Историја Русије (П. Миљуков) 23

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XXIII
Никола II (1894-1917)
(наставак)

I. Четврта Дума и наговештај револуције (1912-1917)

уреди

Избори за четврту Думу. — Влада Коковцева, која је била изгубила веру у октобристе, одлази на изборе у споразуму са националистима и са крајњом десницом. Она је решена да се користи свим присилним средствима које јој пружа закон од 3/16 јуна 1907 године, а нарочито угледом што га ужива свештенство. Пошто јој је изборни закон давао право да подели све бираче на групе образоване према друштвеном сталежу, влада је решила да свештенство образује засебну групу и да Свети Синод и епископи по својим епархијама врше притисак на свештенике бираче. Сви свештеници без изузетка добивају наређење да узму учешће у предизборној агитацији и да гласају приликом свих изборних радњи, а то ће рећи приликом одређивања бирача и посланика, за владине кандидате. И поред протеста петроградског митрополита Антонија, Црква је на тај начин гурнута у политику. Свештеници, од којих је знатан број изабран за бираче другог степена и проверним изборним скупштинама, образују прилично велики део покрајинских изборних колегија, те у извесним случајевима одлучују о коначном избору посланика. При свем том, влада не постизава жељене резултате, прво стога што бирачи, разгневљени безобзирним притиском власти, гласају често за кандидате опозиције, а затим стога што свештеници наименовани за бираче остају усамљени у покрајинским изборним колегијама и не успевају да велики број свештеника буде изабран за посланике.

Избори не доносе одлучну победу ниједној од трију група, деснице, центра и левице, које су у њима учествовале. Они чак значе пораз за центар: октобристи, лишени владине потпоре а тако исто и једног дела гласова земљопоседничких делегата чије су симпатије према опозицији порасле за време треће Думе, губе 50 посланика у корист кандидата левице и деснице, и добијају само 98 мандата. Али влада није успела да буде изабрана једна национална и реакционарна већина способна да је подржава.

Странке у Думи и настављање реакционарне политике. — Састав четврте Думе сасвим је различит него што је био у трећој: сада је центар слаб, а оба крила снажна; владине странке, које немају апсолутну већину, броје 185 а опозиција скоро 150 посланика, док насупрот њима октобристи имају само 98 посланика. Ипак, и поред своје бројне слабости, октобристи задржавају и у четвртој Думи исти онај утицај који су вршили и у трећој, јер се без њих није могла да створи никаква већина. Као господари ситуације, они маневришу вешто између деснице и левице; час се удружују са десницом да би потпомогли владу, а час гласају заједно са левицом, на пример у почетку заседања, када су успели да се изгласа овај уставни предлог: „Законодавни рад може се вршити нормално само ако влада и законодавне установе буду искрено сарађивале на остварењу начела изнесених у царском прогласу од 17/30 октобра 1905 године и на установљавању строге законитости”.

Два прва заседања протичу у атмосфери забринутости због међународне ситуације и у унутрашњој реакцији.

У погледу спољне политике, иако је победа балканских држава над Турском значила дипломатски успех за Русију, која је уложила толико труда да створи Балкански савез, раскидање овога савеза и рат који је отуда потекао били су за њу прави пораз. Њено колебање за време ове кризе, кад се није умешала војном силом, долазило је отуда што није била спремна да издржи један европски рат. Војне реформе започете под утицајем Думе далеко су од тога да буду завршене; методе министарства војног, које су критиковали не само опозиција већ и октобристички центар треће Думе, нису се много измениле; и сам министар војни, генерал Сухомлинов, који ужива особиту наклоност цареву, није на висини својих одговорности, и о њему се много расправља.

У унутрашњим пословима, влада наставља своју реакционарну политику. Цар се растаје од Коковцева 31 јануара/13 фебруара 1914 године и уместо њега поставља за претседника владе Горемикина. Ово наименовање даје ново јемство десници и значи појачавање реакције. Убрзо покушаји да се ограниче права Думе самовољним тумачењима закона постају све чешћи, и шири се глас да влада намерава да претвори законодавна тела, једним новим државним ударом, у просте саветодавне скупштине. У исти мах министарство унутрашњих послова, поверено Николи Маклакову, почиње страховито да кињи јавност и кочи рад месних самоуправних установа.

Рат и „свети савез” владиних странака у 1914. — Иако усамљене групе „милитаристичке” странке која окружава министра војног гледају повољно на могућност оружаног сукоба са Немачком, ипак влада, Дума и руско јавно мишљење желе да се одржи мир. И ма да су многи предзнаци наговештавали рат још доста пре 1 августа 1914 године, он је изненадио и јавност и државну власт.

Народ га сматра као одбранбени рат, и целокупна штампа, без обзира на мишљење, преклиње странке да се окупе око владе и да забораве политичке размирице, па да начине заједнички фронт према непријатељу. Сутрадан по објави рата од стране Немачке, цар објављује један проглас у коме изражава жељу „да у овој ужасној години искушења унутрашње распре буду заборављене, да се учврсти веза између цара и његовога народа и да читава Русија одбије дрски насртај непријатеља”. Политичке странке и извесне друштвене организације придружују се овоме позиву „да се забораве унутрашње размирице”. У једном прогласу који је објављен истога дана кад и царев, средишни одбор кадетске странке изјављује: „Ма какво да је наше држање према унутрашњој политици владе, наша је прва дужност да сачувамо земљу да остане једна и недељива и да бранимо њен положај светске силе који јој оспорава непријатељ. Одложимо за доцније наше унутрашње размирице, не дајмо противнику ни најмањи повод да рачуна на размимоилажења која нас раздвајају и сећајмо се одлучно да је у овом тренутку наш први и једини задатак да помажемо нашим војницима уливајући им веру у праведност наше борбе, мирну храброст и у победу нашега оружја”. Значајна је чињеница и то да, чим се увидело колико је опасна међународна ситуација, штрајкови који су били избили по петроградским фабрикама у првој половини јула, у тренутку доласка претседника Француске републике Поенкареа, престају одмах. Али се тек на ванредној седници Думе, одржаној 26 јула/ 8 августа, „свети савез” политичких странака и владе испољава на најдостојанственији начин. После говора претседника Думе, претседника владе Горемикина, министра спољних послова Сазонова и министра финансија Барка, претставници разних народности, Пољаци, Летонци, Литванци, Јевреји, Муслимани, Немци из балтичких покрајина и немачки насељеници на Волги ређају се на говорници да би потврдили своју верност и оданост руској држави и руском народу, као и своју жељу да раде на заједничком задатку, на одбрани отаџбине од завојевача. Исто тако и претставници разних парламентарних група, нарочито претставници двеју главних фракција опозиције, Јефремов у име прогресиста и Миљуков у име кадета, потврђују снажно да „одговорна опозиција” нуди влади неограничену потпору: „Ми се боримо да ослободимо нашу отаџбину од туђинске најезде”, изјављује Миљуков, „да ослободимо Европу и словенство од германске хегемоније, да ослободимо цео свет од неподношљивог терета све већег наоружања... У тој борби ми смо сви уједињени; ми не постављамо услове, ми не захтевамо ништа; ми просто стављамо на теразије борбе нашу чврсту вољу да победимо”.

Већ у првим данима рата, претставници општина и земстава одлучују да образују Савез земстава и Савез градова. Ове организације баве се испрва пружањем помоћи болесницима и рањеницима, а затим се њихов рад проширује и на снабдевање војске. 12/25 августа претставници земстава разних губернија окупљају се у Москви и бирају за општег управника Савеза земстава кнеза Г. Е. Лвова, који се за време јапанског рата истакао својим организаторским способностима.

Проглас који главни командант, велики кнез Никола Николајевич, упућује Пољацима 14/27 августа појачава утисак да је влада у тесној и истинској вези са становништвом. Одушевљење које обузима све средине руског друштва за време првих недеља рата превазилази чак границе земље. Један знатан део исељеника показује исти дух оданости према одбранбеном рату: у једном писму Тајмсу, Бурцев изјављује да је „овај рат постао за Русију народни рат”; други један утицајан исељеник, кнез П. А. Кропоткин, подржава исто схватање, па и социјал-демократи, међу којима и Г. В. Плеханов, изјашњавају се такође одлучно за рат.

Крајем лета и за време читаве јесени овакво расположење преовлађује у највећем делу рускога друштва, и то не само код претставника либералних и демократских странака, већ и код социјалиста-револуционара и социјал-демократа (мењшевика). Опште одушевљење остаје непоколебљиво и поред ужасног ударца што га је Хинденбург задао војсци Самсонова код Таненберга 11/ 24—16/29 августа, и поред рђаве организације снабдевања војске, и поред неуређености санитетске службе. Потпора коју приватне организације пружају војсци, помажући да се евакуишу рањеници, организовањем болница, подизањем на бојишту амбуланта и кантина, доказује војницима и официрима да, ма колике биле политичке разлике које деле руско друштво, оно је срцем уз оне који на фронту бране отаџбину од немачке најезде.

Војнички порази и реакционарна политика владе слабе „свети савез” (1914—1915). — Нажалост, и поред царевог апела да се „забораве унутрашње борбе”, унутрашња политика владе није се изменила. Краткотрајност првог ратног заседања Думе, сазване само за једну једину седницу, изазвало је опште разочарење. Влада, задовољна што је успела да добије подршку левице, не хита да поново окупи претставнике народа и хоће да искористи околности да би управљала сама, примењујући обилно чувени члан 87 основних закона о указима са законском снагом. Финансије, новчанична политика и оптицај папирног новца, војна цензура, помоћ породицама мобилисаних лица, измене и допуне војних прописа, мењање величине постојећих пореза и завођење нових пореза, царинских тарифа, трговачких и индустриских мера и многи други законодавни поступци од највеће важности, све то не подлеже контроли законодавних тела, све се то одлучује у грозничавој журби на седницама владе и остварује, на основу члана 87, просто царевим указима. Уствари, цар сам ствара законе; то је као неко враћање аутократији. Министар унутрашњих послова, Никола Маклаков, не мења своје неповерљиво држање према народу. Он одбија да потврди избор великог броја чланова канцеларија земстава и општинских одбора. Он не престаје да ствара тешкоће Савезу земстава као и Савезу градова. Када су Галицију, ту украјинско-пољску покрајину аустриске монархије заузеле руске победничке трупе, руски управљачи који су тамо одашиљани забрањивали су све што је украјинско и напослетку су ухапсили и прогнали унијатског митрополита Шептицког, као и више других угледних личности. Њихова клерикална политика, која је тежила да силом преведе унијате у православље, изазвала је жалосне сукобе не само са унијатским свештенством, већ местимично и са самим галициским становништвом.

Влада, у жељи да одложи што је могуће више сазивање Думе, била је одлучила да је не окупља пре јесени 1915 године. Али се јавност узнемирила, јер се шири глас да су, у једном меморандуму поднесеном цару, реакционарне средине доказивале како продужење рата, огромне жртве које он захтева и растројство позадине могу довести до унутрашњих заплета и олакшати избијање једног револуционарног покрета, те су отворено препоручивале закључење засебног мира са Немачком, чији се политички и социјални режим много више слаже са режимом руске царевине него демократски поредак западних Савезника. На учестало наваљивање претседника Думе и претставника парламентарних група, влада је приморана да попусти, те је понован састанак Думе утврђен за крај јануара односно средину фебруара 1915 године. Ово заседање траје три дана, од којих су два посвећена претресу буџета. Док је буџетски одбор давао дискусији сав жељени обим и расправљао не само о финансиском закону, већ и о општој политици владе, дотле је Дума, која није имала довољно времена те је одобравала само петнаест минута говора претставницима сваке групе, приморана да је скрати. На јавној седници одржан је „свети савез” владе и Скупштине. Тек на једној тајној седници одбора за народну одбрану критикована је политика владе. Пошто су саслушали објашњења министра спољних послова Сазонова и објашњења министра војног Сухомлинова, који уверава да је војска довољно снабдевена муницијом, намирницама и опремом, Миљуков и Шингарев су критиковали држање владе наспрам националних мањина и замерили јој да не поштује „свети савез”, чије је одржање потребно за успех рата; они нарочито нападају рад министра унутрашњих послова Маклакова и захтевају да он поднесе оставку.

У пролеће, недостатак муниције, нарочито граната, који се већ осетио за време мучног и крвавог зимског похода у Карпатима, чини ситуацију веома опасном. Када су Немци започели офанзиву у Галицији, позадина као и фронт схватили су да пораз руских армија долази од недостатака у њиховом снабдевању. Парламентарни кругови и јавност отпочињу огорчену борбу противу Сухомлинова, који је помоћу умирљивих изјава што их је учинио крајем јануара/средином фебруара у одбору за народну одбрану „обмануо” поверење Думе.

Ширење незадовољства и економско растројство (1915). — Под утицајем војничких пораза, јавно мишљење очигледно мења правац. Уместо „светог савета” јавља се постепено све јаче гнушање према злочиначкој небрижљивости владе, која оставља руску војску без муниције и спреме, наспрам једног страховитог противника. Незадовољство обузима све редове грађанства. Рањеници, вративши се својим кућама на кратко отсуство после бављења у болници, откривају мучне околности у којима се налази војска и тврде да ју је влада издала. Суђење пуковнику Мјасоједову, оптуженом за везу са непријатељем, потврђује глас који се шири по целој земљи да је издајство продрло у само срце војске. Крајем маја/средином јуна, у Москви, раздраженост народа довела је до пљачкања продавница и трговина које су припадале сопственицима са немачким или неруским именима, и захваљујући благонаклоности полиције, која у томе види начин да отстрани огорченост становништва, ово пљачкање узима прилично велике размере. Гомиле избеглица које беже пред наступањем непријатеља продиру мало по мало у унутрашњост земље, доносе тамо своје жалбе на лишавања која су претрпели, шире тамо разне болести, гомилају се по градовима. Пошто је Врховна команда била наредила евакуацију свих сељака из области остављених непријатељу, већина њих морали су да напусте свој завичај; државна благајна принуђена је да им пружа помоћ, а то је за њу тежак терет.

Узрујаност и огорчење јавности појачавају се уколико се умножавају знаци све већег растројства народне економије, нарочито у погледу саобраћаја. Како железничка мрежа није довољна за превоз огромних количина материјала потребног за снабдевање војске, министарство саобраћаја морало је ограничавати све више саобраћај путника и приватне робе железницом. Унутрашња трговина пати због тога, а разни производи ишчезавају са тржишта. Скупоћа почиње да се осећа по великим варошима. Цене најпотребнијих животних намирница скачу под истовременим утицајем инфлације и смањења промета. Мобилизација, позвавши под заставу неколико милиона радника и сељака у најлепшим годинама, лишила је индустрију, трговину и пољопривреду неопходне радне снаге, и то у исто време када захтева од њих крајњи напор за снабдевање војске ратним материјалом, спремом и потребним намирницама.

Економско растројство не узрујава само јавност, која већ одавно истиче потребу да се то зло лечи систематским радом, већ оно забрињује и владу. Под утицајем војничких пораза, које су нарочито имале за узрок рђаву организацију позадине, она се одлучује да изиђе у сусрет жељама народа сазивајући Думу за 19 јули/1 август, и мењајући администрацију економских послова: тако се једном одлуком министарског савета од 7/20 јуна 1915 године, коју је и цар ратификовао, установљава један „нарочити савет за усклађивање мера којима се обезбеђује снабдевање војске материјалним и војним потребама”.

Конгрес претставника трговине и индустрије, Московска и Петроградска општина, заједничка конференција управних одбора Савеза земстава и градова, као и конференција претседника и делегата земстава, изражавају отворено јавно мишљење. Под његовим притиском, влада се одлучује не само да сазове Думу, већ и да уклони из владе отворене присталице реакционарне политике. Маклаков, Сухомлинов, главни правозаступник Светог синода Саблер, и министар правде Шчегловитов, приморани су да поднесу оставке пре састанка Думе; они које јавност оправдано сматра за одговорне, заједно са Сухомлиновом, за неуспехе руске војске, смењени су са положаја. Али имена нових министара доказују да влада не мисли искрено да измени своју политику. Иако је генерал Поливанов, који је дошао на место Сухомлинова, популаран у војсци и парламентарним круговима — либерал гроф П. Н. Игњатијев постао је министар просвете тек доцније, у зиму 1916 године, после смрти Касоа, — кнез Шчербатов на положају министра унутрашњих послова, А. Хвостов правде, а А. Самарин на положају главног правозаступника Светога Синода, нису погодни да олакшају измирење владе са Думом и јавним мишљењем.

Думина потпора влади и стварање „напредног блока” (1915). — Када се Дума састала 19 јула/1 августа, нашла се пред једном владом делом обновљеном, али којој је увек претседавао стари Горемикин, који не ужива наклоност Скупштине и који је неспособан да води помирљиву политику.

Пошто је саслушала владине изјаве, Дума изгласава са великом већином — цела опозиција, октобристички центар па чак и умерене групе са деснице — један дневни ред који тврди да је потребно изменити правац унутрашње политике и створити „једну владу која би уживала поверење целе земље”, затим указује на неопходне унутрашње реформе и изјављује да је слога између народа и владе потребна за подржавање војске и припремања победе. Једино га један националиста и крајња десница одбацују. Тако се образује једна велика и чврста већина, уједињена жељом да потпомогне влади у организовању снабдевања војске и да се оствари једна „влада народног поверења” и један програм либералних рефорама. Дума најпре изгласава законске предлоге који се односе на стварање посебних одбора одређених да управљају снабдевањем војске и да се боре противу економског растројства земље. Закоиом од 17/30 августа створена су, по угледу на нарочити савет од 7/20 јуна, четири „посебна одбора”: за народну одбрану, за снабдевање горивом превозних средстава, јавних установа и предузећа која раде за народну одбрану, за исхрану и за превоз горива и намирница за војску; касније се ствара још један одбор за „помагање избеглица”. Поред надлежних министара који им претседавају и претставника управних власти, у њима ће заседавати чланови Думе и Царевинског већа које именују законодавна тела; тако ова тела учествују у раду на снабдевању војске и у сузбијању економских тешкоћа изазваних ратом.

За време овога летњег заседања, које пада у време напуштања Галиције, Пољске и Литваније од стране руске војске, парламентарни кругови показују све већу жељу да одрже слогу између странака и већину створену на првој седници. Идеју коју је изразила опозиција да се створи једна чврста парламентарна већина, топло је прихватио центар и један део националиста. Једино остатак националиста, један део крајње деснице и социјал-демократи и радници, који имају различито схватање не само о општој политици, него чак и о самом рату, одбијају да јој се придруже. Преговори вођени између претставника опозиције, центра и двеју група са деснице које су гласале за стварање „владе народног поверења”, завршили су се — и поред свих препрека на које се наилазило при састављању једног заједничког програма — образовањем једног чврстог парламентарног блока, који је назван „напредни блок”. Његов програм, објављен 26 августа/8 септембра, садржи два начела опште политике: прво, образовање једне хомогене владе, састављене од личности које уживају поверење народа и решене да у што краћем року оствари један програм утврђен споразумно са законодавним телима; друго, корениту измену управних метода заснованих на неповерењу према свакој независној јавној делатности; а посебно: строго поштовање законитости од стране управних власти; укидање мешања војних и грађанских власти у питања која се не односе непосредно на војне операције; обнова особља у покрајинским администрацијама и усвајање једне разумне и логичне политике, способне да одржи унутрашњи мир и да отклони сукобе између друштвених сталежа и разних народности. Он наводи и читав низ мера које треба предузети ради његовог остварења; пре свега административне мере: општа амнестија за политичке и верске кривице, позивање у отаџбину политичких изгнаника, престанак верских прогоњења, давање аутономије Пољској, укидање законских ограничења наметнутих Јеврејима, забрана да се прогоне Украјинци у Русији и Галицији, успостављање професионалних радничких савеза; затим многе законодавне мере, између осталих и додељивање сељацима истих права која имају и остали друштвени сталежи, стварање среских земстава и реформа општина и земстава. Примеру Думе следовало је и Царевинско Веће. У томе горњем дому образује се једна већина која усваја програм „напредног блока”. Мање јачине него већина у Думи, она је ипак довољна да обезбеди изгласавање оних законских предлога које је већ Дума усвојила.

Разуме се, кругови реакционарне деснице узнемирени су због стварања „напредног блока”. Савет Племићског савеза, који страхује да се владина политика не измени, тражи од Горемикина једним писмом да остане веран реакционарним начелима. Захтевати једну нову унутрашњу политику, то значи, каже се ту, хтети искористити тешкоће ратног времена да би се покушало са остварењем једног програма либералних рефорама који „може довести до нових немира у циљу да се промени политички режим Русије”, Што се тиче владе, она је подељена у погледу правца којим треба ићи. Претседник владе Горемикин, кога је уплашило стварање „напредног блока” у Думи, труди се да одвоји од опозиције десно крило парламентарне већине и покушава да створи десничарску већину готову да га помогне. Насупрот томе, неколико министара, нарочито Сазонов, Кривошејин, који држи пољопривреду, и Харитонов, који је државни контролор, изјављују да су спремни да се ослоне на једну умерену либералну већину. Отуда се рађа криза у самој влади; Горемикин има уза се само своје десничарске колеге, док већина министара сматра да треба одговорити жељама Думе и обезбедити сарадњу владе са парламентарном већином мењајући састав владе.

Никола II, под упливом царице и Распућина, опредељује се за непопустљивост (1915). — Тада почиње да се меша у послове царица Александра Фјодоровна којом духовно господари један човек који је на неколико година пре рата и за време самога рата играо огромну политичку улогу. Тај сибирски сељак, коме се тачно не знају преци, који се закитио називом старец (Божји човек) и познат свуда под надимком Распућин (развратник) који су му дали његови земљаци, јесте једна од најмрачнијих личности нове руске историје. Захваљујући везама које је умео стећи у дворским круговима, он је успео да дође до царице и да помоћу шарлатанских пророчанстава и вештог искоришћавања једног „хипнотичког уплива” придобије њено поштовање и оданост. Царица слепо слуша његове савете, и то не само у своме породичном животу — Распућин је искористио болест царевића Алексеја Николајевича да би учврстио свој утицај, — већ и у области опште политике. Утицај што га овај простачки шарлатан врши над њом и преко ње на цара, јесте једно моћно оруђе којим се клика дворана служи да би утицала на постављења на положаје у вишој државној управи, па на тај начин и на судбину целе земље. Они који прижељкују повластице двора, до којих желе да дођу не бирајући средства, сигурни су да ће успети ако свемоћни старец пристане да се заузме за њих, те се кандидати за министарске положаје тискају у његовом претсобљу, јер да би се доспело до власти, неопходно је потребна његова благонаклоност. Преписка између Николе II и царице, објављена после 1917 године, доказује да цар, слушајући све више савете своје жене, пита њу за савет у свим питањима унутрашње и спољне политике, и да се Александра Фјодоровна труди да даје правац слабој вољи свога мужа. И управо под утицајем царице, која је и сама била под упливом Распућина и придобијена за најстрожији конзерватизам, Никола II у јесен 1915 године доноси две одлуке, чије су последице измениле судбину Русије.

Првом одлуком, објављеном расписом од 24 августа/6 септембра 1915 године, он смењује са положаја врховног команданта великог кнеза Николу Николајевича, који после пораза тога лета није више уживао поверење земље и војске и чија се оставка сама наметала, и решава да он лично врши врховно командовање војском: „Дужност да служим својој отаџбини коју ми је Бог наметнуо”, изјављује он, „налаже ми, сада кад је непријатељ продро у границе царевине, да преузмем командовање војском...”

Другом одлуком, а то је указ 3/16 септембра исте године, он прекида рад Думе, и први пут у уставној историји Русије не одређује, супротно уставним одредбама, датум наредног сазива законодавних тела. Овај указ, који је Горемикин успео да добије пошто је отишао цару у Врховну команду, потврђује победу десничарске мањине у влади, а Скупштина и јавност дочекали су га као једно изазивање. Он доказује, као и распис од 24 августа/6 септембра, да се царица труди да развије код цара мистицизам који је обузео целу царску породицу и који вешто одржавају Распућин и његове присталице. Он означава почетак једног новог доба у историји рата: отсада се и цар и влада одричу сваког споразума са већином Думе и јавним мишљењем, да би пошли оним кобним путем који ће одвести у револуцију.

Раскид између земље и владе, и убиство Распућина (1915—1916). — Распуштање Думе повлачи узастопне оставке министара који су били присталице споразума са парламентарном већином и изјаснили се противу тога да цар преузме звање врховног команданта војске. Један за другим удаљени су министар унутрашњих послова кнез Шчербатов, главни правозаступник Светог Синода Самарин, министар пољопривреде Кривошеин, а затим после неколико месеца и популарни министар војни Поливанов, и министар спољних послова Сазонов, чији одлазак смањује утицај Русије у савезничким државама где је он уживао велики углед. Они су замењени кандидатима царице и Распућина, одлучним присталицама реакционарне политике, као што су А. Н. Хвостов, члан крајње деснице у Думи, коме је поверено министарство унутрашњих послова. Иако и сам Горемикин мора да уступи претседништво владе Штјурмеру, то није стога што га сматрају неумесним на челу нове владе, већ стога што Распућинова клика хоће да има за претседника владе једнога од својих људи. Штјурмер је раније био помоћник министра унутрашњих послова и растурио је некада земство Тверске губерније. Цар и царица, који га сматрају за једног од највернијих службеника царске породице и поузданог борца за одбрану престола, поклонили су му пуно своје поверење.

Наименовање једнога тако отвореног реакционара онемогућава сваки споразум са Думом. Када је после оставке Сазонова преузео осим тога и вођење спољних послова, дубока стрепња обузела је парламентарне кругове, јер је била у питању судбина руске спољне политике И заиста, нови руски министар спољних послова толико не познаје сложена питања међународне политике па чак и сам дипломатски језик, да мора да се ограничи на то да ћутљиво присуствује разговорима које води његов помоћник Њератов са страним амбасадорима. Године 1916 протиче у атмосфери неслоге између Парламента и владе. Дума се сазива само на кратка заседања, за време којих парламентарна већина покушава да оствари законодавни програм „напредног блока” и оштро критикује унутрашњу реакционарну политику Штјурмера. Министри се непрестано мењају: то већ личи на некакав министарски „јаниџајес”. То је једно карактеристично обележје тога доба; уколико се више иде ка револуцији, утолико су промене министара све чешће, али оне ниуколико не мењају сам дух владине политике, као што доказује наименовање А. Д. Протопопова за министра унутрашњих послова на место Хвостова који је пао у немилост. Као потпретседник Думе — у томе својству путовао је са члановима Думе и Царевинског Већа у савезничке земље и на западни фронт, — и ма да је био члан октобристичке странке и „напредног блока”, Протопопов, поставши министар, напушта своје дотадашње другове и ставља се у службу реакције. За своје наименовање има да захвали утицају Распућина, и он уноси у вршење своје министарске дужности ватрену ревност једног новог покрштеника.

Провалија која се створила између целе земље и државне власти постаје све дубља. Чак и дворски кругови сматрају да је опасан пут на који неодговорне личности, које преко царице господаре царем, гурају цео народ. Неколико чланова царске породице подносе Николи II један меморандум да би скренули пажњу на погрешке владине политике и на потребу да се учине уступци Думи. Сукоб између владе и земље достиже свој врхунац у јесен 1916 године, за време заседања Думе. Њене седнице отварају се 1/13 новембра у атмосфери обостране раздражености. Овога пута гнушање Думе, које се изражава у говорима посланика, не избија само противу владе, већ је управљено и на оне који су уистини одговорни за раскид између владе и законодавних тела. Са говорничке трибине П. А. Миљуков отворено указује на чланове камариле која окружује царицу као на главне потстрекаче реакционарне политике. Пошто је набројао све реакционарне мере које је донела влада насупрот жељама парламентарне већине и јавног мишљења, он закључује: „Шта је то у ствари? Глупост или издаја?” Националиста Шулгин, са деснице „напредног блока”,. који долази после њега на говорницу, поткрепљује његове критике. Влада чини огромну грешку што се користи правом војне цензуре да би забранила објављивање говора одржаних на дан отварања Думе. У новинама сутрадан јавност налази, уместо извештаја са скупштинске седнице, само празне ступце. Али је њена радозналост услед тога још појачана; зато, и поред цензуре, текст забрањених говора шири се на фронту као и у позадини муњевитом брзином, те цео народ сазнаје за оптужбе изречене са говорнице у Думи.

Штјурмер плаћа својим падањем у немилост владине грешке. Али нови претседник владе А. Трјепов, који припада узаном кругу високих државних чиновника, није такође такав да би се могао свидети парламентарној већини и јавном мишљењу. Сви његови покушаји да придобије наклоност Думе пропадају. Посланици га дочекују хладно; чланови социјалистичке опозиције стављају себи у дужност да стално прекидају његов говор, па чак и вест коју је саопштио са говорнице да су Савезници пристали да Русији доделе Цариград и Дарданеле не производи утисак који је он очекивао. То заседање завршава се 17/30 децембра у атмосфери узрујаности и опште забринутости, јер се раскид између Думе и владе само још појачао.

У ноћи између 17/30 и 18/31 децембра 1916 године, у дворцу кнеза Феликса Јусупова, после једне ноћне оргије за време које су покушали да помоћу цијанкалија помешаног у вино и колаче отрују потстрекача реакције, стареца Распућина, убили су га са неколико револверских метака. Убице, Ф. Јусупов и посланик Пуришкевич — који имају за саучесника великог кнеза Дмитрија Павловича, — одвозе леш једним аутомобилом у Петровски парк и бацају га у воду. Вест о томе убиству шири се одмах, и цела земља сматра Распућинову смрт као последњу опомену камарили и главним личностима владе.

Наговештај револуције (1917). — Шири се глас да ће се убрзо одиграти један државни удар; шапуће се да завереници, међу којима има и официра из војске на фронту — спомиње се нарочито генерал Крумов, па чак и генерал Алексејев као могућни потстрекачи државног удара, — хоће да приморају Николу II да се одрекне престола у корист царевића и да наименује за намесника свога брата, великог кнеза Михаила Александровића. План о Михаиловом намесништву претресан је у парламентарним круговима, из којих ће после неколико недеља изићи привремена влада. С друге стране, прибегава се свим средствима да би се утицало на цара. који се намерно удаљио од политичких реалности и упорно се затворио у мистичну атмосферу свога најближега круга. Почетком јануара 1917 године амбасадор Енглеске, сер Џорџ Бакенен, кршећи правила дипломатске етикеције, приступа за време једне аудијенције у Царском Селу питању руске унутрашње политике и изјављује да треба ову изменити тражећи споразум са Думом и јавним мишљењем. Али, ниједан доказ не може да убеди цара. Не само да не помишља да учини потребне уступке, већ реакционарна камарила, груписана около царице, хоће напротив да искористи парламентарни распуст да би појачала десно крило министарског савета чији је вођа Протопопов. Претседник владе Трјепов приморан је да поднесе оставку 27 децембра 1916/9 јануара 1917 године, зато што је покушао да се споразуме са већином Думе удаљујући Протопопова и друге министре непријатељски расположене према „напредном блоку”. Његов наследник је стари кнез Голицин, чије је активно учествовање у добротворним друштвима којима претседава царица одлучило о његовом избору. Ова промена личности била би довољна да покаже како су цар и царица чврсто решени да наставе политику реакције. У то се више не може сумњати када је цар овластио Голицина да одложи понован састанак Думе од 12/25 јануара за 14/27 фебруар.

Незадовољство изазвано оваквом политиком и мешањем царичиним не само у унутрашње послове, већ и у спољна питања, обузело је целу земљу, војску као и све друштвене сталеже. Почев од великих кнежева, који пишу Николи II да би протествовали противу утицаја који неодговорне личности врше на руску политику, па до последњег војника на фронту, који је убеђен да је издат, цео народ долази до убеђења да двор и реакционарна камарила неминовно воде Русију право у катастрофу. У фебруару, знаци незадовољства код маса јасно се испољавају. Једна демонстрација била је у Петрограду припремљена за дан поновног отварања Думе 14/27 фебруара; било је предвиђено да поворка радника прође кроз варош, отиде у Думу и у име радничке класе поднесе читав низ политичких захтева, нарочито захтев да се образује влада која би била одговорна пред доњим домом. Али ова демонстрација није изведена, јер су вође „напредног блока” успеле да наговоре раднике да је се одрекну; оно заиста имају пуно разлога да верују како је замисао за ту манифестацију, која је могла да изазове озбиљне нереде, протекла из одељења јавне безбедности министарства унутрашњих послова.

Али оно што су успели да отклоне 14/27 фебруара, избија после неколико дана. Раднички немири, који почињу 24 фебруара/9 марта и који су изазвани несташицом животних намирница у престоници, претварају се у страховит револуционарни покрет, коме се придружују пукови петроградског гарнизона.

II. Револуција из фебруара/марта 1917 год.

уреди
(27 фебруар/12 март — 25 октобра/7 новембра 1917 г.)

Историја Револуције из фебруара/марта 1917 године дели се прилично тачно на четири периода, од којих је сваки трајао по два месеца.

У првом периоду, за време привремене владе која је образована петог дана револуције, 3/16 марта, и који је трајао до 5/18 маја, претставници грађанске странке и социјалистичког блока воде потајну борбу, нарочито по питању рата и мира.

Други период, за време друге привремене или прве коалиционе владе, од 6/19 маја до 2/15 јула, испуњен је борбом између умерених социјалистичких странака, које заједно са совјетима радника и војника подржавају владу, и бољшевика, који изазивају оружану побуну у Петрограду од 3/16 августа до 5/18 јула.

Трећи, који почиње једном дугачком министарском кризом завршеном тек 24 јула/6 августа, обележен је стварањем друге коалиционе владе (24 јула/6 августа — 26 августа/8 септембра) и колебањем владе, коју су дрмусале струје са деснице и левице; иако су десничарске странке устале противу јулских догађаја и испрва имале успеха, оне су изгубиле свој утицај у тренутку Корниловљеве побуне.

Четврти период отвара се трећом кризом владе, најдужом, која се завршила тек 27 септембра/7 октобра стварањем треће и последње коалиционе владе. За њено време, које је трајало једва месец дана, до бољшевистичке револуције од 25 октобра/7 новембра, бољшевици задобивају неоспорну надмоћност у престоничком гарнизону и у совјетима радника и војника, успевају да коначно дискредитују умерене социјалисте у очима маса и припремају своју победу.

Тако политичка борба, која се наставља за четири владе произлази из револуције у фебруару/марту, завршава се, после уклањања једне буржоаске владе, тиме што даје власт узастопно једној буржоаској и демократској коалицији, затим умереним социјалистима и бољшевицима, док револуција, ширећи се у народним масама, доводи до слома војске и постепеног расула земље.

Револуција из фебруара/марта и царева абдикација. — На дан 27 фебруара/12 марта, док су се чланови царске Думе окупљали у Тавридском дворцу да им се саопшти царев указ којим се 929 обуставља њихов рад, једна побуна, која нема никакве везе са овим указом, избија у касарнама петроградских пукова, најпре у Волинском и Литовском пуку, а затим у гардиским пуковима, Павловском и Преображенском. Војници су се дочепали бојног слагалишта, заузели Петропавловску тврђаву, отворили тамнице у којима су били политички кривци и осуђеници по грађанским кривицама, запалили Палату правде и Главну полицију, итд. Чим су чланови Думе чули за ове догађаје, изабрали су између себе, на приватном састанку, један привремени одбор „да би се успоставио ред и ступило у везу са личностима и организацијама које су учествовале у тој побуни”. Али предвече, када се увидела величина револуционарног покрета, овај привремени одбор био је приморан да узме у своје руке власт коју је царистичка влада, изгубивши потпуно главу, испустила. Исте вечери, у Тавридском дворцу, одржава се састанак који су сазвале журно групе радника и социјалиста из „совјета радничких посланика”. Овај одлучује да придружи себи „војничке посланике” из побуњених пукова. Иако потиснут у позадину разнородном гомилом која је брзо преплавила дворане Думе, ипак привремени одбор и даље доноси одлуке и одашиље комесаре у све гране државне администрације.

Министарски савет и царев брат, велики кнез Михаил, телеграфишу у Главни штаб саветујући Николи II да одреди једну личност која ужива опште поверење да она састави једну парламентарну владу. Али, повинујући се саветима царице и не водећи рачуна о доказима генерала Алексејева, Никола то одбија, наређује да се предузму „одлучне мере за угушивање револуционарног покрета” и шаље у Петроград генерала Иванова са диктаторским овлашћењима. Са истом упорношћу, и поред најусрднијих препорука да остане код војске, он се решава да отпутује у Царско Село, где жели да се састане са својом женом и болесном децом.

Међутим, у Петрограду покрет се организује. Већ 28 фебруара/13 марта побуњени пукови, предвођени својим официрима, долазе у Думу и изјављују да приступају револуцији; снабдевање престонице обезбеђено је; предузете су мере да се не допусти пролазак царском возу који је ишао ка Царском Селу, те је са станице Дно цар приморан да се врати ка Пскову. И Москва се придружила покрету. Војне старешине увиђају да им је немогућно да одвоје трупе са фронта а да не дезорганизују одбрану. Под таквим околностима привремени одбор приступа 1/14 марта образовању једне привремене револуционарне владе. Кнез Г. Е. Лвов, неоспорни старешина варошких организација и земстава, наименован је за претседника владе; већина његових сарадника су најугледнији претставници оних странака у Думи које су приступиле „напредном блоку”: В. Л. Лвов (десница), Годнев (октобрист), Коновалов (напредњак), Миљухов и Шингарјев (кадети), Њекрасов (кадет левичар); један од њих, Керенски, је „радник” и социјалист-револуционар, који је пристао да прими портфељ министра правде и поред одбијања социјалиста да учествују у једној буржоаској влади; остали, узети изван Думе, јесу Гучков, члан Царевинског Већа (октобрист), Терешченко, млад члан потајних зборова који су претходили револуцији (независан), и професор Манујлов, из Москве (кадет). Увече, привремени одбор Думе и чланови одређени да уђу у владу започели су преговоре са претставницима совјета радничких и војничких посланика да би га придобили да потпомаже револуционарну владу. Социјалисти, који још нимало нису сигурни у помоћ маса и које је револуција изненадила, показују се прилично попустљиви. Они пристају на споразум, на основу једног коренитог политичког и социјалног програма који ипак признаје посебна права војсци уопште, а побуњеним војницима петроградског гарнизона нарочито. Тако најактивнији елемент из првих дана револуције захтева и добива своју награду.

Стварање прве револуционарне владе примљено је са општим одушевљењем. Али остаје још да се реши судбина цара и династије. 2/15 марта одбор Думе ставља у дужност Гучкову и Шулгину да захтевају абдикацију Николе II и ступање на престо царевића Алексеја, под намесништвом великог кнеза Михаила. Генерали Алексеј, начелник ђенералштаба, и Руски, главни командант северног фронта, изјашњавају се за абдикацију; команданти западног и југозападног фронта, генерали Брусилов и Еверт, затим велики кнез Никола Николајевич, који се налази на Кавказу, следују њиховом примеру. Пред овом једнодушношћу врховних војних старешина цар је приморан да се покори. Ипак, у последњем тренутку он мења одредбе у акту абдикације удаљујући свог сина од престола, што је противно закону, и одређујући себи за наследника свога брата Михаила. Ова измена, као што се види из царичиних писама, крије у себи једну потајну намеру; она треба да омогући да се изјави касније, када прилике опет буду повољне, да абдикација не важи и да се успостави законити наследник у његовим правима и неограниченој власти.

Међутим, у Петрограду, међу левичарским странкама, намера да се захтева република брзо се испољава. Царева одлука одузима коначно сваки ослонац присталицама уставне монархије. У ноћи између 2/15 и 3/16 марта одбор Думе одлучује да поднесе Михаилу два гледишта, гледиште републиканаца које бране Керенски и Њекрасов, и гледиште уставних монархиста које подржава Миљуков. За време конференције одржане сутрадан ујутру, Михаило усваја савет Родзјанка, који изјављује да му неће моћи заједнички живот ако прими власт коју је цар оставио; он одлаже свој пристанак до тренутка кад Уставотворна скупштина буде одлучила о политичком режиму Русије. Уствари, ово одлагање значило је исто што и одрицање и одлука у прилог републици.

Истога дана, 4/17 марта, абдикација Николина и одрицање Михаилово обнародовани су, те привремена влада, посредним путем призната Михаиловим одрицањем, отпочела је да врши своју дужност.

Прва привремена влада (3/16 марта — 5/18 маја). — На дан 6/19 марта привремена влада објављује свој програм. Пре свега, саобразно духовном расположењу које је довело до приступања Думе и војске револуцији, она обећава да ће се трупама доставити све што им је потребно да се рат води до крајње победе, и прихвата обавезу „да се одрже савези и изврше уговори” који већ постоје, после чега њу 22 марта признаје Америка, 24 Француска, Енглеска и Италија, а 4 априла Белгија, Србија, Румунија и Португалија. Затим се обавезује да сазове у што краћем року Уставотворну скупштину, да пружи земљи солидне гарантије слободе и једнакости, да припреми изборе за обласне самоуправне скупштине на основу општег права гласа, и да „врати са чашћу” политичке изгнанике. У исто време објављује општу политичку амнестију.

Њени први поступци одговарају њеном програму. Већ 4/17 марта, пошто је укинула све одредбе којима је био погажен фински Устав, наименовала је једну комисију која је имала да испитује незаконитости што су их чинили високи државни чиновници старога режима. 7/20 марта, под утицајем совјета радничких и војничких депутата, влада одлучује да лиши слободе Николу II, који се био вратио у Главни штаб војске, и да га држи као заточеника у Царском Селу; 12/25, она укида смртну казну; 16/29, објављује један позив Пољацима у коме тврди како је потребно да се створи „једна независна Пољска држава, састављена од свих области у којима у већини живе Пољаци”, која би била везана за Русију „једним слободним војним савезом” и која би „исказала своје захтеве преко једне Уставотворне скупштине сазване у престоници Пољске”. Пошто је још првих дана сменила дотадање шефове месне управе и заменила их претставницима сталних комисија окружних и губерниских земстава и оставила месном становништву бригу да одређује односе ових органа централне власти према свим „јавним одборима”, совјетима, итд., који су се свуда образовали самоникло, влада предузима мере да заведе осмочасовни радни дан и да присвоји за државу крунска добра и апанаже. 17/30 марта она упућује сељацима један проглас у коме их позива да се уздржавају да присвајају земљишта док она не буде припремила документацију која ће омогућити Уставотворној скупштини да реши аграрно питање. 20 марта/2 априла она уредбом укида сва народносна и верска ограничења. 26 марта/8 априла одлучује да емитује један „зајам слободе” са 5 од сто интереса. Када је 27 априла/10 маја, на дан годишњице састанка прве Думе, претседник владе изјавио; „Ми можемо себе сматрати за најсрећније људе: наше поколење нашло се у најсрећнијем периоду руске историје”, и завршио свој говор наводећи песникове стихове: „Слободо, нека други очајавају: никад ја нећу посумњати у тебе! „ — он тиме исказује осећања многих својих сарадника.

Насупрот томе, совјети и социјалистичке странке далеко су од тога да буду задовољни првим резултатима револуције. Још много пре ње, дефетистички покрет западњачких социјалиста био је допро и у Русију. Већ од почетка рата крајња левица била је устала противу социјалиста патриота и истакла на конгресима у Цимервалду (5 до 12 септембра 1915) и у Кинталу (5 до 9 фебруара 1916) потребу да се бори „свим средствима да се одмах закључи мир без анексија”. У Цимервалду она је осим тога проповедала, упоредо са борбом за мир, и уједињавање светског пролетаријата за немилосрдну класну борбу противу „капиталистичких и империјалистичких влада”. И баш први покретачи одлука донесених у Цимервалду, а то су били руски социјалисти, емигранти Лењин, Троцки, Мартов и други, прокламовали су у Берну, још у самом почетку револуције из фебруара/марта начело са којим ће се вратити у Русију: „Или ће револуција убити рат, или ће рат убити револуцију”. 28 фебруара/13 марта, а то ће рећи другога дана револуције, централни одбор бољшевика у Петрограду одлучио је „да је најпречи и непосредни задатак привремене револуционарне владе да ступи у везу са пролетаријатом зараћених земаља, у циљу револуционарне борбе народа свих земаља противу њихових угњетача”. 7/10 марта он је тачно набројао мере које совјет радничких и војничких депутата треба да предузме да би успешно водио ту акцију: „Слободан приступ на фронт и непосредну позадину, да би се фронт претворио у једну револуционарну војску организовану на основу демократских начела; потребу да се на фронт пошаљу изасланици совјета и да се пусте да слободно пролазе партиски пропагандисти”. С друге стране, он је предложио совјету „да позове пролетаријат, преко социјалистичких партија свих земаља, да започне револуционарну борбу противу својих угњетача и да се на свим фронтовима братими са револуционарном војском руске демократије”. Ниједна влада није могла да иде таквим путем. Зато се одмах започиње борба по питању рата и мира између привремене владе и „цимервалдоваца”, које су подржавали умерени социјалисти.

„Цимервалдовци” брзо добивају преимућство. Већ крајем марта они успевају да савладају прилично слаб отпор владе и да успоставе редовне везе исто тако са фронтом као и са страним социјалистима. 14/27 марта штампа објављује два документа које је усвојио совјет радничких и војничких депутата: с једне стране нацрт једне Обзнане права војника, који је фронт одмах прихватио као закон пре него што га је испитала нарочита комисија коју је образовао министар војни Гучков и којој је претседавао генерал Поливанов; с друге стране, један Позив народима целога света, у коме се изјављује да је време да се започне одлучна битка противу анексионистичких стремљења разних влада” и да је „дошао тренутак за народе да узму у своје руке питање рата и мира”.

Резултати социјалистичке пропаганде убрзо су се показали. На фронту је растројство војске, чији су се предзнаци испољили и пре револуције, брзо напредовало; оно је већ толико напредовало почетком априла, да генерал Лукомски изјављује: „Није више могућно извршити офанзивне операције пројектоване за пролеће” споразумно са Савезницима. Док су Енглези и Французи, као што је било уговорено, отпочели пролећну офанзиву средином априла, генерал Алексејев приморан је да одложи „офанзивне операције” руске војске најпре за средину маја, а затим до јула, и једино је ово одлагање, по признању генерала Лудендорфа у његовим Мемоарима, спасло немачку војску.

Разуме се, савезничке владе живо се узрујавају због све већег утицаја совјета у Русији, и оне стављају у дужност министрима умереним социјалистима Алберу Томи, Хендерсону и Вандервелдеу да оду у Русију и да убрзају почетак уговорене офанзиве.

За то време совјет, настављајући своју борбу противу министра војног, напада исто тако и министра спољних послова П. Н. Миљукова, захтевајући да он да, саобразно апелу од 14/27 марта, једну изјаву о циљевима рата и да у њу унесе формулу о „миру без анексија и ратних отштета”. Миљуков пристаје да учини само оно што одговара интересима Русије и Савезника. На дан 27 марта/9 априла, уместо једне дипломатске ноте, он објављује један проглас грађанима у коме излаже ослободилачку идеологију светског рата, која је истоветна са идеологијом руске револуције, али се разликује од идеологије Цимервалда; уместо да употреби формулу „без анексија и ратних отштета”, он изјављује: „Циљ слободне Русије није да господари другим народима нити да присваја њихову народну баштину или да силом присаједињује туђинске територије, већ да обезбеди солидан мир на основу права народа да располажу сами собом”. Ова изјава, која је међутим довољно јасна, није довољна да заустави пропаганду „цимервалдоваца”, који одмах захтевају да буде учињен „наредни корак”, а то ће рећи да се од Савезника захтева објављивање исте такве изјаве и ступање на „пут преговора о миру”. П. Н. Миљуков то одлучно одбија. Керенски, који радо воли да чује како је он „залога демократије” у влади, одваја се на овом питању од осталих чланова владе, као што то изричито објављује 6/19 априла, приликом пријема претставника француских и енглеских социјалиста који су били стигли у Русију. Он тражи потпору совјета, коме се страни социјалисти, који верују да је тада било потребно да придобију наклоност руске демократије, обраћају такође. Положај „цимервалдоваца” појачава се услед тога, нарочито кад Албер Тома, који је стигао у Петроград 9/22 априла, заузима одлучно став противу П. Н. Миљукова, а за. Керенског и за совјет, у коме је тада вођа владине већине ђурђијански социјалист Серетели, некадашњи члан друге Думе, који се вратио из Сибира куда је био прогнан. У самој влади Терешченко стаје на страну Керенског. Од тог тренутка Керенски, Терешченко и Серетели одржавају непосредне везе са Албером Томом и енглеским амбасадором сер Џорџом Бакененом. У оваквим околностима Миљуков сматра за могућно, не да захтева од Савезника започињање преговора о миру, већ да им саопшти свој „Проглас” од 27 марта/9 априла, са једном нотом ради објашњења чији текст, усвојен једногласно у влади, 935 демантује гласове који подмећу Русији намеру да жели да закључи одвојен мир, и на тражење Албера Томе указује на потребу да се добију „гарантије и санкције” противу понављања нових крвавих сукоба.

Ова изјава још није довољна „цимервалдовцима”. Још истога дана када је отпослана ова нота, а то је 18 априла/1 маја, Лењин захтева у свом листу Правда братимљење војника на фронту — уистини оно је већ било отпочело, — а у фабрикама радници изгласавају једну резолуцију којом траже објављивање свих уговора и сазивање једне међународне конференције у циљу да се испитају услови мира и да се започну преговори. Екстремисти искоришћују објављивање ноте да организују, 20 априла/ 3 маја, противу привремене владе, а нарочито противу Миљукова, једну оружану манифестацију која се наставља и сутрадан, и захваљујући тим нередима бољшевици изазивају пушкарање по улицама — прво од почетка револуције. Међутим, захваљујући неколиким делимичним амандманима за које је Миљуков пристао да се унесу у ноту, Серетели је успео да се совјет изјасни задовољним владиним објашњењима, те се увече 21 априла/4 маја виде по улицама манифестације у корист владе. Па ипак је совјет тих дана покушао први пут да наметне своју непосредну власт војним снагама петроградског гарнизона. Кнез Лвов, Керенски и Терешченко изводе закључак да је једини начин да се успостави слога у влади да се уведу у њу претставници совјета. Још исте вечери 21 априла/4 маја, за време једне конференције са извршним одбором совјета, кнез Лвов поставља питање поверења. 26 априла/9 маја влада поставља такво питање целој земљи, објашњавајући шта је она учинила „да би обновила политички живот заснован на слободи и праву” и на какве је препреке наишла откако „процес растројавања” претиче процес „стварања нових друштвених односа”. Истога дана Керенски убрзава кризу владе упућујући Привременом одбору Думе и партиским организацијама писмену изјаву да убудуће „он може да носи терет власти само ако буде непосредно изабран и овлашћен од своје странке”. Совјет, кога је криза владе изненадила, јер је претекла његове критике, изјашњава се најпре, 28 априла/12 маја, против уласка социјалиста у владу, једино стога што се вође његове већине, који потпомажу владу, боје да примајући власт за коју ће бити одговорни пред совјетом не навуку на себе критике својих левичарских супарника, бољшевика, те да изгубе постепено свој утицај на своје властодавце. Али када је сутрадан министар војни Гучков поднео оставку, изјављујући да није у могућности да ради у „околностима које су наметнуте владином ауторитету” и које „угрожавају кобним последицама одбрану, слободу па чак и сам опстанак Русије”, нова комбинација за састав владе, припремљена уз припомоћ социјалистичких претставника Савезника, постала је неизбежна. На дан 1/14 маја извршни одбор совјета одобрава улазак социјалиста у коалициону владу, поред буржоаских странака.

После пет дана преговарања о расподели портфеља, прва коалициона влада образована је 6/19 маја. Њу сачињавају девет чланова раније владе, међу којима и ранији претседник владе, и пет социјалиста, међу којима и вођа владине већине у совјету Серетели, и вођа социјалиста-револуционара Чернов. Да би обезбедио извршење главног задатка нове владе, а то је да се организује офанзива, Керенски прима министарство војно и министарство морнарице. Миљукова, који је одбио да прими портфељ министра просвете у тој коалиционој влади, заменио је на положају министра спољних послова Терешченко. Како га је совјет оптуживао да је „империјалиста”, његов одлазак јасније је обележио политички смисао промене владе, а то је уступак захтевима совјета.

Прва коалициона влада (6/19 маја—2/15 јула). — Програм друге привремене владе или прве коалиционе владе, објављен 6/19 маја, носи на себи отисак једног компромиса мучно постигнутог између тешко помирљивих гледишта. О оној тачци која је довела до сукоба са министром спољних послова, а то је о „демократском” миру, он даје само неодређено обећање „да ће се предузети припремни кораци за споразум са Савезницима”. На питању које је изазвало оставку Гучкова, а то је питање војске, он очевидно подлеже утицају савезничких социјалистичких изасланика: и заиста, ма да обећава да ће се „појачати демократизација војске”, он усваја исто тако као позитиван циљ да се „учврсти војна сила” не само у циљу „дефанзиве”, већ и у циљу једне „офанзивне” акције, што „цимервалдовци” не могу да усвоје. У економском погледу, он додељује социјалистима не само „државну и јавну контролу производње”, већ и „организовање државне производње у случају потребе”. Насупрот томе, он једва и помиње аграрни проблем, говорећи о „максималној производњи жита” и о „регулисању уживања земље”. Најзад, он наговештава завођење једног строгог непосредног пореза и поново „брзо сазивање Уставотворне скупштине”, чим буде установљена једна „демократска самоуправа”.

Пошто је потписао 11/24 маја „Војничку повељу” коју је одобрила Поливановљева комисија, али која је већ много допринела стварању расула у војсци, Керенски, саобразно обавезама које је примио према Савезницима, одлази одмах на фронт да „убеди” војнике да треба да започну офанзиву. Он посећује Хелсингфорс, Каменец-Подолск, Одесу, Севастопољ, Кијево, Ригу и многе друге вароши. Он држи војницима говоре о слободи, о великом одушевљењу, републици, миру, „бајку о великој француској револуцији”, али им исто тако каже да „слобода обавезује” и да „одрицање спољне дисциплине намеће једну унутрашњу дужност”. Војници га слушају и пљескају му, али чим он отпутује, враћају се својим пацифистичким осећањима; једва се помоћу официра успева да се идеја о офанзиви прошири међу извесним јуришним јединицама. С друге стране, бољшевизам је коначно освојио морнаре из Кронштата и продро у Севастопољ, где брзо дезорганизује поморске снаге у Црном Мору и приморава адмирала Колчака да поднесе оставку на звање врховног заповедника. Финска захтева нове уступке. Украјина, која још није ништа добила, одлучује да ради за свој рачун и ствара привремену украјинску владу, такозвану „Централну владу” (савет). Насупрот Керенсковој забрани, она почиње да ствара народне пукове, а 10/23 јуна, Рада приређује свечано читање, на тргу свете Софије у Кијеву, свога првог универзала (прогласа) који, иако написан опрезним стилом, ипак стварно прописује украјинизацију месне управе и пореза.

У спољним односима, Терешченко уствари може једино да настави политику Миљукова. Одговори Савезника (24—26 мај) на руске предлоге за ревизију ратних циљева толико су мало повољни, да се влада не одлучује да их објави. Што се тиче међународне конференције у Штокхолму који су предложили социјалисти, Савезници је одбијају све док један претходни споразум не би био закључен у Паризу; америчка нота је нарочито оштра. Совјетова штампа се гнуша: пошто је немогућно споразумети се, зар се не може присилити „француска и енглеска буржоазија” да приме идеје руске револуције, па ако она то коначно одбије, раскинути с њом? Совјет не може да се споразуме чак ни са Албером Томом, који је међутим веома расположен да „попусти”. У ноти коју је предао француском министру на дан његовог одласка 31 маја/13 јуна, Терешченко околишним изразима указује на посебно схватање владе. Али је он још истога дана приморан да објави узапћену преписку Роберта Грима, вође „цимервалдоваца” који се тада налазио у Петрограду са швајцарским федералним саветником Хофманом поводом услова мира са Немачком. Владини социјалисти, који сад престају да се називају „цимервалдовци”, морају да пусте да се противу Грима предузме радикална мера изгнанства.

Неслагање које дели коалициону владу на дипломатским и војним питањима може и да се прикрије, али два друга сукоба стављају у опреку социјалистичке и буржоаске министре на радничким и аграрним питањима. Иако је растројство у саобраћају и смањење радног износа изазвало мучну кризу у индустрији, ипак су се раднички захтеви знатно повећали. Социјалистички министри хоће да реше све већи проблем рада и капитала помоћу учешћа државе, контроле индустрије и јаким опорезивањем „ратних добити”. Извршни одбор совјета иде још даље: 16/29 маја он усваја један сасвим бољшевички програм да се читав економски живот земље потчини „директној управи државе”, дајући јој чак и монопол трговине и трустова, као и право да располаже радом, који постаје обавезан. Пред овом одлуком, министар трговине Коновалов даје оставку, и нико се не прима да га замени. Што се тиче аграрног сукоба, он доводи у опреку кнеза Лвова и министра пољопривреде Чернова, који преко својих агената храбри сељаке да се сами докопају спахијске земље, не чекајући неку законску одлуку.

Не само да су министри подељени, већ су и сами социјалистички министри изложени оштрим критикама левичарске мањине совјета. Уколико они више долазе у непосредан додир са влашћу, не могу да не увиде колико је тежак и сложен задатак владе, те долазе силом прилика до умеренијег схватања о средствима за његово испуњење. Бољшевици узимају то као изговор да би у току маја и јуна, по фабрикама у Москви и Петрограду, развили велику демагошку пропаганду, која иде чак дотле да оптужује социјалистичке министре да су пристали да их потплати „милионар Терешченко”. Одмах по свом доласку у Русију 4/17 априла, Лењин — који је прешао Немачку у једном „пломбираном вагону” — изјавио је да је буржоаска и демократска револуција завршена и да она треба да се претвори у социјалистичку револуцију. Он је узео као лозинку: „Сва власт совјетима” и назвао своју групу „комунистичком” а не више „социјалистичком”. Његове присталице почеле су да се чуде због ове промене и да у листу Правда стављају јавне замерке. Али их је Лењин брзо приморао да прихвате његово схватање. Циљ комуниста је да задобију већину у престоничком совјету и да подигну масе, вршећи по фабрикама и касарнама енергичну пропаганду противу умерених социјалиста, социјалиста-револуционара и мењшевика, који под воћством Чернова и Серетелија подржавају коалициону владу. Резултати ове пропаганде дају довољно наде на успех да би се бољшевици одлучили да покушају 10/23 јуна једну оружану демонстрацију по улицама Петрограда, са намером да у случају успеха заробе владу. Али је совјет сазнао некако за њихов план, те је на енергичне захтеве та демонстрација отказана.

Од 3/16 јуна до 27 јуна/7 јула заседава у Петрограду, са пуним овлашћењима, сверуски конгрес совјета, чијих 1090 чланова заступају 305 совјета и 53 сличне организације. Две његове најмногобројније групе претстављају социјалисти-револуционари (285) и мењшевици (248). Бољшевика има ту само 105, а интернационалиста 32. Али у Петрограду он не ужива никакав углед. Исти је случај и са централним извршним одбором (Цик) који је он изабрао и опуномоћио, али који се, састављен од 300 чланова од којих 100 морају да станују у унутрашњости да би тамо претстављали револуционарну власт, налази још увек у рукама „звездасте скупштине” — то је надимак дат владиној групи коју предводе Серетели и Чејдзе, стални претседник совјета. И заиста, масе радника и војника у престоници прилазе све више бољшевицима. 18 јуна/1 јула, када је совјет, да би обештетио бољшевике што су отказали оружану демонстрацију од 10/23 јуна, организовао једну мирољубиву манифестацију, влада је већ толико изгубила углед, да уместо лозинке: „Помоћ коалиционој влади”, на заставама може да пише само ова формула: „Поверење совјетима”. Уосталом, у поворкама се виде нарочито оне заставе које су биле спремљене за манифестацију од 10/23 јуна и на којима су исписане бољшевичке лозинке: „Сва власт совјетима”. — „Доле десет капиталистичких министара! „ (Заједно са Керенским). — „Живела контрола и организација индустрије! „ а нарочито: „Време је да се рат заврши”. — „Хлеба, мира, слободе! „ Сутрадан, вест да је одавно очекивана офанзива отпочела синоћ, изазива одушевљену демонстрацију, са другим манифестантима и другим лозинкама. Али је то само једна „буржоаска” демонстрација у част руске војске и Савезника, последња те врсте, јер потстакнуте наде брзо су се растуриле.

Оставка Коновалова била је отворила делимичну министарску кризу; међутим, држање социјалистичких министара изазива општу кризу владе. „Триумвират” Керенски—Терешченко—Њекрасов стварно је господарио у влади; посредством Серетелија он се споразумевао са совјетом и није се обазирао нимало на остале министре, претставнике „буржоаске” демократије. Тако он покушава да сам реши украјински проблем. Не питајући за мишљење своје колеге, четири министра одлазе у Кијев и тамо закључују са Украјинцима један споразум којим се поричу јединство руске државе и основна начела уставног права. 2/15 јула они захтевају од својих колега да потврде овај споразум без и најмање измене. Министри кадетске странке, Шингарев, Шаховски, Манујлов и Стјепанов одбијају и подносе оставке. У истом тренутку кад коалиција образована 6/19 маја треба да се раскине, одигравају се догађаји који ће имати великог одјека на ток револуције и који продужавају још много недеља нову министарску кризу.

Министарска криза и јулски догађаји. — Министарска криза пружа бољшевицима згодан изговор да изричито захтевају растурање коалиције са буржоазијом и предавање свеколике власти совјетима. Њихова пропаганда по фабрикама и касарнама била је тако успешна, да је неколико пукова и десетине хиљада радника одлучило одједном да дејствују 3/16 јула. Чим су бољшевици увидели да их не могу задржати, договорили су се да узму управљање тога покрета у своје руке; у случају успеха, Лењин је, кажу, био спреман да похапси министре и да се дочепа власти. Уствари, они још не знају поуздано шта ће чинити ако победе; с друге стране, они се боје да унутрашњост можда још није спремна за државни удар и да се војници са фронта не окрену противу петроградског гарнизона. Због свега тога они оклевају. Пре подне 4/17 јула, двадесет хиљада морнара из Кронштата дошли су из сопствене побуде у помоћ радницима и војницима. Упутили су их ка Тавридском дворцу да траже од совјета да се докопа власти; овај захтев понављају десетине хиљада радника Путиловљеве фабрике, као и први митраљески пук и један гренадирски пук.

Али умерена већина совјета, која и даље потпомаже владу, не пристаје никако да преузме власт. Пошто побуна није постигла циљ ради кога су биле покренуте масе, она се постепено утишала; и један пљусак који је наишао у критичном тренутку много је томе допринео. Морнари се враћају у Кронштат. Уосталом, још исте ноћи трупе са фронта које су остале верне и које је влада позвала, долазе да подрже козаке који су се били одупрли нападу побуњених војника и радника. У исто време, објављивање у штампи докумената који су откривали Лењинове односе са Немцима унело је немир међу трупе гарнизона. Јавно мишљење устаје снажно противу бољшевика. Серетели постизава без муке да судбина владе не буде одмах одлучена и да совјет прими један предлог којим се спасава начело коалиције: задржати владу такву каква је, а то ће рећи непотпуну, све до тренутка када совјет, окупљен на потпуно заседање заједно са својим члановима из унутрашњости, буде одлучио судбину владе. То је значило продужити живот влади за две недеље.

Противбољшевичка осећања још се појачавају када је у ноћи између 6/19 и 7/20 јула Петроград сазнао да је Керенскова офанзива претрпела неуспех и да се војска повлачи у нереду. Сваки одмах осећа да су бољшевици одговорни за расуло у војсци, и совјетске вође, споразумно са владом, говоре о енергичном угушивању па чак и о „војној диктатури”. Са своје стране Лењин скида маску, изјављујући: „4/17 јула миран прелаз власти у руке совјета био је још могућан... Од тога тренутка, совјети су предали стварно власт контра-револуцији... У овом тренутку миран развој револуције није више могућан у Русији, и историја је овако поставила питање: или потпуна победа контра-револуције, или нова револуција”.

Противбољшевичку реакцију која је наступила после јулске побуне предводи Керенски. Да би применио потребне репресивне мере, одлучио је да лично преузме управу обновљене коалиције. Пошто му је кнез Лвов, коме су постављени намерно неприхватљиви услови, уступио место, он журно попуњава владу члановима странке „радикалне и демократске” нарочито створене за ову операцију. Буржоаске странке одмах протестују противу овог избора. Али Керенски тражи и добија од извршног одбора совјета признање његове владе као „владе револуционарнога спаса”. Он добија у исто време „неограничену власт да успостави ред и дисциплину у војсци, да би се одлучно сузбијала свака контрареволуционарна и анархистичка акција”. Док су Лењин и Зиновјев имали времена да побегну, два бољшевичка лидера, Троцки и Камењев, ухапшени су. Морнари из Кронштата приморани су да издаду своје главне коловође. Многи саучесници су ухапшени. Издато је наређење становништву да преда оружје. Растурање бољшевичких новина у војсци забрањено је. Тада први пут десничарске политичке организације, као што су Савез официра и Савез трговаца и индустријалаца, показују се отворено. Петроград може да посматра један већ одавно заборављени призор: црквени погреб, за којим је ишао Керенски, козака које су побили бољшевици. Почетни план Серетелија измењен је: уместо пленарног скупа московског совјета — Москва је намерно изабрана пре него Петроград, који је био растројен бољшевичком пропагандом — установиће се једна „државна конференција” коју ће сачињавати у скоро подједнаком броју претставници не само социјалистичких већ и буржоаских организација. Стање духова је такво, да је и сам Серетели готов да се уклони испред диктатуре Керенског и изјављује совјету: „Младићско доба револуције, када све изгледа као ружичасти сан, прошло је... Не може се идејама сузбијати анархија”.

Али дубока супротност која још увек постоји између захтева кадетске странке, коју је он позвао да уђе у владу, и програма који је совјет одобрио 8/21 јула, ствара Керенском велике тешкоће при коначном образовању коалиционе владе. Кадети траже јаку власт, независну од совјета и партиских организација, док програм совјета задржава утопистичке чланове који су недавно приморали њихове претставнике да изиђу из владе и које они не могу да одобре. Да би изишао из овог ћорсокака и добио могућност да образује нову владу по својој вољи, Керенски објављује одједном 21 јула/3 августа да пред немогућношћу да створи владу која би уживала довољан углед у целој земљи, он се одриче власти. Истога дана, у малахитној дворани Зимскога Дворца, где се он био настанио, окупљали су се претставници старанака и утицајних организација; сутрадан у зору, после ватрених расправа које су трајале целу ноћ, дали су му пуну власт да образује владу. Керенски је на врхунцу моћи, и држање које је усвојио, ауторитативни тон његових говора, његов заповеднички глас, његови театрални гестови, његова испресецана и свечана реченица изгледа да су појачавали тај утисак. Али су му престоничке масе већ биле окренуле леђа; на фронту, после неуспеха његове офанзиве, он је изгубио свој ранији углед, и већ се тамо тражи други кандидат за диктатуру, кога су спремни да подржавају сви они којима не годи једна власт јака на око, али у ствари зависна од совјета. Пред најнижим слојевима престонице који су прешли у бољшевизам, совјет такође почиње да губи углед. Уколико слаби политички центар који Керенски жели да претставља, оба крајња 943 крила појачавају се. Ипак, Керенски се не може да одлучи да изврши избор. Његово бесконачно колебање између деснице и левице прете да га на крају крајева учине некорисним и једнима и другима.

Образовање друге коалиционе владе (25 јули/7 август). — На дан 25 јула/7 августа образована је најзад друга коалициона влада. Керенски у њој заузима положај претседника и министра војног и морнарице, са Савинковом као помоћником у министарству војном; Серетели, осећајући потребу да учврсти свој утицај у совјету, није ушао у њу; четири нова члана из кадетске странке ушла су у њу, али изузев Чернова, свога такмаца и члана исте странке, Керенски у њој нема моћних супарника. Уместо да објави програм, при чијој изради јој је немогућно да се сложи, влада се ограничава на то да упути један „апел” земљи који је потписао само Керенски. У њему се спомињу једино тренутне тешкоће, које захтевају да се „забораве расправе пред лицем непријатеља”, и с обзиром на „неумољиву војну неопходност” да се створи једна „гвоздена власт” да би се „спасла отаџбина јуначким напорима”.

„Државна конференција”, која се одржава у Москви од 12/25 до 15/28 августа, открива на очигледан начин битну супротност која се налази у тој другој коалицији, која у исти мах жели да буде снажна и да испољава своју моћ, а не може да нађе подршке ни у једном од двају табора, буржоаском или социјалистичком, чија нетрпељивост постаје све жешћа. И поред отсуства бољшевика, који нису заступљени на тој конференцији, али јој показују своју снагу организујући штрајкове по вароши за време њеног заседања и лишавајући њене чланове воде, светлости и обеда у ресторанима, — то су се доиста два непријатељска табора сусрела у Великом позоришту у Москви и свака страна има отприлике половину од 2000 делегата кад један пљеска, други звижди. Најзначајнији догађаји на тој конференцији, где није било ни гласања ни одлучивања, јесу најпре говорнички двобој између министара, чији су говори углавном веома умерени — Чернов је ћутао — и партиских вођа; затим читање од стране претседника совјета Чејдзеа, 14/27 августа подробног програма умерених социјалиста који, прихваћен од многих левичарских организација, тражи неоспорно, али без успеха — јер остаје и даље неприхватљив за демократе који нису социјалисти — да ублажи и учини практичнијим захтеве програма од 8/21 јула; најзад, говор генерала Корнилова — који је био постао врховни заповедник на место Брусилова, — Алексејева и Калеђина, који сви упорно траже да се на фронту предузму најстрожије дисциплинарне мере, да се поново заведе смртна казна не само на фронту, већ и у позадини, да се ограничи надлежност изабраних војних одбора, итд, Пре него што би изнео ове захтеве, главни заповедник Корнилов предузео је извесне мере предострожности: дошао је у Москву са једном великом војском и свим спољним блеском диктатора. Он очекује да буде смењен са положаја, а у том случају је спреман да ступи у отворену борбу са Керенским. Овај опет страхује од покушаја војничког државног удара, али се не одлучује да смени генерала. Ипак, он не успева да прикрије своје страховање. Ништа не илуструје боље супротност између речи и дела, између тежње за неограниченом влашћу и очевидном немоћи, између тобожње гвоздене воље и очигледне неодлучности, од говора у којима он гомила претње и алузије на заверенике које не именује, али за које каже да их познаје, и које завршава скоро у хистеричном наступу. Иако сукоб још не избија, ипак је свакоме јасно да је само одложен.

Корниловљев устанак (28 августа/10 септембра). — Две недеље које протичу између говора Корнилова у Москви и његовог устанка испуњене су преговорима између главнокомандујућег, чији је штаб у Мохилеву, и Керенског. У два маха, 3/16 и 10/23 августа Корнилов долази у Петроград да се споразуме са Керенским. Два саговорника разговарају не само о потребним војним реформама, већ и о изгледима на успех, у случају оставке Корнилова, једног војничког државног удара, коме оружана манифестација бољшевика, која се очекује у престоници око средине септембра, може послужити као повод. Како су петроградски пукови очигледно доведени до расула бољшевичком пропагандом, Керенски доводи трећи дивизион, да заштити владу од понављања, у већем обиму, јулске побуне. Преговори са Корниловом вођени су преко Савинкова све до дана устанка. Корнилов и Савинков желе обојица да униште совјете и да олакшају војне реформе. Али, под утицајем другостепених политичара, правих авантуриста, као што су Завојко, Алађин, Добрински, итд., Корнилов ствара план да измени у исти мах и владу да би је отргао од утицаја совјета. Како не може мислити да из ње уклони Керенског, он намерава да га задржи, али дајући му министарство правде које је држао у првој привременој влади. Многобројне су симпатије за Корнилова, али његова околина и његове методе удаљују од њега најутицајније политичке кругове. Пошто је припремио читав низ прогласа и утврдио датум државног удара у Петрограду за 27 август/9 септембар, он је био толико наиван да је саопштио своје планове Керенском увечер 26 августа/8 септембра, преко једног ранијег министра привремене владе, В. Л. Лвова. Телефоном му Керенски обећава да ће доћи у главни штаб, али је то само један маневар да би могао боље да демаскира генералову заверу. Насупрот мишљењу великог броја министара који уочи 27 августа/9 септембра иступају из владе или предају власт претседнику и једном „директориуму” од пет чланова, Керенски хита да изјави како је Корнилов издајник и да му нареди да отступи са положаја главног заповедника, Корнилов из тога закључује да се Керенски коначно приклонио пред влашћу совјета и решава, као што га је и обавестио, да се не покори, већ да отворено дигне војску и примора владу да се обнови ослобађајући се совјетског туторства. Трупе које он шаље на престоницу треба да униште совјет, утамањујући немилосрдно његове чланове, не устежући се да убију најутицајније међу њима. Тако он мисли да „обезбеди земљи чврсту и јаку власт”.

Али на томе терену, борба је неједнака за овога генерала без политичког искуства. Он још више смањује своје изгледе на успех тиме што остаје у главном штабу, уместо да је са својим трупама. Када су се ове приближиле Петрограду, Керенски најпре губи главу. Он проводи дан 28 август/10 септембар и наредну ноћ у све већем страху, који осећа и његова околина, и учињено је неколико покушаја да се измире главни командант и претседник владе. Једино бољшевици, за које би успех Корнилова значио смртну пресуду, сачували су хладнокрвност. Они образују једно „борбено веће” и стварају свуда, што брже могу, једну мрежу „ратних револуционарних одбора” који прекидају Керенскова колебања и организују одмах отпор према Корнилову. Они прибегавају својим старим методама које су доказале своју вредност: разоравању железничких пруга, растројавању железничког саобраћаја, одашиљање агитатора у сусрет Корниловљевим трупама, итд. Официри које је главни командант покупио у Петрограду у очекивању оружаног устанка показују да су потпуно неспособни и беже у одлучном тренутку. Већ 29 августа/11 септембра неуспех Корнилова је потпун. Сутрадан је ђенерал Кримов, командант корпуса посланог противу престонице, приморан да се покори наређењу Керенскога који га позива у Петроград; пошто га је 60 946 претседник владе дочекао са највећом грубошћу, он одлази у министарство војно и тамо извршује самоубиство. 31 августа/13 септембра Корнилов и његови саучесници окривљени су за буну. Керенски се сам проглашује за главног заповедника војске и поставља генерала Алексејева за свога шефа штаба, да би се лакше ослободио Корнилова. Овај одбија да се преда и покушава још да из главног штаба диктује своје услове; затим, 1/14 септембра увече, он се мири са судбином да се покори и ухапшен је са другим генералима, Дењикином, Марковом, Ердељијем, итд.

Са ликвидацијом Корниловљевог устанка ишчезава и последња нада да се револуционарна влада ојача савезом између Керенскога и војних кругова: не треба отсада рачунати на помоћ генерала. У исти мах се завршава период противбољшевичке реакције изазване јулским побунама. Отсада су сви адути у рукама бољшевика, и политичке теразије нагињу тако брзо на лево као што су у почетку нагињале у десно. Немоћ Керенског да се одупре комунистичкој фракцији совјета постаје очигледна када је он, 4/17 септембра, хтео да прекине директну акцију „револуционарних ратних одбора” распуштајући их; уместо да се покоре, они изјављују да ће наставити свој рад. На захтев петроградског совјета, Савинков, који је био постао министар војни откако се Керенски прогласио за главног заповедника, одмах је смењен и замењен генералом Верховским, кога су хтели на тај начин да награде што је одбио да московски гарнизон подвргне наређењима Корнилова. Верховски се одриче свих мера које су на тражење Корнилова биле предузете да би се повратила дисциплина у војсци и враћа се методама убеђивања и „демократизације”.

Последња министарска криза и образовање треће коалиционе владе (26 августа/8 септембра—24 септембра/7 октобра). — Оставка, 26 августа/8 септембра, великог броја министара отворила је министарску кризу. После Корниловљевог устанка настаје отворена борба између политике Серетелија, који се ослања на идеју коалиције и тражи признање грађанске републике као крај револуције, и политике Лењина, који циља да преда власт комунистичкој странци посредством совјета и да оствари у Русији социјалистички поредак. 31 августа/13 септембра Серетелијева политика претрпљује јавно неуспех у петроградском совјету, који са 279 противу 115 гласова и 51 уздржавањем од гласања усваја једну бољшевичку резолуцију: повлачење са власти не само кадета, који су оптужени да су одржавали везе са Корниловом, већ уопште свих „цензусних (буржоаских) елемената”; стварање једне владе коју би сачињавали револуционарни пролетери и сељаци и која би предложила зараћеним народима један демократски мир, објавила тајне уговоре, укинула смртну казну на фронту, дала слободу пропаганде у војсци, укинула земљишну својину, итд. Серетели и Чејдзе напомињу да ово изгласавање захтева потпуну промену дотадашње политике совјета и да, ако ово није само случајност, садашње претседништво странке треба да поднесе оставку. Они прете совјету једном новом опасношћу, а то је непријатељство деснице, и претсказују да ће остати усамљен од унутрашњости земље ако коначно усвоји бољшевичку тактику. Али је све узалуд: 9/22 септембра они су поново потучени са 619 противу 414 гласова и 67 уздржавања, те отступају са својих положаја. Ипак Серетели остаје господар извршног одбора сверуског совјета. Он ту успева да добије једно ново одлагање: судбина владе биће решена на једној нарочитој „демократској конференцији”; иако је начело коалиције, нарочито са кадетима, унапред званично осуђено, ипак Серетели успева да се усвоји да будућа влада има да буде одговорна пред „револуционарном демократијом”. Захваљујући овим еластичним изразима, који се односе на све демократе, били они социјалисти или не, он стварно још једанпут спасава начело коалиције.

„Демократска конференција”, окупљена 14/27 септембра, заиста је проширена толико да садржи, ако не директно „цензусни елементи”, а оно бар социјалистичке елементе и умерене демократе, узете из редова кооперативаца, сељака, чланова демократских општина и земстава недавно образованих, војничких и економских организација, итд. Зато, када после дугачких расправа њени чланови — преко 1400 — прелазе на гласање, она пада у нескладност: пошто је најпре усвојила начело коалиције са 766 гласова против 688, затим одобрила са 739 гласова против 139 и 196 уздржаних учешће извесних „цензусних елемената” у коалицији, она најзад одбија, са 813 гласова против 183, да одобри такво савезништво, те Серетели, изражавајући једнодушно мишљење претседништва, може да изјави како „организована демократија нема једнообразну вољу која се може практично остварити”. 20 септембра/3 октобра, једна нарочита комисија од 110 чланова одлучује да се пређе ћутке преко начела коалиције о коме се толико расправљало — 50 чланова изјаснило се за, а 60 против, — али да се наметне будућој влади, па ма каква она била, један одређен програм, и то онај од 14/27 августа, и да се она учини одговорном пред једним претставничким телом састављеним од чланова „демократске конференције” и допуњене „цензусним елементима”. Затим она поверава бригу да образује владу једном одбору од пет чланова, састављеном од присталица раније већине совјета.

Да би се могло споразумети са кандидатима чије је расположење Керенски већ испитао и који припадају делом кадетској групи, а делом индустриским и трговачким круговима Москве, остаје још да се уклоне два услова која је поставила „демократска конференција”: програм од 14/27 августа и одговорност пред једним претставничким телом. У томе се и успело у току преговора вођених од 21 септембра/4 октобра до 24 септембра/7 октобра: претставничком телу од 367 чланова социјалистичких партија и организација како га је установила „демократска конференција”, влада додаје 156 чланова „цензусних” група које је она изабрала; и једни и други сматрају се као „позвани” од владе, која није одговорна пред њима. Ново претставничко тело добија назив „Савет Републике. „ и његова власт окончаће се шест недеља после отварања његових седница, а то ће рећи заједно са окупљањем Уставотворне скупштине. 25 септембра/8 октобра објављена је листа последње коалиционе владе: „директориуму” од пет чланова, састављеном 27 августа/9 септембра, придодати су кадети Коновалов, као потпретседник министарског савета, Кишкин и Смирнов, социјалисти Гвоздјев, Маљантович, Ливеровски, Бернардски и С. Маслов, и један члан индустриско-трговачке групе С. Трећаков. Истога дана Троцки је изабран за претседника петроградског совјета, на место Чејдзе. Када је Серетели отпутовао на Кавказ, улога посредника између владе и извршног одбора совјета прелази на мењшевика Дана и на социјал-револуционара Гока, који не показују у својим односима са Керенским онолико гипкости и љубазности колико њихов претходник; уосталом, у току овог последњег периода револуције, ранији совјети чланови владе нагињу све више ка левици, што неминовно мора да има утицаја на рад Савета Републике.

Завршна борба (24 септембра/7 октобра—25 октобра/7 новембра). — Већ на првој седници Савета Републике, названог Предпарламент, бољшевици демонстративно напуштају салу за седнице да би отишли „на барикаде”. Они више не скривају своје намере, и Троцки отворено изјављује да је нова влада „влада грађанског рата”. Користећи се постојањем „двоструке власти”, власти владе и власти совјета, услед чега се одржава један посебан поредак „револуционарне законитости” која јавно гази закон и пркоси влади, они се спремају скоро отворено да оборе владу. Остаје још да се утврди дан побуне. Утврђивање отварања другог сверуског конгреса совјета од 25 октобра/7 новембра одредило га је; бољшевици намеравају да званично предложе конгресу да се власт пренесе на пролетере и сељаке. Како је ту у питању један тако рећи мирољубив начин преношења власти, о томе се може расправљати и са осталим социјалистичким странкама, и напослетку упућен је у те преговоре и сам Керенски, који помишља да замени своју коалициону владу једном чисто социјалистичком владом. Уистини, ови преговори, како каже Троцки, „само су једна игра”; бољшевици припремају насилан преврат који треба да буде извршен пре отварања совјетског конгреса, да би се овај ставио пред свршен чин.

Њихове припреме врше се јавно. Истина, седница њиховога одбора којој је присуствовао и Лењин пошто је изишао из свога тајног склоништа и на којој су једногласно, изузев два гласа — Зиновјева и Камењева, решили да покушају државни удар, остала је тајна, али се последице њихове одлуке испољавају одмах на најочигледнији начин. Ту је најпре непослушност пукова петроградског гарнизона, који одбијају да напусте престоницу да би отишли на фронт, пошто су немачка флота и немачка војска заузеле обале Ришког Залива. Затим стварају јавно, 12/25 октобра, један „револуционарни ратни одбор” и одређују совјетске комесаре за одржавање везе између тога одбора и пукова. Ту су најзад, 17/30, 18/31 октобра и 21 октобра/3 новембра, конференције претставника гарнизона, на којима се јавно тврди да је расположење војних јединица сагласно са циљем коме се тежи, а то је обарање власти: 21 октобар/3 новембар сматрају и сами бољшевици као „званичан почетак побуне”. Све ове мере предузете су под изговором да се брани пролетаријат од могућних напада „контра-револуције”. Исти смисао придаје се неодређеним одбранбеним мерама на које се напослетку влада одлучује. Керенски се до краја колеба између хитних захтева својих несоцијалистичких колега, који траже хитне мере да би се влада заштитила од блиске побуне, и захтева социјалиста, који предлажу да се све то сврши ка миран начин наименовањем једне социјалистичке владе. Он верује да ће моћи рачунати на Предпарламент, где се међутим не успева да створи једна владина већина. Јер се ту одиграва борба између истих табора као на демократској конференцији у М. оскви, нарочито о два главна питања у томе тренутку: рат и мир, војска и дипломатија. Пошто су нови министри војске и морнарице, генерал Верховски и адмирал Вердеревски, имали да захвале совјетима што су ушли у владу, није никакво чудо што у Предпарламенту није могла да се створи већина по питању одржавања дисциплине у војсци. Генерал Верховски иде дотле да покушава да води директне преговоре са појединим странкама у циљу да се прогласи начело одвојеног мира, што га услед противљења Керенског и Терешченка приморава да поднесе оставку. Говори Терешченка о дипломатским питањима окрећу се вечито по истом безизлазном кругу: под њиховом одлучном фразеологијом крије се стварна немоћ; они толико разгневљују социјалисте, да се јавља питање да он буде замењен, али ни ту Предпарламент не налази никакву формулу која би могла да сложи странке. Напослетку, уочи побуне и пред немогућношћу да дуже ћути о државном удару који припремају бољшевици, Керенски држи у Предпарламенту један прави оптужни говор у коме „доказује са доказима у руци стање побуне” и тражи „потпору високог скупа”. Али упркос опасности, социјалисти одбијају да му пруже ту потпору, а како бољшевици у исти мах шаљу наоружане одреде да поседну унапред одређене стратегиске тачке у Петрограду, и заваравају непрестано Дана и Гока надом у споразум, то они и даље траже да се побуна ликвидира мирним путем.

На дан 25 октобра/7 новембра у зору, Керенски може да констатује у исти мах да је побуна већ избила и да ђенералштаб није ништа учинио да одбрани Петроград. Он за то окривљује војна лица која су га лажно успокојавала. Пошто је грађанском министру Кишкину предао команду над женским батаљоном званим „ударни батаљон”, као и одреде састављене од слушалаца виших војних школа окупљене пред Зимским Дворцем — што је још више расхладило ревност војних кругова, — он хита да напусти престоницу под заштитом једног аутомобила посланства Сједињених Америчких Држава који иде испред његовога са истакнутом америчком заставом, да би изишао у сусрет трупама које су биле позване с фронта. За то време, у подне, побуњени пукови у Петрограду растурају Предпарламент. Предвече Земски Дворац, опкољен, нема више никакву везу са градом. Привремена влада узалуд ту очекује да се Керенски врати с трупама. Увече крстарица Аурора, која се определила за бољшевике пошто је стигла у Кронштат, почела је да бомбардује дворац. Иако га један део његових бранилаца, убеђени у некорисност те борбе, напустио, ипак влада, сматрајући да је до сазива Уставотворне скупштине она претставник врховне власти, која јој може бити одузета само силом, одбија да се преда. Када је једно изасланство састављено од чланова општинског одбора и политичара окупљених у Општинском дому сазнала за положај владе, хтела је да оде у Зимски Дворац да је ослободи „или да умре с њом”, али је бољшевичке патроле нису пустиле да прође. По повратку у Општински дом она образује, заједно са посланицима који су тек били напустили совјетски конгрес и били противни државном удару, један „одбор за спас отаџбине и републике”. Једна група академаца, охрабрена доласком тога изасланства, истерује бољшевике из Зимског Дворца. Али је ова победа краткотрајна, јер једна нова гомила морнара, војника и радника црвене гарде продире у дворац, чији се командант предаје под условом да се поштеди живот питомцима. Чланови привремене владе ухапшени су и са опасношћу по живот одведени на другу обалу Неве и затворени у Петропавловској тврђави, где су се сусрели са министрима ранијег режима што га је оборила револуција из фебруара/марта.

Иронија судбине хтела је такође да Керенеки затражи помоћ од истих оних трупа које су ишле на Петроград у септембру да изврше Корниловљев државни удар. Оно што се догодило за време Корнилова, понавља се сада потпуно, али још много брже. Трупе, састављене великим делом од козака, немају ни мало жеље да се туку, нарочито не за Керенског, те се растурају. Генерал Краснов успева ипак да прикупи неколико стотина козака и покушава да иде Петроград, и поред негодовања главнога команданта Северног фронта, генерала Черемисова, који је већ ступио у преговоре са месним совјетом. Из Пскова он успева да стигне у Гатчину. Керенски се труди да убрза кретање ове трупе у нади да ће јединице позване са фронта стићи ускоро и да ће се Петроград побунити. Али и ове јединице наилазе на препреке које ствара савез железничких службеника. Козаци, који не виде да долази очекивана пешадија и који према Керенском осећају само антипатију, показују се све мање расположени да се туку. Керенски их ипак тера да напредују ка Царском Селу. Краснов, са својих 400 до 600 козака који почињу да захтевају да се Керенски уклони, устеже се. 30 октобра/12 новембра, близу Пулкова, 500 козака започињу „битку” са петнаест до тридесет пута јачим противницима, којима командује немачки поручник Бауер; пошто се држао до ноћи, Краснов се повукао ка Гатчини. Уочи тога дана бољшевици су немилосрдно угушили покушај прераног напада питомаца петроградских војних школа. За то време, депеше које су они послали пољуљале су чврстину више команде и војске на фронтовима. Железнички службеници спречавали су све више превоз трупа које су ишле ка Петрограду. После повлачења ка Гатчини, они су позвали Керенског да започне са бољшевицима преговоре о примирју. Козаци, очајни што виде како стиже пешадија, већ су из сопствене иницијативе ступили у преговоре са бољшевицима. Ови им одговарају из Красног Села, тражећи да им се преда Керенски и шаљу у Гатчину морнара Дибенка. У току 1/14 новембра преговори се завршавају једним споразумом, али на десет минута пре свог хапшења Керенски успева да побегне преобучен у морнара и маскиран шоферским наочарима. Генерал Духоњих, који врши дужност главног команданта после ишчезавања Керенског, издаје званичну наредбу да се зауставе трупе које су ишле на Петроград. 3/16 новембра, он једним прогласом позива свеколику демократију да се удружи да спасе отаџбину и да изабере једну владу коју би цео народ признао. Бољшевици му наређују да започне преговоре о миру са Немцима. Када је он то одбио, они шаљу у главни штаб у Мохилев једну експедицију под командом потпоручника Криленка, који је наименован за врховног заповедника руске војске, и 20 новембра/3 децембра Духоњина је убио један морнар. Уочи своје смрти издао је он наредбу да се пусте на слободу генерали ухапшени после Корниловљевог устанка, а то ће рећи сам Корнилов, Дењикин, Марков и други, који се ускоро стављају на чело противбољшевичког покрета у области донских козака.

У Москви један покушај да се успостави оборена влада такође је пропао. На вест о државном удару извршеном у Петрограду, општински одбор у Москви сакупља око себе претставнике демократских организација, који образују један „одбор безбедности”, али остају „неутрални”. Командант гарнизона, Рјабцев, позива становништво „да не започиње грађански рат”. Бољшевици се показују активнији. Одбору безбедности они супротстављају један револуционарни ратни одбор, коме је дужност да „потпомаже” исти такав одбор у Петрограду. Они у њему имају већину — 4 члана од 7, — а ускоро остају у њему сами, јер мењшевици и социјалисти-револуционари иступају из њега „због тежње бољшевика да угуше вољу мањине и да јој раде за леђима”. Овај одбор почиње енергично да организује побуну: он забрањује излажење буржоаским листовима, привлачи к себи највећи део гарнизона и заузима Кремљ. Официри, питомци војних школа и студенти, окупљени у Александровском Војном училишту, позивају бољшевике да напусте Кремљ. Ови пристају на то 28 октобра/11 новембра, те академци заузимају средиште вароши пресецајући на тај начин саобраћај између револуционарног одбора и удаљених квартова. Али овај успех није дуго трајао, јер су браниоци Москве подељени, а одлучност академаца и официра нема подршку демократских странака. Под притиском железничких службеника, одбор за безбедност тражи да се образује једна социјалистичка влада и закључује са бољшевицима примирје од 12 часова, између 29 до 30 октобра/12 до 13 новембра. Бољшевици не само да нису поштовали то примирје, већ су се њим користили да обезбеде себи појачања. 1/14 новембра они захтевају од својих противника безусловну капитулацију. Становништво остаје равнодушно, лево крило јавног мишљења противно је борби, појачања не стижу владиним присталицама, а питомци војних школа не маре много да се туку за једну социјалистичку владу; уосталом, њих је свега пет хиљада, док њихови непријатељи располажу са неколико десетина хиљада људи и добијају непрестано појачања из околине Москве. Бољшевици снажно бомбардују центре где се окупљају питомци, а то су Кремљ и Александровско Војно училиште. Увече 1/14 новембра „бела гарда” се одлучује да започне преговоре; сутрадан она предаје оружје; они њени чланови који неће да се помире са судбином, одлазе један по један на Дон, где се организује једна добровољачка војска.

Русија је ушла у једну нову фазу свога живота, фазу расула и опадања у којој се образује читав низ „република”, великих и малих, које самовољно присвајају права владарске власти. Распадање је отпочело за време привремене владе. Од лета 1917 године, сељаци су својевољно почели да деле спахијске земље и да уништавају племићске домове. Већ је расуло ушло у војску, уморну од рата: гомиле наоружаних сељака преплавиле су градове и села, заводећи свуда владавину самовоље; војни бегунци, чији је број добио невероватне размере, упутили су се својим селима, пљачкајући читаве округе и организујући погроме. Неред у саобраћају изазвао је кризу снабдевања: у многим областима глад се појавила, и сељаци су одбили да продају жито по цену коју је 954 наметнула влада, јер је инфлација изазвала поскупљивање животних потреба које ће достићи касније, под бољшевицима, ужасне размере. „Контрола” индустрије од стране радника такође је донела своје плодове: и поред моћне потпоре коју је држава пружала свим гранама ратне индустрије, индустријалци нису могли издржати повећање надница и непрекидне штрајкове; они су напустили своја предузећа, и фабрике су се затварале једна за другом. Све ове чињенице наговештавале су већ, разуме се у много мањим размерама, оне чињенице које се обично сматрају као карактеристичне за долазак совјетског режима. Расуло изазвано огромним војним напором, крајња изнуреност војске, економско растројство, све је то, у извесном смислу, припремило Русију за бољшевизам. Сами од своје воље војници су прекинули рат, док су се сељаци докопали земље, а радници фабрика. Лењин је имао само да потврди већ готову чињеницу, да би придобио наклоност војника, сељака и радника.