Istorija Rusije (P. Miljukov) 23
←< 22. glava | ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov |
24. glava >→ |
GLAVA XXIII
Nikola II (1894-1917)
(nastavak)
I. Četvrta Duma i nagoveštaj revolucije (1912-1917)
urediIzbori za četvrtu Dumu. — Vlada Kokovceva, koja je bila izgubila veru u oktobriste, odlazi na izbore u sporazumu sa nacionalistima i sa krajnjom desnicom. Ona je rešena da se koristi svim prisilnim sredstvima koje joj pruža zakon od 3/16 juna 1907 godine, a naročito ugledom što ga uživa sveštenstvo. Pošto joj je izborni zakon davao pravo da podeli sve birače na grupe obrazovane prema društvenom staležu, vlada je rešila da sveštenstvo obrazuje zasebnu grupu i da Sveti Sinod i episkopi po svojim eparhijama vrše pritisak na sveštenike birače. Svi sveštenici bez izuzetka dobivaju naređenje da uzmu učešće u predizbornoj agitaciji i da glasaju prilikom svih izbornih radnji, a to će reći prilikom određivanja birača i poslanika, za vladine kandidate. I pored protesta petrogradskog mitropolita Antonija, Crkva je na taj način gurnuta u politiku. Sveštenici, od kojih je znatan broj izabran za birače drugog stepena i provernim izbornim skupštinama, obrazuju prilično veliki deo pokrajinskih izbornih kolegija, te u izvesnim slučajevima odlučuju o konačnom izboru poslanika. Pri svem tom, vlada ne postizava željene rezultate, prvo stoga što birači, razgnevljeni bezobzirnim pritiskom vlasti, glasaju često za kandidate opozicije, a zatim stoga što sveštenici naimenovani za birače ostaju usamljeni u pokrajinskim izbornim kolegijama i ne uspevaju da veliki broj sveštenika bude izabran za poslanike.
Izbori ne donose odlučnu pobedu nijednoj od triju grupa, desnice, centra i levice, koje su u njima učestvovale. Oni čak znače poraz za centar: oktobristi, lišeni vladine potpore a tako isto i jednog dela glasova zemljoposedničkih delegata čije su simpatije prema opoziciji porasle za vreme treće Dume, gube 50 poslanika u korist kandidata levice i desnice, i dobijaju samo 98 mandata. Ali vlada nije uspela da bude izabrana jedna nacionalna i reakcionarna većina sposobna da je podržava.
Stranke u Dumi i nastavljanje reakcionarne politike. — Sastav četvrte Dume sasvim je različit nego što je bio u trećoj: sada je centar slab, a oba krila snažna; vladine stranke, koje nemaju apsolutnu većinu, broje 185 a opozicija skoro 150 poslanika, dok nasuprot njima oktobristi imaju samo 98 poslanika. Ipak, i pored svoje brojne slabosti, oktobristi zadržavaju i u četvrtoj Dumi isti onaj uticaj koji su vršili i u trećoj, jer se bez njih nije mogla da stvori nikakva većina. Kao gospodari situacije, oni manevrišu vešto između desnice i levice; čas se udružuju sa desnicom da bi potpomogli vladu, a čas glasaju zajedno sa levicom, na primer u početku zasedanja, kada su uspeli da se izglasa ovaj ustavni predlog: „Zakonodavni rad može se vršiti normalno samo ako vlada i zakonodavne ustanove budu iskreno sarađivale na ostvarenju načela iznesenih u carskom proglasu od 17/30 oktobra 1905 godine i na ustanovljavanju stroge zakonitosti”.
Dva prva zasedanja protiču u atmosferi zabrinutosti zbog međunarodne situacije i u unutrašnjoj reakciji.
U pogledu spoljne politike, iako je pobeda balkanskih država nad Turskom značila diplomatski uspeh za Rusiju, koja je uložila toliko truda da stvori Balkanski savez, raskidanje ovoga saveza i rat koji je otuda potekao bili su za nju pravi poraz. Njeno kolebanje za vreme ove krize, kad se nije umešala vojnom silom, dolazilo je otuda što nije bila spremna da izdrži jedan evropski rat. Vojne reforme započete pod uticajem Dume daleko su od toga da budu završene; metode ministarstva vojnog, koje su kritikovali ne samo opozicija već i oktobristički centar treće Dume, nisu se mnogo izmenile; i sam ministar vojni, general Suhomlinov, koji uživa osobitu naklonost carevu, nije na visini svojih odgovornosti, i o njemu se mnogo raspravlja.
U unutrašnjim poslovima, vlada nastavlja svoju reakcionarnu politiku. Car se rastaje od Kokovceva 31 januara/13 februara 1914 godine i umesto njega postavlja za pretsednika vlade Goremikina. Ovo naimenovanje daje novo jemstvo desnici i znači pojačavanje reakcije. Ubrzo pokušaji da se ograniče prava Dume samovoljnim tumačenjima zakona postaju sve češći, i širi se glas da vlada namerava da pretvori zakonodavna tela, jednim novim državnim udarom, u proste savetodavne skupštine. U isti mah ministarstvo unutrašnjih poslova, povereno Nikoli Maklakovu, počinje strahovito da kinji javnost i koči rad mesnih samoupravnih ustanova.
Rat i „sveti savez” vladinih stranaka u 1914. — Iako usamljene grupe „militarističke” stranke koja okružava ministra vojnog gledaju povoljno na mogućnost oružanog sukoba sa Nemačkom, ipak vlada, Duma i rusko javno mišljenje žele da se održi mir. I ma da su mnogi predznaci nagoveštavali rat još dosta pre 1 avgusta 1914 godine, on je iznenadio i javnost i državnu vlast.
Narod ga smatra kao odbranbeni rat, i celokupna štampa, bez obzira na mišljenje, preklinje stranke da se okupe oko vlade i da zaborave političke razmirice, pa da načine zajednički front prema neprijatelju. Sutradan po objavi rata od strane Nemačke, car objavljuje jedan proglas u kome izražava želju „da u ovoj užasnoj godini iskušenja unutrašnje raspre budu zaboravljene, da se učvrsti veza između cara i njegovoga naroda i da čitava Rusija odbije drski nasrtaj neprijatelja”. Političke stranke i izvesne društvene organizacije pridružuju se ovome pozivu „da se zaborave unutrašnje razmirice”. U jednom proglasu koji je objavljen istoga dana kad i carev, središni odbor kadetske stranke izjavljuje: „Ma kakvo da je naše držanje prema unutrašnjoj politici vlade, naša je prva dužnost da sačuvamo zemlju da ostane jedna i nedeljiva i da branimo njen položaj svetske sile koji joj osporava neprijatelj. Odložimo za docnije naše unutrašnje razmirice, ne dajmo protivniku ni najmanji povod da računa na razmimoilaženja koja nas razdvajaju i sećajmo se odlučno da je u ovom trenutku naš prvi i jedini zadatak da pomažemo našim vojnicima ulivajući im veru u pravednost naše borbe, mirnu hrabrost i u pobedu našega oružja”. Značajna je činjenica i to da, čim se uvidelo koliko je opasna međunarodna situacija, štrajkovi koji su bili izbili po petrogradskim fabrikama u prvoj polovini jula, u trenutku dolaska pretsednika Francuske republike Poenkarea, prestaju odmah. Ali se tek na vanrednoj sednici Dume, održanoj 26 jula/ 8 avgusta, „sveti savez” političkih stranaka i vlade ispoljava na najdostojanstveniji način. Posle govora pretsednika Dume, pretsednika vlade Goremikina, ministra spoljnih poslova Sazonova i ministra finansija Barka, pretstavnici raznih narodnosti, Poljaci, Letonci, Litvanci, Jevreji, Muslimani, Nemci iz baltičkih pokrajina i nemački naseljenici na Volgi ređaju se na govornici da bi potvrdili svoju vernost i odanost ruskoj državi i ruskom narodu, kao i svoju želju da rade na zajedničkom zadatku, na odbrani otadžbine od zavojevača. Isto tako i pretstavnici raznih parlamentarnih grupa, naročito pretstavnici dveju glavnih frakcija opozicije, Jefremov u ime progresista i Miljukov u ime kadeta, potvrđuju snažno da „odgovorna opozicija” nudi vladi neograničenu potporu: „Mi se borimo da oslobodimo našu otadžbinu od tuđinske najezde”, izjavljuje Miljukov, „da oslobodimo Evropu i slovenstvo od germanske hegemonije, da oslobodimo ceo svet od nepodnošljivog tereta sve većeg naoružanja... U toj borbi mi smo svi ujedinjeni; mi ne postavljamo uslove, mi ne zahtevamo ništa; mi prosto stavljamo na terazije borbe našu čvrstu volju da pobedimo”.
Već u prvim danima rata, pretstavnici opština i zemstava odlučuju da obrazuju Savez zemstava i Savez gradova. Ove organizacije bave se isprva pružanjem pomoći bolesnicima i ranjenicima, a zatim se njihov rad proširuje i na snabdevanje vojske. 12/25 avgusta pretstavnici zemstava raznih gubernija okupljaju se u Moskvi i biraju za opšteg upravnika Saveza zemstava kneza G. E. Lvova, koji se za vreme japanskog rata istakao svojim organizatorskim sposobnostima.
Proglas koji glavni komandant, veliki knez Nikola Nikolajevič, upućuje Poljacima 14/27 avgusta pojačava utisak da je vlada u tesnoj i istinskoj vezi sa stanovništvom. Oduševljenje koje obuzima sve sredine ruskog društva za vreme prvih nedelja rata prevazilazi čak granice zemlje. Jedan znatan deo iseljenika pokazuje isti duh odanosti prema odbranbenom ratu: u jednom pismu Tajmsu, Burcev izjavljuje da je „ovaj rat postao za Rusiju narodni rat”; drugi jedan uticajan iseljenik, knez P. A. Kropotkin, podržava isto shvatanje, pa i socijal-demokrati, među kojima i G. V. Plehanov, izjašnjavaju se takođe odlučno za rat.
Krajem leta i za vreme čitave jeseni ovakvo raspoloženje preovlađuje u najvećem delu ruskoga društva, i to ne samo kod pretstavnika liberalnih i demokratskih stranaka, već i kod socijalista-revolucionara i socijal-demokrata (menjševika). Opšte oduševljenje ostaje nepokolebljivo i pored užasnog udarca što ga je Hindenburg zadao vojsci Samsonova kod Tanenberga 11/ 24—16/29 avgusta, i pored rđave organizacije snabdevanja vojske, i pored neuređenosti sanitetske službe. Potpora koju privatne organizacije pružaju vojsci, pomažući da se evakuišu ranjenici, organizovanjem bolnica, podizanjem na bojištu ambulanta i kantina, dokazuje vojnicima i oficirima da, ma kolike bile političke razlike koje dele rusko društvo, ono je srcem uz one koji na frontu brane otadžbinu od nemačke najezde.
Vojnički porazi i reakcionarna politika vlade slabe „sveti savez” (1914—1915). — Nažalost, i pored carevog apela da se „zaborave unutrašnje borbe”, unutrašnja politika vlade nije se izmenila. Kratkotrajnost prvog ratnog zasedanja Dume, sazvane samo za jednu jedinu sednicu, izazvalo je opšte razočarenje. Vlada, zadovoljna što je uspela da dobije podršku levice, ne hita da ponovo okupi pretstavnike naroda i hoće da iskoristi okolnosti da bi upravljala sama, primenjujući obilno čuveni član 87 osnovnih zakona o ukazima sa zakonskom snagom. Finansije, novčanična politika i opticaj papirnog novca, vojna cenzura, pomoć porodicama mobilisanih lica, izmene i dopune vojnih propisa, menjanje veličine postojećih poreza i zavođenje novih poreza, carinskih tarifa, trgovačkih i industriskih mera i mnogi drugi zakonodavni postupci od najveće važnosti, sve to ne podleže kontroli zakonodavnih tela, sve se to odlučuje u grozničavoj žurbi na sednicama vlade i ostvaruje, na osnovu člana 87, prosto carevim ukazima. Ustvari, car sam stvara zakone; to je kao neko vraćanje autokratiji. Ministar unutrašnjih poslova, Nikola Maklakov, ne menja svoje nepoverljivo držanje prema narodu. On odbija da potvrdi izbor velikog broja članova kancelarija zemstava i opštinskih odbora. On ne prestaje da stvara teškoće Savezu zemstava kao i Savezu gradova. Kada su Galiciju, tu ukrajinsko-poljsku pokrajinu austriske monarhije zauzele ruske pobedničke trupe, ruski upravljači koji su tamo odašiljani zabranjivali su sve što je ukrajinsko i naposletku su uhapsili i prognali unijatskog mitropolita Šeptickog, kao i više drugih uglednih ličnosti. Njihova klerikalna politika, koja je težila da silom prevede unijate u pravoslavlje, izazvala je žalosne sukobe ne samo sa unijatskim sveštenstvom, već mestimično i sa samim galiciskim stanovništvom.
Vlada, u želji da odloži što je moguće više sazivanje Dume, bila je odlučila da je ne okuplja pre jeseni 1915 godine. Ali se javnost uznemirila, jer se širi glas da su, u jednom memorandumu podnesenom caru, reakcionarne sredine dokazivale kako produženje rata, ogromne žrtve koje on zahteva i rastrojstvo pozadine mogu dovesti do unutrašnjih zapleta i olakšati izbijanje jednog revolucionarnog pokreta, te su otvoreno preporučivale zaključenje zasebnog mira sa Nemačkom, čiji se politički i socijalni režim mnogo više slaže sa režimom ruske carevine nego demokratski poredak zapadnih Saveznika. Na učestalo navaljivanje pretsednika Dume i pretstavnika parlamentarnih grupa, vlada je primorana da popusti, te je ponovan sastanak Dume utvrđen za kraj januara odnosno sredinu februara 1915 godine. Ovo zasedanje traje tri dana, od kojih su dva posvećena pretresu budžeta. Dok je budžetski odbor davao diskusiji sav željeni obim i raspravljao ne samo o finansiskom zakonu, već i o opštoj politici vlade, dotle je Duma, koja nije imala dovoljno vremena te je odobravala samo petnaest minuta govora pretstavnicima svake grupe, primorana da je skrati. Na javnoj sednici održan je „sveti savez” vlade i Skupštine. Tek na jednoj tajnoj sednici odbora za narodnu odbranu kritikovana je politika vlade. Pošto su saslušali objašnjenja ministra spoljnih poslova Sazonova i objašnjenja ministra vojnog Suhomlinova, koji uverava da je vojska dovoljno snabdevena municijom, namirnicama i opremom, Miljukov i Šingarev su kritikovali držanje vlade naspram nacionalnih manjina i zamerili joj da ne poštuje „sveti savez”, čije je održanje potrebno za uspeh rata; oni naročito napadaju rad ministra unutrašnjih poslova Maklakova i zahtevaju da on podnese ostavku.
U proleće, nedostatak municije, naročito granata, koji se već osetio za vreme mučnog i krvavog zimskog pohoda u Karpatima, čini situaciju veoma opasnom. Kada su Nemci započeli ofanzivu u Galiciji, pozadina kao i front shvatili su da poraz ruskih armija dolazi od nedostataka u njihovom snabdevanju. Parlamentarni krugovi i javnost otpočinju ogorčenu borbu protivu Suhomlinova, koji je pomoću umirljivih izjava što ih je učinio krajem januara/sredinom februara u odboru za narodnu odbranu „obmanuo” poverenje Dume.
Širenje nezadovoljstva i ekonomsko rastrojstvo (1915). — Pod uticajem vojničkih poraza, javno mišljenje očigledno menja pravac. Umesto „svetog saveta” javlja se postepeno sve jače gnušanje prema zločinačkoj nebrižljivosti vlade, koja ostavlja rusku vojsku bez municije i spreme, naspram jednog strahovitog protivnika. Nezadovoljstvo obuzima sve redove građanstva. Ranjenici, vrativši se svojim kućama na kratko otsustvo posle bavljenja u bolnici, otkrivaju mučne okolnosti u kojima se nalazi vojska i tvrde da ju je vlada izdala. Suđenje pukovniku Mjasojedovu, optuženom za vezu sa neprijateljem, potvrđuje glas koji se širi po celoj zemlji da je izdajstvo prodrlo u samo srce vojske. Krajem maja/sredinom juna, u Moskvi, razdraženost naroda dovela je do pljačkanja prodavnica i trgovina koje su pripadale sopstvenicima sa nemačkim ili neruskim imenima, i zahvaljujući blagonaklonosti policije, koja u tome vidi način da otstrani ogorčenost stanovništva, ovo pljačkanje uzima prilično velike razmere. Gomile izbeglica koje beže pred nastupanjem neprijatelja prodiru malo po malo u unutrašnjost zemlje, donose tamo svoje žalbe na lišavanja koja su pretrpeli, šire tamo razne bolesti, gomilaju se po gradovima. Pošto je Vrhovna komanda bila naredila evakuaciju svih seljaka iz oblasti ostavljenih neprijatelju, većina njih morali su da napuste svoj zavičaj; državna blagajna prinuđena je da im pruža pomoć, a to je za nju težak teret.
Uzrujanost i ogorčenje javnosti pojačavaju se ukoliko se umnožavaju znaci sve većeg rastrojstva narodne ekonomije, naročito u pogledu saobraćaja. Kako železnička mreža nije dovoljna za prevoz ogromnih količina materijala potrebnog za snabdevanje vojske, ministarstvo saobraćaja moralo je ograničavati sve više saobraćaj putnika i privatne robe železnicom. Unutrašnja trgovina pati zbog toga, a razni proizvodi iščezavaju sa tržišta. Skupoća počinje da se oseća po velikim varošima. Cene najpotrebnijih životnih namirnica skaču pod istovremenim uticajem inflacije i smanjenja prometa. Mobilizacija, pozvavši pod zastavu nekoliko miliona radnika i seljaka u najlepšim godinama, lišila je industriju, trgovinu i poljoprivredu neophodne radne snage, i to u isto vreme kada zahteva od njih krajnji napor za snabdevanje vojske ratnim materijalom, spremom i potrebnim namirnicama.
Ekonomsko rastrojstvo ne uzrujava samo javnost, koja već odavno ističe potrebu da se to zlo leči sistematskim radom, već ono zabrinjuje i vladu. Pod uticajem vojničkih poraza, koje su naročito imale za uzrok rđavu organizaciju pozadine, ona se odlučuje da iziđe u susret željama naroda sazivajući Dumu za 19 juli/1 avgust, i menjajući administraciju ekonomskih poslova: tako se jednom odlukom ministarskog saveta od 7/20 juna 1915 godine, koju je i car ratifikovao, ustanovljava jedan „naročiti savet za usklađivanje mera kojima se obezbeđuje snabdevanje vojske materijalnim i vojnim potrebama”.
Kongres pretstavnika trgovine i industrije, Moskovska i Petrogradska opština, zajednička konferencija upravnih odbora Saveza zemstava i gradova, kao i konferencija pretsednika i delegata zemstava, izražavaju otvoreno javno mišljenje. Pod njegovim pritiskom, vlada se odlučuje ne samo da sazove Dumu, već i da ukloni iz vlade otvorene pristalice reakcionarne politike. Maklakov, Suhomlinov, glavni pravozastupnik Svetog sinoda Sabler, i ministar pravde Ščeglovitov, primorani su da podnesu ostavke pre sastanka Dume; oni koje javnost opravdano smatra za odgovorne, zajedno sa Suhomlinovom, za neuspehe ruske vojske, smenjeni su sa položaja. Ali imena novih ministara dokazuju da vlada ne misli iskreno da izmeni svoju politiku. Iako je general Polivanov, koji je došao na mesto Suhomlinova, popularan u vojsci i parlamentarnim krugovima — liberal grof P. N. Ignjatijev postao je ministar prosvete tek docnije, u zimu 1916 godine, posle smrti Kasoa, — knez Ščerbatov na položaju ministra unutrašnjih poslova, A. Hvostov pravde, a A. Samarin na položaju glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, nisu pogodni da olakšaju izmirenje vlade sa Dumom i javnim mišljenjem.
Dumina potpora vladi i stvaranje „naprednog bloka” (1915). — Kada se Duma sastala 19 jula/1 avgusta, našla se pred jednom vladom delom obnovljenom, ali kojoj je uvek pretsedavao stari Goremikin, koji ne uživa naklonost Skupštine i koji je nesposoban da vodi pomirljivu politiku.
Pošto je saslušala vladine izjave, Duma izglasava sa velikom većinom — cela opozicija, oktobristički centar pa čak i umerene grupe sa desnice — jedan dnevni red koji tvrdi da je potrebno izmeniti pravac unutrašnje politike i stvoriti „jednu vladu koja bi uživala poverenje cele zemlje”, zatim ukazuje na neophodne unutrašnje reforme i izjavljuje da je sloga između naroda i vlade potrebna za podržavanje vojske i pripremanja pobede. Jedino ga jedan nacionalista i krajnja desnica odbacuju. Tako se obrazuje jedna velika i čvrsta većina, ujedinjena željom da potpomogne vladi u organizovanju snabdevanja vojske i da se ostvari jedna „vlada narodnog poverenja” i jedan program liberalnih reforama. Duma najpre izglasava zakonske predloge koji se odnose na stvaranje posebnih odbora određenih da upravljaju snabdevanjem vojske i da se bore protivu ekonomskog rastrojstva zemlje. Zakoiom od 17/30 avgusta stvorena su, po ugledu na naročiti savet od 7/20 juna, četiri „posebna odbora”: za narodnu odbranu, za snabdevanje gorivom prevoznih sredstava, javnih ustanova i preduzeća koja rade za narodnu odbranu, za ishranu i za prevoz goriva i namirnica za vojsku; kasnije se stvara još jedan odbor za „pomaganje izbeglica”. Pored nadležnih ministara koji im pretsedavaju i pretstavnika upravnih vlasti, u njima će zasedavati članovi Dume i Carevinskog veća koje imenuju zakonodavna tela; tako ova tela učestvuju u radu na snabdevanju vojske i u suzbijanju ekonomskih teškoća izazvanih ratom.
Za vreme ovoga letnjeg zasedanja, koje pada u vreme napuštanja Galicije, Poljske i Litvanije od strane ruske vojske, parlamentarni krugovi pokazuju sve veću želju da održe slogu između stranaka i većinu stvorenu na prvoj sednici. Ideju koju je izrazila opozicija da se stvori jedna čvrsta parlamentarna većina, toplo je prihvatio centar i jedan deo nacionalista. Jedino ostatak nacionalista, jedan deo krajnje desnice i socijal-demokrati i radnici, koji imaju različito shvatanje ne samo o opštoj politici, nego čak i o samom ratu, odbijaju da joj se pridruže. Pregovori vođeni između pretstavnika opozicije, centra i dveju grupa sa desnice koje su glasale za stvaranje „vlade narodnog poverenja”, završili su se — i pored svih prepreka na koje se nailazilo pri sastavljanju jednog zajedničkog programa — obrazovanjem jednog čvrstog parlamentarnog bloka, koji je nazvan „napredni blok”. Njegov program, objavljen 26 avgusta/8 septembra, sadrži dva načela opšte politike: prvo, obrazovanje jedne homogene vlade, sastavljene od ličnosti koje uživaju poverenje naroda i rešene da u što kraćem roku ostvari jedan program utvrđen sporazumno sa zakonodavnim telima; drugo, korenitu izmenu upravnih metoda zasnovanih na nepoverenju prema svakoj nezavisnoj javnoj delatnosti; a posebno: strogo poštovanje zakonitosti od strane upravnih vlasti; ukidanje mešanja vojnih i građanskih vlasti u pitanja koja se ne odnose neposredno na vojne operacije; obnova osoblja u pokrajinskim administracijama i usvajanje jedne razumne i logične politike, sposobne da održi unutrašnji mir i da otkloni sukobe između društvenih staleža i raznih narodnosti. On navodi i čitav niz mera koje treba preduzeti radi njegovog ostvarenja; pre svega administrativne mere: opšta amnestija za političke i verske krivice, pozivanje u otadžbinu političkih izgnanika, prestanak verskih progonjenja, davanje autonomije Poljskoj, ukidanje zakonskih ograničenja nametnutih Jevrejima, zabrana da se progone Ukrajinci u Rusiji i Galiciji, uspostavljanje profesionalnih radničkih saveza; zatim mnoge zakonodavne mere, između ostalih i dodeljivanje seljacima istih prava koja imaju i ostali društveni staleži, stvaranje sreskih zemstava i reforma opština i zemstava. Primeru Dume sledovalo je i Carevinsko Veće. U tome gornjem domu obrazuje se jedna većina koja usvaja program „naprednog bloka”. Manje jačine nego većina u Dumi, ona je ipak dovoljna da obezbedi izglasavanje onih zakonskih predloga koje je već Duma usvojila.
Razume se, krugovi reakcionarne desnice uznemireni su zbog stvaranja „naprednog bloka”. Savet Plemićskog saveza, koji strahuje da se vladina politika ne izmeni, traži od Goremikina jednim pismom da ostane veran reakcionarnim načelima. Zahtevati jednu novu unutrašnju politiku, to znači, kaže se tu, hteti iskoristiti teškoće ratnog vremena da bi se pokušalo sa ostvarenjem jednog programa liberalnih reforama koji „može dovesti do novih nemira u cilju da se promeni politički režim Rusije”, Što se tiče vlade, ona je podeljena u pogledu pravca kojim treba ići. Pretsednik vlade Goremikin, koga je uplašilo stvaranje „naprednog bloka” u Dumi, trudi se da odvoji od opozicije desno krilo parlamentarne većine i pokušava da stvori desničarsku većinu gotovu da ga pomogne. Nasuprot tome, nekoliko ministara, naročito Sazonov, Krivošejin, koji drži poljoprivredu, i Haritonov, koji je državni kontrolor, izjavljuju da su spremni da se oslone na jednu umerenu liberalnu većinu. Otuda se rađa kriza u samoj vladi; Goremikin ima uza se samo svoje desničarske kolege, dok većina ministara smatra da treba odgovoriti željama Dume i obezbediti saradnju vlade sa parlamentarnom većinom menjajući sastav vlade.
Nikola II, pod uplivom carice i Raspućina, opredeljuje se za nepopustljivost (1915). — Tada počinje da se meša u poslove carica Aleksandra Fjodorovna kojom duhovno gospodari jedan čovek koji je na nekoliko godina pre rata i za vreme samoga rata igrao ogromnu političku ulogu. Taj sibirski seljak, kome se tačno ne znaju preci, koji se zakitio nazivom starec (Božji čovek) i poznat svuda pod nadimkom Raspućin (razvratnik) koji su mu dali njegovi zemljaci, jeste jedna od najmračnijih ličnosti nove ruske istorije. Zahvaljujući vezama koje je umeo steći u dvorskim krugovima, on je uspeo da dođe do carice i da pomoću šarlatanskih proročanstava i veštog iskorišćavanja jednog „hipnotičkog upliva” pridobije njeno poštovanje i odanost. Carica slepo sluša njegove savete, i to ne samo u svome porodičnom životu — Raspućin je iskoristio bolest carevića Alekseja Nikolajeviča da bi učvrstio svoj uticaj, — već i u oblasti opšte politike. Uticaj što ga ovaj prostački šarlatan vrši nad njom i preko nje na cara, jeste jedno moćno oruđe kojim se klika dvorana služi da bi uticala na postavljenja na položaje u višoj državnoj upravi, pa na taj način i na sudbinu cele zemlje. Oni koji priželjkuju povlastice dvora, do kojih žele da dođu ne birajući sredstva, sigurni su da će uspeti ako svemoćni starec pristane da se zauzme za njih, te se kandidati za ministarske položaje tiskaju u njegovom pretsoblju, jer da bi se dospelo do vlasti, neophodno je potrebna njegova blagonaklonost. Prepiska između Nikole II i carice, objavljena posle 1917 godine, dokazuje da car, slušajući sve više savete svoje žene, pita nju za savet u svim pitanjima unutrašnje i spoljne politike, i da se Aleksandra Fjodorovna trudi da daje pravac slaboj volji svoga muža. I upravo pod uticajem carice, koja je i sama bila pod uplivom Raspućina i pridobijena za najstrožiji konzervatizam, Nikola II u jesen 1915 godine donosi dve odluke, čije su posledice izmenile sudbinu Rusije.
Prvom odlukom, objavljenom raspisom od 24 avgusta/6 septembra 1915 godine, on smenjuje sa položaja vrhovnog komandanta velikog kneza Nikolu Nikolajeviča, koji posle poraza toga leta nije više uživao poverenje zemlje i vojske i čija se ostavka sama nametala, i rešava da on lično vrši vrhovno komandovanje vojskom: „Dužnost da služim svojoj otadžbini koju mi je Bog nametnuo”, izjavljuje on, „nalaže mi, sada kad je neprijatelj prodro u granice carevine, da preuzmem komandovanje vojskom...”
Drugom odlukom, a to je ukaz 3/16 septembra iste godine, on prekida rad Dume, i prvi put u ustavnoj istoriji Rusije ne određuje, suprotno ustavnim odredbama, datum narednog saziva zakonodavnih tela. Ovaj ukaz, koji je Goremikin uspeo da dobije pošto je otišao caru u Vrhovnu komandu, potvrđuje pobedu desničarske manjine u vladi, a Skupština i javnost dočekali su ga kao jedno izazivanje. On dokazuje, kao i raspis od 24 avgusta/6 septembra, da se carica trudi da razvije kod cara misticizam koji je obuzeo celu carsku porodicu i koji vešto održavaju Raspućin i njegove pristalice. On označava početak jednog novog doba u istoriji rata: otsada se i car i vlada odriču svakog sporazuma sa većinom Dume i javnim mišljenjem, da bi pošli onim kobnim putem koji će odvesti u revoluciju.
Raskid između zemlje i vlade, i ubistvo Raspućina (1915—1916). — Raspuštanje Dume povlači uzastopne ostavke ministara koji su bili pristalice sporazuma sa parlamentarnom većinom i izjasnili se protivu toga da car preuzme zvanje vrhovnog komandanta vojske. Jedan za drugim udaljeni su ministar unutrašnjih poslova knez Ščerbatov, glavni pravozastupnik Svetog Sinoda Samarin, ministar poljoprivrede Krivošein, a zatim posle nekoliko meseca i popularni ministar vojni Polivanov, i ministar spoljnih poslova Sazonov, čiji odlazak smanjuje uticaj Rusije u savezničkim državama gde je on uživao veliki ugled. Oni su zamenjeni kandidatima carice i Raspućina, odlučnim pristalicama reakcionarne politike, kao što su A. N. Hvostov, član krajnje desnice u Dumi, kome je povereno ministarstvo unutrašnjih poslova. Iako i sam Goremikin mora da ustupi pretsedništvo vlade Štjurmeru, to nije stoga što ga smatraju neumesnim na čelu nove vlade, već stoga što Raspućinova klika hoće da ima za pretsednika vlade jednoga od svojih ljudi. Štjurmer je ranije bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i rasturio je nekada zemstvo Tverske gubernije. Car i carica, koji ga smatraju za jednog od najvernijih službenika carske porodice i pouzdanog borca za odbranu prestola, poklonili su mu puno svoje poverenje.
Naimenovanje jednoga tako otvorenog reakcionara onemogućava svaki sporazum sa Dumom. Kada je posle ostavke Sazonova preuzeo osim toga i vođenje spoljnih poslova, duboka strepnja obuzela je parlamentarne krugove, jer je bila u pitanju sudbina ruske spoljne politike I zaista, novi ruski ministar spoljnih poslova toliko ne poznaje složena pitanja međunarodne politike pa čak i sam diplomatski jezik, da mora da se ograniči na to da ćutljivo prisustvuje razgovorima koje vodi njegov pomoćnik Njeratov sa stranim ambasadorima. Godine 1916 protiče u atmosferi nesloge između Parlamenta i vlade. Duma se saziva samo na kratka zasedanja, za vreme kojih parlamentarna većina pokušava da ostvari zakonodavni program „naprednog bloka” i oštro kritikuje unutrašnju reakcionarnu politiku Štjurmera. Ministri se neprestano menjaju: to već liči na nekakav ministarski „janidžajes”. To je jedno karakteristično obeležje toga doba; ukoliko se više ide ka revoluciji, utoliko su promene ministara sve češće, ali one niukoliko ne menjaju sam duh vladine politike, kao što dokazuje naimenovanje A. D. Protopopova za ministra unutrašnjih poslova na mesto Hvostova koji je pao u nemilost. Kao potpretsednik Dume — u tome svojstvu putovao je sa članovima Dume i Carevinskog Veća u savezničke zemlje i na zapadni front, — i ma da je bio član oktobrističke stranke i „naprednog bloka”, Protopopov, postavši ministar, napušta svoje dotadašnje drugove i stavlja se u službu reakcije. Za svoje naimenovanje ima da zahvali uticaju Raspućina, i on unosi u vršenje svoje ministarske dužnosti vatrenu revnost jednog novog pokrštenika.
Provalija koja se stvorila između cele zemlje i državne vlasti postaje sve dublja. Čak i dvorski krugovi smatraju da je opasan put na koji neodgovorne ličnosti, koje preko carice gospodare carem, guraju ceo narod. Nekoliko članova carske porodice podnose Nikoli II jedan memorandum da bi skrenuli pažnju na pogreške vladine politike i na potrebu da se učine ustupci Dumi. Sukob između vlade i zemlje dostiže svoj vrhunac u jesen 1916 godine, za vreme zasedanja Dume. Njene sednice otvaraju se 1/13 novembra u atmosferi obostrane razdraženosti. Ovoga puta gnušanje Dume, koje se izražava u govorima poslanika, ne izbija samo protivu vlade, već je upravljeno i na one koji su uistini odgovorni za raskid između vlade i zakonodavnih tela. Sa govorničke tribine P. A. Miljukov otvoreno ukazuje na članove kamarile koja okružuje caricu kao na glavne potstrekače reakcionarne politike. Pošto je nabrojao sve reakcionarne mere koje je donela vlada nasuprot željama parlamentarne većine i javnog mišljenja, on zaključuje: „Šta je to u stvari? Glupost ili izdaja?” Nacionalista Šulgin, sa desnice „naprednog bloka”,. koji dolazi posle njega na govornicu, potkrepljuje njegove kritike. Vlada čini ogromnu grešku što se koristi pravom vojne cenzure da bi zabranila objavljivanje govora održanih na dan otvaranja Dume. U novinama sutradan javnost nalazi, umesto izveštaja sa skupštinske sednice, samo prazne stupce. Ali je njena radoznalost usled toga još pojačana; zato, i pored cenzure, tekst zabranjenih govora širi se na frontu kao i u pozadini munjevitom brzinom, te ceo narod saznaje za optužbe izrečene sa govornice u Dumi.
Štjurmer plaća svojim padanjem u nemilost vladine greške. Ali novi pretsednik vlade A. Trjepov, koji pripada uzanom krugu visokih državnih činovnika, nije takođe takav da bi se mogao svideti parlamentarnoj većini i javnom mišljenju. Svi njegovi pokušaji da pridobije naklonost Dume propadaju. Poslanici ga dočekuju hladno; članovi socijalističke opozicije stavljaju sebi u dužnost da stalno prekidaju njegov govor, pa čak i vest koju je saopštio sa govornice da su Saveznici pristali da Rusiji dodele Carigrad i Dardanele ne proizvodi utisak koji je on očekivao. To zasedanje završava se 17/30 decembra u atmosferi uzrujanosti i opšte zabrinutosti, jer se raskid između Dume i vlade samo još pojačao.
U noći između 17/30 i 18/31 decembra 1916 godine, u dvorcu kneza Feliksa Jusupova, posle jedne noćne orgije za vreme koje su pokušali da pomoću cijankalija pomešanog u vino i kolače otruju potstrekača reakcije, stareca Raspućina, ubili su ga sa nekoliko revolverskih metaka. Ubice, F. Jusupov i poslanik Puriškevič — koji imaju za saučesnika velikog kneza Dmitrija Pavloviča, — odvoze leš jednim automobilom u Petrovski park i bacaju ga u vodu. Vest o tome ubistvu širi se odmah, i cela zemlja smatra Raspućinovu smrt kao poslednju opomenu kamarili i glavnim ličnostima vlade.
Nagoveštaj revolucije (1917). — Širi se glas da će se ubrzo odigrati jedan državni udar; šapuće se da zaverenici, među kojima ima i oficira iz vojske na frontu — spominje se naročito general Krumov, pa čak i general Aleksejev kao mogućni potstrekači državnog udara, — hoće da primoraju Nikolu II da se odrekne prestola u korist carevića i da naimenuje za namesnika svoga brata, velikog kneza Mihaila Aleksandrovića. Plan o Mihailovom namesništvu pretresan je u parlamentarnim krugovima, iz kojih će posle nekoliko nedelja izići privremena vlada. S druge strane, pribegava se svim sredstvima da bi se uticalo na cara. koji se namerno udaljio od političkih realnosti i uporno se zatvorio u mističnu atmosferu svoga najbližega kruga. Početkom januara 1917 godine ambasador Engleske, ser Džordž Bakenen, kršeći pravila diplomatske etikecije, pristupa za vreme jedne audijencije u Carskom Selu pitanju ruske unutrašnje politike i izjavljuje da treba ovu izmeniti tražeći sporazum sa Dumom i javnim mišljenjem. Ali, nijedan dokaz ne može da ubedi cara. Ne samo da ne pomišlja da učini potrebne ustupke, već reakcionarna kamarila, grupisana okolo carice, hoće naprotiv da iskoristi parlamentarni raspust da bi pojačala desno krilo ministarskog saveta čiji je vođa Protopopov. Pretsednik vlade Trjepov primoran je da podnese ostavku 27 decembra 1916/9 januara 1917 godine, zato što je pokušao da se sporazume sa većinom Dume udaljujući Protopopova i druge ministre neprijateljski raspoložene prema „naprednom bloku”. Njegov naslednik je stari knez Golicin, čije je aktivno učestvovanje u dobrotvornim društvima kojima pretsedava carica odlučilo o njegovom izboru. Ova promena ličnosti bila bi dovoljna da pokaže kako su car i carica čvrsto rešeni da nastave politiku reakcije. U to se više ne može sumnjati kada je car ovlastio Golicina da odloži ponovan sastanak Dume od 12/25 januara za 14/27 februar.
Nezadovoljstvo izazvano ovakvom politikom i mešanjem caričinim ne samo u unutrašnje poslove, već i u spoljna pitanja, obuzelo je celu zemlju, vojsku kao i sve društvene staleže. Počev od velikih kneževa, koji pišu Nikoli II da bi protestvovali protivu uticaja koji neodgovorne ličnosti vrše na rusku politiku, pa do poslednjeg vojnika na frontu, koji je ubeđen da je izdat, ceo narod dolazi do ubeđenja da dvor i reakcionarna kamarila neminovno vode Rusiju pravo u katastrofu. U februaru, znaci nezadovoljstva kod masa jasno se ispoljavaju. Jedna demonstracija bila je u Petrogradu pripremljena za dan ponovnog otvaranja Dume 14/27 februara; bilo je predviđeno da povorka radnika prođe kroz varoš, otide u Dumu i u ime radničke klase podnese čitav niz političkih zahteva, naročito zahtev da se obrazuje vlada koja bi bila odgovorna pred donjim domom. Ali ova demonstracija nije izvedena, jer su vođe „naprednog bloka” uspele da nagovore radnike da je se odreknu; ono zaista imaju puno razloga da veruju kako je zamisao za tu manifestaciju, koja je mogla da izazove ozbiljne nerede, protekla iz odeljenja javne bezbednosti ministarstva unutrašnjih poslova.
Ali ono što su uspeli da otklone 14/27 februara, izbija posle nekoliko dana. Radnički nemiri, koji počinju 24 februara/9 marta i koji su izazvani nestašicom životnih namirnica u prestonici, pretvaraju se u strahovit revolucionarni pokret, kome se pridružuju pukovi petrogradskog garnizona.
II. Revolucija iz februara/marta 1917 god.
urediIstorija Revolucije iz februara/marta 1917 godine deli se prilično tačno na četiri perioda, od kojih je svaki trajao po dva meseca.
U prvom periodu, za vreme privremene vlade koja je obrazovana petog dana revolucije, 3/16 marta, i koji je trajao do 5/18 maja, pretstavnici građanske stranke i socijalističkog bloka vode potajnu borbu, naročito po pitanju rata i mira.
Drugi period, za vreme druge privremene ili prve koalicione vlade, od 6/19 maja do 2/15 jula, ispunjen je borbom između umerenih socijalističkih stranaka, koje zajedno sa sovjetima radnika i vojnika podržavaju vladu, i boljševika, koji izazivaju oružanu pobunu u Petrogradu od 3/16 avgusta do 5/18 jula.
Treći, koji počinje jednom dugačkom ministarskom krizom završenom tek 24 jula/6 avgusta, obeležen je stvaranjem druge koalicione vlade (24 jula/6 avgusta — 26 avgusta/8 septembra) i kolebanjem vlade, koju su drmusale struje sa desnice i levice; iako su desničarske stranke ustale protivu julskih događaja i isprva imale uspeha, one su izgubile svoj uticaj u trenutku Kornilovljeve pobune.
Četvrti period otvara se trećom krizom vlade, najdužom, koja se završila tek 27 septembra/7 oktobra stvaranjem treće i poslednje koalicione vlade. Za njeno vreme, koje je trajalo jedva mesec dana, do boljševističke revolucije od 25 oktobra/7 novembra, boljševici zadobivaju neospornu nadmoćnost u prestoničkom garnizonu i u sovjetima radnika i vojnika, uspevaju da konačno diskredituju umerene socijaliste u očima masa i pripremaju svoju pobedu.
Tako politička borba, koja se nastavlja za četiri vlade proizlazi iz revolucije u februaru/martu, završava se, posle uklanjanja jedne buržoaske vlade, time što daje vlast uzastopno jednoj buržoaskoj i demokratskoj koaliciji, zatim umerenim socijalistima i boljševicima, dok revolucija, šireći se u narodnim masama, dovodi do sloma vojske i postepenog rasula zemlje.
Revolucija iz februara/marta i careva abdikacija. — Na dan 27 februara/12 marta, dok su se članovi carske Dume okupljali u Tavridskom dvorcu da im se saopšti carev ukaz kojim se 929 obustavlja njihov rad, jedna pobuna, koja nema nikakve veze sa ovim ukazom, izbija u kasarnama petrogradskih pukova, najpre u Volinskom i Litovskom puku, a zatim u gardiskim pukovima, Pavlovskom i Preobraženskom. Vojnici su se dočepali bojnog slagališta, zauzeli Petropavlovsku tvrđavu, otvorili tamnice u kojima su bili politički krivci i osuđenici po građanskim krivicama, zapalili Palatu pravde i Glavnu policiju, itd. Čim su članovi Dume čuli za ove događaje, izabrali su između sebe, na privatnom sastanku, jedan privremeni odbor „da bi se uspostavio red i stupilo u vezu sa ličnostima i organizacijama koje su učestvovale u toj pobuni”. Ali predveče, kada se uvidela veličina revolucionarnog pokreta, ovaj privremeni odbor bio je primoran da uzme u svoje ruke vlast koju je caristička vlada, izgubivši potpuno glavu, ispustila. Iste večeri, u Tavridskom dvorcu, održava se sastanak koji su sazvale žurno grupe radnika i socijalista iz „sovjeta radničkih poslanika”. Ovaj odlučuje da pridruži sebi „vojničke poslanike” iz pobunjenih pukova. Iako potisnut u pozadinu raznorodnom gomilom koja je brzo preplavila dvorane Dume, ipak privremeni odbor i dalje donosi odluke i odašilje komesare u sve grane državne administracije.
Ministarski savet i carev brat, veliki knez Mihail, telegrafišu u Glavni štab savetujući Nikoli II da odredi jednu ličnost koja uživa opšte poverenje da ona sastavi jednu parlamentarnu vladu. Ali, povinujući se savetima carice i ne vodeći računa o dokazima generala Aleksejeva, Nikola to odbija, naređuje da se preduzmu „odlučne mere za ugušivanje revolucionarnog pokreta” i šalje u Petrograd generala Ivanova sa diktatorskim ovlašćenjima. Sa istom upornošću, i pored najusrdnijih preporuka da ostane kod vojske, on se rešava da otputuje u Carsko Selo, gde želi da se sastane sa svojom ženom i bolesnom decom.
Međutim, u Petrogradu pokret se organizuje. Već 28 februara/13 marta pobunjeni pukovi, predvođeni svojim oficirima, dolaze u Dumu i izjavljuju da pristupaju revoluciji; snabdevanje prestonice obezbeđeno je; preduzete su mere da se ne dopusti prolazak carskom vozu koji je išao ka Carskom Selu, te je sa stanice Dno car primoran da se vrati ka Pskovu. I Moskva se pridružila pokretu. Vojne starešine uviđaju da im je nemogućno da odvoje trupe sa fronta a da ne dezorganizuju odbranu. Pod takvim okolnostima privremeni odbor pristupa 1/14 marta obrazovanju jedne privremene revolucionarne vlade. Knez G. E. Lvov, neosporni starešina varoških organizacija i zemstava, naimenovan je za pretsednika vlade; većina njegovih saradnika su najugledniji pretstavnici onih stranaka u Dumi koje su pristupile „naprednom bloku”: V. L. Lvov (desnica), Godnev (oktobrist), Konovalov (naprednjak), Miljuhov i Šingarjev (kadeti), Njekrasov (kadet levičar); jedan od njih, Kerenski, je „radnik” i socijalist-revolucionar, koji je pristao da primi portfelj ministra pravde i pored odbijanja socijalista da učestvuju u jednoj buržoaskoj vladi; ostali, uzeti izvan Dume, jesu Gučkov, član Carevinskog Veća (oktobrist), Tereščenko, mlad član potajnih zborova koji su prethodili revoluciji (nezavisan), i profesor Manujlov, iz Moskve (kadet). Uveče, privremeni odbor Dume i članovi određeni da uđu u vladu započeli su pregovore sa pretstavnicima sovjeta radničkih i vojničkih poslanika da bi ga pridobili da potpomaže revolucionarnu vladu. Socijalisti, koji još nimalo nisu sigurni u pomoć masa i koje je revolucija iznenadila, pokazuju se prilično popustljivi. Oni pristaju na sporazum, na osnovu jednog korenitog političkog i socijalnog programa koji ipak priznaje posebna prava vojsci uopšte, a pobunjenim vojnicima petrogradskog garnizona naročito. Tako najaktivniji element iz prvih dana revolucije zahteva i dobiva svoju nagradu.
Stvaranje prve revolucionarne vlade primljeno je sa opštim oduševljenjem. Ali ostaje još da se reši sudbina cara i dinastije. 2/15 marta odbor Dume stavlja u dužnost Gučkovu i Šulginu da zahtevaju abdikaciju Nikole II i stupanje na presto carevića Alekseja, pod namesništvom velikog kneza Mihaila. Generali Aleksej, načelnik đeneralštaba, i Ruski, glavni komandant severnog fronta, izjašnjavaju se za abdikaciju; komandanti zapadnog i jugozapadnog fronta, generali Brusilov i Evert, zatim veliki knez Nikola Nikolajevič, koji se nalazi na Kavkazu, sleduju njihovom primeru. Pred ovom jednodušnošću vrhovnih vojnih starešina car je primoran da se pokori. Ipak, u poslednjem trenutku on menja odredbe u aktu abdikacije udaljujući svog sina od prestola, što je protivno zakonu, i određujući sebi za naslednika svoga brata Mihaila. Ova izmena, kao što se vidi iz caričinih pisama, krije u sebi jednu potajnu nameru; ona treba da omogući da se izjavi kasnije, kada prilike opet budu povoljne, da abdikacija ne važi i da se uspostavi zakoniti naslednik u njegovim pravima i neograničenoj vlasti.
Međutim, u Petrogradu, među levičarskim strankama, namera da se zahteva republika brzo se ispoljava. Careva odluka oduzima konačno svaki oslonac pristalicama ustavne monarhije. U noći između 2/15 i 3/16 marta odbor Dume odlučuje da podnese Mihailu dva gledišta, gledište republikanaca koje brane Kerenski i Njekrasov, i gledište ustavnih monarhista koje podržava Miljukov. Za vreme konferencije održane sutradan ujutru, Mihailo usvaja savet Rodzjanka, koji izjavljuje da mu neće moći zajednički život ako primi vlast koju je car ostavio; on odlaže svoj pristanak do trenutka kad Ustavotvorna skupština bude odlučila o političkom režimu Rusije. Ustvari, ovo odlaganje značilo je isto što i odricanje i odluka u prilog republici.
Istoga dana, 4/17 marta, abdikacija Nikolina i odricanje Mihailovo obnarodovani su, te privremena vlada, posrednim putem priznata Mihailovim odricanjem, otpočela je da vrši svoju dužnost.
Prva privremena vlada (3/16 marta — 5/18 maja). — Na dan 6/19 marta privremena vlada objavljuje svoj program. Pre svega, saobrazno duhovnom raspoloženju koje je dovelo do pristupanja Dume i vojske revoluciji, ona obećava da će se trupama dostaviti sve što im je potrebno da se rat vodi do krajnje pobede, i prihvata obavezu „da se održe savezi i izvrše ugovori” koji već postoje, posle čega nju 22 marta priznaje Amerika, 24 Francuska, Engleska i Italija, a 4 aprila Belgija, Srbija, Rumunija i Portugalija. Zatim se obavezuje da sazove u što kraćem roku Ustavotvornu skupštinu, da pruži zemlji solidne garantije slobode i jednakosti, da pripremi izbore za oblasne samoupravne skupštine na osnovu opšteg prava glasa, i da „vrati sa čašću” političke izgnanike. U isto vreme objavljuje opštu političku amnestiju.
Njeni prvi postupci odgovaraju njenom programu. Već 4/17 marta, pošto je ukinula sve odredbe kojima je bio pogažen finski Ustav, naimenovala je jednu komisiju koja je imala da ispituje nezakonitosti što su ih činili visoki državni činovnici staroga režima. 7/20 marta, pod uticajem sovjeta radničkih i vojničkih deputata, vlada odlučuje da liši slobode Nikolu II, koji se bio vratio u Glavni štab vojske, i da ga drži kao zatočenika u Carskom Selu; 12/25, ona ukida smrtnu kaznu; 16/29, objavljuje jedan poziv Poljacima u kome tvrdi kako je potrebno da se stvori „jedna nezavisna Poljska država, sastavljena od svih oblasti u kojima u većini žive Poljaci”, koja bi bila vezana za Rusiju „jednim slobodnim vojnim savezom” i koja bi „iskazala svoje zahteve preko jedne Ustavotvorne skupštine sazvane u prestonici Poljske”. Pošto je još prvih dana smenila dotadanje šefove mesne uprave i zamenila ih pretstavnicima stalnih komisija okružnih i guberniskih zemstava i ostavila mesnom stanovništvu brigu da određuje odnose ovih organa centralne vlasti prema svim „javnim odborima”, sovjetima, itd., koji su se svuda obrazovali samoniklo, vlada preduzima mere da zavede osmočasovni radni dan i da prisvoji za državu krunska dobra i apanaže. 17/30 marta ona upućuje seljacima jedan proglas u kome ih poziva da se uzdržavaju da prisvajaju zemljišta dok ona ne bude pripremila dokumentaciju koja će omogućiti Ustavotvornoj skupštini da reši agrarno pitanje. 20 marta/2 aprila ona uredbom ukida sva narodnosna i verska ograničenja. 26 marta/8 aprila odlučuje da emituje jedan „zajam slobode” sa 5 od sto interesa. Kada je 27 aprila/10 maja, na dan godišnjice sastanka prve Dume, pretsednik vlade izjavio; „Mi možemo sebe smatrati za najsrećnije ljude: naše pokolenje našlo se u najsrećnijem periodu ruske istorije”, i završio svoj govor navodeći pesnikove stihove: „Slobodo, neka drugi očajavaju: nikad ja neću posumnjati u tebe! „ — on time iskazuje osećanja mnogih svojih saradnika.
Nasuprot tome, sovjeti i socijalističke stranke daleko su od toga da budu zadovoljni prvim rezultatima revolucije. Još mnogo pre nje, defetistički pokret zapadnjačkih socijalista bio je dopro i u Rusiju. Već od početka rata krajnja levica bila je ustala protivu socijalista patriota i istakla na kongresima u Cimervaldu (5 do 12 septembra 1915) i u Kintalu (5 do 9 februara 1916) potrebu da se bori „svim sredstvima da se odmah zaključi mir bez aneksija”. U Cimervaldu ona je osim toga propovedala, uporedo sa borbom za mir, i ujedinjavanje svetskog proletarijata za nemilosrdnu klasnu borbu protivu „kapitalističkih i imperijalističkih vlada”. I baš prvi pokretači odluka donesenih u Cimervaldu, a to su bili ruski socijalisti, emigranti Lenjin, Trocki, Martov i drugi, proklamovali su u Bernu, još u samom početku revolucije iz februara/marta načelo sa kojim će se vratiti u Rusiju: „Ili će revolucija ubiti rat, ili će rat ubiti revoluciju”. 28 februara/13 marta, a to će reći drugoga dana revolucije, centralni odbor boljševika u Petrogradu odlučio je „da je najpreči i neposredni zadatak privremene revolucionarne vlade da stupi u vezu sa proletarijatom zaraćenih zemalja, u cilju revolucionarne borbe naroda svih zemalja protivu njihovih ugnjetača”. 7/10 marta on je tačno nabrojao mere koje sovjet radničkih i vojničkih deputata treba da preduzme da bi uspešno vodio tu akciju: „Slobodan pristup na front i neposrednu pozadinu, da bi se front pretvorio u jednu revolucionarnu vojsku organizovanu na osnovu demokratskih načela; potrebu da se na front pošalju izaslanici sovjeta i da se puste da slobodno prolaze partiski propagandisti”. S druge strane, on je predložio sovjetu „da pozove proletarijat, preko socijalističkih partija svih zemalja, da započne revolucionarnu borbu protivu svojih ugnjetača i da se na svim frontovima bratimi sa revolucionarnom vojskom ruske demokratije”. Nijedna vlada nije mogla da ide takvim putem. Zato se odmah započinje borba po pitanju rata i mira između privremene vlade i „cimervaldovaca”, koje su podržavali umereni socijalisti.
„Cimervaldovci” brzo dobivaju preimućstvo. Već krajem marta oni uspevaju da savladaju prilično slab otpor vlade i da uspostave redovne veze isto tako sa frontom kao i sa stranim socijalistima. 14/27 marta štampa objavljuje dva dokumenta koje je usvojio sovjet radničkih i vojničkih deputata: s jedne strane nacrt jedne Obznane prava vojnika, koji je front odmah prihvatio kao zakon pre nego što ga je ispitala naročita komisija koju je obrazovao ministar vojni Gučkov i kojoj je pretsedavao general Polivanov; s druge strane, jedan Poziv narodima celoga sveta, u kome se izjavljuje da je vreme da se započne odlučna bitka protivu aneksionističkih stremljenja raznih vlada” i da je „došao trenutak za narode da uzmu u svoje ruke pitanje rata i mira”.
Rezultati socijalističke propagande ubrzo su se pokazali. Na frontu je rastrojstvo vojske, čiji su se predznaci ispoljili i pre revolucije, brzo napredovalo; ono je već toliko napredovalo početkom aprila, da general Lukomski izjavljuje: „Nije više mogućno izvršiti ofanzivne operacije projektovane za proleće” sporazumno sa Saveznicima. Dok su Englezi i Francuzi, kao što je bilo ugovoreno, otpočeli prolećnu ofanzivu sredinom aprila, general Aleksejev primoran je da odloži „ofanzivne operacije” ruske vojske najpre za sredinu maja, a zatim do jula, i jedino je ovo odlaganje, po priznanju generala Ludendorfa u njegovim Memoarima, spaslo nemačku vojsku.
Razume se, savezničke vlade živo se uzrujavaju zbog sve većeg uticaja sovjeta u Rusiji, i one stavljaju u dužnost ministrima umerenim socijalistima Alberu Tomi, Hendersonu i Vanderveldeu da odu u Rusiju i da ubrzaju početak ugovorene ofanzive.
Za to vreme sovjet, nastavljajući svoju borbu protivu ministra vojnog, napada isto tako i ministra spoljnih poslova P. N. Miljukova, zahtevajući da on da, saobrazno apelu od 14/27 marta, jednu izjavu o ciljevima rata i da u nju unese formulu o „miru bez aneksija i ratnih otšteta”. Miljukov pristaje da učini samo ono što odgovara interesima Rusije i Saveznika. Na dan 27 marta/9 aprila, umesto jedne diplomatske note, on objavljuje jedan proglas građanima u kome izlaže oslobodilačku ideologiju svetskog rata, koja je istovetna sa ideologijom ruske revolucije, ali se razlikuje od ideologije Cimervalda; umesto da upotrebi formulu „bez aneksija i ratnih otšteta”, on izjavljuje: „Cilj slobodne Rusije nije da gospodari drugim narodima niti da prisvaja njihovu narodnu baštinu ili da silom prisajedinjuje tuđinske teritorije, već da obezbedi solidan mir na osnovu prava naroda da raspolažu sami sobom”. Ova izjava, koja je međutim dovoljno jasna, nije dovoljna da zaustavi propagandu „cimervaldovaca”, koji odmah zahtevaju da bude učinjen „naredni korak”, a to će reći da se od Saveznika zahteva objavljivanje iste takve izjave i stupanje na „put pregovora o miru”. P. N. Miljukov to odlučno odbija. Kerenski, koji rado voli da čuje kako je on „zaloga demokratije” u vladi, odvaja se na ovom pitanju od ostalih članova vlade, kao što to izričito objavljuje 6/19 aprila, prilikom prijema pretstavnika francuskih i engleskih socijalista koji su bili stigli u Rusiju. On traži potporu sovjeta, kome se strani socijalisti, koji veruju da je tada bilo potrebno da pridobiju naklonost ruske demokratije, obraćaju takođe. Položaj „cimervaldovaca” pojačava se usled toga, naročito kad Alber Toma, koji je stigao u Petrograd 9/22 aprila, zauzima odlučno stav protivu P. N. Miljukova, a za. Kerenskog i za sovjet, u kome je tada vođa vladine većine đurđijanski socijalist Sereteli, nekadašnji član druge Dume, koji se vratio iz Sibira kuda je bio prognan. U samoj vladi Tereščenko staje na stranu Kerenskog. Od tog trenutka Kerenski, Tereščenko i Sereteli održavaju neposredne veze sa Alberom Tomom i engleskim ambasadorom ser Džordžom Bakenenom. U ovakvim okolnostima Miljukov smatra za mogućno, ne da zahteva od Saveznika započinjanje pregovora o miru, već da im saopšti svoj „Proglas” od 27 marta/9 aprila, sa jednom notom radi objašnjenja čiji tekst, usvojen jednoglasno u vladi, 935 demantuje glasove koji podmeću Rusiji nameru da želi da zaključi odvojen mir, i na traženje Albera Tome ukazuje na potrebu da se dobiju „garantije i sankcije” protivu ponavljanja novih krvavih sukoba.
Ova izjava još nije dovoljna „cimervaldovcima”. Još istoga dana kada je otposlana ova nota, a to je 18 aprila/1 maja, Lenjin zahteva u svom listu Pravda bratimljenje vojnika na frontu — uistini ono je već bilo otpočelo, — a u fabrikama radnici izglasavaju jednu rezoluciju kojom traže objavljivanje svih ugovora i sazivanje jedne međunarodne konferencije u cilju da se ispitaju uslovi mira i da se započnu pregovori. Ekstremisti iskorišćuju objavljivanje note da organizuju, 20 aprila/ 3 maja, protivu privremene vlade, a naročito protivu Miljukova, jednu oružanu manifestaciju koja se nastavlja i sutradan, i zahvaljujući tim neredima boljševici izazivaju puškaranje po ulicama — prvo od početka revolucije. Međutim, zahvaljujući nekolikim delimičnim amandmanima za koje je Miljukov pristao da se unesu u notu, Sereteli je uspeo da se sovjet izjasni zadovoljnim vladinim objašnjenjima, te se uveče 21 aprila/4 maja vide po ulicama manifestacije u korist vlade. Pa ipak je sovjet tih dana pokušao prvi put da nametne svoju neposrednu vlast vojnim snagama petrogradskog garnizona. Knez Lvov, Kerenski i Tereščenko izvode zaključak da je jedini način da se uspostavi sloga u vladi da se uvedu u nju pretstavnici sovjeta. Još iste večeri 21 aprila/4 maja, za vreme jedne konferencije sa izvršnim odborom sovjeta, knez Lvov postavlja pitanje poverenja. 26 aprila/9 maja vlada postavlja takvo pitanje celoj zemlji, objašnjavajući šta je ona učinila „da bi obnovila politički život zasnovan na slobodi i pravu” i na kakve je prepreke naišla otkako „proces rastrojavanja” pretiče proces „stvaranja novih društvenih odnosa”. Istoga dana Kerenski ubrzava krizu vlade upućujući Privremenom odboru Dume i partiskim organizacijama pismenu izjavu da ubuduće „on može da nosi teret vlasti samo ako bude neposredno izabran i ovlašćen od svoje stranke”. Sovjet, koga je kriza vlade iznenadila, jer je pretekla njegove kritike, izjašnjava se najpre, 28 aprila/12 maja, protiv ulaska socijalista u vladu, jedino stoga što se vođe njegove većine, koji potpomažu vladu, boje da primajući vlast za koju će biti odgovorni pred sovjetom ne navuku na sebe kritike svojih levičarskih suparnika, boljševika, te da izgube postepeno svoj uticaj na svoje vlastodavce. Ali kada je sutradan ministar vojni Gučkov podneo ostavku, izjavljujući da nije u mogućnosti da radi u „okolnostima koje su nametnute vladinom autoritetu” i koje „ugrožavaju kobnim posledicama odbranu, slobodu pa čak i sam opstanak Rusije”, nova kombinacija za sastav vlade, pripremljena uz pripomoć socijalističkih pretstavnika Saveznika, postala je neizbežna. Na dan 1/14 maja izvršni odbor sovjeta odobrava ulazak socijalista u koalicionu vladu, pored buržoaskih stranaka.
Posle pet dana pregovaranja o raspodeli portfelja, prva koaliciona vlada obrazovana je 6/19 maja. Nju sačinjavaju devet članova ranije vlade, među kojima i raniji pretsednik vlade, i pet socijalista, među kojima i vođa vladine većine u sovjetu Sereteli, i vođa socijalista-revolucionara Černov. Da bi obezbedio izvršenje glavnog zadatka nove vlade, a to je da se organizuje ofanziva, Kerenski prima ministarstvo vojno i ministarstvo mornarice. Miljukova, koji je odbio da primi portfelj ministra prosvete u toj koalicionoj vladi, zamenio je na položaju ministra spoljnih poslova Tereščenko. Kako ga je sovjet optuživao da je „imperijalista”, njegov odlazak jasnije je obeležio politički smisao promene vlade, a to je ustupak zahtevima sovjeta.
Prva koaliciona vlada (6/19 maja—2/15 jula). — Program druge privremene vlade ili prve koalicione vlade, objavljen 6/19 maja, nosi na sebi otisak jednog kompromisa mučno postignutog između teško pomirljivih gledišta. O onoj tačci koja je dovela do sukoba sa ministrom spoljnih poslova, a to je o „demokratskom” miru, on daje samo neodređeno obećanje „da će se preduzeti pripremni koraci za sporazum sa Saveznicima”. Na pitanju koje je izazvalo ostavku Gučkova, a to je pitanje vojske, on očevidno podleže uticaju savezničkih socijalističkih izaslanika: i zaista, ma da obećava da će se „pojačati demokratizacija vojske”, on usvaja isto tako kao pozitivan cilj da se „učvrsti vojna sila” ne samo u cilju „defanzive”, već i u cilju jedne „ofanzivne” akcije, što „cimervaldovci” ne mogu da usvoje. U ekonomskom pogledu, on dodeljuje socijalistima ne samo „državnu i javnu kontrolu proizvodnje”, već i „organizovanje državne proizvodnje u slučaju potrebe”. Nasuprot tome, on jedva i pominje agrarni problem, govoreći o „maksimalnoj proizvodnji žita” i o „regulisanju uživanja zemlje”. Najzad, on nagoveštava zavođenje jednog strogog neposrednog poreza i ponovo „brzo sazivanje Ustavotvorne skupštine”, čim bude ustanovljena jedna „demokratska samouprava”.
Pošto je potpisao 11/24 maja „Vojničku povelju” koju je odobrila Polivanovljeva komisija, ali koja je već mnogo doprinela stvaranju rasula u vojsci, Kerenski, saobrazno obavezama koje je primio prema Saveznicima, odlazi odmah na front da „ubedi” vojnike da treba da započnu ofanzivu. On posećuje Helsingfors, Kamenec-Podolsk, Odesu, Sevastopolj, Kijevo, Rigu i mnoge druge varoši. On drži vojnicima govore o slobodi, o velikom oduševljenju, republici, miru, „bajku o velikoj francuskoj revoluciji”, ali im isto tako kaže da „sloboda obavezuje” i da „odricanje spoljne discipline nameće jednu unutrašnju dužnost”. Vojnici ga slušaju i pljeskaju mu, ali čim on otputuje, vraćaju se svojim pacifističkim osećanjima; jedva se pomoću oficira uspeva da se ideja o ofanzivi proširi među izvesnim jurišnim jedinicama. S druge strane, boljševizam je konačno osvojio mornare iz Kronštata i prodro u Sevastopolj, gde brzo dezorganizuje pomorske snage u Crnom Moru i primorava admirala Kolčaka da podnese ostavku na zvanje vrhovnog zapovednika. Finska zahteva nove ustupke. Ukrajina, koja još nije ništa dobila, odlučuje da radi za svoj račun i stvara privremenu ukrajinsku vladu, takozvanu „Centralnu vladu” (savet). Nasuprot Kerenskovoj zabrani, ona počinje da stvara narodne pukove, a 10/23 juna, Rada priređuje svečano čitanje, na trgu svete Sofije u Kijevu, svoga prvog univerzala (proglasa) koji, iako napisan opreznim stilom, ipak stvarno propisuje ukrajinizaciju mesne uprave i poreza.
U spoljnim odnosima, Tereščenko ustvari može jedino da nastavi politiku Miljukova. Odgovori Saveznika (24—26 maj) na ruske predloge za reviziju ratnih ciljeva toliko su malo povoljni, da se vlada ne odlučuje da ih objavi. Što se tiče međunarodne konferencije u Štokholmu koji su predložili socijalisti, Saveznici je odbijaju sve dok jedan prethodni sporazum ne bi bio zaključen u Parizu; američka nota je naročito oštra. Sovjetova štampa se gnuša: pošto je nemogućno sporazumeti se, zar se ne može prisiliti „francuska i engleska buržoazija” da prime ideje ruske revolucije, pa ako ona to konačno odbije, raskinuti s njom? Sovjet ne može da se sporazume čak ni sa Alberom Tomom, koji je međutim veoma raspoložen da „popusti”. U noti koju je predao francuskom ministru na dan njegovog odlaska 31 maja/13 juna, Tereščenko okolišnim izrazima ukazuje na posebno shvatanje vlade. Ali je on još istoga dana primoran da objavi uzapćenu prepisku Roberta Grima, vođe „cimervaldovaca” koji se tada nalazio u Petrogradu sa švajcarskim federalnim savetnikom Hofmanom povodom uslova mira sa Nemačkom. Vladini socijalisti, koji sad prestaju da se nazivaju „cimervaldovci”, moraju da puste da se protivu Grima preduzme radikalna mera izgnanstva.
Neslaganje koje deli koalicionu vladu na diplomatskim i vojnim pitanjima može i da se prikrije, ali dva druga sukoba stavljaju u opreku socijalističke i buržoaske ministre na radničkim i agrarnim pitanjima. Iako je rastrojstvo u saobraćaju i smanjenje radnog iznosa izazvalo mučnu krizu u industriji, ipak su se radnički zahtevi znatno povećali. Socijalistički ministri hoće da reše sve veći problem rada i kapitala pomoću učešća države, kontrole industrije i jakim oporezivanjem „ratnih dobiti”. Izvršni odbor sovjeta ide još dalje: 16/29 maja on usvaja jedan sasvim boljševički program da se čitav ekonomski život zemlje potčini „direktnoj upravi države”, dajući joj čak i monopol trgovine i trustova, kao i pravo da raspolaže radom, koji postaje obavezan. Pred ovom odlukom, ministar trgovine Konovalov daje ostavku, i niko se ne prima da ga zameni. Što se tiče agrarnog sukoba, on dovodi u opreku kneza Lvova i ministra poljoprivrede Černova, koji preko svojih agenata hrabri seljake da se sami dokopaju spahijske zemlje, ne čekajući neku zakonsku odluku.
Ne samo da su ministri podeljeni, već su i sami socijalistički ministri izloženi oštrim kritikama levičarske manjine sovjeta. Ukoliko oni više dolaze u neposredan dodir sa vlašću, ne mogu da ne uvide koliko je težak i složen zadatak vlade, te dolaze silom prilika do umerenijeg shvatanja o sredstvima za njegovo ispunjenje. Boljševici uzimaju to kao izgovor da bi u toku maja i juna, po fabrikama u Moskvi i Petrogradu, razvili veliku demagošku propagandu, koja ide čak dotle da optužuje socijalističke ministre da su pristali da ih potplati „milionar Tereščenko”. Odmah po svom dolasku u Rusiju 4/17 aprila, Lenjin — koji je prešao Nemačku u jednom „plombiranom vagonu” — izjavio je da je buržoaska i demokratska revolucija završena i da ona treba da se pretvori u socijalističku revoluciju. On je uzeo kao lozinku: „Sva vlast sovjetima” i nazvao svoju grupu „komunističkom” a ne više „socijalističkom”. Njegove pristalice počele su da se čude zbog ove promene i da u listu Pravda stavljaju javne zamerke. Ali ih je Lenjin brzo primorao da prihvate njegovo shvatanje. Cilj komunista je da zadobiju većinu u prestoničkom sovjetu i da podignu mase, vršeći po fabrikama i kasarnama energičnu propagandu protivu umerenih socijalista, socijalista-revolucionara i menjševika, koji pod voćstvom Černova i Seretelija podržavaju koalicionu vladu. Rezultati ove propagande daju dovoljno nade na uspeh da bi se boljševici odlučili da pokušaju 10/23 juna jednu oružanu demonstraciju po ulicama Petrograda, sa namerom da u slučaju uspeha zarobe vladu. Ali je sovjet saznao nekako za njihov plan, te je na energične zahteve ta demonstracija otkazana.
Od 3/16 juna do 27 juna/7 jula zasedava u Petrogradu, sa punim ovlašćenjima, sveruski kongres sovjeta, čijih 1090 članova zastupaju 305 sovjeta i 53 slične organizacije. Dve njegove najmnogobrojnije grupe pretstavljaju socijalisti-revolucionari (285) i menjševici (248). Boljševika ima tu samo 105, a internacionalista 32. Ali u Petrogradu on ne uživa nikakav ugled. Isti je slučaj i sa centralnim izvršnim odborom (Cik) koji je on izabrao i opunomoćio, ali koji se, sastavljen od 300 članova od kojih 100 moraju da stanuju u unutrašnjosti da bi tamo pretstavljali revolucionarnu vlast, nalazi još uvek u rukama „zvezdaste skupštine” — to je nadimak dat vladinoj grupi koju predvode Sereteli i Čejdze, stalni pretsednik sovjeta. I zaista, mase radnika i vojnika u prestonici prilaze sve više boljševicima. 18 juna/1 jula, kada je sovjet, da bi obeštetio boljševike što su otkazali oružanu demonstraciju od 10/23 juna, organizovao jednu miroljubivu manifestaciju, vlada je već toliko izgubila ugled, da umesto lozinke: „Pomoć koalicionoj vladi”, na zastavama može da piše samo ova formula: „Poverenje sovjetima”. Uostalom, u povorkama se vide naročito one zastave koje su bile spremljene za manifestaciju od 10/23 juna i na kojima su ispisane boljševičke lozinke: „Sva vlast sovjetima”. — „Dole deset kapitalističkih ministara! „ (Zajedno sa Kerenskim). — „Živela kontrola i organizacija industrije! „ a naročito: „Vreme je da se rat završi”. — „Hleba, mira, slobode! „ Sutradan, vest da je odavno očekivana ofanziva otpočela sinoć, izaziva oduševljenu demonstraciju, sa drugim manifestantima i drugim lozinkama. Ali je to samo jedna „buržoaska” demonstracija u čast ruske vojske i Saveznika, poslednja te vrste, jer potstaknute nade brzo su se rasturile.
Ostavka Konovalova bila je otvorila delimičnu ministarsku krizu; međutim, držanje socijalističkih ministara izaziva opštu krizu vlade. „Triumvirat” Kerenski—Tereščenko—Njekrasov stvarno je gospodario u vladi; posredstvom Seretelija on se sporazumevao sa sovjetom i nije se obazirao nimalo na ostale ministre, pretstavnike „buržoaske” demokratije. Tako on pokušava da sam reši ukrajinski problem. Ne pitajući za mišljenje svoje kolege, četiri ministra odlaze u Kijev i tamo zaključuju sa Ukrajincima jedan sporazum kojim se poriču jedinstvo ruske države i osnovna načela ustavnog prava. 2/15 jula oni zahtevaju od svojih kolega da potvrde ovaj sporazum bez i najmanje izmene. Ministri kadetske stranke, Šingarev, Šahovski, Manujlov i Stjepanov odbijaju i podnose ostavke. U istom trenutku kad koalicija obrazovana 6/19 maja treba da se raskine, odigravaju se događaji koji će imati velikog odjeka na tok revolucije i koji produžavaju još mnogo nedelja novu ministarsku krizu.
Ministarska kriza i julski događaji. — Ministarska kriza pruža boljševicima zgodan izgovor da izričito zahtevaju rasturanje koalicije sa buržoazijom i predavanje svekolike vlasti sovjetima. Njihova propaganda po fabrikama i kasarnama bila je tako uspešna, da je nekoliko pukova i desetine hiljada radnika odlučilo odjednom da dejstvuju 3/16 jula. Čim su boljševici uvideli da ih ne mogu zadržati, dogovorili su se da uzmu upravljanje toga pokreta u svoje ruke; u slučaju uspeha, Lenjin je, kažu, bio spreman da pohapsi ministre i da se dočepa vlasti. Ustvari, oni još ne znaju pouzdano šta će činiti ako pobede; s druge strane, oni se boje da unutrašnjost možda još nije spremna za državni udar i da se vojnici sa fronta ne okrenu protivu petrogradskog garnizona. Zbog svega toga oni oklevaju. Pre podne 4/17 jula, dvadeset hiljada mornara iz Kronštata došli su iz sopstvene pobude u pomoć radnicima i vojnicima. Uputili su ih ka Tavridskom dvorcu da traže od sovjeta da se dokopa vlasti; ovaj zahtev ponavljaju desetine hiljada radnika Putilovljeve fabrike, kao i prvi mitraljeski puk i jedan grenadirski puk.
Ali umerena većina sovjeta, koja i dalje potpomaže vladu, ne pristaje nikako da preuzme vlast. Pošto pobuna nije postigla cilj radi koga su bile pokrenute mase, ona se postepeno utišala; i jedan pljusak koji je naišao u kritičnom trenutku mnogo je tome doprineo. Mornari se vraćaju u Kronštat. Uostalom, još iste noći trupe sa fronta koje su ostale verne i koje je vlada pozvala, dolaze da podrže kozake koji su se bili oduprli napadu pobunjenih vojnika i radnika. U isto vreme, objavljivanje u štampi dokumenata koji su otkrivali Lenjinove odnose sa Nemcima unelo je nemir među trupe garnizona. Javno mišljenje ustaje snažno protivu boljševika. Sereteli postizava bez muke da sudbina vlade ne bude odmah odlučena i da sovjet primi jedan predlog kojim se spasava načelo koalicije: zadržati vladu takvu kakva je, a to će reći nepotpunu, sve do trenutka kada sovjet, okupljen na potpuno zasedanje zajedno sa svojim članovima iz unutrašnjosti, bude odlučio sudbinu vlade. To je značilo produžiti život vladi za dve nedelje.
Protivboljševička osećanja još se pojačavaju kada je u noći između 6/19 i 7/20 jula Petrograd saznao da je Kerenskova ofanziva pretrpela neuspeh i da se vojska povlači u neredu. Svaki odmah oseća da su boljševici odgovorni za rasulo u vojsci, i sovjetske vođe, sporazumno sa vladom, govore o energičnom ugušivanju pa čak i o „vojnoj diktaturi”. Sa svoje strane Lenjin skida masku, izjavljujući: „4/17 jula miran prelaz vlasti u ruke sovjeta bio je još mogućan... Od toga trenutka, sovjeti su predali stvarno vlast kontra-revoluciji... U ovom trenutku miran razvoj revolucije nije više mogućan u Rusiji, i istorija je ovako postavila pitanje: ili potpuna pobeda kontra-revolucije, ili nova revolucija”.
Protivboljševičku reakciju koja je nastupila posle julske pobune predvodi Kerenski. Da bi primenio potrebne represivne mere, odlučio je da lično preuzme upravu obnovljene koalicije. Pošto mu je knez Lvov, kome su postavljeni namerno neprihvatljivi uslovi, ustupio mesto, on žurno popunjava vladu članovima stranke „radikalne i demokratske” naročito stvorene za ovu operaciju. Buržoaske stranke odmah protestuju protivu ovog izbora. Ali Kerenski traži i dobija od izvršnog odbora sovjeta priznanje njegove vlade kao „vlade revolucionarnoga spasa”. On dobija u isto vreme „neograničenu vlast da uspostavi red i disciplinu u vojsci, da bi se odlučno suzbijala svaka kontrarevolucionarna i anarhistička akcija”. Dok su Lenjin i Zinovjev imali vremena da pobegnu, dva boljševička lidera, Trocki i Kamenjev, uhapšeni su. Mornari iz Kronštata primorani su da izdadu svoje glavne kolovođe. Mnogi saučesnici su uhapšeni. Izdato je naređenje stanovništvu da preda oružje. Rasturanje boljševičkih novina u vojsci zabranjeno je. Tada prvi put desničarske političke organizacije, kao što su Savez oficira i Savez trgovaca i industrijalaca, pokazuju se otvoreno. Petrograd može da posmatra jedan već odavno zaboravljeni prizor: crkveni pogreb, za kojim je išao Kerenski, kozaka koje su pobili boljševici. Početni plan Seretelija izmenjen je: umesto plenarnog skupa moskovskog sovjeta — Moskva je namerno izabrana pre nego Petrograd, koji je bio rastrojen boljševičkom propagandom — ustanoviće se jedna „državna konferencija” koju će sačinjavati u skoro podjednakom broju pretstavnici ne samo socijalističkih već i buržoaskih organizacija. Stanje duhova je takvo, da je i sam Sereteli gotov da se ukloni ispred diktature Kerenskog i izjavljuje sovjetu: „Mladićsko doba revolucije, kada sve izgleda kao ružičasti san, prošlo je... Ne može se idejama suzbijati anarhija”.
Ali duboka suprotnost koja još uvek postoji između zahteva kadetske stranke, koju je on pozvao da uđe u vladu, i programa koji je sovjet odobrio 8/21 jula, stvara Kerenskom velike teškoće pri konačnom obrazovanju koalicione vlade. Kadeti traže jaku vlast, nezavisnu od sovjeta i partiskih organizacija, dok program sovjeta zadržava utopističke članove koji su nedavno primorali njihove pretstavnike da iziđu iz vlade i koje oni ne mogu da odobre. Da bi izišao iz ovog ćorsokaka i dobio mogućnost da obrazuje novu vladu po svojoj volji, Kerenski objavljuje odjednom 21 jula/3 avgusta da pred nemogućnošću da stvori vladu koja bi uživala dovoljan ugled u celoj zemlji, on se odriče vlasti. Istoga dana, u malahitnoj dvorani Zimskoga Dvorca, gde se on bio nastanio, okupljali su se pretstavnici staranaka i uticajnih organizacija; sutradan u zoru, posle vatrenih rasprava koje su trajale celu noć, dali su mu punu vlast da obrazuje vladu. Kerenski je na vrhuncu moći, i držanje koje je usvojio, autoritativni ton njegovih govora, njegov zapovednički glas, njegovi teatralni gestovi, njegova ispresecana i svečana rečenica izgleda da su pojačavali taj utisak. Ali su mu prestoničke mase već bile okrenule leđa; na frontu, posle neuspeha njegove ofanzive, on je izgubio svoj raniji ugled, i već se tamo traži drugi kandidat za diktaturu, koga su spremni da podržavaju svi oni kojima ne godi jedna vlast jaka na oko, ali u stvari zavisna od sovjeta. Pred najnižim slojevima prestonice koji su prešli u boljševizam, sovjet takođe počinje da gubi ugled. Ukoliko slabi politički centar koji Kerenski želi da pretstavlja, oba krajnja 943 krila pojačavaju se. Ipak, Kerenski se ne može da odluči da izvrši izbor. Njegovo beskonačno kolebanje između desnice i levice prete da ga na kraju krajeva učine nekorisnim i jednima i drugima.
Obrazovanje druge koalicione vlade (25 juli/7 avgust). — Na dan 25 jula/7 avgusta obrazovana je najzad druga koaliciona vlada. Kerenski u njoj zauzima položaj pretsednika i ministra vojnog i mornarice, sa Savinkovom kao pomoćnikom u ministarstvu vojnom; Sereteli, osećajući potrebu da učvrsti svoj uticaj u sovjetu, nije ušao u nju; četiri nova člana iz kadetske stranke ušla su u nju, ali izuzev Černova, svoga takmaca i člana iste stranke, Kerenski u njoj nema moćnih suparnika. Umesto da objavi program, pri čijoj izradi joj je nemogućno da se složi, vlada se ograničava na to da uputi jedan „apel” zemlji koji je potpisao samo Kerenski. U njemu se spominju jedino trenutne teškoće, koje zahtevaju da se „zaborave rasprave pred licem neprijatelja”, i s obzirom na „neumoljivu vojnu neophodnost” da se stvori jedna „gvozdena vlast” da bi se „spasla otadžbina junačkim naporima”.
„Državna konferencija”, koja se održava u Moskvi od 12/25 do 15/28 avgusta, otkriva na očigledan način bitnu suprotnost koja se nalazi u toj drugoj koaliciji, koja u isti mah želi da bude snažna i da ispoljava svoju moć, a ne može da nađe podrške ni u jednom od dvaju tabora, buržoaskom ili socijalističkom, čija netrpeljivost postaje sve žešća. I pored otsustva boljševika, koji nisu zastupljeni na toj konferenciji, ali joj pokazuju svoju snagu organizujući štrajkove po varoši za vreme njenog zasedanja i lišavajući njene članove vode, svetlosti i obeda u restoranima, — to su se doista dva neprijateljska tabora susrela u Velikom pozorištu u Moskvi i svaka strana ima otprilike polovinu od 2000 delegata kad jedan pljeska, drugi zviždi. Najznačajniji događaji na toj konferenciji, gde nije bilo ni glasanja ni odlučivanja, jesu najpre govornički dvoboj između ministara, čiji su govori uglavnom veoma umereni — Černov je ćutao — i partiskih vođa; zatim čitanje od strane pretsednika sovjeta Čejdzea, 14/27 avgusta podrobnog programa umerenih socijalista koji, prihvaćen od mnogih levičarskih organizacija, traži neosporno, ali bez uspeha — jer ostaje i dalje neprihvatljiv za demokrate koji nisu socijalisti — da ublaži i učini praktičnijim zahteve programa od 8/21 jula; najzad, govor generala Kornilova — koji je bio postao vrhovni zapovednik na mesto Brusilova, — Aleksejeva i Kaleđina, koji svi uporno traže da se na frontu preduzmu najstrožije disciplinarne mere, da se ponovo zavede smrtna kazna ne samo na frontu, već i u pozadini, da se ograniči nadležnost izabranih vojnih odbora, itd, Pre nego što bi izneo ove zahteve, glavni zapovednik Kornilov preduzeo je izvesne mere predostrožnosti: došao je u Moskvu sa jednom velikom vojskom i svim spoljnim bleskom diktatora. On očekuje da bude smenjen sa položaja, a u tom slučaju je spreman da stupi u otvorenu borbu sa Kerenskim. Ovaj opet strahuje od pokušaja vojničkog državnog udara, ali se ne odlučuje da smeni generala. Ipak, on ne uspeva da prikrije svoje strahovanje. Ništa ne ilustruje bolje suprotnost između reči i dela, između težnje za neograničenom vlašću i očevidnom nemoći, između tobožnje gvozdene volje i očigledne neodlučnosti, od govora u kojima on gomila pretnje i aluzije na zaverenike koje ne imenuje, ali za koje kaže da ih poznaje, i koje završava skoro u histeričnom nastupu. Iako sukob još ne izbija, ipak je svakome jasno da je samo odložen.
Kornilovljev ustanak (28 avgusta/10 septembra). — Dve nedelje koje protiču između govora Kornilova u Moskvi i njegovog ustanka ispunjene su pregovorima između glavnokomandujućeg, čiji je štab u Mohilevu, i Kerenskog. U dva maha, 3/16 i 10/23 avgusta Kornilov dolazi u Petrograd da se sporazume sa Kerenskim. Dva sagovornika razgovaraju ne samo o potrebnim vojnim reformama, već i o izgledima na uspeh, u slučaju ostavke Kornilova, jednog vojničkog državnog udara, kome oružana manifestacija boljševika, koja se očekuje u prestonici oko sredine septembra, može poslužiti kao povod. Kako su petrogradski pukovi očigledno dovedeni do rasula boljševičkom propagandom, Kerenski dovodi treći divizion, da zaštiti vladu od ponavljanja, u većem obimu, julske pobune. Pregovori sa Kornilovom vođeni su preko Savinkova sve do dana ustanka. Kornilov i Savinkov žele obojica da unište sovjete i da olakšaju vojne reforme. Ali, pod uticajem drugostepenih političara, pravih avanturista, kao što su Zavojko, Alađin, Dobrinski, itd., Kornilov stvara plan da izmeni u isti mah i vladu da bi je otrgao od uticaja sovjeta. Kako ne može misliti da iz nje ukloni Kerenskog, on namerava da ga zadrži, ali dajući mu ministarstvo pravde koje je držao u prvoj privremenoj vladi. Mnogobrojne su simpatije za Kornilova, ali njegova okolina i njegove metode udaljuju od njega najuticajnije političke krugove. Pošto je pripremio čitav niz proglasa i utvrdio datum državnog udara u Petrogradu za 27 avgust/9 septembar, on je bio toliko naivan da je saopštio svoje planove Kerenskom uvečer 26 avgusta/8 septembra, preko jednog ranijeg ministra privremene vlade, V. L. Lvova. Telefonom mu Kerenski obećava da će doći u glavni štab, ali je to samo jedan manevar da bi mogao bolje da demaskira generalovu zaveru. Nasuprot mišljenju velikog broja ministara koji uoči 27 avgusta/9 septembra istupaju iz vlade ili predaju vlast pretsedniku i jednom „direktoriumu” od pet članova, Kerenski hita da izjavi kako je Kornilov izdajnik i da mu naredi da otstupi sa položaja glavnog zapovednika, Kornilov iz toga zaključuje da se Kerenski konačno priklonio pred vlašću sovjeta i rešava, kao što ga je i obavestio, da se ne pokori, već da otvoreno digne vojsku i primora vladu da se obnovi oslobađajući se sovjetskog tutorstva. Trupe koje on šalje na prestonicu treba da unište sovjet, utamanjujući nemilosrdno njegove članove, ne ustežući se da ubiju najuticajnije među njima. Tako on misli da „obezbedi zemlji čvrstu i jaku vlast”.
Ali na tome terenu, borba je nejednaka za ovoga generala bez političkog iskustva. On još više smanjuje svoje izglede na uspeh time što ostaje u glavnom štabu, umesto da je sa svojim trupama. Kada su se ove približile Petrogradu, Kerenski najpre gubi glavu. On provodi dan 28 avgust/10 septembar i narednu noć u sve većem strahu, koji oseća i njegova okolina, i učinjeno je nekoliko pokušaja da se izmire glavni komandant i pretsednik vlade. Jedino boljševici, za koje bi uspeh Kornilova značio smrtnu presudu, sačuvali su hladnokrvnost. Oni obrazuju jedno „borbeno veće” i stvaraju svuda, što brže mogu, jednu mrežu „ratnih revolucionarnih odbora” koji prekidaju Kerenskova kolebanja i organizuju odmah otpor prema Kornilovu. Oni pribegavaju svojim starim metodama koje su dokazale svoju vrednost: razoravanju železničkih pruga, rastrojavanju železničkog saobraćaja, odašiljanje agitatora u susret Kornilovljevim trupama, itd. Oficiri koje je glavni komandant pokupio u Petrogradu u očekivanju oružanog ustanka pokazuju da su potpuno nesposobni i beže u odlučnom trenutku. Već 29 avgusta/11 septembra neuspeh Kornilova je potpun. Sutradan je đeneral Krimov, komandant korpusa poslanog protivu prestonice, primoran da se pokori naređenju Kerenskoga koji ga poziva u Petrograd; pošto ga je 60 946 pretsednik vlade dočekao sa najvećom grubošću, on odlazi u ministarstvo vojno i tamo izvršuje samoubistvo. 31 avgusta/13 septembra Kornilov i njegovi saučesnici okrivljeni su za bunu. Kerenski se sam proglašuje za glavnog zapovednika vojske i postavlja generala Aleksejeva za svoga šefa štaba, da bi se lakše oslobodio Kornilova. Ovaj odbija da se preda i pokušava još da iz glavnog štaba diktuje svoje uslove; zatim, 1/14 septembra uveče, on se miri sa sudbinom da se pokori i uhapšen je sa drugim generalima, Denjikinom, Markovom, Erdeljijem, itd.
Sa likvidacijom Kornilovljevog ustanka iščezava i poslednja nada da se revolucionarna vlada ojača savezom između Kerenskoga i vojnih krugova: ne treba otsada računati na pomoć generala. U isti mah se završava period protivboljševičke reakcije izazvane julskim pobunama. Otsada su svi aduti u rukama boljševika, i političke terazije naginju tako brzo na levo kao što su u početku naginjale u desno. Nemoć Kerenskog da se odupre komunističkoj frakciji sovjeta postaje očigledna kada je on, 4/17 septembra, hteo da prekine direktnu akciju „revolucionarnih ratnih odbora” raspuštajući ih; umesto da se pokore, oni izjavljuju da će nastaviti svoj rad. Na zahtev petrogradskog sovjeta, Savinkov, koji je bio postao ministar vojni otkako se Kerenski proglasio za glavnog zapovednika, odmah je smenjen i zamenjen generalom Verhovskim, koga su hteli na taj način da nagrade što je odbio da moskovski garnizon podvrgne naređenjima Kornilova. Verhovski se odriče svih mera koje su na traženje Kornilova bile preduzete da bi se povratila disciplina u vojsci i vraća se metodama ubeđivanja i „demokratizacije”.
Poslednja ministarska kriza i obrazovanje treće koalicione vlade (26 avgusta/8 septembra—24 septembra/7 oktobra). — Ostavka, 26 avgusta/8 septembra, velikog broja ministara otvorila je ministarsku krizu. Posle Kornilovljevog ustanka nastaje otvorena borba između politike Seretelija, koji se oslanja na ideju koalicije i traži priznanje građanske republike kao kraj revolucije, i politike Lenjina, koji cilja da preda vlast komunističkoj stranci posredstvom sovjeta i da ostvari u Rusiji socijalistički poredak. 31 avgusta/13 septembra Seretelijeva politika pretrpljuje javno neuspeh u petrogradskom sovjetu, koji sa 279 protivu 115 glasova i 51 uzdržavanjem od glasanja usvaja jednu boljševičku rezoluciju: povlačenje sa vlasti ne samo kadeta, koji su optuženi da su održavali veze sa Kornilovom, već uopšte svih „cenzusnih (buržoaskih) elemenata”; stvaranje jedne vlade koju bi sačinjavali revolucionarni proleteri i seljaci i koja bi predložila zaraćenim narodima jedan demokratski mir, objavila tajne ugovore, ukinula smrtnu kaznu na frontu, dala slobodu propagande u vojsci, ukinula zemljišnu svojinu, itd. Sereteli i Čejdze napominju da ovo izglasavanje zahteva potpunu promenu dotadašnje politike sovjeta i da, ako ovo nije samo slučajnost, sadašnje pretsedništvo stranke treba da podnese ostavku. Oni prete sovjetu jednom novom opasnošću, a to je neprijateljstvo desnice, i pretskazuju da će ostati usamljen od unutrašnjosti zemlje ako konačno usvoji boljševičku taktiku. Ali je sve uzalud: 9/22 septembra oni su ponovo potučeni sa 619 protivu 414 glasova i 67 uzdržavanja, te otstupaju sa svojih položaja. Ipak Sereteli ostaje gospodar izvršnog odbora sveruskog sovjeta. On tu uspeva da dobije jedno novo odlaganje: sudbina vlade biće rešena na jednoj naročitoj „demokratskoj konferenciji”; iako je načelo koalicije, naročito sa kadetima, unapred zvanično osuđeno, ipak Sereteli uspeva da se usvoji da buduća vlada ima da bude odgovorna pred „revolucionarnom demokratijom”. Zahvaljujući ovim elastičnim izrazima, koji se odnose na sve demokrate, bili oni socijalisti ili ne, on stvarno još jedanput spasava načelo koalicije.
„Demokratska konferencija”, okupljena 14/27 septembra, zaista je proširena toliko da sadrži, ako ne direktno „cenzusni elementi”, a ono bar socijalističke elemente i umerene demokrate, uzete iz redova kooperativaca, seljaka, članova demokratskih opština i zemstava nedavno obrazovanih, vojničkih i ekonomskih organizacija, itd. Zato, kada posle dugačkih rasprava njeni članovi — preko 1400 — prelaze na glasanje, ona pada u neskladnost: pošto je najpre usvojila načelo koalicije sa 766 glasova protiv 688, zatim odobrila sa 739 glasova protiv 139 i 196 uzdržanih učešće izvesnih „cenzusnih elemenata” u koaliciji, ona najzad odbija, sa 813 glasova protiv 183, da odobri takvo savezništvo, te Sereteli, izražavajući jednodušno mišljenje pretsedništva, može da izjavi kako „organizovana demokratija nema jednoobraznu volju koja se može praktično ostvariti”. 20 septembra/3 oktobra, jedna naročita komisija od 110 članova odlučuje da se pređe ćutke preko načela koalicije o kome se toliko raspravljalo — 50 članova izjasnilo se za, a 60 protiv, — ali da se nametne budućoj vladi, pa ma kakva ona bila, jedan određen program, i to onaj od 14/27 avgusta, i da se ona učini odgovornom pred jednim pretstavničkim telom sastavljenim od članova „demokratske konferencije” i dopunjene „cenzusnim elementima”. Zatim ona poverava brigu da obrazuje vladu jednom odboru od pet članova, sastavljenom od pristalica ranije većine sovjeta.
Da bi se moglo sporazumeti sa kandidatima čije je raspoloženje Kerenski već ispitao i koji pripadaju delom kadetskoj grupi, a delom industriskim i trgovačkim krugovima Moskve, ostaje još da se uklone dva uslova koja je postavila „demokratska konferencija”: program od 14/27 avgusta i odgovornost pred jednim pretstavničkim telom. U tome se i uspelo u toku pregovora vođenih od 21 septembra/4 oktobra do 24 septembra/7 oktobra: pretstavničkom telu od 367 članova socijalističkih partija i organizacija kako ga je ustanovila „demokratska konferencija”, vlada dodaje 156 članova „cenzusnih” grupa koje je ona izabrala; i jedni i drugi smatraju se kao „pozvani” od vlade, koja nije odgovorna pred njima. Novo pretstavničko telo dobija naziv „Savet Republike. „ i njegova vlast okončaće se šest nedelja posle otvaranja njegovih sednica, a to će reći zajedno sa okupljanjem Ustavotvorne skupštine. 25 septembra/8 oktobra objavljena je lista poslednje koalicione vlade: „direktoriumu” od pet članova, sastavljenom 27 avgusta/9 septembra, pridodati su kadeti Konovalov, kao potpretsednik ministarskog saveta, Kiškin i Smirnov, socijalisti Gvozdjev, Maljantovič, Liverovski, Bernardski i S. Maslov, i jedan član industrisko-trgovačke grupe S. Trećakov. Istoga dana Trocki je izabran za pretsednika petrogradskog sovjeta, na mesto Čejdze. Kada je Sereteli otputovao na Kavkaz, uloga posrednika između vlade i izvršnog odbora sovjeta prelazi na menjševika Dana i na socijal-revolucionara Goka, koji ne pokazuju u svojim odnosima sa Kerenskim onoliko gipkosti i ljubaznosti koliko njihov prethodnik; uostalom, u toku ovog poslednjeg perioda revolucije, raniji sovjeti članovi vlade naginju sve više ka levici, što neminovno mora da ima uticaja na rad Saveta Republike.
Završna borba (24 septembra/7 oktobra—25 oktobra/7 novembra). — Već na prvoj sednici Saveta Republike, nazvanog Predparlament, boljševici demonstrativno napuštaju salu za sednice da bi otišli „na barikade”. Oni više ne skrivaju svoje namere, i Trocki otvoreno izjavljuje da je nova vlada „vlada građanskog rata”. Koristeći se postojanjem „dvostruke vlasti”, vlasti vlade i vlasti sovjeta, usled čega se održava jedan poseban poredak „revolucionarne zakonitosti” koja javno gazi zakon i prkosi vladi, oni se spremaju skoro otvoreno da obore vladu. Ostaje još da se utvrdi dan pobune. Utvrđivanje otvaranja drugog sveruskog kongresa sovjeta od 25 oktobra/7 novembra odredilo ga je; boljševici nameravaju da zvanično predlože kongresu da se vlast prenese na proletere i seljake. Kako je tu u pitanju jedan tako reći miroljubiv način prenošenja vlasti, o tome se može raspravljati i sa ostalim socijalističkim strankama, i naposletku upućen je u te pregovore i sam Kerenski, koji pomišlja da zameni svoju koalicionu vladu jednom čisto socijalističkom vladom. Uistini, ovi pregovori, kako kaže Trocki, „samo su jedna igra”; boljševici pripremaju nasilan prevrat koji treba da bude izvršen pre otvaranja sovjetskog kongresa, da bi se ovaj stavio pred svršen čin.
Njihove pripreme vrše se javno. Istina, sednica njihovoga odbora kojoj je prisustvovao i Lenjin pošto je izišao iz svoga tajnog skloništa i na kojoj su jednoglasno, izuzev dva glasa — Zinovjeva i Kamenjeva, rešili da pokušaju državni udar, ostala je tajna, ali se posledice njihove odluke ispoljavaju odmah na najočigledniji način. Tu je najpre neposlušnost pukova petrogradskog garnizona, koji odbijaju da napuste prestonicu da bi otišli na front, pošto su nemačka flota i nemačka vojska zauzele obale Riškog Zaliva. Zatim stvaraju javno, 12/25 oktobra, jedan „revolucionarni ratni odbor” i određuju sovjetske komesare za održavanje veze između toga odbora i pukova. Tu su najzad, 17/30, 18/31 oktobra i 21 oktobra/3 novembra, konferencije pretstavnika garnizona, na kojima se javno tvrdi da je raspoloženje vojnih jedinica saglasno sa ciljem kome se teži, a to je obaranje vlasti: 21 oktobar/3 novembar smatraju i sami boljševici kao „zvaničan početak pobune”. Sve ove mere preduzete su pod izgovorom da se brani proletarijat od mogućnih napada „kontra-revolucije”. Isti smisao pridaje se neodređenim odbranbenim merama na koje se naposletku vlada odlučuje. Kerenski se do kraja koleba između hitnih zahteva svojih nesocijalističkih kolega, koji traže hitne mere da bi se vlada zaštitila od bliske pobune, i zahteva socijalista, koji predlažu da se sve to svrši ka miran način naimenovanjem jedne socijalističke vlade. On veruje da će moći računati na Predparlament, gde se međutim ne uspeva da stvori jedna vladina većina. Jer se tu odigrava borba između istih tabora kao na demokratskoj konferenciji u M. oskvi, naročito o dva glavna pitanja u tome trenutku: rat i mir, vojska i diplomatija. Pošto su novi ministri vojske i mornarice, general Verhovski i admiral Verderevski, imali da zahvale sovjetima što su ušli u vladu, nije nikakvo čudo što u Predparlamentu nije mogla da se stvori većina po pitanju održavanja discipline u vojsci. General Verhovski ide dotle da pokušava da vodi direktne pregovore sa pojedinim strankama u cilju da se proglasi načelo odvojenog mira, što ga usled protivljenja Kerenskog i Tereščenka primorava da podnese ostavku. Govori Tereščenka o diplomatskim pitanjima okreću se večito po istom bezizlaznom krugu: pod njihovom odlučnom frazeologijom krije se stvarna nemoć; oni toliko razgnevljuju socijaliste, da se javlja pitanje da on bude zamenjen, ali ni tu Predparlament ne nalazi nikakvu formulu koja bi mogla da složi stranke. Naposletku, uoči pobune i pred nemogućnošću da duže ćuti o državnom udaru koji pripremaju boljševici, Kerenski drži u Predparlamentu jedan pravi optužni govor u kome „dokazuje sa dokazima u ruci stanje pobune” i traži „potporu visokog skupa”. Ali uprkos opasnosti, socijalisti odbijaju da mu pruže tu potporu, a kako boljševici u isti mah šalju naoružane odrede da posednu unapred određene strategiske tačke u Petrogradu, i zavaravaju neprestano Dana i Goka nadom u sporazum, to oni i dalje traže da se pobuna likvidira mirnim putem.
Na dan 25 oktobra/7 novembra u zoru, Kerenski može da konstatuje u isti mah da je pobuna već izbila i da đeneralštab nije ništa učinio da odbrani Petrograd. On za to okrivljuje vojna lica koja su ga lažno uspokojavala. Pošto je građanskom ministru Kiškinu predao komandu nad ženskim bataljonom zvanim „udarni bataljon”, kao i odrede sastavljene od slušalaca viših vojnih škola okupljene pred Zimskim Dvorcem — što je još više rashladilo revnost vojnih krugova, — on hita da napusti prestonicu pod zaštitom jednog automobila poslanstva Sjedinjenih Američkih Država koji ide ispred njegovoga sa istaknutom američkom zastavom, da bi izišao u susret trupama koje su bile pozvane s fronta. Za to vreme, u podne, pobunjeni pukovi u Petrogradu rasturaju Predparlament. Predveče Zemski Dvorac, opkoljen, nema više nikakvu vezu sa gradom. Privremena vlada uzalud tu očekuje da se Kerenski vrati s trupama. Uveče krstarica Aurora, koja se opredelila za boljševike pošto je stigla u Kronštat, počela je da bombarduje dvorac. Iako ga jedan deo njegovih branilaca, ubeđeni u nekorisnost te borbe, napustio, ipak vlada, smatrajući da je do saziva Ustavotvorne skupštine ona pretstavnik vrhovne vlasti, koja joj može biti oduzeta samo silom, odbija da se preda. Kada je jedno izaslanstvo sastavljeno od članova opštinskog odbora i političara okupljenih u Opštinskom domu saznala za položaj vlade, htela je da ode u Zimski Dvorac da je oslobodi „ili da umre s njom”, ali je boljševičke patrole nisu pustile da prođe. Po povratku u Opštinski dom ona obrazuje, zajedno sa poslanicima koji su tek bili napustili sovjetski kongres i bili protivni državnom udaru, jedan „odbor za spas otadžbine i republike”. Jedna grupa akademaca, ohrabrena dolaskom toga izaslanstva, isteruje boljševike iz Zimskog Dvorca. Ali je ova pobeda kratkotrajna, jer jedna nova gomila mornara, vojnika i radnika crvene garde prodire u dvorac, čiji se komandant predaje pod uslovom da se poštedi život pitomcima. Članovi privremene vlade uhapšeni su i sa opasnošću po život odvedeni na drugu obalu Neve i zatvoreni u Petropavlovskoj tvrđavi, gde su se susreli sa ministrima ranijeg režima što ga je oborila revolucija iz februara/marta.
Ironija sudbine htela je takođe da Kereneki zatraži pomoć od istih onih trupa koje su išle na Petrograd u septembru da izvrše Kornilovljev državni udar. Ono što se dogodilo za vreme Kornilova, ponavlja se sada potpuno, ali još mnogo brže. Trupe, sastavljene velikim delom od kozaka, nemaju ni malo želje da se tuku, naročito ne za Kerenskog, te se rasturaju. General Krasnov uspeva ipak da prikupi nekoliko stotina kozaka i pokušava da ide Petrograd, i pored negodovanja glavnoga komandanta Severnog fronta, generala Čeremisova, koji je već stupio u pregovore sa mesnim sovjetom. Iz Pskova on uspeva da stigne u Gatčinu. Kerenski se trudi da ubrza kretanje ove trupe u nadi da će jedinice pozvane sa fronta stići uskoro i da će se Petrograd pobuniti. Ali i ove jedinice nailaze na prepreke koje stvara savez železničkih službenika. Kozaci, koji ne vide da dolazi očekivana pešadija i koji prema Kerenskom osećaju samo antipatiju, pokazuju se sve manje raspoloženi da se tuku. Kerenski ih ipak tera da napreduju ka Carskom Selu. Krasnov, sa svojih 400 do 600 kozaka koji počinju da zahtevaju da se Kerenski ukloni, usteže se. 30 oktobra/12 novembra, blizu Pulkova, 500 kozaka započinju „bitku” sa petnaest do trideset puta jačim protivnicima, kojima komanduje nemački poručnik Bauer; pošto se držao do noći, Krasnov se povukao ka Gatčini. Uoči toga dana boljševici su nemilosrdno ugušili pokušaj preranog napada pitomaca petrogradskih vojnih škola. Za to vreme, depeše koje su oni poslali poljuljale su čvrstinu više komande i vojske na frontovima. Železnički službenici sprečavali su sve više prevoz trupa koje su išle ka Petrogradu. Posle povlačenja ka Gatčini, oni su pozvali Kerenskog da započne sa boljševicima pregovore o primirju. Kozaci, očajni što vide kako stiže pešadija, već su iz sopstvene inicijative stupili u pregovore sa boljševicima. Ovi im odgovaraju iz Krasnog Sela, tražeći da im se preda Kerenski i šalju u Gatčinu mornara Dibenka. U toku 1/14 novembra pregovori se završavaju jednim sporazumom, ali na deset minuta pre svog hapšenja Kerenski uspeva da pobegne preobučen u mornara i maskiran šoferskim naočarima. General Duhonjih, koji vrši dužnost glavnog komandanta posle iščezavanja Kerenskog, izdaje zvaničnu naredbu da se zaustave trupe koje su išle na Petrograd. 3/16 novembra, on jednim proglasom poziva svekoliku demokratiju da se udruži da spase otadžbinu i da izabere jednu vladu koju bi ceo narod priznao. Boljševici mu naređuju da započne pregovore o miru sa Nemcima. Kada je on to odbio, oni šalju u glavni štab u Mohilev jednu ekspediciju pod komandom potporučnika Krilenka, koji je naimenovan za vrhovnog zapovednika ruske vojske, i 20 novembra/3 decembra Duhonjina je ubio jedan mornar. Uoči svoje smrti izdao je on naredbu da se puste na slobodu generali uhapšeni posle Kornilovljevog ustanka, a to će reći sam Kornilov, Denjikin, Markov i drugi, koji se uskoro stavljaju na čelo protivboljševičkog pokreta u oblasti donskih kozaka.
U Moskvi jedan pokušaj da se uspostavi oborena vlada takođe je propao. Na vest o državnom udaru izvršenom u Petrogradu, opštinski odbor u Moskvi sakuplja oko sebe pretstavnike demokratskih organizacija, koji obrazuju jedan „odbor bezbednosti”, ali ostaju „neutralni”. Komandant garnizona, Rjabcev, poziva stanovništvo „da ne započinje građanski rat”. Boljševici se pokazuju aktivniji. Odboru bezbednosti oni suprotstavljaju jedan revolucionarni ratni odbor, kome je dužnost da „potpomaže” isti takav odbor u Petrogradu. Oni u njemu imaju većinu — 4 člana od 7, — a uskoro ostaju u njemu sami, jer menjševici i socijalisti-revolucionari istupaju iz njega „zbog težnje boljševika da uguše volju manjine i da joj rade za leđima”. Ovaj odbor počinje energično da organizuje pobunu: on zabranjuje izlaženje buržoaskim listovima, privlači k sebi najveći deo garnizona i zauzima Kremlj. Oficiri, pitomci vojnih škola i studenti, okupljeni u Aleksandrovskom Vojnom učilištu, pozivaju boljševike da napuste Kremlj. Ovi pristaju na to 28 oktobra/11 novembra, te akademci zauzimaju središte varoši presecajući na taj način saobraćaj između revolucionarnog odbora i udaljenih kvartova. Ali ovaj uspeh nije dugo trajao, jer su branioci Moskve podeljeni, a odlučnost akademaca i oficira nema podršku demokratskih stranaka. Pod pritiskom železničkih službenika, odbor za bezbednost traži da se obrazuje jedna socijalistička vlada i zaključuje sa boljševicima primirje od 12 časova, između 29 do 30 oktobra/12 do 13 novembra. Boljševici ne samo da nisu poštovali to primirje, već su se njim koristili da obezbede sebi pojačanja. 1/14 novembra oni zahtevaju od svojih protivnika bezuslovnu kapitulaciju. Stanovništvo ostaje ravnodušno, levo krilo javnog mišljenja protivno je borbi, pojačanja ne stižu vladinim pristalicama, a pitomci vojnih škola ne mare mnogo da se tuku za jednu socijalističku vladu; uostalom, njih je svega pet hiljada, dok njihovi neprijatelji raspolažu sa nekoliko desetina hiljada ljudi i dobijaju neprestano pojačanja iz okoline Moskve. Boljševici snažno bombarduju centre gde se okupljaju pitomci, a to su Kremlj i Aleksandrovsko Vojno učilište. Uveče 1/14 novembra „bela garda” se odlučuje da započne pregovore; sutradan ona predaje oružje; oni njeni članovi koji neće da se pomire sa sudbinom, odlaze jedan po jedan na Don, gde se organizuje jedna dobrovoljačka vojska.
Rusija je ušla u jednu novu fazu svoga života, fazu rasula i opadanja u kojoj se obrazuje čitav niz „republika”, velikih i malih, koje samovoljno prisvajaju prava vladarske vlasti. Raspadanje je otpočelo za vreme privremene vlade. Od leta 1917 godine, seljaci su svojevoljno počeli da dele spahijske zemlje i da uništavaju plemićske domove. Već je rasulo ušlo u vojsku, umornu od rata: gomile naoružanih seljaka preplavile su gradove i sela, zavodeći svuda vladavinu samovolje; vojni begunci, čiji je broj dobio neverovatne razmere, uputili su se svojim selima, pljačkajući čitave okruge i organizujući pogrome. Nered u saobraćaju izazvao je krizu snabdevanja: u mnogim oblastima glad se pojavila, i seljaci su odbili da prodaju žito po cenu koju je 954 nametnula vlada, jer je inflacija izazvala poskupljivanje životnih potreba koje će dostići kasnije, pod boljševicima, užasne razmere. „Kontrola” industrije od strane radnika takođe je donela svoje plodove: i pored moćne potpore koju je država pružala svim granama ratne industrije, industrijalci nisu mogli izdržati povećanje nadnica i neprekidne štrajkove; oni su napustili svoja preduzeća, i fabrike su se zatvarale jedna za drugom. Sve ove činjenice nagoveštavale su već, razume se u mnogo manjim razmerama, one činjenice koje se obično smatraju kao karakteristične za dolazak sovjetskog režima. Rasulo izazvano ogromnim vojnim naporom, krajnja iznurenost vojske, ekonomsko rastrojstvo, sve je to, u izvesnom smislu, pripremilo Rusiju za boljševizam. Sami od svoje volje vojnici su prekinuli rat, dok su se seljaci dokopali zemlje, a radnici fabrika. Lenjin je imao samo da potvrdi već gotovu činjenicu, da bi pridobio naklonost vojnika, seljaka i radnika.