Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca 3

ISTORIJA SRBA, HRVATA I SLOVENACA
Pisac: Stanoje Stanojević


III.
Položaj srpskoga naroda.

Kad su srpska, hrvatska i slovenačka plemena u VII veku naselila zemlje u kojima i danas stanuju, velike političke, nacionalne i ekonomske promene i revolucije, koje su vekovima pre toga potresale Evropu, bile su u glavnom završene. U celoj Evropi nastao je nov život, sa novim narodima i novim državama.

Kulturno čovečanstvo bilo je i u to doba, kao i u starom veku, grupisano oko Sredozemnoga mora, i podeljeno na dva kulturna, politička i ekonomska sveta, — istočni i zapadni. Ta dva sveta razlikovala su se uvek jako među sobom. Na istoku je druga priroda, tamo su druge prilike, drukčiji su tamo ljudi, drukčiji način života, drukčiji je pogled na svet, nego na zapadu. Zbog toga u istoriji čovečanstva postoje od uvek dva razna čoveka, dva posebna sveta, istočni i zapadni. Svaki od ta dva sveta živeo je od uvek svojim posebnim životom, imao je svoje posebne navike, ideje i ciljeve. Razlike između ta dva sveta tako su velike i duboke, da ih je nemoguće ukloniti i sasvim izgladiti. Čak ni dva tako silna organizma kao što je bila Rimska imperija i katolička crkva, nisu mogli uspeti da izglade te razlike. Oba ta politička, religiozna i kulturna organizma radila su vekovima, i svesno i nesvesno, na tome, da izglade razlike između istoka i zapada, ali bez ikakvog uspeha. Uvek su istok i zapad bili i ostali dva razna posebna sveta.

Rimska imperija, taj najsnažniji državni organizam u istoriji čovečanstva, radila je, i pomoću svoje savršene administracije i svojom vojskom i trgovinom i svojom civilizacijom, da izgladi razlike koje su postojale između njenih provincija na istoku i na zapadu, pa da sve pokrajine i narode veže u jednu jedinstvenu državu, i da istočni svet i istočnu civilizaciju stopi sa zapadom. Ali sav naporan rad od nekoliko vekova u tome pravcu bio je uzaludan. Istočni svet živeo je i dalje i u granicama Rimske imperije, svojim posebnim životom. A kad rimska centralna vlast nije više imala snage da drži u celini sve zemlje Rimske imperije, onda se istok odvojio i obrazovao je svoju posebnu državu, Vizantiju. Ma da se ta nova država smatrala za deo stare Rimske imperije, ipak je to bila druga, nova država, sa drugim jezikom, sa drugom civilizacijom, sa drugim pogledima na politički i državni život, sa drugim mentalitetom. To u stvari nije bio deo rimske države, kako se smatralo, to je bila druga, sasvim nova država. Istok je na nju udario pečat svoje posebne koncepcije i svoje posebne civilizacije.

Isti je slučaj bio i sa hrišćanskom crkvom. Posle dugih peripetija i velikih kriza, pokazali su se svi pokušaji da se izvede i održi jedinstvo hrišćanske crkve, bezuspešnim, i hrišćanska je crkva ostala podeljena na istočnu i zapadnu. Istok i zapad nije se dakle mogao složiti ni u religioznim pitanjima, isto onako, kao što se nije mogao složiti ni u državnim ni u političkim.

Prirodno je da su ta dva sveta, istočni i zapadni, gotovo stalno bili u sukobu i u borbi. Borba se među njima uvek vodila naravno na granicama sfere njihovih uticaja. Sudbina je htela da se srpski narod naselio baš na toj granici, na granici dva sveta, dve kulture, dve ekonomske i verske oblasti, dakle u zemljama, gde su zbog toga protivnosti uvek bile neobično ispoljene i neobično zaoštrene, i gde se uvek vodila ogorčena borba za proširenje uticaja i sfere interesa. Predstavnici istoka i zapada menjali su se u toku istorije, ali je zona, u kojoj se vodila borba o prevlast ostala, za neznatnim uzuzetkom, uvek ista. Ta zona obuhvatala je u glavnome zemlje, koje je naselio srpski narod.

Kada je veliki rimski državnik Julije Cezar došao do uverenja, da se rimskom državom, koja je zauzimala sve zemlje od Britanije do Eufrata i Tigra, ne može vladati iz jednog središta, pa kada je zbog toga hteo da je podeli na dve velike administrativne celine, on je liniju, koja će državu podeliti u dva dela, povukao od Beograda na Skadar, dakle pravo sredinom zemalja u kojima stanuje srpski narod. Što je pri docnijim, dosta čestim, podelama Rimske imperije uvek zadržana gotovo ista ta granica, pokazuje, da granica Julija Cezara nije bila ni slučajna ni proizvoljna. I kada je 395 god. rimska država definitivno podeljena na istočnu i zapadnu, granica je među njima povučena od Kolubare na Bojanu; zemlje zapadno od te linije potpale su pod zapadno carstvo, zemlje istočno od nje pod istočno carstvo, Vizantiju.

Fakt da se srpski narod naselio na granici istoka i zapada, bio je od presudnog značaja i uticaja na ceo njegov život i razvitak. Od prvoga dana svoga života u novoj otadžbini, srpski je narod bio izložen uticajima i napadajima istočnih i zapadnih, političkih, državnih, verskih i ekonomskih, faktora. Zbog toga je on stalno bio u vrlo teškom položaju. Faktori sa obe strane hteli su da prošire sferu svog uticaja što dalje. Da se to postigne, trebalo je politički, verski i ekonomno pokoriti srpski narod. U tako teškom položaju, srpski je narod istina uvek primao i sa istoka i sa zapada ono, što je nalazio da je dobro i što mu je trebalo, ali je uvek energično branio svoju političku i ekonomsku nezavisnost, i prema istoku i prema zapadu. On je uzimao elemente civilizacije i elemente materijalne kulture i sa istoka (iz Vizantije, Sirije itd.), i sa zapada (iz Rima, Italije, Mletaka, Francuske itd.), ali se u isti mah energično borio, i protiv hegemonije vizantiske, i protiv pretenzija carigradskog patrijarhata, i protiv prevlasti Rimske Kurije i protiv mletačkog imperijalizma, i protiv turskog ropstva, i protiv prodiranja Austro-Ugarske na Balkan.

Uticaji istoka i zapada na srpski narod, i pozitivni i negativni, jasno se ogledaju u celoj prošlosti njegovoj, a ocrtavaju se i u njegovom karakteru. Težnja istoka i zapada da pokori srpski narod i borba njegova na obe strane za slobodu, to je ukratko cela njegova istorija. Prodiranje germanstva i poslednji stadium borbe Austro-Ugarske protiv Srbije i srpskog naroda, sa težnjom da se uništi i pokori Srbija, ista je borba koja se na tome zemljištu u prošlosti vodila već više puta. Ista je bila situacija za srpski narod u IX i X veku, kada je Bugarska htela da uništi Srbiju, i u X i XI, kada je Vizantija želela da pokori Srbe, i kad su Mađari od X veka napadali na Bosnu i Moravsku dolinu, i kad je Mletačka Republika od XI veka silom htela da zauzme Jadransko Primorje, i kad su u XIV veku Turci počeli osvajati zemlje i države na Balkanu.

Kombinovani uticaji i napadaji istočnih i zapadnih sila bili su glavni uzrok zbog čega nikada nije moglo doći do ujedinjenja srpskog naroda u jednu državu.

Ali bi pogrešno bilo misliti, da je dvojni uticaj istoka i zapada imao uvek samo rđavih posledica po srpski narod. Na protiv, geografski položaj srpskoga naroda imao je i svojih dobrih strana, i donosio je i pozitivnih rezultata. U stalnom neposrednom kontaktu i sa istokom i sa zapadom, srpski je narod mogao uvek lako primati i kulturne i ekonomske produkte i sa jedne i sa druge strane, a isto tako i slati produkte svojih bogatih zemalja u oba pravca. Sem toga, stalna borba za opstanak i slobodu razvijala je kod Srba energiju, izdržljivost i ljubav prema narodu i slobodnoj otadžbini, a te su se osobine stalno snažile u neprestanoj ekonomskoj, političkoj i kulturnoj borbi protiv prevlasti istočnih i zapadnih sila.