Историја Срба, Хрвата и Словенаца 2

ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
Писац: Станоје Станојевић


II.
Порекло и сеоба Срба, Хрвата и Словенаца.

Пре него што су дошла на Балканско Полуострво српска, хрватска и словеначка племена становала су у крајевима око Висле и Дњепра, и сачињавала су једну етничку целину. Та су племена остала у заједници још доста времена и после почетка расељавања појединих словенских племена из старе заједничке отаџбине.

Када су се српска, хрватска и словеначка племена, за време сеобе народа, под притиском спољњих и унутрашњих догађаја и прилика, почела кретати из својих станишта, она су и даље остала у заједници и заједно су се померала и селила на запад, југ и југо-запад.

Почетак померања и сеобе српских, хрватских и словеначких племена пада у V век, у доба хунске власти у источној Европи. То се померање наставило у другој половини V и првој половини VI века, у доба кад су, после пропасти Хуна, Гепиди завладали земљама у басену средњега Дунава, а знатно је појачано у другој половини VI века, кад су Авари основали (567 год.) своју државу у земљама, којима су дотле владали Гепиди. Авари су том приликом завладали оним српско-хрватско-словеначким племенима, која су у то доба већ допрла била до Дунава и налазила се у гепидској држави. Али су и остали делови тих племена дошли ускоро после тога са и за Аварима у басен средњега Дунава. Тако су српска, хрватска и словеначка племена крајем VI века становала под влашћу Авара у густим масама на северним границама Балканског Полуострва, у басену средњега Дунава. Одатле су, као што је поменуто, Авари ишли у пљачку у Приморје и у Моравско-вардарску долину. У тим пљачкачким походима учествовала су увек и српско-хрватско-словеначка племена.

Почетком VII века, када је Византија, због рата са Персијом, повукла сву своју војску са Балканског Полуострва, а аварска држава почела слабити, српска, хрватска и словеначка племена продирала су и сама из басена средњега Дунава на запад, југо-запад и југ, у Јадранско Приморје и крајеве изнад њега, у Загорје и у Моравско-вардарску долину, и почела су се тамо насељавати. То расељавање ишло је доста споро, јер словенски народи нису заузимали нову отаџбину у војним освајачким походима, као Татари и Германи, него постепеном миграцијом свога живља. На тај су начин и Срби, Хрвати и Словенци населили у првој половини VII века земље, у којима и сада станују.

Када су се Срби, Хрвати и Словенци стално населили у својој новој отаџбини, они су се ту нашли у сасвим новим приликама. За њих су биле нове не само земље, у које су дошли, него је за њих била нова и култура, коју су ту нашли, и становништво, које су ту затекли. При доласку у нове земље, они су знали да заузимају покрајине Римске империје, чији су сјај, слава и углед без сумње јако утицали на нове полудивље дошљаке. Сем старих традиција, на њих су морали необично утицати и сви материјални остатци старе римске силе и културе, који су били расејани по свима крајевима, што су их они населили. Сем тога, они су дошли у додир са старим становништвом тих крајева, које је, и ако запуштено и подивљало, ипак задржало, особито у Приморју, трагове старе културе.

Тако су српска, хрватска и словеначка племена дошла у нове, и географске и климатске и културне, прилике, у нову средину и међу нове људе, који су, и ако у културној декаденцији, имали још увек већу цивилизацију него они. Због свега тога морале су код нових дошљака настати у новој отаџбини велике промене у сваком погледу, у начину њиховог живота, у њиховим погледима на свет и у њиховом менталитету у опште. На новој територији, у новој средини, под утицајем нове и више културе, њихов начин живота морао се променити, њихова идеологија преобразити, њихов хоризонат проширити. У вези с тим морале су се, бар делимице, променити и по неке њихове склоности и особине.

По себи се разуме, да те велике промене нису извршене брзо; прилагођавање новом земљишту и новим приликама ишло је и развијало се постепено и трајало је дуже времена. То прилагођавање изазивало је без сумње често, на многим местима и у разним правцима, велике кризе, које су морале остављати дубоког трага у народном животу, и које су често завршаване компромисом између старих и нових навика и прилика.