Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 22

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XXII
Никола II (1894-1917)
(наставак)

Садржај

I. Спољна политика од 1905 до 1914 год.Уреди

Рат са Јапаном открио је озбиљне недостатке војне и поморске организације. Да би се оствариле дубоке реформе које су се наметале, биле су потребне огромне суме које ни порез ни унутрашњи зајмови нису могли дати. Влада тражи поново зајам од Француске. Ипак, она не употребљава целу суму за њен објављени циљ, т. ј. да пожури остварење војних реформи, већ употребљује један део, да се осигура сретсвима, којима ће се борити против револуције после растурања прве Думе. И поред постојања народне скупштине, и поред послушне већине, коју њој даје, у трећој Думи, нови изборни закон и њен притисак на гласаче остаје исто да води слободно, без сваке контроле, своју спољну политику.

Од 1905, нарочито после неизведеног споразума у Бјерку, та спољна политика је одређена новом ситуацијом коју ствара у Европи француско-енглески споразум. Француски дипломати напрежу се да приближе Лондон и Петроград; благодарећи томе приближењу, Русија може да закључи уговор са Јапаном, и ослобођена својих брига на Крајњем Истоку, окреће поново своје погледе ка Европи.

Руско-немачки уговор у Бјеркеу (24 јули 1905). — Немачка, која се користила Руско-јапанским ратом да води противу Француске дипломатску офанзиву у Мароку, сања да направи континенталну коалицију противу Енглеске, или да поквари Француско-руски споразум.

Већ 30 октобра 1904, после догађаја у Хули[1], Виљем Други био је покушао да докаже Николи II да њему прети опасност од Енглеске, и зато му је понудио овај уговор:

„Њихова Величанства императори свих Руса и Немачке, да би локализовали колико је могуће Руско-јапански рат, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:

Члан први. — У случају да једно од два Царства буде нападнуто од неке европске силе, његов савезник браниће га свима својим снагама, на копну и мору. У случају потребе, оба савезника иступиће заједнички да потсете француску на њене обавезе у смислу одредаба француско-руско савезничког уговора.

Члан други. — Високе уговорачке силе обавезују се да не закључе посебни мир ни са једним заједничким непријатељем.

Члан трећи. — Обавеза да се узајамно помажу остаје на снази и у случају да дела једне од високих уговорачких сила за време рата, као на пример давање угља једној од зараћених сила, изазову после завршеног рата протест од стране неке треће силе по питању тако званог гажења права неутралности.”

Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.

Јула 1905, после руског пораза на Крајњем Истоку, Виљем Други који је учинио неколико услуга Русији за време узастопних преговора око понуде за посредника Рузвелта, сматра да су погодне прилике да понови прекинуте преговоре. Док Вите одлази у Сједињене државе да би преговарао о миру са Јапанцима, он тражи састанак са Николом Другим. Оба суверена састају се у Бјерку на јахти Николе Другог 23 и 24 јула и Виљем Други предаје цару овај трећи пројект:

Њихова Величанства императори свију Руса и Немачке, да би осигурали одржање мира у Европи, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:

Члан први. — У случају да једно од два Царства буде нападнуто од неке европске силе, његов савезник браниће га свима својим снагама, на копну и мору. У случају потребе, оба савезника иступиће заједнички да потсете француску на њене обавезе у смислу одредаба француско-руско савезничког уговора.

Члан други. — Високе уговорачке силе обавезују се да не закључе посебни мир ни са једним заједничким непријатељем.

Члан трећи. — Обавеза да се узајамно помажу остаје на снази и у случају да дела једне од високих уговорачких сила за време рата, као на пример давање угља једној од зараћених сила, изазову после завршеног рата протест од стране неке треће силе по питању тако званог гажења права неутралности.”

Ако је овај пројект циљао на Енглеску, он је очигледно интересовао такође и Француску. Никола Други био је свестан тога и тражио је да се измени и поднесе Француској, он је нарочито тражио да се и њој саопшти пре потписивања. Виљем Други, предлажући 17 новембра један нови текст, био је противан овом предходном обавештавању; он је сматрао да би француска влада саопштила од своје стране пројект Енглеској што би изазвало неизбежан сукоб, и да би зато требало ставити је пред потписан уговор и натерати је да потпише. Под тим условима Никола Други био је одбио да га потпише, а Виљем Други био је остао на томе.

Јула 1905, после руског пораза на Крајњем Истоку, Виљем Други који је учинио неколико услуга Русији за време узастопних преговора око понуде за посредника Рузвелта, сматра да су погодне прилике да понови прекинуте преговоре. Док Вите одлази у Сједињене државе да би преговарао о миру са Јапанцима, он тражи састанак са Николом Другим. Оба суверена састају се у Бјерку на јахти Николе Другог 23 и 24 јула и Виљем Други предаје цару овај трећи пројект:

Њихова Величанства императори свију Руса и Немачке, да би осигурали одржање мира у Европи, закључили су следеће чланове савезног одбрандбеног уговора:

Члан први. — У случају да једна од двеју царевина буде на-паднута од једне европске силе, њен савезник ће је помагати у Европи свим својим снагама на копну и мору.

Члан други. :— Високе уговорачке силе обавезује се да не закључе засебни мир ни са једним заједничким непријатељем.

Члан трећи. — Овај уговор ступиће на снагу одмах чим мир између Русије и Јапана буде потписан, и остаће на снази до год не буде био одрекнут једну годину дана раније.

Члан четврти. — Император свих Руса после ступања на снагу овога уговора учиниће потребне кораке да упозна Француску са овим уговором и да је придобије да се и она придружи као савезник.

Никола Други налази да је овај пројект „сасвим одличан” и Виљем Други хита да га он одмах потпише 24 јула. Државни секретар Чиршки за Немачку, министар морнарице адмирал Бириљев за Русију, према потписују га.

Ово што је Бириљев потписао на поверење, не добивши и не траживши објашњење, уговор је одбрандбеног савезништва у Европи, и ако га и Француска потпише, он је један нови континентални тројни савез. Али овај уговор није никад ступио у дејство. Кад је 12 септембра Министар спољних послова Ламсдорф сазнао за царево решење, он је објаснио своме „сиротом и драгом Преузвишеном суверену” стварно значење уговора и његове међународне опасности.

Никола Други пише одмах Виљему да неће ставити уговор у живот пошто Француска неће да му приступи. У Паризу, руска дипломација стиче уверење да не треба ни мислити на тај пристанак. Према томе, 23 новембра Никола Други предлаже Виљему Другом да додају уговору једну изјаву:

„С обзиром на тешкоће које сметају прилажењу француске владе уговору одбрандбеног савеза потписаном у Бјеркеу 24 јула 1905 год. — прилажењу предвиђеном Чланом четвртим тога уговора, члан први тога акта не може имати никакву примену у случају рата са Француском и да обостране обавезе које везују ову последњу са Русијом, остају на снази до образовања тројног савеза.”

Узалуд Виљем Други пише цару: „Ми смо један другом пружили руке и ми смо дали наше потписе пред Богом ... Ја мислим да тај уговор може да ступи на снагу . .. Што је потписано, потписано је . . ! и Бог је био наш сведок”. Али цар не попушта од свог гледишта, које је „индиректни поништај” Бјеркеског уговора, и оно ће и остати мртво слово на хартији.

Руско-јапански уговор (30 јули 1907). — Благодарећи напору Руске дипломације, Русија се мири са Јапаном да би се осигурао мир на Крајњем Истоку. После француско-јапанске конвенције од 10 јула 1907 Русија потписује са Јапаном уговор 30 јула, који потврђује одредбе Портсмутског уговора и гарантује „територијалну целину” обеју сила у Азији.

Руско-енглески уговор (31 августа 1907). — Благодарећи напору Француске, престаје непријатељство између Енглеске и Русије. Одричући се експанзивне политике у централној Азији, Русија је умирила Енглеску, са своје стране, забринута намерама Немачке и нарочито њеном акцијом на Блиском Истоку, жели пријатељство са Русијом. 31 августа 1907 руски министар спољних послова Извољски и амбасадор Велике Британије, сер Артур Николсон, потписују тројни уговор.

Први се односи на Персију, која је подељена на три зоне политичког и економског утицаја: зона северно-источна остављена руском утицају, зона јужно-источна утицају енглеском, и међу-зона где се може спроводити акција обеју држава, названа „неутрална зона”.

Други се односи на Авганистан. Русија, попуштајући у више тачака, признаје да је та држава у свери енглеског утицаја; између осталог, она се обавезује да одржава односе са Емиром само посреством енглеске владе.

Трећи је у вези са Тибетом. Енглеска обећава да ће га евакуисати; обе државе потписнице гарантују његову независност и уговарају да ни једна од обеју земаља нема у њему преставника.

Годину дана доцније, посета Краља Едварда Седмог у Ревалу, јуна 1908, утврдиће зближавање енглеско-руско. Ново груписање, Тројни споразум између Француске, Енглеске и Русије у току је да се образује према тројном савезу.

Друга конференција у Хагу (1907). — Друга конференција у Хагу почиње 15 јуна 1907, на иницијативу Северних Америчких Сједињених Држава, са пристанком Русије. Њој председава амбасадор Русије у Паризу, Нелидов; 44 државе учествују. У току њене дуге сесије, која траје до октобра, не може, као и први пут, да оствари жеље најпросвећенијих духова европског јавног мнења. Немачка одбацује принцип обавезног Изборног суда; и она је та која, у сагласности са Русијом, противи се ограничењу наоружања. Конференција ипак, није неплодна; она прима разне резолуције које неоспорно бележе напредак међународног права.

Балканска криза 1908—1909= — Године 1908 балканска криза одузима сву пажњу руске дипломације.

Барон Ерентал, који управља аустро-мађарском политиком, припада групи „младих” који тражи смелом спољном политиком да одложи распад Двојне Монархије. Он сматра да је неопходно потребно борити се против словенске опасности у унутрашњости земље, претећим ставом према Србији и паметним продирањем на Балкан. Он што хоће, то је анексија Босне и Херцеговине„ чију је само администрацију Берлински уговор поверио Аустро-Угарској, са правом да држи своје гарнизоне у Новопазарском санџаку. Он се решава да своју вољу приведе и у дело, пошто се био осигурао да Немачка на то да и пристанак и помоћ. Овај прекршај Берлинског уговора ризикује да изазове протесте сила које су га потписале, нарочито Русије, али Ерентал се не плаши. Пре него што је примио портфељ министарства спољних послова, он је био од 1899 до 1906, амбасадор у Петрограду, где је стекао пријатељске везе руских конзервативних кругова. Био је нарочито присан са Шванебаком[2], који га је увео у најутицајније кругове престонице. Утисци које је имао за време свога бављења, дали су му уверење да је Русија одвише слаба да може да се одупре офанзиви Аустро-Угарске на Балкану.

Његов план да споји, преко Босне и Херцеговине турске железнице са аустро-угарском мрежом, да би Двојној Монархији отворио пут за Солун и Цариград, изазива раскид, у почетку 1908, аустро-руског споразума од 1897. Русија се приближава Енглеској. Приликом виђења у Ревалу, у јуну 1908, Николе Другог и Едварда Седмог, они састављају нови план за успешнију контролу европских сила о реформи у Европској Турској. Али тек што се сазнало за тај план, кад револуција Младотурака приморава Султана да обнародује Устав; силе одлажу тај „Ревалски програм” и опозивају своје чиновнике из Македоније.

Револуција Младотурака решава Ерентала да пожури са анексијом Босне и Херцеговине. 15 септембра 1908, у замку Бухлау, у Моравској, он се састаје са Извољским. Шта се стварно догодило за време тога састанка? Ерентал је тврдио — тако је бар писао немачком канцелару Билову — да је Извољски пристао на анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, под условом да Дарданелски мореуз буде отворен за Русију. На супрот томе, за време бесконачних полемика, које су настале после тога, Извољски је увек тврдио да није никада дао свој пристанак, али да је, формулишући своје захтеве поводом Мореуза, захтевао најенергичније сазивање што пре једне конференције свију сила потписница Берлинског уговора. Како је да је, Извољски одлази из Бухлауа за Париз умирен. Али три недеље доцније, 5 октобра, Фрања Јосиф потписује декрет анексије. Истога дана, бугарски кнез Фердинанд узима титулу цара и прокламује независност Бугарске.

Ова два акта изазивају низ озбиљних сукоба. Влада Младотурака одговара бојкотовањем аустро-угарских производа. Попожај Русије је веома деликатан; Извољски захтева сазив конференције, што Ерентал, противан свакој међународној расправи, одбија категорички. С друге стране, изјављујући у Думи да није „крио од бугарске владе мучан утисак произведен у Русији њеним начином рада”, Извољски је приморан, због традиционалне руске наклоности према Бугарској, да призна бугарску независност, т. ј. да потврди успех Аустро-угарске дипломације, чије су везе са новим царем очигледне. У Србији и Русији анексија изазива огорчене протесте: Срби је сматрају као застрашивање и траже компензације и гарантије; руско јавно мнење — у Думи, као и у независној штампи — отворено и енергично тражи да Срби буду одбрањени од аустро-угарских претњи.

Међутим, два од тих сукоба се ликвидирају. С једне стране, Ерентал, помаган од Немачке, преговара непосредно са Турском, којој враћа Санџак; користи се финансиском кризом која мучи нову владу Младотурака, да би добио од ње 26 јануара 1909, помоћу суме од 54 милиона круна, признање анексије. С друге стране, благодарећи посредовању Русије, питање бугарске независности је регулисано. Турци пристају да је признају ако јој се плати дуг, који јој се дугује за источну Румелију. Русија јој предлаже да изравна ту суму са оштетом коју јој Турци дугују од руско-турског рата 1877—1878. 19 марта Турци пристају, за позајмицу 25 милиона рубаља од Русије, да признају независност Бугарске.

Али на супрот томе, сукоб аустро-српски постоји још и прети да постане руско-немачки сукоб. Русија је прво напустила Србе: „Мени није јасно ваше узбуђење”, изјавио је Извољски Србима. „Ви не можете оружјем истерати Аустрију из Босне. А ми, Руси, не можемо да ратујемо са Аустријом због Србије.” Али Аустро-Угарска хоће да искористи своју ситуацију. 19 марта она предаје Србији ултиматум: она захтева, не само да призна анексију, већ и да демобилише своју војску у року од три дана, као и да се обавеже „да ће променити курс своје садање политике према Аустро-Угарској, да би од сада живела са овом као добри сусед.”

Извољски покушава тада да интервенише у корист Србије. 20 марта он изјављује да је увек готов да саветује мир Београду, али тражи од Немачке да и она ради у истом смислу у Бечу, и поново покреће питање међународне конференције. Немачка одговара једним ултиматумом Русији. 22 марта, немачки амбасадор у Петрограду, гроф Пурталес тражи од Извољског да каже „да или не” прима аустро-угарску ноту „и даје изрични пристанак и без ограничења за укидање члана 25” Берлинског уговора, т. ј. члана који се односи на анексију Босне и Херцеговине и прети му интервенцијом Немачке у случају сукоба са Аустро-Угарском. Русија је неспособна да пркоси ратом. Министарски савет позива Извољског да пристане. Овај попушта и Србија, остављена од Русије и гоњена од страних сила, потписује 31 марта све услове понижавајућег аустро-угарског ултиматума.

Приближавање руско-италијанско (1909) и питање Дарданела. — Забринути победом аустро-угарском на Балкану, Италија је готова да се споразуме са Русијом. 22 октобра 1909, Никола Други сусреће се са Виктором-Емануелом у Италији, у Ракониђи. 24 октобра тајни уговор је закључен: да се настоји одржати status quo на Балкану или, ако се већ не може одржати, да се „примени принцип народности развијањем балканских држава, искључујући сваку страну власт”; поред тога, да се „Италија и Русија обавезују да сматрају са благонаклоношћу, једни интересе Руса у питању Дарданела, други интересе Италијана у Триполису и на Киренаикама.”

Године 1911, за време итало-турског рата, после објављивања анексије Триполиса и Киренаика од стране Италије, руски амбасадор у Цариграду поставља питање Дарданела. 27 новембра он предаје Порти „нацрт конвенције”, чији главни члан предвиђа да Русија дâ „успешну потпору” Турцима да би одржали тадање стање у Дарданелима „проширујући поменуту помоћ исто тако и на пограничну територију, у случају ако ова буде била у опасности од страних оружаних снага” и да Порта отвори „за време мира као и за време рата” Дарданеле руским ратним бродовима. Турска подржавана од Немачке одбацује тај пројект; Енглеска не показује никакву наклоност; Француска није склона да помогне акцију свога савезника. У тим приликама, Русија се одриче да настави преговоре са Портом,

Преговори у Потсдаму (1910) и руско-немачки уговор о Персији (1911). — Нови руски министар спољних послова, Сазанов, који је нарочито заузет, како примећује Бетман-Холвег „унутрашњим сређивањем Русије”, припадник је „стишавања” у руско-немачким односима. 4 и 5 новембра 1910 Никола Други » Виљем Други имају састанак у Потсдаму, где се нарочито говори о Персији. Немачки канцелар користи се том приликом да покуша да посвађа Русију и Енглеску, изопачујући значење и домашај изјава измењених између два суверена. Ако није успео у томе, ипак је извесно да је састанак у Потсдаму, успео у изгледу на престанак француско-руског пријатељства, и допринео да он, немачки канцелар Бетман-Холвег, заузме изазивачки став у мароканском питању и да изведе „догађај у Агадиру”. Најзад, после дугог преговарања, Немачка и Русија закључују уговор, 19 августа 1911, односећи се само на Персију. Немачка признаје „интересе” Русије у Персији, и изјављује да нема других осим „трговачких циљева” у Персији. Обавезује се да не тражи никакве уступке јавних радова на северу Персије; супротно томе, Русија је обећала да ће изградити пругу Каникин—Техеран, у времену од две године рачунајући од завршетка огранка пруге Багдад—Каникин, у противном Немачка може тражити концесију, и да неће ни у коме смислу спречавати грађење багдадске пруге.

Балкански савез (1912). — На Балкану, руска дипломација је започела активне преговоре из којих се ствара балкански савез. Она мири пре свега Србију и Бугарску, које су делили многи спорови, и српско-бугарски пакт потписан је 13 марта 1912. Обе државе се обавезују да ће пружити потпуну војну помоћ једна другој, у случају да је једна од њих нападнута или ако нека велика сила покуша да анектира или војнички окупира, чак и привремено, неке делове балканске територије које су још под Турцима; они се споразумевају о евентуалној деоби Македоније, ма да још нису сасвим тачно одредили њихове границе, и да имају, у случају неслагања по том питању, да се обрате за арбитражу императора Русије. 29 маја савезни „дефинитивни” уговор је закључен између Бугарске и Грчке, а већ почетком године Црна Гора се споразумела са Србијом.

Балкански савез, тако конституисан, није само плод напора руске дипломације која тражи да оствари план политичке организације на Балкану. Он је плод такође и жеље балканских народа да ослободе своју браћу и једновернике, који су још увек у турском ропству. Али због чињенице да се братски народи по раси налазе још и под Аустро-Угарском, тај план великих размера налази се у великој опасности. Француска, коју Сазанов није обавестио о детаљима својих преговарања на Балкану, одмах јасно увиђа сву опасност. Претседник министарског савета, Р. Поенкаре, изјављује енергичним речима руској влади да не мисли да се ничим обавезује по ствари балканског савеза; он подвлачи да се неће никако повући од Русије у авантуру која може да компромитује мир Европе. У месецу августу 1912 он одлази у Петроград и тражи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.. жи да се упозна са свима балканским уговорима; пошто их је: прегледао, он не крије свој страх који му они изазивају.

Балкански рат и сукоб између Русије и централних сила (1912—1914). — Први балкански рат завршава се потпуном победом савезника над Турском; али уговор о миру припремљен у току конференције у Лондону, у мају 1913, није извршен. Питање Македоније подиже Србе и Бугаре једне противу других. У јуну, Никола Други упућује један телеграм владарима Бугарске и Србије, у коме их потсећа на бугарско-српски уговор који се односи на арбитражу императора Русије: „Дознајем са болом, пише он, да се балканске државе припремају, како ми изгледа,. на братоубилачки рат који ће потамнети славу заједнички стечену... Сила која буде прва започела непријатељство, имаће да одговара пред судом Словена”... Обе стране примају у принципу арбитражу цара, али тај пристанак стварно остаје без последице. Напавши Србе, Бугари почињу други Балкански рат. Опкољени са свих страна, пошто се Румунија ставља на страну Грка и Срба, Бугари су ускоро побеђени и губе не само Македонију, већ према Букурешком уговору, има да уступе и један део територија добијених Лондонским уговором.

Природно, победе балканских држава над Турском, протеривање Турака ван полуострва после сукоба рата и нарочито повећање Србије, забрињава Аустро-Угарску. Супарништво руско-аустријско буди се. Фебруара 1913, Фрања Јосиф шаље фон Хоенлое-Шимингсфирста у Петроград да покуша да отклони „нове несреће”, т. ј. сукоб аустро-руски. Један уговор ипак је закључен: Аустрија пристаје да демобилише и Русија се обавезује да отпусти 350.000 резервиста. Коминикеи објављени по овоме уговору не слажу се; руски текст има збиља ову реченицу, које нема у другоме и која љути Аустро-Угарску владу: „Аустро-угарска монархија нема освајачких намера према својим суседима на Југу”. Опозиција обеју сила постоји и јасно се испољавају у дискусијама које подижу питања граница српских, румунских и албанских. 15 марта 1913 немачки канцелар Бетман-Холвег, у једноме говору, поводом одбијања краља Црне Горе, да се одрекне Скадра, који европске силе хоће да придодају Албанији, пошто је говорио „о обнови и појачању расних инстиката”, о „борби германизма противу славизма, и констатовао да се равнотежа мера у корист Словена, отворено изјављује да помоћ Немачке, коју она има да дâ Аустро-Угарској као савезник” не значи само „дипломатско посредовање”. У априлу Аустро-Угарска доноси коначно решење да нападне Србију. Она позива Италију, према уговорима Тројног Савеза, да учествује у заједничкој акцији. Држање Италије и Русије одлаже општи сукоб. Италија неће да „пролива своју крв у рату, који ће се у случају победе, завршити стварањем ситуације Аустрији на Балкану, која није у складу са италијанским интересима.” Са своје стране, Русија одбија да подржава краља Николу од Црне Горе који, без обзира решења сила, наставља да опсађује Скадар и у једном коминикеу, њега директно напада што је хтео навући Русију и Европу у рат.

Други балкански рат, који ствара непријатељима оне, који су до јуче били савезници, озбиљно компромитује престиж Русије на Балкану, нарочито у Бугарској, где русофилске странке, побеђене на изборима, уклоњене су са власти и где нова влада припрема аустрофилску политику противу намера Србије. Исто тако руски утицај у Цариграду угасио се. Неодлучност Русије у многим споровима и њено недостајање енергије у одбрани интереса балканских народа противу Немачке и Аустро-Угарске, подстрекава Турску да је више не узима у обзир. Отуда, афера са убицом Махмуд Шевкет-паше је већ значајна: ухапшен на једном руском броду, за време пролаза кроз Дарданеле, он је, и ако је имао руски пасош, предан турским властима од рускога конзула, на тражење Порте. Још је значајније слање, крајем 1913, немачке војне мисије у Цариград и постављање њенога шефа, ђенерала Лимана фон Сандерс, као команданта прве турске армије чији је гарнизон био у самој престоници. Русија протествује код Немачке, а ова јој неодређено одговара да ће водити рачуна о руским интересима и изменити карактер Лиманове мисије; али она не чини ништа. Када, у пркос изјаве великога везира да немачка мисија нема никакав политички карактер и да команда фон Лимана није проширена на Дарданеле, амбасадор руски Жиер захтева да се гарантује „садање стање у Дарданелима”, да се прекине са поправком старих утврђења и са грађењем нових, и да се надокнади руској трговини за штету коју ће имати, Порта гордо одбија да одговори. 8 јануара 1914 ђенерал Лиман даје оставку на команду прве армије, да би три дана доцније постао маршал и генерални инспектор целе турске војске. Забринутост Русије расте кад крајем јануара Порта купује две ратне крстарице „Молтке” и „Гебен” и тражи да купи и друге ратне бродове у Јужној Америци. Све већи утицај Немачке у Турској и напори Аустро-угарске која се боји спајања две српске краљевине, Србије и Црне Горе, гоне је да се спрема за рат. У марту, један руски лист открива њено наоружање; жива полемика у штампи почиње између ове две земље. Један петроградски лист објављује анонимни чланак, који се придавао министру војске Сухомлинову, тврди да руска војска није само спремна да води дефанзивни рат, већ је способна и да прави офанзиве. Много коментарисан у Европи, он је искоришћаван у Немачкој од војних и конзервативних кругова.

Аустро-српски сукоб и објава рата (јули-август 1914). — Јуна 1914, над-војвода Франц-Фердинанд, наследник круне Аустро-Угарске, дошао је на маневре у Босну, чије је становништво огорчено на аустријски режим. 28 јуна, он је убијен на улици у Сарајеву од босанског студента Принципа.

Петнаест дана раније Виљем Други и надвојвода били су се састали у Конопишту и дискутовали, између других ствари, и о балканском питању. После тога разговора, аустро-угарска влада саставила је један детаљан меморандум, у коме излаже пројект савеза са Бугарима и Турцима, намењен да се бори са балканском политиком Русије која, говорило се ту, циља, преко Аустро-Угарске, на Немачку. Тај меморандум није још био ни одаслан кад се догодило убиство у Сарајеву, који Аустро-Угарска решава да искористи да би „пречистила рачуне” са Србијом. 5 јула, гроф Хајош га носи у Берлин, са личним потписом Фрање-Јосифа, који изјављује да, од сада, његова влада „мора да тражи начина да усами и умањи Србију”, да неће бити могуће да се формира један нови савез између Турске, Бугарске, Румуније и Грчке пре но што Србија „не буде уклоњена као политички фактор на Балкану”. Виљем Други, наљућен због убиства надвојводе, не одобрава Аустро-Угарској што хоће да поведе само „ратну акцију” противу Србије, већ жели да, ако је решена, боље то да чини одмах, „док још Русија, далеко од тога да буде спремна за рат, оклева да ступи у оружану акцију”. Канцелар Бетман-Холвег исто тако тврди „да би најбоље решење било неодложна акција”. По наређењу Виљема Другог, амбасадор Немачке у Бечу истиче нарочито чињеницу да се у Берлину „очекује да Аустро-Угарска поступи противу Србије и да се неће разумети ако Аустријанци пропусте прилику да Србији зададу удар”. Граф Хајош резимирајући своје утиске из Берлина, изјављује: „Немачки водећи кругови и сам цар скоро нас приморавају да предузмемо акцију противу Србије”.

7/19 јула Аустро-Угарски Крунски савет, под упливом графа Берхтолда, министра спољних послова, и у пркос протестима мађарског министра претседника графа Тисе, решава да припреми л да оправда почетак непријатељства, упутивши Србији неприхватљив ултиматум. Имао је намеру, с почетка правећи се да поштује територијални интегритет Србије, да њене покрајине раздели после између Бугарске, Грчке, Румуније и Албаније, да наметне Србији исправљање граница у корист Аустро-Угарске и да стави под војну окупацију покрајине које би јој остале, да свргне династију, да јој наметне војни споразум и да је стави „под зависност” Аустро-Угарске. Како су претседник Француске републике Поенкаре и претседник владе Вивијани тада били у гостима код Николе Другог, Аустро-Угарска — под изговором да би „ратоборни” Поенкаре могао да утиче на „мирољубивог” Сазонова— чека њихов одлазак, чији је датум њима јавила немачка амбасада, да би упутила свој ултиматум Србији. 23 јула, у 6 сати по подне, непосредно после одласка оклопњаче „Француска”, која односи Поенкареа и Вивијанија, Аустро-Угарска доставља ултиматум српској влади. И ако је истрагом, коју је водио аустријски претставник, установљено да српска влада није била ни у каквој вези са атентатом у Сарајеву, „неприхватљиви” ултиматум изискује да Србија прекрши све своје законе и жртвује свој суверенитет да би обезбедила на својој сопственој територији, а уз помоћ Аустро-Угарских чиновника „угушивање превратничког покрета” и тражење Принципових саучесника, и да дâ на то одговор у року од 48 сати.

Пред таквим захтевима није остајало више много европској дипломацији да уради. У пркос свему, за шест страшних дана, дипломати чине све напоре да осујете последице аустро-угарског плана, коме Немачка даје у целости своју подршку и не познавајући све појединости. Русија стварно није спремна за рат и према речима Виљема Другог само може да „оклева прибегавању оружја”. Министар спољних послова Сазонов испочетка предлаже Бечу да продужи рок ултиматуму; после, он саветује српској влади, преко српског посланика у Петрограду, да прихвати захтеве Аустро-Угарске, изузев онога којим се повређује суверенитет Србије. Поступивши по овоме савету, српска влада 25 јула у 6 сати у вече предаје барону Гизлу аустро-угарском посланику у Београду, одговор пун понизности. Она одбија само један захтев, учествовање аустро-угарских чиновника у судској истрази у Србији; а поред тога, она предлаже да ако Аустро-Угарска не би тиме била задовољна, да се спор упути међународном суду у Хагу. Барон Гизл, према инструкцијама своје владе, једва је прочитао српски одговор и већ га је означио као недовољног; пола сата доцније, са целим особљем посланства, напушта Београд. 26 јула Србија и Аустро-Угарска почињу да мобилишу. Престолонаследник Србије Александар тражи телеграмом помоћ од Николе Другог. Решен да убрза ствари Берхтолд одбија покушај Русије која тражи начин да отпочне непосредне преговоре, док немачки канцелар одбија понуду Енглеске која прво тражи да се сазове конференција четири велике силе „неутралних у српској ствари”: Немачке, Енглеске, Француске и Италије, а затим да се организује обична конференција четири амбасадора ових сила. 28 јула Аустро-Угарска објављује рат Србији. Ова ужурбаност је тиме необичнија што је ђенерал Конрад фон Хецндорф обавестио своју владу да Аустро-Угарска војска није спремна, и не може преузети озбиљну офанзиву пре 12 августа. Поступак Аустро-Угарске променио је осећања Европе на штету Аустро-Угарске, а нарочито чини неизбежном руску интервенцију. Одмах после предаје аустро-угарског ултиматума, Сазонов је изјавио енглеском амбасадору сер Џ. Бјуканану да ако Немачка не задржи Аустро-угарску, Русија „неће устукнути пред ратним ризиком”. Сигурна у помоћ Француске, Русија је тражила од Енглеске да се одмах изјасни о свом ставу да би се осујетио светски сукоб. 27 јула Енглеска је избегла ово питање, али је била решила да не демобилише британску морнарицу, која је тек завршила своје маневре. 27 јула Никола II је одговорио престолонаследнику Србије да ако његови лични напори да се избегне катастрофа не успеју, Русија „неће остати равнодушна према судбини Србије”. На сам дан објаве рата Србији, Бетман-Холвег саветује Бечкој влади да објави како не мисли на територијална задобијања и да ће српску територију заузети само привремено. Непотпуност овакве изјаве, која очигледно само тежи да ослаби утисак агресивних аустро-угарских мера, није могла да умири Русију. Она је осетила да је рат са Аустро-угарском неизбежан и истога дана министарски савет, сазван под претседништвом цара, решава да мобилише четири војна округа на југу Русије, што значи 13 армијских корпуса од 37, са колико располаже Русија, наредба за мобилизацију објављена је идућег дана изјутра, 29 јула.

За 24 часа који су следили објави рата, Аустро-Мађари пушкарају се са Србима. Положај је тиме погоршан. Виљем II, који је био отишао на крстарење по Северном мору, примио је по повратку у Берлин, 28 јула, телеграм од руског цара у коме га моли за његову пријатељску помоћ после „подле објаве рата аустро-угарске своме слабом суседу”. 29 јула, на захтев Русије сер Едвард Греј понавља британски предлог да се сазове конференција четири „незаинтересоване” силе. Он се није ограничио да предложи, као што је хтела Русија, обустављање војних операција, он чак пристаје да Аустро-Угарска окупира један део српске територије, док конференција не дође до неког закључка и бечкој влади не буде дато потпуно задовољење. Не само што су сви ти предлози били одбачени, него и на тражење Аустро-Угарске, Немачки амбасадор у Петрограду гроф Пурталес истога дана се појављује код Сазонова и изјављује сасвим јасно: да ако Русија не обустави своју мобилизацију, и Немачка ће са своје стране мобилисати. Овај корак потпуно је убедио Петроград даје сукоб са Немачком неизбежан; у једном комуникеу, упућеном силама, Сазонов закључује: „Пошто нам је немогуће да учинимо по жељи Немачке, не остаје нам ништа друго, него да убрзамо своје сопствено наоружање, с обзиром на чињеницу да рат изгледа неизбежан ” 29 јула Никола Други ипак још једанпут покушава да спречи оно што је неизбежно. Он телеграфише Виљему Другом: „Било би право да се Аустро-српски сукоб изнесе пред Хашки суд Ја се уздам у твоју мудрост и у твоје пријатељство.” Он је послао ову депешу без знања своје владе — сам Сазонов тек је после шест месеци сазнао за њено постојање, — а Немачка влада ју је испочетка прикривала

Немачки цар има сада само једну бригу: Спречити, као што је рекао у својој депеши од 28 јула свом амбасадору у Бечу, да непопустљивост Аустро-угарске „не узбуни против њега целокупно јавно мнење”, и зато да маневрише да „одговорност за проширење сукоба на странке које нису биле непосредно заинтересоване, падне по сваку цену на Русију”, јер „под таквим околностима не би се могао предузети срећни рат на три фронта”. Према томе 30 јула Пурталес је питао Сазонова да ли би се задовољио обећањем Аустро-угарске, да она неће повредити територијални интегритет Србије. Сазонов је одговорио да је дискусија добила европски карактер и да је такође потребно да се сачува суверенитет Србије, па ако Аустро-Угарска из свог ултиматума избрише клаузулу која повређује суверинет, Русија је спремна да прекине своје припреме за рат. Немачка је одбацила ову формулу као „неприхватљиву” за своју савезницу.

Поред тога, истог 30 јула уз активност дипломата долази и активност ђенералштабова. Ови уверени да је рат неизбежан журе се да што пре све потребне мере буду предузете: са обе стране они тврде, да је противник први прибегао пре сваке званичне наредбе, предходним мерама мобилизације. Дипломате не попуштају одмах. Бетман-Холвег тражи од Виљема Другог да повуче декрет о мобилизацији чији је званични коминике објављен у „Локал-Анцајгеру” од 30 јула, већ обнародован; али он је могао само да постигне. званични деманти коминике-а јер су министар војни и шеф ђенералштаба одбили сваку одговорност за случај одлагања. Исто то се десило и у Русији. Већ 25 јула тамо су се бавили војним мерама, које се имају предузети противу Аустро-Угарске, чије су јединице већ стављене у ратну приправност. Идућег дана Савет, под претседништвом царевим, решава да објави стање „пре мобилизације”. Али делимична мобилизација показала је велике техничке тешкоће. Она се појављује не као мера проучена и припремна унапред, већ као нека врста импровизације, која може озбиљно да доведе у питање доцнију општу мобилизацију. Стога и војне власти држе да је немогуће одвојити делимичну мобилизацију од опште. 29 јула Никола Други пристаје да изврши општу мобилизацију, али пошто је упутио Виљему Другом депешу у којој му предлаже да се питање изнесе пред Хашки суд, он мења своју одлуку, и наређује да се мобилише само у четири војна округа, што ђенералштабу не изгледа довољно да се издржи рат, па макар и против саме Аустро-Угарске, која је била постала за последњих неколико година опасна војна сила. У две нове депеше цар даје Виљему Другом своју часну реч да се руска војска неће упустити у непријатељства док трају преговори са Аустро-Угарском, а тражи од њега да гарантује са своје стране да Немачка мобилизација не значи рат и да се преговарања могу наставити. Сазонов чини нове уступке, он пристаје да Аустро-угарска окупира Београд и да се измена текста Аустро-Угарског ултиматума стави пред европски суд. Али 30 јула, у један сат изјутра, цар је примио одговор од Виљема Другог који одбацује сву одговорност за рат на њега, ако Русија мобилише противу Аустро-Угарске. У току дана 30 јула, Руска влада је обавештена о немачком оружању и о декрету о мобилизацији, објављеном у „Локал-Анцајгеру”. У два часа по подне у току преговора између министра војног Сухомлинова, Сазонова и шефа ђенералшаба Јанушкевића, ђенерали упорно траже да се са делимичне мобилизације пређе на општу и моле Сазонова да убеди Николу Другог да је то потребно, Јанушкевић додаје да не би могао да предузме одговорност за последице које би повукло за собом свако закашњење. Сазонов је одмах добио ауденцију у Петерхофу, и у току једног рапорта који траје један сат, од три до четири по подне, он је изложио цару стварност немачке претње и потребу опште мобилизације. Цар, свестан одговорности којој се излаже, оклева, али попушта када му Сазонов предочи да ће Русија да изгуби „утицај који је стекла на Балкану у току своје историје” и да ће бити осуђена на бедно животарење, на милост и немилост централних сила.” После дугог ћутања он рече Сазонову: „Имате право . . . Упутите шефу ђенералштаба моју наредбу о мобилизацији”. Чим је примио ову наредбу преко телефона, Јанушкевић, бојећи се да цар не промени мишљење, изговара се да му је телефон покварен. 31 јула у 10 сати и 40 минута декрет о општој мобилизацији је објављен; истога дана у 12 часова и 30 минута Немачка објављује „Стање ратне опасности”, што одговара општој мобилизацији, затим неколико сати доцније она упућује двоструки ултиматум: Русији и Француској.”

Немачки ултиматум предат је Сазонову у поноћ. Не узевши на себе никакву обавезу у име Немачке, он изискује да „у року од 12 сати, „Русија обустави сваку ратну меру не само према овој сили (Немачкој) већ према Аустро-Угарској, у недостатку чега „била би објављена немачка мобилизација”. Русија не одговара. Чудан случај, у тренутку када Немачка шаље свој дупли ултиматум, Аустро-Угарска изненада пристаје да обнови прекинуте преговоре. Њен циљ је очигледан: Да пребаци одговорност за рат на Русију. Али овај план би покварен; рат објављује Немачка. 1 августа у 7 часова у вече граф Д. Пурталес појављује се код Сазонова, у крајњем узбуђењу и предаје му објаву рата Немачке. Аустро-Угарска, свесна да није спремна да преузме офанзиву, не жури се да следује примеру свог савезника. Тек шест дана доцније на наваљивање Немачке, која је остала усамљена, она је такође објавила рат Русији. Велики светски рат отпочео је.

II. Спољна политика од 1914 до 1917 год.Уреди

За време светскога рата, Русија учествује у читавој серији колективних дипломатских корака чињених у име свију савезника. Она води такође са разним земљама, било у заједничком циљу било у сопственом интересу, дипломатске преговоре. Бацићемо само један општи поглед на колективне дипломатске послове, у којима је Русија учествовала, јер они потсећају у исто време на главне етапе политике савезника. Нарочито ћемо се задржати на више мање усамљеној политичкој акцији руске владе: на њеним везама са државама: Турском, Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, које су с почетка биле неутралне, а доцније су учествовале у рату, било на страни савезника, било на страни Немачке; на питању Цариграда и Дарданела; на односима са савезницима и Русијом; на питању засебног мира, и пољском питању.

Русија одбија савез са Турском. — Одмах у почетку рата утицај који је Немачка имала у Турској, захваљујући нарочитој мисији Лимана фон Сандерса, добија карактер дефинитивног протектората Берлина над турском политиком. Можда је само стајало до Русије па да буде друкчије.

У августу 1914 год. стварно амбасадор Русије у Цариграду Жиер, предао је министру спољних послова Сазонову нацрт савеза који је предложио Енвер-паша: Турска је спремна да се обавеже да у Тракију баци јаку армију противу Аустро-угарске, или против сваке балканске земље која би стала на њену страну под условом да јој се даду западни део Тракије и острва у Јегејском мору и да добије савез од 5—10 година са Русијом. — Овај предлог чије је прихватање могло да измени ток рата и да савезницима отвори срећне преспективе, дао је повода измени многобројних телеграма између Жиереа и Сазонова. Амбасадор моли свог министра најдирљивијим изразима да прими понуду Енвер-паше и шаље му сваког дана све упорне депеше. Сазонов одговара заоколишући, саветује да се одуговлаче преговори да би се добило у времену и да се сачека док став Бугарске постане јасним. Са своје стране руски главни ђенералштаб одбацује предлог који је учинио Енвер-паша да са кавкаске границе повуче један део турских трупа, 9 и 11 корпус. Жиер узалуд телеграфише да треба искористити не губећи ни минут уступке Енвер-паше, Петроград то одбија. Амбасадор Русије у Паризу, Извољски, у место да поднесе француској влади турски предлог који му је доставио Сазонов, ограничио се да о њему говори у току приватног разговора Декласеу, који тада још није био министар спољних послова,[3] и телеграфише Сазонову да га Декласе не одобрава, а саветује да се сав напор упути према реконструкцији балканског савеза.

У пркос настојању Жиереа, понуда савеза са Турском није прихваћена. Ускоро се политичко стање у Цариграду определило противу Русије и савезника, а 29 октобра Турци бомбардују руске обале.

Неуспех руско-бугарских преговора. — Ако је руска влада одбила савез са Турском, то је учинила у нади да ће склопити савез са Бугарском.

Преговори са Софијом испочетка се ограничавају на покушај да се ускладе територијална тражења Бугарске и Србије, због којих су се сукобили после првог балканског рата, али српска влада није била попустљива и Пашић је упорно тражио за своју земљу извесне спорне територије, чак и када су аустријске трупе већ биле окупирале знатан део Србије.

Напори руске дипломације нису се сукобили у Софији само са територијалним тражењима Срба, него и са отпором цара Фердинанда који је већ одавно под утицајем централних сила, а немачки и аустријски успеси нису баш били згодни да га упуте на страну Антанте. Док се Макензен већ налази на Дунаву, а Пашић и даље остаје неприступачан, бугарски министар претседник, Радославов, као што јасно показују „ухваћене депеше”, одржава са пристанком Фердинандовим тесне везе са Немачком. Коначно, Бугарска закључује 6 септембра 1915 тајни савез са централним силама. Крајем истог месеца она приступа општој мобилизацији и изјављује да има намеру да војно окупира Македонију. 2 октобра Руски посланик добија налог да напусти Софију.

Итало-руски преговори. — Ако је прилажење Италије Антанти тек остварено после дугих преговора између Рима, Петрограда и Париза, то је било стога што се Русија дуго опирала предложеном решењу разних Балканских проблема. Сазонов брани српске интересе и одлучно се изјашњава против сваког предлога уступака Италији на штету Србије. У априлу 1915 Француска је приморана да интервенише, указујући на опасност којој се излаже заједничка ствар савезника због спорости преговора. 26 априла потписан је између савезника и Италије Лондонски споразум, који овој додељује Далмацију, Валону, протекторат Албаније, Додеканезе; 16 маја италијанско-руско војни споразум, потписан у руском главном штабу, одређује основе заједничке акције руско-италијанске и српске војске противу аустро-угарске, којој је Италија 23 маја објавила рат.

Румунско-руски преговори. — И ако је Румунија везана са Аустро-Угарску војном конвенцијом — која истиче 1916 године, — Русија, која 1913 одобрава напад Румуна против Бугарске, има јаке разлоге да верује да је себи могла доста лако обезбедити сарадњу Букурешта.

Руски владини кругови, у осталом, нису сложни, што се тиче војне сарадње Румунске. Сазонов, а нарочито Извољски који изражава мишљење савезника, труде се да је издејствују. Највиша команда, а нарочито Алексијев, противни су јој, држећи да би она ослабила руски фронт у Галицији, уместо да га појача. После својих победа у Галицији, Русија нуди Румунима један део Буковине, одузете Аустро-Мађарима; примити га значило би у ствари ући у рат. Стога га је Румунија одбила. Доцније, после руских неуспеха, Сазонов да би обезбедио њену благонаклону неутралност, нуди све румунске земље које поседује Аустро-Угарска као и Добруџу. Оно што је определило улазак Румуније у рат, није било само дејство руске дипломације на разноврсне компензације које она тражи, Румунија потписује 17 августа 1916 године уговор о савезу са Русијом, Француском, Енглеском и Италијом, који је обавезује да ступи у рат, најкасније 18 августа. Истога дана, она потписује војну конвенцију са Русијом, а 28 августа мобилизацију.

Став Русије према Грчкој. — Грчка је требала према уговорима да помогне Србима; али упркос Веницелосу, она остаје у оружаној неутралности за дуго. Руска дипломација заузима доста посебан став: прво стога, што су савезници у разним приликама нудили Цариград час Русији час Грчкој; а најзад — одлучујућа чињеница — што је Краљ Грчке, Константин, у сродству са руском царском породицом.

Не само да се руски посланик у Атини Демидов не придружује општој политици савезника, већ се Никола Други противи више но једанпут њиховој интервенцији у унутрашње ствари Грчке и остаје на страну Константина. Ово расположење рускога двора нарочито се испољило приликом посете грчког принца Николе у Петрограду, јула 1916 године; цар је чак дао наредбу да се руска штампа примора да обустави своје нападе на Константина. Савезници су морали да сачекају пад Николе Другог, да би могли енергично да поступе према Грчкој и да наметну абдикацију Краљеву.

Русија и питање Цариграда и Мореуза. — Улазак Турске у рат опредељује руску дипломацију да „оствари”, као што то прокламује царски указ, којим се обзнањује објава рата турској, „историјски задатак Русије на обалама Црнога мора.”

Питање Мореуза које се поставило Русији још у XVIII веку, а чија је политичка, привредна и стратешка важност огромна, постаје природно једно од главних брига руске владе. Али ако је за либералне кругове „контрола Цариграда и Мореуза” као што је написао П. Н. Миљуков 1914 год. „крај а не почетак”, напротив владини кругови је сматрају као везану за обиман план територијалних присвајања. Сазонов саветује руској главној команди да води војне операције против Турске са више енергије и чак предлаже да се против ње упути један експедициони поход. Али ђенерал Алексејев одлучно одбацује овај предлог, истичући да Немачки фронт треба да буде једини цељ руских армија и да би свака споредна операција само ослабила њено дејство.

Сазонов тада почиње преговоре са савезницима да би добио признање права Русије на Цариград и мореузе. У Паризу су ти предлози испочетка примани доста хладно; кључ је ситуације у Лондону. 19 фебруара/4 марта 1915 године он упућује амбасадорима Француске и Енглеске следећи меморандум:


„Ток скорашњих догађаја упућује Његово Величанство цара Николу на мисао да питање Цариграда и Мореуза треба да буде решено коначно и у складу са вековним тежњама Русије.

„Било би недовољно и краткога века свако решење којим не би било обухваћено у територију рускога царства: град Цариград, источна обала Босфора, Мраморног мора и Дарданела, као и јужна Тракија, до линије Енос-Мидија.

„Исто тако и због стратешке потребе требало би да буду обухваћене у границама царства један део азијске обале, између Босфора, реке Сакарије и тачака, које ће бити тачно означене на обали Исмидовог залива, као и острва Мраморног мора, острво Имброс и Тенедос.

„Специјални интереси Француске и Велике Британије у горе описаним пределима биће строго поштовани.

„Царска влада нада се да ће горе изложена расматрања бити примљена са наклоношћу од обе савезничке владе. Оне могу бити сигурне да остварење планова, које би оне могле имати у другим деловима Отоманског царства или другде, наићи ће на исту наклоност код царске владе.”


Овај програм територијалних присвајања прихваћен је од савезника. 8 марта 1915 године амбасадор Француске у Петрограду доставља Сазонову меморандум, у коме се изјављује да Русија може рачунати на блаконаклони став Француске у питању Цариграда и Мореуза. 12 марта амбасадор Енглеске предаје му са своје стране следећи меморандум:


„У случају да рат буде вођен до победе, и да се жеље Велике Британије и Француске остваре у Отоманском царству и другде,према речима горе споменутог руског извештаја, влада Његовог Величанства биће сагласна са оним што је било изложено поводом Цариграда и Мореуза у меморандуму царске владе, чији је текст био достављен амбасадору Његовог Величанства од стране Његове екселенције господина Сазонова 19 фебруара/4 марта тек. године.”


У исто време са овим меморандумом, у коме је изражена жеља да конвенција о Цариграду остане тајна, британски амбасадор предаје и други, којим се тражи за Велику Британију читав низ привилегија, а нарочито признање неутралне зоне установљене у Персији уговором од 1907, као енглеске зоне.

9/22 марта Сазонов предаје амбасадорима Француске и Енглеске нови меморандум којим се изражава савезницима захвалност за признање права Русије на Цариград и мореузе, и прихваћају се тражења Енглеске, као могуће установљење слободе транзита преко Цариграда и слободног пролаза трговачких лађа кроз мореузе.

Питање је решено: права Русије над Цариградом и Мореузима коначно су призната. Остаје да се објави конвенција којој је Италија такође приступила. Најзад, 19 новембра/2 децембра 1916, председник министарског савета Трепов обзнањује је са говорнице.

Питање засебног мира и односи Русије са савезницима. — Односи савезника са Русијом везани су са питањем засебног мира, који опет зависи од питања Цариграда и мореуза.

Велике унутарње тешкоће кроз које пролази Русија и неспособност њене владе да реши сложене проблеме, које је поставио велики рат, доводе њене пријатеље, као и њене непријатеље, да рачунају са могућношћу револуције и засебног мира.

Руски реакционари и савезници стављају се у томе погледу на две разне тачке гледишта. Германофили уверавају да ће продужење рата неминовно довести до револуције, те траже неодложно склапање засебног мира да би је избегли. Напротив, савезници сматрају да би потписивање засебног мира од стране аутократије изазвало у Русији националну револуцију, чије би гесло било: „Рат до краја”; с тога им изгледа корисно да објаве конвенцију о Цариграду и мореузима, да би побудили патриотизам рускога народа. Немачка рачуна такође да може засебно преговарати са Русијом и у неколико махова она јој то нуди. Као и савезници, она употребљује као мамац Цариград и мореузе У марту 1915 царичина дворска дама, књегиња Василичиков, која борави у Аустрији, упућује прво писмо цару да би му скренула пажњу на опортуност засебног мира. У другом писму она му каже да Енглеска има намеру да анектира Цариград, док је Немачка спремна да гарантује Русији, ако хоће да прави засебан мир, прикључење Цариграда и мореуза. У мају, после разговора у Берлину са министром спољних послова фон Јаговом, следује треће писмо, најинтересантније од сва три, јер доноси од речи до речи разговор књегиње са фон Јаговом. „Енглеска”, рекао је овај, „у пркос свију својих обећања неће никада допустити Русији да узме Цариград.” У Немачкој осећа се потреба за јаком и монархиском Русијом, и обе суседне и владајуће куће треба да одрже старе монархиске и пријатељске традиције. Продужење рата сматра се као опасност за династију. Ако се Ваше Величанство реши да са висине свог престола изговори реч Мир, Он ће решити судбину народа целога свемира. Ако Оно пошаље поверљиву особу, друга сигурна особа биће послата истовремено одавде ради првих преговора.” Кнегиња Васиљичиков враћа се потом у Русију са писмима великог кнеза од Хесена, и књегиње од Хесена — брата и сестре царичине, — али она бива протерана из Петрограда и лишена своје титуле дворске даме.

Међу догађајима, који су довели у руском друштву до уверења да су особе без овлашћења отпочињале преговоре о миру или да испитују терен, треба навести разговоре потпредседника царске Думе, Протопопова, у Штокхолму. У јулу 1916 руска парламентарна делегација, која се упутила у иностранство и посетила француски фронт, враћа се у Русију преко Шведске. Без знања делегације, њен вођа Протопопов разговара се у Штокхолму са једним немачким агентом Варбургом, који га је, као што је Протопопов испричао доцније, уверавао да ће Русија у случају засебног мира добити Цариград и мореузе. Вест о овом разговору побуђује негодовање у Петрограду. Протопопов тада тврди да је руски посланик у Штокхолму био обавештен о његовом састанку и разговору са Варбургом. Он од тога дипломате добија енергични деманти са лично увредљивим изразима. Јавно мнење види у том догађају „пробни балон” пуштен од десничарских кругова и када Протопопов постаје министар унутрашњих послова, он сматра да је његово наименовање делом у вези са разговорима у Штокхолму.

Министар спољних послова, Штјурмер, улива још мање поверења о савезницима. Његово постављање, примљено са наклоношћу од немачке штампе, као и гласови све чешћи и све прецизнији о тајанственим преговорима, узнемирују савезнике. Стање постаје тако затегнуто да је Штјурмер приморан у своме својству претседника владе и министра спољних послова да упути руским претставницима код савезничких влада 3/16 новембра 1916 следећи телеграфски циркулар. „Руска влада не може више, већ због саме њихове упорности, прећи ћутке преко гласова, пуштених недавно у штампи извесних земаља, о тајним преговорима, који би били вођени између Русије и Немачке ради склапања засебног мира. Царска влада сматра за своју дужност да изјави најкатегоричније да су ти апсурдни гласови само игра непријатељских сила. Русија ће сачувати нетакнут савез, који је везује за њене храбре савезнике, и страна је свакој мисли о засебном миру; она ће се борити, раме уз раме, са њима против заједничког непријатеља, без и најмањег оклевања и до часа коначне победе.”

У документима руске тајне архиве, објављеним после рата од стране Совјетске владе, не налази се ништа што би указало на то да је Никола Други био лично наклоњен засебном миру. Питање данас изгледа коначно решено: цар је остао веран својим обавезама према савезницима. Али ако се он показао непоколебљив, остаје ипак тачно, као што је осетило јавно мнење 1916 и 1917, да је ток догађаја могао довести Русију под владом Штјурмера и Протопопова до склапања засебног мира. У сваком случају ова могућност изгледа веродостојна у руском друштву.

Поред питања засебног мира, разни чисто технички проблеми, односећи се на снабдевање намирницама, на финансије и т. д. утичу каткад на односе савезника према Русији. Око три недеље пре револуције, 1917 год., састаје се у Петрограду међусавезничка конференција да би дискутовала о текућим проблемима политике Антанте, а нарочито о финансијским питањима и грчком проблему. Нешто пре него што се свршила, енглески претставник лорд Милнер предао је цару, 17 фебруара, меморандум који обавештава цара у дискретној, али и енергичној форми ,да ће савезници помагати Русији дајући јој ратни материјал, али под условом да страни стручњаци пазе разумну и правилну употребу датог материјала. Исто тако, у најдискретнијој форми, британски посланик, поводом разних постављања на највише положаје у царству, примећује да у ратно доба не би требало да утичу на избор хијерархијске традиције него лична вредност кандидата. Најзад, похвала која указује јавним организацијама створеним од савеза земства и градова, посредна је критика владиног нехата.

Русија и пољско питање. — Још од објаве рата пољско питање неодложно се намеће руској влади. У почетку непријатељстава министарски савет саставља апел пољском народу, који потписује касније генералисим, велики кнез Никола Николајевич. Овај апел обећава Пољацима будуће уједињење пољског народа, под руским скиптром: „Пољаци! час је куцнуо, када се може остварити освећени сан ваших отаца и ваших предака... Нека нестану границе које су делиле пољски народ! Нека се уједини под скиптром руског цара! Под овим скиптром Пољска ће се препородити слободна у својој вери, своме језику и својој локалној администрацији ...”

У пркос том апелу, влада не чини ништа да оствари наде, које би могао да има пољски народ. У неколико махова министарски савет се дотиче пољског питања, али увек наилази на отпор реакционарних министара Немајући више поверења у обећања Русије, Пољаци покушавају да утичу на Париз, где су традиционалне симпатије према Пољској дубоко укорењене. Руска влада показује се због тога врло узнемирена, нарочито после говора одржаног од Леона Буржеа. Она ни по коју цену неће да пољско питање постане међународни проблем. Једини Сазонов разуме да ће то неизбежно постати, било иницијативом савезника, било Немачке. С тога у априлу 1916 он предаје цару извештај, у коме развија идеју да је неопходно створити пољску краљевину, уједињену са Русијом. „Треба створити у Пољској политичку организацију, која ће Русији и њеном владару сачувати контролу над судбином пољског народа, дајући у исто време слободан израз пољском народном покрету, те ће, далеко од тога, да води продужењу историске неслоге са Русијом, служити сређивању унутрашњег живота Пољске.” И ако се изјаснио против давања потпуне независности, Сазонов ипак сматра да је покрајинска аутономија недовољна и препоручује да се продужи политика Александра Трећег и Николе Првог који је, чак и после побуне од 1830, продужио да влада Пољском „према пољским законима и помоћу пољске администрације, зависне од великог кнеза намесника у Варшави.” Он сматра да „не признати међународну важност овога питања, значило би затворити очи према:стварности”; с тога он упорно настоји да се прими пројект приложен његовом извештају. Члан први у њему гласи овако. „Краљевина Пољска, везана је за руску државу недељивошћу престола и јединством послова који се тичу обе државе. Што се тиче унутрашњих послова, у краљевству владају нарочити закони, створени нарочитим законодавством.” Остали чланови предвиђају постављање овога „народног законодавства” од стране цара, уз помоћ пољске Диете, именовање вице-краља краљевине Пољске и т. д.

Овај план поднет је цару, али извесни дворски и грађански кругови отпочињу противу њега огорчену борбу. У јуну 1916 Сазонов је стављен у пензију, његов наследник Штјурмер изјашњава се само за давање обласне аутономије Пољској. Испитивање проблема је још једном одложено. Најзад, влада решава да одложи обзнану манифеста пољској аутономији, до тренутка када се руске трупе буду вратиле у Пољску. Питање је коначно стављено на страну. Од сада иницијатива за политичко организовање Пољске прелази у руке централних сила, које јавним актом признају пољску државу. Русија се организује да одговори званичном нотом, да има намеру „да створи по завршетку рата, под скиптром руског владара, аутономију Пољске, којој ће припасти све пољске земље и која ће чинити са Русијом једну недељиву државу”. Царска влада није могла да реши проблем. Једини Сазонов је разумео хитност проблема; може бити да његов план не би задовољио све пољске тежње, али извесно је да је он био једини који је расматрао питање као реалиста. Тек после револуције 1917, под режимом провизорне владе, пољски проблем биће решен на широј основи.

III. Улога Русије у Светском рату (1914-1917)Уреди

Војне и привредне прилике у очи рата. — Прелаз од делимичне мобилизације ка општој мобилизацији, наређен у ноћи 31 јула 1914, обавио се без много тешкоћа и скоро не пореметивши нормални живот народа. Али кад је избио рат, снага Русије начета катастрофама у Манџурији и револуционарним невољама, које су им непосредно следовале, није још довољно повраћена.

Због недостатка финансијских сретстава и довољне ратне индустрије војска и морнарица нису још могле потпуно да се реорганизују, ни да употпуне своје резерве. Митраљези и тешка артиљерија, чију је важност већ истакао рат 1904—1905, истина, били су унети у план наоружања, али у сувише малој количини. Резерве у оружју и муницији биле су далеко од тога да достигну сразмере, које би наметнуо вероватни карактер будућих сукоба. Обнављање морнарице, толико смањене због тешких губитака, претрпљених за време Руско-јапанског рата, једва да је отпочело. Да би одговорила на неприкидно наоружање својих западних суседа, влада је изнела у току година 1912—1913 пред Думу пројекте закона којим би се повећала сувоземна и поморска снага. Ови пројекти, чије је остварење тек отпочело када је наишао рат, речито показује недовољност ратне спреме у Русији.

На привредном пољу, истина, велики напретци били су постигнути. Али и ту је преостало слабих тачака, које је рат одмах од почетка сурово разоткрио.

Пре свега финансијско стање. И ако доста добро, оно је убрзо загрожено, скоро потпуним укидањем извоза и потребом да се у иностранство упуте огромне ратне поруџбине. Оно се погоршава још и због тога, што је Русија пропустила да закључи унапред са својим савезницима финансијске споразуме за случај рата.

Затим, недовољност националне индустрије. У пркос свом необичном наглом развитку, она је далеко од тога да удовољи, чак и у мирно доба, растућим потребама народа. Овај размак између народне производње и потреба потрошње баш нарочито се осећа у гранама индустрије које за време рата добијају капиталну важност. Уз то Русија као у осталом све зараћене државе, никако није предвидела ни припремила прилагођавање приватних предузећа потребама народне одбране. Ове две празнине објашњују зашто ће она бити тако спора у обнови потрошене муниције и зашто ће оскудица у муницији довести њену војску, већ у првом периоду рата, у изванредно опасан положај.

Најзад, недовољност транспортних сретстава. Железничка мрежа није ни у каквој сразмери са огромним пространством земље. С друге стране, створена да подмири мирнодобске потребе царства, она не одговара увек стратешким циљевима, а нарочито у случају мобилизације Најзад, оскудица у возном парку. Скоро у очи рата, било је истина решено да се поправе прилике железничког транспорта у предвиђању могућих војних компликација на западу, али недостатак кредита успорио је извршење плана. Колски путеви још су малобројни: Они постоје само у пољској и у Транскавкаској области; употреба камиона, чија је: улога тако велика у модерном рату, стога је немогућа.

Немачка је водила рачуна о свима тим околностима у својим предвиђањима. Она је добро знала да свака година мира доноси њеном источном суседу знатно повећање снаге, те би тако стала на пут њеним политичким намерама.

План концентрације. — Рат, у који се Русија упустила, јесте коалициони, савезнички рат; операције сваке државе, која је у њему учествовала, не могу се расматрати одвојено, већ само као функција општег стања на свима савезничким фронтовима.

Према специјалној војној конвенцији, склопљеној први пут 1892, између Француске и Русије, уговорено је да у случају напада Немачке или другог члана Тројног савеза, потпомогнутог од Немачке, против једног од савезника, други би њему имао да дође у помоћ и употреби све своје расположиве снаге против Немачке. Подробно испитивање стања довело је шефове ђенерал-штабова, обе силе, у току њихових периодичних конференција, до закључка да има много вероватности да ће главне снаге Немачке бити у првом реду уперене против Француске, док ће све, или скоро све снаге Аустро-Угарске бити неизбежно окренуте против Русије. У овој претпоставци они су решили да би Русија имала да дође у помоћ Француској офанзиви на Источну Пруску, са доста јаким снагама, да би тамо задржала пет до шест немачких дивизија. Поред операционог плана, који је сматран као основни, руски ђенерал-штаб је мудро предвидео и други за случај, исто тако веровати, да Немачка баци главне своје снаге према Русији.

Мобилизација се извршила без препрека и број резервиста, који су се одазвали позиву, није мањи него што га је предвидело министарство војно. Железнички транспорт такође је обављен у пуној сагласности са операционим плановима. Велики кнез Никола Николајевич, стриц Николе Другог, наименован је са Генералисима.

Када је постало већ јасно, првих дана рата, да се немачке трупе концентришу на западу, руска војска почиње да се развија дуж западних граница, према првом операционом плану. Дуж граница источне Пруске развијају се северо-западне армије, т. ј. 9 дивизија, које су сачињавале прву и другу армију. Задатак ових армија био је да стави у повлачење наглом офанзивом немачку војску, нагомилану у источној Пруској, затим, по заузећу овог предела, да избије на доњи ток Висле. Њихов састав и задатак одговарају потпуно тачкама француско-руске војне конвенције.

Четири армије, сачињене од 16 пешадијских корпуса, треба да оперишу на југозападном фронту против Аустро-Угарске, која може да сконцентрише све своје снаге против Русије. Оне се развијају у пограничној области према Галицији; две армије, IV и V, у границама Руске-Пољске, на фронту Лублин—Ковел, две друге III-ћа и VIII-ма армија у Кијевском сектору, у области Ровна и Проскурова. Оне имају за задатак да разбију Аустро-Угарску војску и да омогуће окупацију Галиције и карпатских пролаза, који доминирају мађарском равницом. Од пораза Аустро-Угарске Русија очекује велике политичке последице: с једне стране, ослобођење малих словенских народа, који су одавно под притиском двојне монархије, требало је да ратну идеју чини популарном у руском народу; с друге стране, улажењем руских трупа на Аустро-Угарску територију треба побољшати: војно стање Србије, повећати престиж савезника на Балкану и привући у њихов табор Италију и Румунију, који су већ били напустили Тројни савез. Чак и са чисто војног гледишта пораз аустро-угарске војске има капиталну важност, јер једино она може допустити Русима да доцније предузму на немачкој територи офанзиву великог замаха која би им дала одлучујућу победу над Немачком, вођом непријатељског савеза. Када руске северозападне трупе буду стигле до доње Висле, а Аустро-Мађари побеђени од југозападних армија на источном крилу руског стратегијског фронта, ова офанзива би стварно пружала највише наде на успех.

Друге две армије су образоване: VI-та састављена од три корпуса која привремено остаје у области Финске и Петрограда, да би зауставила могући напад Шведске или немачки поход, и VII-ма, састављена од неколико резервних дивизија, која ће да чува обале Црнога мора. Што се тиче Руске морнарице, она услед своје слабости не може да игра независну улогу. У Балтичком мору, она ће се ограничити да брани улаз у Фински залив; у Црном мору, где је она доста моћна у упоређењу са суседним државама, она ће сачувати превласт руске заставе.

Према томе, од 37 мирнодобских корпуса само 28 могу одмах бити дуж западних граница. Осталих 9 улогорених у удаљеним пределима немају задатак утврђен унапред, јер им треба месец дана да стигну до загрожених граница. Као и VI-та и VIII-ма армија, које служе као посматрачке трупе, они претстављају неку врсту резерве у рукама генералисима, и њихов распоред ће бити утврђен само у колико се буду приближили фронту и према тренутним потребама.

Уз 37 мирнодобских корпуса, долази 35 резервних дивизија, образованих већ првог дана мобилизације. Већина, састављене у Европској Русији, одмах су распоређене међу армије, у даљем току, оне ће ускоро све бити сједињене у армијске корпусе. Што се тиче коњице, које има 31 дивизију, она је природно, сем неких изузетака, цела придодана, одмах испочетка, разним армијама.

Руска офанзива на Источну Пруску (август-септембар 1914). — Гажење белгијске неутралности од стране Немаца, који се спремају да упадну са огромним масама на север и северо исток Француске, приморава руски ђенерал-штаб, Ставку, да пожури са освајањем Источне Пруске да би са француског фронта повукао што већи број немачких корпуса.

Због топографских прилика I-ва армија, дакле четири корпуса под заповедништвом Рененкамфа, треба да предузме офанзиву са стране средњег Њемена, северно од Мазурских језера, II-га армија, под заповедништвом ђенерала Самсонова, треба да нападне на Нареву, обилазећи језера према западу, оне су имале да се споје западно од линије језера. Офанзива доноси са собом, са војног гледишта, доста компликовано маневрисање и тражи вешто сређену акцију. И ако друга армија, чија позадина није организована, још није спремна да пређе у офанзиву, команда северо-западног фронта коначно утврђује прелаз границе, од стране I-ве армије за 17 август, а већег дела II-ге за 19 август. С обзиром на околности мобилизације и железничког транспорта, ова интервенција руске армије пренагљена је, она је била условљена потребом да се доскочи све више узнемиравајућем стању на француском фронту и вољом да се помогне војсци савезника.

У вече, 16 августа, прва армија се развија дуж источно-пруског фронта и већ идућег дана њене формације имају са Немцима у области Сталупенен сукоб који се завршава у њихову корист.

У томе тренутку руска команда стиче убеђење да Немци нису оставили у Источној Пруској више од четири корпуса, помогнута од исто толико резервних формација, ландвер и ландштурм. Ипак, распоред ових трупа остаје јој непознат; сукоб код Сталупенена допушта само распознавање неколико формација I-ог немачког армијског корпуса.

Продуживши своју офанзиву I-ва руска армија отпочиње 19 августа у области Гумбинена огорчену борбу, продужену идућег дана против три корпуса и једне резервне дивизије непријатеља, који се труде да пређу у контра-офанзиву. У пркос свих напора немачка војска мора, у вече 20 августа, да се повуче према западу. Победа Првог руског корпуса код Гумбинена тако је одлучујућа да је барон фон Притвиц-Гафрон, командант VIII немачке армије, узео у расматрање, — данас се то зна — евакуацију Источне Пруске и повлачење његових трупа преко Висле.

Да би искористио стање које се наговештава као врло повољно, Генерал друге армије Самсонов, решава да своје трупе упути у косо према западу да би боље заокружио Немце који се повлаче и да их спречи да се без губитака дочепају мостова на Висли. Ако овај маневар није успео, било је то стога што прва армија није истовремено са енергијом прогонила непријатеља у отступању.

Генерал Рененкамф одлаже из разних разлога обнављање своје офанзиве за 23 август; затим, и ако ова није наишла ни на какав отпор, он је води са много млакости и оклевања. Овај губитак времена одлучујући је за обе стране. Немци, побеђени и у повлачењу, могли су да направе извесно отстојање између себе и својих победилаца и поново да добију тиме извесну слободу акције. Генерал фон Хинденбург, који је заменио ђенерала Фон Притвица на челу VIII армије, и његов шеф штаба Лудендорф искористили су одушку, која им је била дата, да би потпуно распоредили своје трупе. Оставивши према ђенералу Рененкамфу, који после неколико дана неактивности почиње да споро напредује, само слаба одељења коњице, они су нагомилали све своје расположиве снаге, чак и гарнизоне тврђава и утврђења са доњег тока Висле против армије Самсонова. Они су успели да концентришу четири корпуса, три дивизије и три специјалне бригаде, не говорећи о тешкој артиљерији која потпуно недостаје Русима и упућују их на такав начин да су се трупе Самсонова, уз то још раштркане, ускоро нашле у веома тешком положају.

Од 23 до 30 августа серија важних битака одиграва се у зони где друга руска армија води своју офанзиву, у правцу према Ален-Штајн Остероде; оне доводе до заопкољивања ове армије, која губи у шумама на северу од пута из Најднбурга за Вилемберг, око два и по армијска корпуса, у заробљеницима и несталим; да не би преживео ову катастрофу Самсонов се убио револверским метком. У току ових операција Немци су били више него једанпут у критичном стању. Да је Рененкамф, у место да остане непомичан, брзо напредовао да би извршио своје спајање са Самсоновом армијом, они би, према њиховом сопственом признању, врло лако могли да искусе судбину која је снашла руску армију. Да би прославили одмазду за пораз који су претрпели од уједињених снага Литванаца, Пољака и Руса 1410 године, они су ту одлучујућу битку назвали битком код Таненберга. Овај је назив произвољан јер су се операције 1914 године одиграле далеко према истоку од села које је у XV веку видело битку код Таненберга или Гринвалда.

И ако је претрпела пораз, руска офанзива у Источној Пруској није била узалудна. Вођена са огромним снагама, она је с почетка забринула непријатеља, сејала ужас по целој Немачкој, и због свога успеха одмах у почетку рата дубоко ранила самољубље Виљема Другог — нарочито када је ђенерал фон Притвиц хтео да повуче своје трупе иза Висле, и приморала Немачку команду, да би умирила јавно мњење, да припреми одмах план војних операција за ослобођење заузетих крајева на истоку. Али она је нарочито допринела да поправи ситуацију савезника на Француском фронту. Збиља, да би појачала трупе на источном фронту, немачка команда морала је повући са западног фронта два корпуса резерве (гарда и XI-ти корпус) и осми дивизион коњице. Због потребе наглог премештања, она узима та појачања са свога десног крила, које се наслања на јаку развијену железничку мрежу.[4] Тако је ослабљено то десно крило које је хтело да са севера опколи француско-енглеску армију и циљало на Париз; и баш у тренутку када страшна опасност прети савезницима, ово слабљење непријатељских снага има огромну предност. С друге стране лоше вести са источног фронта чине свој деморализаторски утицај на стање духова немачких вођа, а то је чинилац о коме се мора водити рачуна. Висока вредност савезничких трупа и стратегијски инстинкт њихових шефова извлаче из ситуације свемогуће користи, али и Русија има свој удео у припреми за победу на Марни, која убија за свагда мисао Немаца да једним ударцем заврше рат на западном фронту.

Када су Немачка појачања стигла на источни фронт и док се делови друге руске армије који су се спасли од пропасти, повлаче ка Нареву, ђенерал фон Хинденбург решава да удари на армију Рененкамфа, који наставља да осваја, на Немачкој територији, утврђену линију од Куришес-Хафа до Мазурских језера. Веран методама из времена мира немачког главног штаба, Хинденбург се труди и овога пута да заокружи оба крила свога противника, али без успеха. Рененкамф избегава замку која му се подмеће и око средине септембра успева, по цену тешких жртава, да се повуче на средњи ток Њемена.

Руска офанзива у Галицији (август—септембар 1914). — На југо-западном фронту, Аустро-Мађари предухитравају офанзиву својих противника. Пошто су поставили испред Лавова према истоку 3—4 корпуса, они развијају скоро осам између Висле и Рама—Руска, и упадају у Руску—Пољску. Њихов напад, нарочито када им стиже са леве обале Висле један немачки корпус ландвера, под командом ђенерала фон Војерша, доводи у врло тешку ситуацију руску четврту и пету армију, које још нису сасвим ни спремне. Овај критични период пада у исто време када и најтежа фаза руских операција у Источној Пруској. Ипак, благодарећи брзом доласку помоћи, која допушта да се формира једна нова армија, девета, на десном крилу фронта, између Висле и Лублина, благодарећи такође и енергичној контра-офанзиви треће и осме армије, које нападају, долазећи с истока, фронт Лавово—Холиц, руска команда успева да заустави офанзиву Аустро-Мађара у правцу севера. За време те контра-офанзиве, трећа и осма армија постижу многобројне успехе, који им дозвољавају да заузму 2 септембра Холиц и 3 Лавово, административни и железнички центар Галиције. Ови поразни успеси, као и појава једног дела руске војске северно од Лавова, стављају у опасност десно крило, па чак и позадину аустро-угарске војске који су дубоко угазили у један део руске Пољске, лишене добрих саобраћајних срестава. Још више, северни делови југо-западне армије, девета, четврта и пета армија, почињу да притискују Аустро-Мађаре, на центру и десном крилу.

И сад настаје права криза на терену непријатељских операција. Северне трупе Аустро-Мађара треба да мисле на повлачење, и да би штитила то повлачење, непријатељска команда решава да снажно подупре своју западну страну, постављајући је на линију од Верешнице, од њеног утока, па на север до Рама— Руске. Ова позиција од огромне вредности као природна одбрана, која је још и добро утврђена, има да издржи притисак треће и осме руске армије, док се главни делови Аустро-Мађара не повуку с оне стране Сане.

6 септембра на Верешници почиње битка која узима размере огорчене битке и траје пет дана. Тек у зору 12 септембра Аустро-Мађари, бојећи се да им не попусти њихова одбранбена линија код Рама—Руске почињу да се повлаче на целоме фронту до Дњестра. Њихово повлачење пада у исто време, тачно дан по дан, са повлачењем у Француској немачких армија ка Ену, после битке на Марни. Све савезничке силе могу да славе у исто време своје прве победе према непријатељу. Бацајући оружје, преносна средства и рањенике, губећи сваког дана хиљаде заробљеника, Аустро-Угарска војска бежи у нереду иза Сане и Вислоке. Више од четрдесет дивизиона, већином смањених на бедне остатке, групише се на уском простору између горњег тока Висле и Карпата. Цела западна Галиција је у рукама Руса, који су на прагу Мађарске и Буковине. Руска офанзива у Галицији завршава се славно средином септембра. И с једне и с друге стране милиони људи били су запослени у битци и на фронту, дугом више од 470 врсти; за време од више него три недеље, ове огромне војске маневрисале су и тукле се без тренутка одмора.

У колико више тих пет југо-западних руских армија ступају у Галицију, њихов фронт, због географских прилика шири се све више и више: на северу, он је ограничен током Висле, испод Сане и на југу, она се наслања на Карпате. Све армије нису више потребне да гоне непријатеља који се повлачи Вислоки; само једна од њих, девета, у потери је за њим, а остале четири тренутно су се задржале дуж Сане, очекујући да буду употребљене корисније негде на другом месту.

Битка на Висли (септембар—децембар 1914). — Од друге половине септембра извесно затишје примећује се на француском фронту. Рат се окреће у рововски рат: француски ђенералисим Жофр претставља ситуацију, обавештавајући своју владу, да одсада успеси трупа под његовом командом „неће се мерити десетинама километара, већ метрима”.

У таквим приликама, немачка команда може да покуша поново са иницијативом операција, употребљујући снаге које организују у унутрашњости Немачке. Да би предупредила нову немачку офанзиву, француска влада, од половине септембра, посредује код руског министра спољних послова, тражећи да руске трупе одржавају сталну активност на левој обали Висле, да би тако изазвали страх код Немаца од евентуалне руске нове инвазије на њихову територију. Пренос војних операција на леву обалу Висле такође долази у обзир Ставке, која је већ од првих дана рата, била уочила могућност напада на Немачку. Али после Аустро-Угарског повлачења на Вислоку, обавештења јављају за долазак немачких трупа из Горње Шлезије; очевидно, немачка команда се жури да осигура своју територију од евентуалног упада Руса и жели да, у исто време, пружи помоћ Аустро-Угарској војсци у невољи. Ова обавештења су потпуно обистињена кад крајем септембра почиње офанзива Аустро-Немаца између Лоца и ушћа Неде. Мало по мало дознаје се да је води немачка девета армија, новосастављена и да има више од шест корпуса, са десним крилом од остатака прве аустро-угарске армије, све под командом Хинденбурга и Лудендорфа. У исто време јавља се за аустро-угарску офанзиву на десној обали горње Вистуле ка Сени. Операције захватају огромне размере.

Како сектор средњега тока Висле, ушће Сане до Буга и Нареве, тако рећи је потпуно откривен, опасност је врло озбиљна за Ивангород и Варшаву, где се налазе сви стални мостови на Висли. Поред тога, губитак Варшаве, политички и административни центар руске Пољске, био би врло осетљив за Русију. Ставка врло срећно решава ту сложену и опасну ситуацију једним широким покретом рокирања што доказује стваралачке особине руске стратегије. Она наређује команди југо-западног фронта да узме из Галиције три армије: пету, четврту и девету, јаку са 9—10 корпуса, и да је баци на сектор Висле, док са северо-западног фронта концентрише у правцу Варшаве 7 корпуса друге армије. Тај план предвиђа да 10 корпуса т. ј. друга и пета армија, целе целцате, са масом коњице као додатак, заузму сектор између једне тачке на северу од ушћа Пилице и Варшаве, да би дала контра-удар немачком левом крилу које се приближава Варшави и остаје откривен. Покрети трупа, које захтева овај проти-маневар веома су отежани рушењем привремених мостова на Сану, рђавим путевима и неповољним атмосферским приликама. Поред свега покрети се врше на време и 25 октобра ударне трупе II и V армије, које су заузеле утврђене области Варшаве, добијају налог да пређу у општу офанзиву. Међутим Немци, које напада коњица са реке Бзуре, а чије лево крило окружава руска пешадија, виде да је ситуација веома неповољна и у ноћи од 25 октобра почињу да се повлаче на целом фронту сектора северно од Пилице. Под притиском руске војске, која прелази у офанзиву, покрет повлачења се мало по мало појачава, па захвата и аустро-угарску војску на првим карпатским утврђењима.

Успех отвара руској војсци широке изгледе. Гоњење непријатеља може лако да се заврши заузећем Познаније и Шлезије, чијим би губитком Немачка изгубила покрајину од огромне војне и индустријске важности. И заиста, истог дана када почиње повлачење немачких трупа, руска војска добија налог да пређе у жестоку офанзиву на фронту Лоџ—Пиотрков—Опозно—Опатов—Сандомиерц, и да настави да напредује својим десним крилом. Немци веома вешто и брзо за собом кваре све саобраћајне везе; тако ометају руско гоњење и тако добијају у времену, успевају да освоје своје територије. Па ипак, Шлезија остаје изложена руском нападу: око 10 новембра руски фронт се већ пружа од Унејове на Варту до ушћа Ниде на југу и даље дуж Дунајека.

Тада се јасно осећају последице неједнаких саобраћајних мрежа. Руси имају на левој обали Висле само једну веома слабу мрежу, што отежава и најмању регрупацију трупа. Насупрот томе, Немци на повратку, поново могу да се служе двема јаким везама и опкољавају двоструким оградама целу руску пограничну област. Немачка команда на источном фронту, коју, од почетка новембра, претставља Хинденбург и његов нераздвојни друг, Лудендорф, шеф главног штаба, искоришћава ову предност; у области између Висле и Варте, команда брзо концентрише око шест пукова, као и многобројну коњицу, које пребацује на десно руско крило и намерава да га опколи. Овај усов трупа под командом генерала фон Макензена, команданта IX армије, напредује до Лођа. Са десне обале Висле им ускоро стижу појачања и они присиљавају непријатеља, који је већ доста напредовао, на хитно повлачење. 22 и 23 новембра једна и по армија и две дивизије немачке коњице једва избегну у области Брзезина; под цену огромних жртава и надчовечанских напора, успевају преостали, највише 8.000 људи, према обавештењима из немачких извора, да прокрче себи пут и да се спасу наглим повлачењем.

Офанзива код Лођа завршена је општим повлачењем IX немачке армије. Због тог неуспеха решава се немачка команда да са западног фронта преузме четири нове армије, II и XIII активне, III и XXIV резервне и пет дивизија коњице II, IV, V, VI и IX и да их упути на руску Пољску. Ово преузимање спречава настављање офанзиве, која се, у току друге половине октобра и у почетку новембра, водила на француском фронту, на Изеру и Ипру, у правцу Кале-а, базе енглеске војске. С друге стране, губици, које су ове трупе поднеле у току четири месеца готово непрекидане офанзиве, несташица оружја и муниције, нарочито пушака и метака, приближавање зиме и нарочито тежак војни положај присиљавају Ставку да изврши ревизију плана предвиђених операција и да им смање број. Тако руска војска заузима половином децембра положаје, који су претходно утврђени на рези Бзури, Равки и Ниди и почиње да се тамо утврђује.

Неуспех турске офанзиве на Кавказу (октобра 1914—јануара 1915). — Улазак Турске у рат компликује војну ситуацију Русије.

Турска флота појачана од јаких и брзих немачких крстарица „Гебена” и „Бреслау”, 29 октобра напада разне тачке на обали Црног Мора.

Непосредно затим, III турска војска, која је састављена од три најбоље отоманске армије са Енвер пашом на челу, чији је саветник Бронсар фон Шелендорф, шеф главног штаба, напада на Транскавказ. Њена се офанзива бедно завршава. Првих дана јануара, 1915 потпуно је потучена под Ардаханом и Сарикамихом и мора да се повлачи пред гоњењем руских трупа. Хладноћа, велики снег и планински предели области где се она повлачи, потпуно је дезорганизују. Пут, којим се поново враћа покривен је смрзнутим људским и животињским лешевима, као и муницијом, топовима и напуштеним колима. Русима она оставља многобројне заробљенике, међу којима је и један командант армије и три команданта дивизије са њиховим главним штабовима. Овај потпуни пораз најбољих турских трупа осигурава Кавказ од нових напада за цело време трајања рата.

Немачка офанзива у Источној Пруској (фебруара 1915). — Источна Пруска стално угрожава десно крило руског фронта, јер, служећи се својом одличном железничком мрежом, Немци могу у сваком часу да предузму офанзиву ка средњем Њемену, Бобру или Нареву, па да затим опколе бок или чак задње делове руске војске, која је остала на левој обали Висле. Због тога Ставка, почетком 1915, мисли да је поново окупира. Она на њу баца нову војску, која успева да заузме један део и да се утврди на реци Ангерапу и дуж источних путева у пределу језера Мазурије.

Њен план се на првом месту састоји у томе да између Пултуска и Остроленка концентрише нарочиту XII армију, која је састављена од 10 дивизија и да њоме нападне на фронт Солдау—Ортелбург, а показује да има ту добру страну што дозвољава да се офанзива почне са снагама, које су тада на расположењу. Она, ипак, не намерава да тај план приведе у дело пре друге половине фебруара, т. ј. пре него прими појачања у људима и у муницији.

На несрећу припреме за ову офанзиву нису могле да остану тајне, па немачка команда одлучује да их предухитри, крајем јануара. Она се одриче сваке озбиљније операције на западном фронту, да би у Источну Пруску упутила четири нове армије, од којих су XXXVIII, XXXIX и XL биле образоване за време зиме у унутрашњости царства, а четврта, XXI повучена је са француског фронта. Ове трупе су спремне за борбу првих дана фебруара, а већ 7-ог почиње њихова офанзива на два крила X руске армије. И поред годишњег доба и неповољног времена напад је снажно вођен и Руси су присиљени да пређу средњи ток Њемена и Борг; у повлачењу опкољена је у шумама Августова XX руска армија, а после огорченог отпора и великих губитака, добар део армије је заробљен.

Напредовање Руса у Карпатима (децембра 1914—маја 1915). — За време првих шест месеци, 1915, аустриски фронт је позорница догађаја, који ће бити од пресудног утицаја по даљњи ток рата: пошто су у Карпатима извршили извесна напредовања, Руси морају да се повлаче и да евакуишу Галицију и руску Пољску.

Већ од краја 1914, пошто су Аустро-Немци напустили средњи ток Висле и Сана, аустро-угарске трупе напредују ка Карпатима. Генерал Иванов, заповедник југо-западне војске, сматра да није довољно остати у дефанзивном ставу, већ да је потребно предузети офанзиву да се спречи реформисање непријатељске војске. Шта више, он мисли да је најбоље запосести Маџарску, одвојити је на тај начин од Аустрије и присилити на потписивање засебног мира. Са своје стране, генерал Конрад фон Хецендорф, шеф аустро-угарског генералштаба, свестан озбиљности ситуације, одлучује да са српског фронта повуче своје најбоље трупе и да их упути ка Карпатима. Сем тога, Немци образују у области Мунцкача (данас Мукачево) нарочиту јужну војску. Намера Аустро-Немаца је да, нападом на фронт од брда Дукла до брда Вишкова, ослободе аустриску тврђаву Пшемисл, коју опседа XI руска армија и да угрозе саобраћајне везе Руса са Лвовом. Тако, и поред зимског доба, Карпати постају позорница многобројних огорчених борби, које обема странама наносе велике губитке. Готово сасвим без муниције и без артиљерије изнемогли руски војници прелазе преко стена и труде се да стигну до брежуљака, које треба да освоје. При овом тешком подвигу њихови се редови знатно проређују.

22 марта Пшемисл, са својим гарнизоном од преко 120.000 људи и 900 комада артиљерије, мора да се преда. Опсада је трајала скоро шест месеци; недостатак опсадне артиљерије, као и крајња несташица муниције била је узрок да није брже освојена.

Њен пад ослобађа XI руску армију и омогућава југо-западној војсци шире операције. Баш из политичких разлога заповеднички се намеће потреба да се осовина руских напора помери ка Карпатима. Дарданелска експедиција, коју предузимају савезници, ставља себи у задатак да Турску истисне из борбе и да реши питање мореуза и Константинопоља, који је за Русију од животне важности. Како географски услови и слабост њене флоте на Црном Мору, која нема храбрости пред босфорским утврђењима, присиљавају Русију да не учествује у овој експедицији, њене трупе се до изнемоглости труде, да припреме крајњи пораз аустро-угарске војске, који би подигао углед Антанте на Балкану и довео до савеза и учествовања са Румунијом и Италијом. Ма да је, после веома тешких преговора, између Италије и Антанте 26 априла 1915, потписан основни споразум, до стварног учествовања новог савезника долази, на жалост, тек месец дана доцније. Што се Румуније тиче она и даље остаје у очекивању. Крајем априла руским трупама полази за руком да пређу преко врхова Карпата и да се сместе по пространим јужним падинама.

Аустро-Немачка офанзива и руско повлачење у Галицији и у руској Пољској (маја—септембра 1915). — Аустро-Мађари се у Карпатима одржавају једино захваљујући помоћи немачких трупа, које су у угроженим секторима помешане са њиховим. Међутим, то је само привремена помоћ; да се спасе двојна монархија, потребно је прибећи енергичнијим мерама и из основа изменити ситуацију. Због тога Немци потпуно преиначавају своје старе планове. На западу заузимају одбранбени став, да би све снаге сконцентрисали на источном фронту и преносе чак и свој главни стан у малу варошицу Плес у Горњој Шлезији. Отсада они са западног фронта црпу снаге, које су им потребне за развијање офанзиве на истоку. Почињу са повлачењем 9 најбољих дивизија, међу којима је пруска гарда. Са аустро-угарским трупама, које су на положајима на Дунајеку групишу они 16 до 17 дивизија пешака, правих ударних трупа, снабдевених добрим оружјем и добром муницијом, као и артиљеријом великог калибра.

Аустро-немачка офанзива почиње 1 маја 1915, пробојем руског фронта, на сектору између горње Висле и подножја Карпата, у кланцу Горлице. Не само да је потиснуто десно крило југо-западне руске војске, већ су угрожени и задњи делови њихових јединица, који су продрли далеко у Карпате, па чак и заузели један део јужних падина главног планинског ланца. Мали број железница и њихов слаб транспортни капацитет не дозвољавају Русима да пређу у противнапад, већ их присиљавају на потпуно повлачење. Око половине маја њихове трупе у Галицији поново прелазе Сан, али не могу да се одрже пред надирањем свежих немачких снага. Пшемисл и Лавов падају у руке непријатеља, 3 и 22 јуна. Свуда, на северу и на истоку, повлаче се југо-западне војске ка руским границама.

У исто време када развијају офанзиву у Галицији, Немци су веома активни на северо-западном фронту. Они до крајњих граница искоришћавају преимућства, која им доноси поседовање Источне Пруске. Најпре, крајем априла, почињу са офанзивом према Тилзиту и Мемелу, на десној обали Њемена, преко Шавли у правцу Риге, Двинска и Вилне; затим, средином јула, њихов се напад проширује на фронт у Нареву у области Неогеоргијевск—Ломжа.

Развој овог напада са којим упоредо иде јак притисак против Келма и Владимир-Волинскија у Галицији, излаже руску војску, која држи леву обалу Висле, опасности да јој буду сломљена оба крила. Стога главни командант генерал Иванов почиње да, у споразуму са Ставком, ослобађа трупе из „пољског џепа”. У ноћи од 5 августа, руси евакуишу Варшаву и почињу да се повлаче ка Истоку, одбијајући непријатељске нападе и постепено упућујући један део својих трупа ка Вилну, Двинску и Риги, где почиње да се образује нови, северни фронт. Поред свега, они тек крајем августа успевају да зауставе непријатељску офанзиву на линији, која пролази преко Риге, Двинска, ушћа реке Стрип и спушта се дуж Дњестра до румунске границе. Због тог повлачења они губе сва своја западна утврђења. Многа су уосталом, била на време евакуисана, јер је ратно искуство доказало: да својим средствима утврђења не могу да зауставе офанзиве великих маса војске, нити да се одупру ватри њихове артиљерије.

У четири летња месеца, колико је трајало њихово повлачење у Галицији и у руској Пољској, Руси су, без оружја и без муниције, сами имали да подносе притисак уједињених непријатељских снага. Француско-енглеске трупе су, истина, покушале, јуна месеца, да немачке трупе удаље са руског фронта али слаба предузимљивост и незадовољавајући резултати нису могли да предухитре удар, који су Немци припремили на Истоку. 7 јула, генерал Жофр сазива у Шантији-у ратни савет савезника, који: треба да проучи могућности помоћи исцрпљеној Русији. Пошто је изложио све што је Русија учинила за општу ствар, он подвлачи потребу једне савезничке офанзиве. Та операција, међутим, тражи дугу припрему, тако да је француско-енглеска војска спремна да отпочне са офанзивом у Артоа и Шампањи, тек када ситуација на источном фронту почиње да се стабилизује. Што се тиче Италије, њене се операције против Аустро-Угарске ограничавају на Исонзо и околину, па, према томе, не могу из основа да измене ситуацију на главном фронту, т. ј. у Галицији. Аустро-Немци, дакле, и даље имају слободне руке да концентришу сву пажњу и све главне снаге на руски фронт, и немају потребе да их за одбрану подељују по осталим фронтовима: француском, италијанском, српском и Дарданелима. Према службеним подацима, успели су да септембра 1915, групишу против Русије 127 дивизија пешадије и 24 дивизије коњице, уместо 50 дивизија пешадије и 13 дивизија коњице, колико су имали у почетку рата. Борећи се на тако јаком фронту, Русија је у највећој мери допринела успеху савезника. Њене су трупе скретањем непријатељске пажње са осталих фронтова осигурале савезницима готово једногодишњи одмор, после тешких напора првог ратног периода, одмор који ће они добро да искористе и да се припреме за упорну борбу, која ће им касније донети крајњу победу.

Преузимање врховне власти од Николе II и губитак Вилна (септембра 1915). — Пред тешким положајем руске војске, која мора да се повлачи у унутрашњост земље и да непријатељу препусти 20 губернија европске Русије решава се да сам цар узме у руке врховну команду поморских и земаљских снага. 5 септембра цар долази у Ставку, која је баш пренета из Барановића у Мохилев и истога дана приводи у дело своју намеру. Стари генералисим, велики војвода Никола Николајевич, именован је за вице-краља и за команданта нарочите војске у Кавказу са титулом генералисима. У исто време, с њим и његови најближи сарадници напуштају Ставку и Никола II именује Алексејева за шефа свог главног штаба.

Цареву одлуку да се стави на чело војске не одобрава ни: већина министара, ни Дума, ни народ. Сви се слажу у томе да је незгодно да шеф државе напусти престоницу и да узме одговорност за будуће војне операције. Царева одлука критикује се тим пре што има свега две-три недеље до почетка јесени, када су путови неупотребљиви, а сваког часа може да се очекује немачка офанзива. И заиста већ 12—14 септембра, Немци врше јак притисак на Вилно и Двинск. Да би одвојили војску са северног фронта, који се дефинитивно образовао под генералом Рускијем, од војске са западног фронта, којом командује генерал Еверт, Немци бацају напред своју коњицу, чији поједини одреди стижу до области Борисов. Главне железничке везе, које везују две северне престонице су на тај начин привремено пресечене. Руске трупе врше огромне напоре да саставе пробијени фронт: у томе успевају тек крајем септембра. Поред свега, изгубљена је област Вилна, која је тако важна по својим железничким везама. На целом фронту од Двинска до Пруска, Руси морају да се задовоље привременим положајима, које се труде да утврде.

Од тог времена почиње на руском фронту рововски рат. Ставка мисли да га искористи и да потпуно обнови своје трупе, које су, после те тешке године борбе, потпуно исцрпљене. Међутим, догађаји јој то не дозвољавају. Они је присиљавају на нове офанзиве које треба да помогну савезницима, пре него што је могла да сакупи снаге и сретства која су потребна да би успела.

Руска офанзива код Трембовле (децембра 1915). — У јесен, 1915, Аустро-Угарска војска, уз помоћ Бугара, који прилазе централним силама, наноси српској војсци озбиљан пораз. Сви су путеви пресечени и она мора да отступа ка мору, кроз планине и ванредно неповољне климатске прилике. Да јој олакша отступницу, VII руска армија, нарочито образована у том циљу напада, крајем децембра, на крајње лево крило југо-западног фронта у области Трембовла. У овој офанзиви губи Русија 50.000 људи.

Руске офанзиве од 1916 на северном и југо-западном фронту. — 31 децембра 1915, састаје се у Шантији-у нова савезничка конференција, која има за циљ организовање уже сарадње међу савезницима за следећу годину. Конференција предвиђа за лето, 1916, заједничку француско-енглеску офанзиву на Соми и поставља у задатак Русима да они у циљу заваравања, 15 дана раније почну са офанзивом. Међутим, Немци предухитре своје противнике. Већ од 26 фебруара они на Вердену пребацују огромне војне снаге, пред којим се развија нечувена и жестока борба, која односи све снаге, којима они могу да располажу на западном фронту.

Да спрече Немце у њиховим намерама, Руси 18 марта изврше масовну офанзиву у пределе језера Уароча, на месту где се додирују северни и западни фронт. На тај начин они заустављају све немачке резерве на источном фронту и успевају тиме да, од 22—30 марта, зауставив непријатељске нападе на Верден. Своју офанзиву проводе под ужасним условима, на територијама које су топљењем снега и пораст река претворили у блатне мочваре, „у блату и крви”, како кажу сами Немци. Њихови веома тешки губици броје 100.000 људи.

У међувремену, Ставка се спрема за летњу офанзиву, која је одлучена на конференцији у Шантији-у. Она се решила да цео свој напор пренесе на западни фронт, а да на другим фронтовима, северном и југо-западном, изводи само мале операције. Она, према томе, дели тешку артиљерију и муницију, које још увек има у ограниченој количини. Међутим, окрети италијанске војске варају сва предвиђања. Генерал Кадорна, који се са главном снагом својих трупа и даље држи на Исанзи, нападнут је око половине маја од стране Аустро-Мађара. Пошто су се сакупили у Трентину, Аустро-Мађари се нагло појављују између Брента и Адиђе и стављају Италијане у веома тежак положај. Док у великој журби прегрупише трупе, генерал Кадорна је присиљен да тражи од Ставке хитну помоћ. Русија може да му помогне једино ако одстрани Аустро-Угарску војску. У том циљу мора да пренесе војску на југо-западни фронт, који је најближи талијанском фронту и да што пре изврши офанзиву. Тако је Ставка присиљена да напусти раније припремљене операције и да изврши потпуно неприпремљен напад.

У тим неповољним приликама почиње славна офанзива Брусилова, команданта риго-источних армија. Почела је 1 јуна, а продужила се до првих дана септембра дуж целе линије између Припјата и Дњестра или на дужини од 375 врста. У почетку офанзива успева да пробије непријатељски фронт у ширини од 28—75 врста. Међутим, фронт се не предаје потпуно, јер убрзо добија појачања, која су повучена са француског, италијанског и енглеског, па чак и новог македонског фронта. Више од 30 дивизија појачања, од којих најмање 24 долазе са француско-енглеског фронта, а 7 са италијанског, бачено је на Брусилова. Најбоље међу њима упућене су на област Ковела, чије заузимање дозвољава Аустро-Немцима да зауставе руску офанзиву.

Ма да није могла да дâ одлучне резултате, офанзива Брусилова била је од озбиљног значаја по општу ситуацију. Она је у осетној мери побољшала положај италијанске војске, омогућила француско-енглеску офанзиву на Соми и решила Румунију да приђе антанти.

Крајем августа и Румунија улази у рат. На несрећу, она веома необазриво пушта да њене трупе напредују у Трансилванији, па тако излаже своје десно крило и задње одреде уједињеним снагама непријатеља. Русија мора да пожури у помоћ. Њене трупе морају да продру на румунску територију и да прикупе остатке румунске војске. Нови и тешки задатак намеће јој образовање специјалног румунског фронта. Како Румуни могу да даду свега 6 дивизија пешадије, а једну коњице, које заузимају сектор од једва 33 врсте, она мора да брани сав остали фронт, који се протеже на 469 врста на југу и до Црног мора. Око месеца јануара 1917, Русија мора тамо да преведе тридесет шест дивизија пешадије и шест коњице, што значи четвртину целокупне своје снаге. Због тога је ситуација на источном фронту много погоршана и руске војске губе сваку могућност за слободну акцију.

Војне операције на Кавказу и у Персији (1916). — На кавкаском фронту Руси односе у току 1916, низ важнијих победа. 16 фебруара, после петодневног опседања, освајају утврђење Ерзерум; турску тврђаву. Два месеца касније, 19 априла, заузимају Требизонду, што њиховој војсци дозвољава да се снабде са свим што јој је потребно и да настави са напредовањем.

Њихове војне операције у овом новом ратном позоришту, у Персији, још су много успешније. Крајем маја, мали одред козака доспева чак до главног стана Енглеза, који пошто су пошли од Персијског залива, напредују уз Тигар. Укратко, крајем 1916, руске трупе заузимају Ерзенџан, Моух, Битлиз, у Турској на страни Азије и Амадан у Персији; Команда кавкаске војске од сада мисли само да брани освојено земљиште.

Замореност војске и земље крајем 1916. — Ако се направи биланс резултата које је антанта постигла 1916 утврђује се да Централне силе имају све мање изгледа у победу. Сама чињеница, да крајем године, Немачка жељно очекује крај непријатељстава и закључење мира најбољи нам је доказ.

Међутим ови повољни резултати се указују само ономе који уме да захвати целокупну ситуацију. Масе их никако не виде; оне познају само тешки живот у рововима, узалудност сваког покушаја да се пређе мрежа од бодљикаве жице и потоци проливене крви. У Русији је број људи позваних под заставу превазишао 13 милиона, број убијених 2 милиона, а број осакаћених није мањи од четири, ако не и четири и по милиона. Оквири многобројних јединица обнављани су по пет па и шест пута. Ма да сви елементи становништва које је процењено на 170 милиона, никада не могу да буду позвани под заставу, овакав војнички напор у земљи, која је у мирно време регрутовала свега половину својих обвезника достиже крајње границе.

С друге стране из недостатка радне снаге продуктивност с поља опада. Сем тога потешкоће у саобраћају са иностранством и недовољност домаће индустрије доводе постепено до индустријске кризе и страховите дезорганизације саобраћаја. Цене робе се нагло пењу и становништво трпи од сваке могуће оскудице.

Из тих разлога незадовољство становништва према влади непрестано расте, јер су под њеном влашћу услови живота постали тако тешки, а она сама, у осталом, одавно више не улива поверење. Немачка Команда веома вешто искоришћава општу замореност као и огорчење против власти која се увек противи хитним реформама. У току лета команда организује пропаганду, која иде за тим да код руског војника поколеба вољу за настављањем рата, као и моралну дисциплину.

Последње Руске офанзиве 1917. — Свесни део руске војске прихвата револуцију, која 1917, марта месеца, обара царистички режим, као нови фактор победе. Привремена влада је истог мишљења; Русија мора новом офанзивом да докаже да са савезницима жели да настави рат до крајње победе.

Организација ове офанзиве наилази на огромне потешкоће: С једне стране војнике захвата нагла обесхрабреност и слаби војну дисциплину; с друге стране, унутрашња политичка ситуација одузима привременој влади сваку снагу и потребни ауторитет. Па ипак, захваљујући напорима министра рата, А. Т. Керенског и руске војске, долази на југо-западном фронту до великог напада на Аустро-Мађаре. Напад почиње (од јула и развија се на обема обалама Дњестра[5]) Електризоване трупе, које предводе храбри официри, који жртвују свој живот, успевају да потисну непријатеља, узимају неколико хиљада заробљеника и у налету долазе до реке Ломнице, пошто су заузели вароши Халић и Калић. Али већ после прве опасности враћају се ка граници исто онако брзо како су напредовале, тако занос становништва пада.

Покушај офанзива на другим фронтовима дају још резултате. Један немачки напад, почетком септембра, у областима Риге, и Фридрихштата, проузрокује повлачење XII-те армије, која образује десно руско крило на линији Верден и препушта непријатељу доњи ток Двине. У октобру, Немци успевају, да без много потешкоћа заузму острва Езел и Даго, која су им неопходно потребна за одбрану области око Риге.

Каснији војни догађаји на руском фронту од веома су малог интереса. Неограничена пропаганда присталица мира, коју потпомаже бољшевичка влада, а која се у масама бесно шири, доводи до потпуне дезорганизације руске војске, која је исцрпљена дугим ратним потешкоћама.

3 марта 1918 године, између четири посланика бољшевичке владе: Соколникова, Чичерина, Петровског и Каракана потписан је мир. У ово време, 80 дивизија централних сила, од којих је преко половине немачких, држе источни фронт у Европи. Овај фронт се пружа, у средини, од Нарве до Орше, на левом крилу. Немачке трупе заузимају Финску, на десном крилу, Аустро-Немачке снаге се утврђују на целој територији Украјине, до Ростова и Црног Мора; Турске трупе, које су прешле у офанзиву заузимају Транскавказ.

Свесни елементи руске војске нису узели никаквог учешћа у трансакцијама Брест-Литовског мира, па их нису ни признали. Када су војни стручњаци консултовани у погледу немачких предлога за мир, они су изјавили да су ти предлози неприхватљиви; они су, сем тога, категорички одбили да потпишу било који докуменат, који се односи на прекидање непријатељстава. Кад је бољшевички конгрес ратификовао уговор о миру, морали су најактивнији елементи руске војске да се склоне по земљама којима се Русија граничи, и да тамо наставе борбу за своју отаџбину.

БелешкеУреди

  1. У ноћи 21 октобра 1904 пролазећи кроз воде Dogger Bank-a флота адмирала Рождественског, мислећи да види јапанске торпиљере, била је отворила паљбу и погодила неколико енглеских рибарских лађа. Рибари су били поубијани и рањени. Енглеско јавно мњење било се узбудило, и да није било интервенције од стране Француске која је прихватила принцип анкетне комисије према Хашкој конвенцији, тај догађај је могао изазвати озбиљне догађаје између Енглеске и Русије.
  2. Тада државним секретарем у министарству привреде, стручњаком за финансијска питања.
  3. Разговор Извољског са Делкасеом десио се 17 августа, а именовање Делкасеа за Министра спољних послова било 26 августа.
  4. У пројекту је такође пребацивање и трећег корпуса са левог крила али до тога није дошло.
  5. Познат у Русији под именом „офанзива од 18 јуна” (стари календар)