоћу своје савршене администрације и својом војском и трговином и својом цивилизацијом, да изглади разлике које су постојале између њених провинција на истоку и на западу, па да све покрајине и народе веже у једну јединствену државу, и да источни свет и источну цивилизацију стопи са западом. Али сав напоран рад од неколико векова у томе правцу био је узалудан. Источни свет живео је и даље и у границама Римске империје, својим посебним животом. А кад римска централна власт није више имала снаге да држи у целини све земље Римске империје, онда се исток одвојио и образовао је своју посебну државу, Византију. Ма да се та нова држава сматрала за део старе Римске империје, ипак је то била друга, нова држава, са другим језиком, са другом цивилизацијом, са другим погледима на политички и државни живот, са другим менталитетом. То у ствари није био део римске државе, како се сматрало, то је била друга, сасвим нова држава. Исток је на њу ударио печат своје посебне концепције и своје посебне цивилизације.
Исти је случај био и са хришћанском црквом. После дугих перипетија и великих криза, показали су се сви покушаји да се изведе и одржи јединство хришћанске цркве, безуспешним, и хришћанска је црква остала подељена на источну и западну. Исток и запад није се дакле могао сложити ни у религиозним питањима, исто онако, као што се није могао сложити ни у државним ни у политичким.
Природно је да су та два света, источни и западни, готово стално били у сукобу и у борби. Борба се међу њима увек водила наравно на границама сфере њихових утицаја. Судбина је хтела да се српски народ населио баш на тој граници, на граници два света, две културе, две економске и верске области, дакле у земљама, где су због тога противности увек биле необично испољене и необично заоштрене, и где се увек водила огорчена борба за проширење утицаја и сфере интереса. Представници истока и запада мењали су се у току историје, али је зона, у којој се водила борба о превласт остала, за незнатним узузетком, увек иста. Та зона обухватала је у главноме земље, које је населио српски народ.
Када је велики римски државник Јулије Цезар дошао до уверења, да се римском државом, која је заузимала све земље од Британије до Еуфрата и Тигра, не може владати из једног средишта, па када је због тога хтео да је подели на две велике административне целине, он је линију, која ће државу поделити у два дела, повукао од Београда на Скадар, дакле право средином земаља у којима станује српски народ. Што је при доцнијим, доста честим, поделама Римске империје увек задржана готово иста та граница, показује, да граница Јулија Цезара није била ни случајна ни произвољна. И када је 395 год. римска држава дефинитивно подељена на источну и западну, граница је међу њима повучена од Колубаре на Бојану; земље западно од те линије потпале су под западно царство, земље источно од ње под источно царство, Византију.
Факт да се српски народ населио на граници истока и запада, био је од пресудног значаја и утицаја на цео његов живот и развитак. Од првога дана свога живота у новој отаџбини, српски је народ био изложен утицајима и нападајима источних и западних, политичких, државних, верских и економских, фактора. Због тога је он стално био у врло тешком положају. Фактори са обе стране хтели су да прошире сферу свог утицаја што даље. Да се то постигне, требало је политички, верски и економно покорити српски народ. У тако тешком положају, српски је народ истина увек примао и са истока и са запада оно, што је налазио да је добро и што му је требало, али је увек енергично бранио своју политичку и економску независност, и према истоку и према западу. Он је узимао елементе цивилизације и елементе материјалне културе и са истока (из Византије, Сирије итд.), и са запада (из Рима, Италије, Млетака, Француске итд.), али се у исти мах енергично борио, и против хегемоније византиске, и против претензија цариградског патријархата, и против превласти Римске Курије и против млетачког империјализма, и против турског ропства, и против продирања Аустро-Угарске на Балкан.
Утицаји истока и запада на српски народ, и позитивни и негативни, јасно се огледају у целој прошлости његовој, а оцртавају се и у његовом карактеру. Тежња истока и запада да покори српски народ и борба његова на обе стране за слободу, то је укратко цела његова историја. Продирање германства и последњи стадиум борбе Аустро-Угарске против Србије и српског народа, са тежњом да се уништи и покори Србија, иста је борба која се на томе земљишту у прошлости водила већ више пута. Иста је била ситуација за српски народ у IX и X веку, када је Бугарска хтела да уништи Србију, и у X и XI, када је Византија желела да покори Србе, и кад су Мађари од X века нападали на Босну и Моравску долину, и кад је Млетачка Република од XI века силом хтела да заузме Јадранско Приморје, и кад су у XIV веку Турци почели освајати земље и државе на Балкану.
Комбиновани утицаји и нападаји источних и западних сила били су главни узрок због чега никада није могло доћи до уједињења српског народа у једну државу.
Али би погрешно било мислити, да је двојни утицај истока и запада имао увек само рђавих последица по српски народ. На против, географски положај српскога народа имао је и својих добрих страна, и доносио је и позитивних резултата. У сталном непосредном контакту и са истоком и са западом, српски је народ могао увек лако примати и културне и економске продукте и са једне и са друге стране, а исто тако и слати продукте својих богатих земаља у оба правца. Сем тога, стална борба за опстанак и слободу развијала је код Срба енергију, издржљивост и љубав према народу и слободној отаџбини, а те су се особине стално снажиле у непрестаној економској, политичкој и културној борби против превласти источних и западних сила.