Istorija Rusije (P. Miljukov) 22
| ←< 21. glava | ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov |
23. glava >→ |
GLAVA XXII
Nikola II (1894-1917)
(nastavak)
I. Spoljna politika od 1905 do 1914 god.
urediRat sa Japanom otkrio je ozbiljne nedostatke vojne i pomorske organizacije. Da bi se ostvarile duboke reforme koje su se nametale, bile su potrebne ogromne sume koje ni porez ni unutrašnji zajmovi nisu mogli dati. Vlada traži ponovo zajam od Francuske. Ipak, ona ne upotrebljava celu sumu za njen objavljeni cilj, t. j. da požuri ostvarenje vojnih reformi, već upotrebljuje jedan deo, da se osigura sretsvima, kojima će se boriti protiv revolucije posle rasturanja prve Dume. I pored postojanja narodne skupštine, i pored poslušne većine, koju njoj daje, u trećoj Dumi, novi izborni zakon i njen pritisak na glasače ostaje isto da vodi slobodno, bez svake kontrole, svoju spoljnu politiku.
Od 1905, naročito posle neizvedenog sporazuma u Bjerku, ta spoljna politika je određena novom situacijom koju stvara u Evropi francusko-engleski sporazum. Francuski diplomati naprežu se da približe London i Petrograd; blagodareći tome približenju, Rusija može da zaključi ugovor sa Japanom, i oslobođena svojih briga na Krajnjem Istoku, okreće ponovo svoje poglede ka Evropi.
Rusko-nemački ugovor u Bjerkeu (24 juli 1905). — Nemačka, koja se koristila Rusko-japanskim ratom da vodi protivu Francuske diplomatsku ofanzivu u Maroku, sanja da napravi kontinentalnu koaliciju protivu Engleske, ili da pokvari Francusko-ruski sporazum.
Već 30 oktobra 1904, posle događaja u Huli[1], Viljem Drugi bio je pokušao da dokaže Nikoli II da njemu preti opasnost od Engleske, i zato mu je ponudio ovaj ugovor:
„Njihova Veličanstva imperatori svih Rusa i Nemačke, da bi lokalizovali koliko je moguće Rusko-japanski rat, zaključili su sledeće članove saveznog odbrandbenog ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke evropske sile, njegov saveznik braniće ga svima svojim snagama, na kopnu i moru. U slučaju potrebe, oba saveznika istupiće zajednički da potsete francusku na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko savezničkog ugovora.
Član drugi. — Visoke ugovoračke sile obavezuju se da ne zaključe posebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Obaveza da se uzajamno pomažu ostaje na snazi i u slučaju da dela jedne od visokih ugovoračkih sila za vreme rata, kao na primer davanje uglja jednoj od zaraćenih sila, izazovu posle završenog rata protest od strane neke treće sile po pitanju tako zvanog gaženja prava neutralnosti.”
Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je očigledno interesovao takođe i Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i tražio je da se izmeni i podnese Francuskoj, on je naročito tražio da se i njoj saopšti pre potpisivanja. Viljem Drugi, predlažući 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom predhodnom obaveštavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saopštila od svoje strane projekt Engleskoj što bi izazvalo neizbežan sukob, i da bi zato trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpiše. Pod tim uslovima Nikola Drugi bio je odbio da ga potpiše, a Viljem Drugi bio je ostao na tome.
Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je učinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene države da bi pregovarao o miru sa Japancima, on traži sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj treći projekt:
Njihova Veličanstva imperatori sviju Rusa i Nemačke, da bi osigurali održanje mira u Evropi, zaključili su sledeće članove saveznog odbrandbenog ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke evropske sile, njegov saveznik braniće ga svima svojim snagama, na kopnu i moru. U slučaju potrebe, oba saveznika istupiće zajednički da potsete francusku na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko savezničkog ugovora.
Član drugi. — Visoke ugovoračke sile obavezuju se da ne zaključe posebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Obaveza da se uzajamno pomažu ostaje na snazi i u slučaju da dela jedne od visokih ugovoračkih sila za vreme rata, kao na primer davanje uglja jednoj od zaraćenih sila, izazovu posle završenog rata protest od strane neke treće sile po pitanju tako zvanog gaženja prava neutralnosti.”
Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je očigledno interesovao takođe i Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i tražio je da se izmeni i podnese Francuskoj, on je naročito tražio da se i njoj saopšti pre potpisivanja. Viljem Drugi, predlažući 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom predhodnom obaveštavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saopštila od svoje strane projekt Engleskoj što bi izazvalo neizbežan sukob, i da bi zato trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpiše. Pod tim uslovima Nikola Drugi bio je odbio da ga potpiše, a Viljem Drugi bio je ostao na tome.
Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je učinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene države da bi pregovarao o miru sa Japancima, on traži sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj treći projekt:
Njihova Veličanstva imperatori sviju Rusa i Nemačke, da bi osigurali održanje mira u Evropi, zaključili su sledeće članove saveznog odbrandbenog ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedna od dveju carevina bude na-padnuta od jedne evropske sile, njen saveznik će je pomagati u Evropi svim svojim snagama na kopnu i moru.
Član drugi. :— Visoke ugovoračke sile obavezuje se da ne zaključe zasebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Ovaj ugovor stupiće na snagu odmah čim mir između Rusije i Japana bude potpisan, i ostaće na snazi do god ne bude bio odreknut jednu godinu dana ranije.
Član četvrti. — Imperator svih Rusa posle stupanja na snagu ovoga ugovora učiniće potrebne korake da upozna Francusku sa ovim ugovorom i da je pridobije da se i ona pridruži kao saveznik.
Nikola Drugi nalazi da je ovaj projekt „sasvim odličan” i Viljem Drugi hita da ga on odmah potpiše 24 jula. Državni sekretar Čirški za Nemačku, ministar mornarice admiral Biriljev za Rusiju, prema potpisuju ga.
Ovo što je Biriljev potpisao na poverenje, ne dobivši i ne traživši objašnjenje, ugovor je odbrandbenog savezništva u Evropi, i ako ga i Francuska potpiše, on je jedan novi kontinentalni trojni savez. Ali ovaj ugovor nije nikad stupio u dejstvo. Kad je 12 septembra Ministar spoljnih poslova Lamsdorf saznao za carevo rešenje, on je objasnio svome „sirotom i dragom Preuzvišenom suverenu” stvarno značenje ugovora i njegove međunarodne opasnosti.
Nikola Drugi piše odmah Viljemu da neće staviti ugovor u život pošto Francuska neće da mu pristupi. U Parizu, ruska diplomacija stiče uverenje da ne treba ni misliti na taj pristanak. Prema tome, 23 novembra Nikola Drugi predlaže Viljemu Drugom da dodaju ugovoru jednu izjavu:
„S obzirom na teškoće koje smetaju prilaženju francuske vlade ugovoru odbrandbenog saveza potpisanom u Bjerkeu 24 jula 1905 god. — prilaženju predviđenom Članom četvrtim toga ugovora, član prvi toga akta ne može imati nikakvu primenu u slučaju rata sa Francuskom i da obostrane obaveze koje vezuju ovu poslednju sa Rusijom, ostaju na snazi do obrazovanja trojnog saveza.”
Uzalud Viljem Drugi piše caru: „Mi smo jedan drugom pružili ruke i mi smo dali naše potpise pred Bogom ... Ja mislim da taj ugovor može da stupi na snagu . .. Što je potpisano, potpisano je . . ! i Bog je bio naš svedok”. Ali car ne popušta od svog gledišta, koje je „indirektni poništaj” Bjerkeskog ugovora, i ono će i ostati mrtvo slovo na hartiji.
Rusko-japanski ugovor (30 juli 1907). — Blagodareći naporu Ruske diplomacije, Rusija se miri sa Japanom da bi se osigurao mir na Krajnjem Istoku. Posle francusko-japanske konvencije od 10 jula 1907 Rusija potpisuje sa Japanom ugovor 30 jula, koji potvrđuje odredbe Portsmutskog ugovora i garantuje „teritorijalnu celinu” obeju sila u Aziji.
Rusko-engleski ugovor (31 avgusta 1907). — Blagodareći naporu Francuske, prestaje neprijateljstvo između Engleske i Rusije. Odričući se ekspanzivne politike u centralnoj Aziji, Rusija je umirila Englesku, sa svoje strane, zabrinuta namerama Nemačke i naročito njenom akcijom na Bliskom Istoku, želi prijateljstvo sa Rusijom. 31 avgusta 1907 ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski i ambasador Velike Britanije, ser Artur Nikolson, potpisuju trojni ugovor.
Prvi se odnosi na Persiju, koja je podeljena na tri zone političkog i ekonomskog uticaja: zona severno-istočna ostavljena ruskom uticaju, zona južno-istočna uticaju engleskom, i među-zona gde se može sprovoditi akcija obeju država, nazvana „neutralna zona”.
Drugi se odnosi na Avganistan. Rusija, popuštajući u više tačaka, priznaje da je ta država u sveri engleskog uticaja; između ostalog, ona se obavezuje da održava odnose sa Emirom samo posrestvom engleske vlade.
Treći je u vezi sa Tibetom. Engleska obećava da će ga evakuisati; obe države potpisnice garantuju njegovu nezavisnost i ugovaraju da ni jedna od obeju zemalja nema u njemu prestavnika.
Godinu dana docnije, poseta Kralja Edvarda Sedmog u Revalu, juna 1908, utvrdiće zbližavanje englesko-rusko. Novo grupisanje, Trojni sporazum između Francuske, Engleske i Rusije u toku je da se obrazuje prema trojnom savezu.
Druga konferencija u Hagu (1907). — Druga konferencija u Hagu počinje 15 juna 1907, na inicijativu Severnih Američkih Sjedinjenih Država, sa pristankom Rusije. Njoj predsedava ambasador Rusije u Parizu, Nelidov; 44 države učestvuju. U toku njene duge sesije, koja traje do oktobra, ne može, kao i prvi put, da ostvari želje najprosvećenijih duhova evropskog javnog mnenja. Nemačka odbacuje princip obaveznog Izbornog suda; i ona je ta koja, u saglasnosti sa Rusijom, protivi se ograničenju naoružanja. Konferencija ipak, nije neplodna; ona prima razne rezolucije koje neosporno beleže napredak međunarodnog prava.
Balkanska kriza 1908—1909= — Godine 1908 balkanska kriza oduzima svu pažnju ruske diplomacije.
Baron Erental, koji upravlja austro-mađarskom politikom, pripada grupi „mladih” koji traži smelom spoljnom politikom da odloži raspad Dvojne Monarhije. On smatra da je neophodno potrebno boriti se protiv slovenske opasnosti u unutrašnjosti zemlje, pretećim stavom prema Srbiji i pametnim prodiranjem na Balkan. On što hoće, to je aneksija Bosne i Hercegovine„ čiju je samo administraciju Berlinski ugovor poverio Austro-Ugarskoj, sa pravom da drži svoje garnizone u Novopazarskom sandžaku. On se rešava da svoju volju privede i u delo, pošto se bio osigurao da Nemačka na to da i pristanak i pomoć. Ovaj prekršaj Berlinskog ugovora rizikuje da izazove proteste sila koje su ga potpisale, naročito Rusije, ali Erental se ne plaši. Pre nego što je primio portfelj ministarstva spoljnih poslova, on je bio od 1899 do 1906, ambasador u Petrogradu, gde je stekao prijateljske veze ruskih konzervativnih krugova. Bio je naročito prisan sa Švanebakom[2], koji ga je uveo u najuticajnije krugove prestonice. Utisci koje je imao za vreme svoga bavljenja, dali su mu uverenje da je Rusija odviše slaba da može da se odupre ofanzivi Austro-Ugarske na Balkanu.
Njegov plan da spoji, preko Bosne i Hercegovine turske železnice sa austro-ugarskom mrežom, da bi Dvojnoj Monarhiji otvorio put za Solun i Carigrad, izaziva raskid, u početku 1908, austro-ruskog sporazuma od 1897. Rusija se približava Engleskoj. Prilikom viđenja u Revalu, u junu 1908, Nikole Drugog i Edvarda Sedmog, oni sastavljaju novi plan za uspešniju kontrolu evropskih sila o reformi u Evropskoj Turskoj. Ali tek što se saznalo za taj plan, kad revolucija Mladoturaka primorava Sultana da obnaroduje Ustav; sile odlažu taj „Revalski program” i opozivaju svoje činovnike iz Makedonije.
Revolucija Mladoturaka rešava Erentala da požuri sa aneksijom Bosne i Hercegovine. 15 septembra 1908, u zamku Buhlau, u Moravskoj, on se sastaje sa Izvoljskim. Šta se stvarno dogodilo za vreme toga sastanka? Erental je tvrdio — tako je bar pisao nemačkom kancelaru Bilovu — da je Izvoljski pristao na aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, pod uslovom da Dardanelski moreuz bude otvoren za Rusiju. Na suprot tome, za vreme beskonačnih polemika, koje su nastale posle toga, Izvoljski je uvek tvrdio da nije nikada dao svoj pristanak, ali da je, formulišući svoje zahteve povodom Moreuza, zahtevao najenergičnije sazivanje što pre jedne konferencije sviju sila potpisnica Berlinskog ugovora. Kako je da je, Izvoljski odlazi iz Buhlaua za Pariz umiren. Ali tri nedelje docnije, 5 oktobra, Franja Josif potpisuje dekret aneksije. Istoga dana, bugarski knez Ferdinand uzima titulu cara i proklamuje nezavisnost Bugarske.
Ova dva akta izazivaju niz ozbiljnih sukoba. Vlada Mladoturaka odgovara bojkotovanjem austro-ugarskih proizvoda. Popožaj Rusije je veoma delikatan; Izvoljski zahteva saziv konferencije, što Erental, protivan svakoj međunarodnoj raspravi, odbija kategorički. S druge strane, izjavljujući u Dumi da nije „krio od bugarske vlade mučan utisak proizveden u Rusiji njenim načinom rada”, Izvoljski je primoran, zbog tradicionalne ruske naklonosti prema Bugarskoj, da prizna bugarsku nezavisnost, t. j. da potvrdi uspeh Austro-ugarske diplomacije, čije su veze sa novim carem očigledne. U Srbiji i Rusiji aneksija izaziva ogorčene proteste: Srbi je smatraju kao zastrašivanje i traže kompenzacije i garantije; rusko javno mnenje — u Dumi, kao i u nezavisnoj štampi — otvoreno i energično traži da Srbi budu odbranjeni od austro-ugarskih pretnji.
Međutim, dva od tih sukoba se likvidiraju. S jedne strane, Erental, pomagan od Nemačke, pregovara neposredno sa Turskom, kojoj vraća Sandžak; koristi se finansiskom krizom koja muči novu vladu Mladoturaka, da bi dobio od nje 26 januara 1909, pomoću sume od 54 miliona kruna, priznanje aneksije. S druge strane, blagodareći posredovanju Rusije, pitanje bugarske nezavisnosti je regulisano. Turci pristaju da je priznaju ako joj se plati dug, koji joj se duguje za istočnu Rumeliju. Rusija joj predlaže da izravna tu sumu sa oštetom koju joj Turci duguju od rusko-turskog rata 1877—1878. 19 marta Turci pristaju, za pozajmicu 25 miliona rubalja od Rusije, da priznaju nezavisnost Bugarske.
Ali na suprot tome, sukob austro-srpski postoji još i preti da postane rusko-nemački sukob. Rusija je prvo napustila Srbe: „Meni nije jasno vaše uzbuđenje”, izjavio je Izvoljski Srbima. „Vi ne možete oružjem isterati Austriju iz Bosne. A mi, Rusi, ne možemo da ratujemo sa Austrijom zbog Srbije.” Ali Austro-Ugarska hoće da iskoristi svoju situaciju. 19 marta ona predaje Srbiji ultimatum: ona zahteva, ne samo da prizna aneksiju, već i da demobiliše svoju vojsku u roku od tri dana, kao i da se obaveže „da će promeniti kurs svoje sadanje politike prema Austro-Ugarskoj, da bi od sada živela sa ovom kao dobri sused.”
Izvoljski pokušava tada da interveniše u korist Srbije. 20 marta on izjavljuje da je uvek gotov da savetuje mir Beogradu, ali traži od Nemačke da i ona radi u istom smislu u Beču, i ponovo pokreće pitanje međunarodne konferencije. Nemačka odgovara jednim ultimatumom Rusiji. 22 marta, nemački ambasador u Petrogradu, grof Purtales traži od Izvoljskog da kaže „da ili ne” prima austro-ugarsku notu „i daje izrični pristanak i bez ograničenja za ukidanje člana 25” Berlinskog ugovora, t. j. člana koji se odnosi na aneksiju Bosne i Hercegovine i preti mu intervencijom Nemačke u slučaju sukoba sa Austro-Ugarskom. Rusija je nesposobna da prkosi ratom. Ministarski savet poziva Izvoljskog da pristane. Ovaj popušta i Srbija, ostavljena od Rusije i gonjena od stranih sila, potpisuje 31 marta sve uslove ponižavajućeg austro-ugarskog ultimatuma.
Približavanje rusko-italijansko (1909) i pitanje Dardanela. — Zabrinuti pobedom austro-ugarskom na Balkanu, Italija je gotova da se sporazume sa Rusijom. 22 oktobra 1909, Nikola Drugi susreće se sa Viktorom-Emanuelom u Italiji, u Rakoniđi. 24 oktobra tajni ugovor je zaključen: da se nastoji održati status quo na Balkanu ili, ako se već ne može održati, da se „primeni princip narodnosti razvijanjem balkanskih država, isključujući svaku stranu vlast”; pored toga, da se „Italija i Rusija obavezuju da smatraju sa blagonaklonošću, jedni interese Rusa u pitanju Dardanela, drugi interese Italijana u Tripolisu i na Kirenaikama.”
Godine 1911, za vreme italo-turskog rata, posle objavljivanja aneksije Tripolisa i Kirenaika od strane Italije, ruski ambasador u Carigradu postavlja pitanje Dardanela. 27 novembra on predaje Porti „nacrt konvencije”, čiji glavni član predviđa da Rusija dâ „uspešnu potporu” Turcima da bi održali tadanje stanje u Dardanelima „proširujući pomenutu pomoć isto tako i na pograničnu teritoriju, u slučaju ako ova bude bila u opasnosti od stranih oružanih snaga” i da Porta otvori „za vreme mira kao i za vreme rata” Dardanele ruskim ratnim brodovima. Turska podržavana od Nemačke odbacuje taj projekt; Engleska ne pokazuje nikakvu naklonost; Francuska nije sklona da pomogne akciju svoga saveznika. U tim prilikama, Rusija se odriče da nastavi pregovore sa Portom,
Pregovori u Potsdamu (1910) i rusko-nemački ugovor o Persiji (1911). — Novi ruski ministar spoljnih poslova, Sazanov, koji je naročito zauzet, kako primećuje Betman-Holveg „unutrašnjim sređivanjem Rusije”, pripadnik je „stišavanja” u rusko-nemačkim odnosima. 4 i 5 novembra 1910 Nikola Drugi » Viljem Drugi imaju sastanak u Potsdamu, gde se naročito govori o Persiji. Nemački kancelar koristi se tom prilikom da pokuša da posvađa Rusiju i Englesku, izopačujući značenje i domašaj izjava izmenjenih između dva suverena. Ako nije uspeo u tome, ipak je izvesno da je sastanak u Potsdamu, uspeo u izgledu na prestanak francusko-ruskog prijateljstva, i doprineo da on, nemački kancelar Betman-Holveg, zauzme izazivački stav u marokanskom pitanju i da izvede „događaj u Agadiru”. Najzad, posle dugog pregovaranja, Nemačka i Rusija zaključuju ugovor, 19 avgusta 1911, odnoseći se samo na Persiju. Nemačka priznaje „interese” Rusije u Persiji, i izjavljuje da nema drugih osim „trgovačkih ciljeva” u Persiji. Obavezuje se da ne traži nikakve ustupke javnih radova na severu Persije; suprotno tome, Rusija je obećala da će izgraditi prugu Kanikin—Teheran, u vremenu od dve godine računajući od završetka ogranka pruge Bagdad—Kanikin, u protivnom Nemačka može tražiti koncesiju, i da neće ni u kome smislu sprečavati građenje bagdadske pruge.
Balkanski savez (1912). — Na Balkanu, ruska diplomacija je započela aktivne pregovore iz kojih se stvara balkanski savez. Ona miri pre svega Srbiju i Bugarsku, koje su delili mnogi sporovi, i srpsko-bugarski pakt potpisan je 13 marta 1912. Obe države se obavezuju da će pružiti potpunu vojnu pomoć jedna drugoj, u slučaju da je jedna od njih napadnuta ili ako neka velika sila pokuša da anektira ili vojnički okupira, čak i privremeno, neke delove balkanske teritorije koje su još pod Turcima; oni se sporazumevaju o eventualnoj deobi Makedonije, ma da još nisu sasvim tačno odredili njihove granice, i da imaju, u slučaju neslaganja po tom pitanju, da se obrate za arbitražu imperatora Rusije. 29 maja savezni „definitivni” ugovor je zaključen između Bugarske i Grčke, a već početkom godine Crna Gora se sporazumela sa Srbijom.
Balkanski savez, tako konstituisan, nije samo plod napora ruske diplomacije koja traži da ostvari plan političke organizacije na Balkanu. On je plod takođe i želje balkanskih naroda da oslobode svoju braću i jednovernike, koji su još uvek u turskom ropstvu. Ali zbog činjenice da se bratski narodi po rasi nalaze još i pod Austro-Ugarskom, taj plan velikih razmera nalazi se u velikoj opasnosti. Francuska, koju Sazanov nije obavestio o detaljima svojih pregovaranja na Balkanu, odmah jasno uviđa svu opasnost. Pretsednik ministarskog saveta, R. Poenkare, izjavljuje energičnim rečima ruskoj vladi da ne misli da se ničim obavezuje po stvari balkanskog saveza; on podvlači da se neće nikako povući od Rusije u avanturu koja može da kompromituje mir Evrope. U mesecu avgustu 1912 on odlazi u Petrograd i traži da se upozna sa svima balkanskim ugovorima; pošto ih je pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni izazivaju.. ži da se upozna sa svima balkanskim ugovorima; pošto ih je: pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni izazivaju.
Balkanski rat i sukob između Rusije i centralnih sila (1912—1914). — Prvi balkanski rat završava se potpunom pobedom saveznika nad Turskom; ali ugovor o miru pripremljen u toku konferencije u Londonu, u maju 1913, nije izvršen. Pitanje Makedonije podiže Srbe i Bugare jedne protivu drugih. U junu, Nikola Drugi upućuje jedan telegram vladarima Bugarske i Srbije, u kome ih potseća na bugarsko-srpski ugovor koji se odnosi na arbitražu imperatora Rusije: „Doznajem sa bolom, piše on, da se balkanske države pripremaju, kako mi izgleda,. na bratoubilački rat koji će potamneti slavu zajednički stečenu... Sila koja bude prva započela neprijateljstvo, imaće da odgovara pred sudom Slovena”... Obe strane primaju u principu arbitražu cara, ali taj pristanak stvarno ostaje bez posledice. Napavši Srbe, Bugari počinju drugi Balkanski rat. Opkoljeni sa svih strana, pošto se Rumunija stavlja na stranu Grka i Srba, Bugari su uskoro pobeđeni i gube ne samo Makedoniju, već prema Bukureškom ugovoru, ima da ustupe i jedan deo teritorija dobijenih Londonskim ugovorom.
Prirodno, pobede balkanskih država nad Turskom, proterivanje Turaka van poluostrva posle sukoba rata i naročito povećanje Srbije, zabrinjava Austro-Ugarsku. Suparništvo rusko-austrijsko budi se. Februara 1913, Franja Josif šalje fon Hoenloe-Šimingsfirsta u Petrograd da pokuša da otkloni „nove nesreće”, t. j. sukob austro-ruski. Jedan ugovor ipak je zaključen: Austrija pristaje da demobiliše i Rusija se obavezuje da otpusti 350.000 rezervista. Kominikei objavljeni po ovome ugovoru ne slažu se; ruski tekst ima zbilja ovu rečenicu, koje nema u drugome i koja ljuti Austro-Ugarsku vladu: „Austro-ugarska monarhija nema osvajačkih namera prema svojim susedima na Jugu”. Opozicija obeju sila postoji i jasno se ispoljavaju u diskusijama koje podižu pitanja granica srpskih, rumunskih i albanskih. 15 marta 1913 nemački kancelar Betman-Holveg, u jednome govoru, povodom odbijanja kralja Crne Gore, da se odrekne Skadra, koji evropske sile hoće da pridodaju Albaniji, pošto je govorio „o obnovi i pojačanju rasnih instikata”, o „borbi germanizma protivu slavizma, i konstatovao da se ravnoteža mera u korist Slovena, otvoreno izjavljuje da pomoć Nemačke, koju ona ima da dâ Austro-Ugarskoj kao saveznik” ne znači samo „diplomatsko posredovanje”. U aprilu Austro-Ugarska donosi konačno rešenje da napadne Srbiju. Ona poziva Italiju, prema ugovorima Trojnog Saveza, da učestvuje u zajedničkoj akciji. Držanje Italije i Rusije odlaže opšti sukob. Italija neće da „proliva svoju krv u ratu, koji će se u slučaju pobede, završiti stvaranjem situacije Austriji na Balkanu, koja nije u skladu sa italijanskim interesima.” Sa svoje strane, Rusija odbija da podržava kralja Nikolu od Crne Gore koji, bez obzira rešenja sila, nastavlja da opsađuje Skadar i u jednom kominikeu, njega direktno napada što je hteo navući Rusiju i Evropu u rat.
Drugi balkanski rat, koji stvara neprijateljima one, koji su do juče bili saveznici, ozbiljno kompromituje prestiž Rusije na Balkanu, naročito u Bugarskoj, gde rusofilske stranke, pobeđene na izborima, uklonjene su sa vlasti i gde nova vlada priprema austrofilsku politiku protivu namera Srbije. Isto tako ruski uticaj u Carigradu ugasio se. Neodlučnost Rusije u mnogim sporovima i njeno nedostajanje energije u odbrani interesa balkanskih naroda protivu Nemačke i Austro-Ugarske, podstrekava Tursku da je više ne uzima u obzir. Otuda, afera sa ubicom Mahmud Ševket-paše je već značajna: uhapšen na jednom ruskom brodu, za vreme prolaza kroz Dardanele, on je, i ako je imao ruski pasoš, predan turskim vlastima od ruskoga konzula, na traženje Porte. Još je značajnije slanje, krajem 1913, nemačke vojne misije u Carigrad i postavljanje njenoga šefa, đenerala Limana fon Sanders, kao komandanta prve turske armije čiji je garnizon bio u samoj prestonici. Rusija protestvuje kod Nemačke, a ova joj neodređeno odgovara da će voditi računa o ruskim interesima i izmeniti karakter Limanove misije; ali ona ne čini ništa. Kada, u prkos izjave velikoga vezira da nemačka misija nema nikakav politički karakter i da komanda fon Limana nije proširena na Dardanele, ambasador ruski Žier zahteva da se garantuje „sadanje stanje u Dardanelima”, da se prekine sa popravkom starih utvrđenja i sa građenjem novih, i da se nadoknadi ruskoj trgovini za štetu koju će imati, Porta gordo odbija da odgovori. 8 januara 1914 đeneral Liman daje ostavku na komandu prve armije, da bi tri dana docnije postao maršal i generalni inspektor cele turske vojske. Zabrinutost Rusije raste kad krajem januara Porta kupuje dve ratne krstarice „Moltke” i „Geben” i traži da kupi i druge ratne brodove u Južnoj Americi. Sve veći uticaj Nemačke u Turskoj i napori Austro-ugarske koja se boji spajanja dve srpske kraljevine, Srbije i Crne Gore, gone je da se sprema za rat. U martu, jedan ruski list otkriva njeno naoružanje; živa polemika u štampi počinje između ove dve zemlje. Jedan petrogradski list objavljuje anonimni članak, koji se pridavao ministru vojske Suhomlinovu, tvrdi da ruska vojska nije samo spremna da vodi defanzivni rat, već je sposobna i da pravi ofanzive. Mnogo komentarisan u Evropi, on je iskorišćavan u Nemačkoj od vojnih i konzervativnih krugova.
Austro-srpski sukob i objava rata (juli-avgust 1914). — Juna 1914, nad-vojvoda Franc-Ferdinand, naslednik krune Austro-Ugarske, došao je na manevre u Bosnu, čije je stanovništvo ogorčeno na austrijski režim. 28 juna, on je ubijen na ulici u Sarajevu od bosanskog studenta Principa.
Petnaest dana ranije Viljem Drugi i nadvojvoda bili su se sastali u Konopištu i diskutovali, između drugih stvari, i o balkanskom pitanju. Posle toga razgovora, austro-ugarska vlada sastavila je jedan detaljan memorandum, u kome izlaže projekt saveza sa Bugarima i Turcima, namenjen da se bori sa balkanskom politikom Rusije koja, govorilo se tu, cilja, preko Austro-Ugarske, na Nemačku. Taj memorandum nije još bio ni odaslan kad se dogodilo ubistvo u Sarajevu, koji Austro-Ugarska rešava da iskoristi da bi „prečistila račune” sa Srbijom. 5 jula, grof Hajoš ga nosi u Berlin, sa ličnim potpisom Franje-Josifa, koji izjavljuje da, od sada, njegova vlada „mora da traži načina da usami i umanji Srbiju”, da neće biti moguće da se formira jedan novi savez između Turske, Bugarske, Rumunije i Grčke pre no što Srbija „ne bude uklonjena kao politički faktor na Balkanu”. Viljem Drugi, naljućen zbog ubistva nadvojvode, ne odobrava Austro-Ugarskoj što hoće da povede samo „ratnu akciju” protivu Srbije, već želi da, ako je rešena, bolje to da čini odmah, „dok još Rusija, daleko od toga da bude spremna za rat, okleva da stupi u oružanu akciju”. Kancelar Betman-Holveg isto tako tvrdi „da bi najbolje rešenje bilo neodložna akcija”. Po naređenju Viljema Drugog, ambasador Nemačke u Beču ističe naročito činjenicu da se u Berlinu „očekuje da Austro-Ugarska postupi protivu Srbije i da se neće razumeti ako Austrijanci propuste priliku da Srbiji zadadu udar”. Graf Hajoš rezimirajući svoje utiske iz Berlina, izjavljuje: „Nemački vodeći krugovi i sam car skoro nas primoravaju da preduzmemo akciju protivu Srbije”.
7/19 jula Austro-Ugarski Krunski savet, pod uplivom grafa Berhtolda, ministra spoljnih poslova, i u prkos protestima mađarskog ministra pretsednika grafa Tise, rešava da pripremi l da opravda početak neprijateljstva, uputivši Srbiji neprihvatljiv ultimatum. Imao je nameru, s početka praveći se da poštuje teritorijalni integritet Srbije, da njene pokrajine razdeli posle između Bugarske, Grčke, Rumunije i Albanije, da nametne Srbiji ispravljanje granica u korist Austro-Ugarske i da stavi pod vojnu okupaciju pokrajine koje bi joj ostale, da svrgne dinastiju, da joj nametne vojni sporazum i da je stavi „pod zavisnost” Austro-Ugarske. Kako su pretsednik Francuske republike Poenkare i pretsednik vlade Vivijani tada bili u gostima kod Nikole Drugog, Austro-Ugarska — pod izgovorom da bi „ratoborni” Poenkare mogao da utiče na „miroljubivog” Sazonova— čeka njihov odlazak, čiji je datum njima javila nemačka ambasada, da bi uputila svoj ultimatum Srbiji. 23 jula, u 6 sati po podne, neposredno posle odlaska oklopnjače „Francuska”, koja odnosi Poenkarea i Vivijanija, Austro-Ugarska dostavlja ultimatum srpskoj vladi. I ako je istragom, koju je vodio austrijski pretstavnik, ustanovljeno da srpska vlada nije bila ni u kakvoj vezi sa atentatom u Sarajevu, „neprihvatljivi” ultimatum iziskuje da Srbija prekrši sve svoje zakone i žrtvuje svoj suverenitet da bi obezbedila na svojoj sopstvenoj teritoriji, a uz pomoć Austro-Ugarskih činovnika „ugušivanje prevratničkog pokreta” i traženje Principovih saučesnika, i da dâ na to odgovor u roku od 48 sati.
Pred takvim zahtevima nije ostajalo više mnogo evropskoj diplomaciji da uradi. U prkos svemu, za šest strašnih dana, diplomati čine sve napore da osujete posledice austro-ugarskog plana, kome Nemačka daje u celosti svoju podršku i ne poznavajući sve pojedinosti. Rusija stvarno nije spremna za rat i prema rečima Viljema Drugog samo može da „okleva pribegavanju oružja”. Ministar spoljnih poslova Sazonov ispočetka predlaže Beču da produži rok ultimatumu; posle, on savetuje srpskoj vladi, preko srpskog poslanika u Petrogradu, da prihvati zahteve Austro-Ugarske, izuzev onoga kojim se povređuje suverenitet Srbije. Postupivši po ovome savetu, srpska vlada 25 jula u 6 sati u veče predaje baronu Gizlu austro-ugarskom poslaniku u Beogradu, odgovor pun poniznosti. Ona odbija samo jedan zahtev, učestvovanje austro-ugarskih činovnika u sudskoj istrazi u Srbiji; a pored toga, ona predlaže da ako Austro-Ugarska ne bi time bila zadovoljna, da se spor uputi međunarodnom sudu u Hagu. Baron Gizl, prema instrukcijama svoje vlade, jedva je pročitao srpski odgovor i već ga je označio kao nedovoljnog; pola sata docnije, sa celim osobljem poslanstva, napušta Beograd. 26 jula Srbija i Austro-Ugarska počinju da mobilišu. Prestolonaslednik Srbije Aleksandar traži telegramom pomoć od Nikole Drugog. Rešen da ubrza stvari Berhtold odbija pokušaj Rusije koja traži način da otpočne neposredne pregovore, dok nemački kancelar odbija ponudu Engleske koja prvo traži da se sazove konferencija četiri velike sile „neutralnih u srpskoj stvari”: Nemačke, Engleske, Francuske i Italije, a zatim da se organizuje obična konferencija četiri ambasadora ovih sila. 28 jula Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji. Ova užurbanost je time neobičnija što je đeneral Konrad fon Hecndorf obavestio svoju vladu da Austro-Ugarska vojska nije spremna, i ne može preuzeti ozbiljnu ofanzivu pre 12 avgusta. Postupak Austro-Ugarske promenio je osećanja Evrope na štetu Austro-Ugarske, a naročito čini neizbežnom rusku intervenciju. Odmah posle predaje austro-ugarskog ultimatuma, Sazonov je izjavio engleskom ambasadoru ser Dž. Bjukananu da ako Nemačka ne zadrži Austro-ugarsku, Rusija „neće ustuknuti pred ratnim rizikom”. Sigurna u pomoć Francuske, Rusija je tražila od Engleske da se odmah izjasni o svom stavu da bi se osujetio svetski sukob. 27 jula Engleska je izbegla ovo pitanje, ali je bila rešila da ne demobiliše britansku mornaricu, koja je tek završila svoje manevre. 27 jula Nikola II je odgovorio prestolonasledniku Srbije da ako njegovi lični napori da se izbegne katastrofa ne uspeju, Rusija „neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije”. Na sam dan objave rata Srbiji, Betman-Holveg savetuje Bečkoj vladi da objavi kako ne misli na teritorijalna zadobijanja i da će srpsku teritoriju zauzeti samo privremeno. Nepotpunost ovakve izjave, koja očigledno samo teži da oslabi utisak agresivnih austro-ugarskih mera, nije mogla da umiri Rusiju. Ona je osetila da je rat sa Austro-ugarskom neizbežan i istoga dana ministarski savet, sazvan pod pretsedništvom cara, rešava da mobiliše četiri vojna okruga na jugu Rusije, što znači 13 armijskih korpusa od 37, sa koliko raspolaže Rusija, naredba za mobilizaciju objavljena je idućeg dana izjutra, 29 jula.
Za 24 časa koji su sledili objavi rata, Austro-Mađari puškaraju se sa Srbima. Položaj je time pogoršan. Viljem II, koji je bio otišao na krstarenje po Severnom moru, primio je po povratku u Berlin, 28 jula, telegram od ruskog cara u kome ga moli za njegovu prijateljsku pomoć posle „podle objave rata austro-ugarske svome slabom susedu”. 29 jula, na zahtev Rusije ser Edvard Grej ponavlja britanski predlog da se sazove konferencija četiri „nezainteresovane” sile. On se nije ograničio da predloži, kao što je htela Rusija, obustavljanje vojnih operacija, on čak pristaje da Austro-Ugarska okupira jedan deo srpske teritorije, dok konferencija ne dođe do nekog zaključka i bečkoj vladi ne bude dato potpuno zadovoljenje. Ne samo što su svi ti predlozi bili odbačeni, nego i na traženje Austro-Ugarske, Nemački ambasador u Petrogradu grof Purtales istoga dana se pojavljuje kod Sazonova i izjavljuje sasvim jasno: da ako Rusija ne obustavi svoju mobilizaciju, i Nemačka će sa svoje strane mobilisati. Ovaj korak potpuno je ubedio Petrograd daje sukob sa Nemačkom neizbežan; u jednom komunikeu, upućenom silama, Sazonov zaključuje: „Pošto nam je nemoguće da učinimo po želji Nemačke, ne ostaje nam ništa drugo, nego da ubrzamo svoje sopstveno naoružanje, s obzirom na činjenicu da rat izgleda neizbežan ” 29 jula Nikola Drugi ipak još jedanput pokušava da spreči ono što je neizbežno. On telegrafiše Viljemu Drugom: „Bilo bi pravo da se Austro-srpski sukob iznese pred Haški sud Ja se uzdam u tvoju mudrost i u tvoje prijateljstvo.” On je poslao ovu depešu bez znanja svoje vlade — sam Sazonov tek je posle šest meseci saznao za njeno postojanje, — a Nemačka vlada ju je ispočetka prikrivala
Nemački car ima sada samo jednu brigu: Sprečiti, kao što je rekao u svojoj depeši od 28 jula svom ambasadoru u Beču, da nepopustljivost Austro-ugarske „ne uzbuni protiv njega celokupno javno mnenje”, i zato da manevriše da „odgovornost za proširenje sukoba na stranke koje nisu bile neposredno zainteresovane, padne po svaku cenu na Rusiju”, jer „pod takvim okolnostima ne bi se mogao preduzeti srećni rat na tri fronta”. Prema tome 30 jula Purtales je pitao Sazonova da li bi se zadovoljio obećanjem Austro-ugarske, da ona neće povrediti teritorijalni integritet Srbije. Sazonov je odgovorio da je diskusija dobila evropski karakter i da je takođe potrebno da se sačuva suverenitet Srbije, pa ako Austro-Ugarska iz svog ultimatuma izbriše klauzulu koja povređuje suverinet, Rusija je spremna da prekine svoje pripreme za rat. Nemačka je odbacila ovu formulu kao „neprihvatljivu” za svoju saveznicu.
Pored toga, istog 30 jula uz aktivnost diplomata dolazi i aktivnost đeneralštabova. Ovi uvereni da je rat neizbežan žure se da što pre sve potrebne mere budu preduzete: sa obe strane oni tvrde, da je protivnik prvi pribegao pre svake zvanične naredbe, predhodnim merama mobilizacije. Diplomate ne popuštaju odmah. Betman-Holveg traži od Viljema Drugog da povuče dekret o mobilizaciji čiji je zvanični kominike objavljen u „Lokal-Ancajgeru” od 30 jula, već obnarodovan; ali on je mogao samo da postigne. zvanični demanti kominike-a jer su ministar vojni i šef đeneralštaba odbili svaku odgovornost za slučaj odlaganja. Isto to se desilo i u Rusiji. Već 25 jula tamo su se bavili vojnim merama, koje se imaju preduzeti protivu Austro-Ugarske, čije su jedinice već stavljene u ratnu pripravnost. Idućeg dana Savet, pod pretsedništvom carevim, rešava da objavi stanje „pre mobilizacije”. Ali delimična mobilizacija pokazala je velike tehničke teškoće. Ona se pojavljuje ne kao mera proučena i pripremna unapred, već kao neka vrsta improvizacije, koja može ozbiljno da dovede u pitanje docniju opštu mobilizaciju. Stoga i vojne vlasti drže da je nemoguće odvojiti delimičnu mobilizaciju od opšte. 29 jula Nikola Drugi pristaje da izvrši opštu mobilizaciju, ali pošto je uputio Viljemu Drugom depešu u kojoj mu predlaže da se pitanje iznese pred Haški sud, on menja svoju odluku, i naređuje da se mobiliše samo u četiri vojna okruga, što đeneralštabu ne izgleda dovoljno da se izdrži rat, pa makar i protiv same Austro-Ugarske, koja je bila postala za poslednjih nekoliko godina opasna vojna sila. U dve nove depeše car daje Viljemu Drugom svoju časnu reč da se ruska vojska neće upustiti u neprijateljstva dok traju pregovori sa Austro-Ugarskom, a traži od njega da garantuje sa svoje strane da Nemačka mobilizacija ne znači rat i da se pregovaranja mogu nastaviti. Sazonov čini nove ustupke, on pristaje da Austro-ugarska okupira Beograd i da se izmena teksta Austro-Ugarskog ultimatuma stavi pred evropski sud. Ali 30 jula, u jedan sat izjutra, car je primio odgovor od Viljema Drugog koji odbacuje svu odgovornost za rat na njega, ako Rusija mobiliše protivu Austro-Ugarske. U toku dana 30 jula, Ruska vlada je obaveštena o nemačkom oružanju i o dekretu o mobilizaciji, objavljenom u „Lokal-Ancajgeru”. U dva časa po podne u toku pregovora između ministra vojnog Suhomlinova, Sazonova i šefa đeneralšaba Januškevića, đenerali uporno traže da se sa delimične mobilizacije pređe na opštu i mole Sazonova da ubedi Nikolu Drugog da je to potrebno, Januškević dodaje da ne bi mogao da preduzme odgovornost za posledice koje bi povuklo za sobom svako zakašnjenje. Sazonov je odmah dobio audenciju u Peterhofu, i u toku jednog raporta koji traje jedan sat, od tri do četiri po podne, on je izložio caru stvarnost nemačke pretnje i potrebu opšte mobilizacije. Car, svestan odgovornosti kojoj se izlaže, okleva, ali popušta kada mu Sazonov predoči da će Rusija da izgubi „uticaj koji je stekla na Balkanu u toku svoje istorije” i da će biti osuđena na bedno životarenje, na milost i nemilost centralnih sila.” Posle dugog ćutanja on reče Sazonovu: „Imate pravo . . . Uputite šefu đeneralštaba moju naredbu o mobilizaciji”. Čim je primio ovu naredbu preko telefona, Januškević, bojeći se da car ne promeni mišljenje, izgovara se da mu je telefon pokvaren. 31 jula u 10 sati i 40 minuta dekret o opštoj mobilizaciji je objavljen; istoga dana u 12 časova i 30 minuta Nemačka objavljuje „Stanje ratne opasnosti”, što odgovara opštoj mobilizaciji, zatim nekoliko sati docnije ona upućuje dvostruki ultimatum: Rusiji i Francuskoj.”
Nemački ultimatum predat je Sazonovu u ponoć. Ne uzevši na sebe nikakvu obavezu u ime Nemačke, on iziskuje da „u roku od 12 sati, „Rusija obustavi svaku ratnu meru ne samo prema ovoj sili (Nemačkoj) već prema Austro-Ugarskoj, u nedostatku čega „bila bi objavljena nemačka mobilizacija”. Rusija ne odgovara. Čudan slučaj, u trenutku kada Nemačka šalje svoj dupli ultimatum, Austro-Ugarska iznenada pristaje da obnovi prekinute pregovore. Njen cilj je očigledan: Da prebaci odgovornost za rat na Rusiju. Ali ovaj plan bi pokvaren; rat objavljuje Nemačka. 1 avgusta u 7 časova u veče graf D. Purtales pojavljuje se kod Sazonova, u krajnjem uzbuđenju i predaje mu objavu rata Nemačke. Austro-Ugarska, svesna da nije spremna da preuzme ofanzivu, ne žuri se da sleduje primeru svog saveznika. Tek šest dana docnije na navaljivanje Nemačke, koja je ostala usamljena, ona je takođe objavila rat Rusiji. Veliki svetski rat otpočeo je.
II. Spoljna politika od 1914 do 1917 god.
urediZa vreme svetskoga rata, Rusija učestvuje u čitavoj seriji kolektivnih diplomatskih koraka činjenih u ime sviju saveznika. Ona vodi takođe sa raznim zemljama, bilo u zajedničkom cilju bilo u sopstvenom interesu, diplomatske pregovore. Bacićemo samo jedan opšti pogled na kolektivne diplomatske poslove, u kojima je Rusija učestvovala, jer oni potsećaju u isto vreme na glavne etape politike saveznika. Naročito ćemo se zadržati na više manje usamljenoj političkoj akciji ruske vlade: na njenim vezama sa državama: Turskom, Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grčkom, koje su s početka bile neutralne, a docnije su učestvovale u ratu, bilo na strani saveznika, bilo na strani Nemačke; na pitanju Carigrada i Dardanela; na odnosima sa saveznicima i Rusijom; na pitanju zasebnog mira, i poljskom pitanju.
Rusija odbija savez sa Turskom. — Odmah u početku rata uticaj koji je Nemačka imala u Turskoj, zahvaljujući naročitoj misiji Limana fon Sandersa, dobija karakter definitivnog protektorata Berlina nad turskom politikom. Možda je samo stajalo do Rusije pa da bude drukčije.
U avgustu 1914 god. stvarno ambasador Rusije u Carigradu Žier, predao je ministru spoljnih poslova Sazonovu nacrt saveza koji je predložio Enver-paša: Turska je spremna da se obaveže da u Trakiju baci jaku armiju protivu Austro-ugarske, ili protiv svake balkanske zemlje koja bi stala na njenu stranu pod uslovom da joj se dadu zapadni deo Trakije i ostrva u Jegejskom moru i da dobije savez od 5—10 godina sa Rusijom. — Ovaj predlog čije je prihvatanje moglo da izmeni tok rata i da saveznicima otvori srećne prespektive, dao je povoda izmeni mnogobrojnih telegrama između Žierea i Sazonova. Ambasador moli svog ministra najdirljivijim izrazima da primi ponudu Enver-paše i šalje mu svakog dana sve uporne depeše. Sazonov odgovara zaokolišući, savetuje da se odugovlače pregovori da bi se dobilo u vremenu i da se sačeka dok stav Bugarske postane jasnim. Sa svoje strane ruski glavni đeneralštab odbacuje predlog koji je učinio Enver-paša da sa kavkaske granice povuče jedan deo turskih trupa, 9 i 11 korpus. Žier uzalud telegrafiše da treba iskoristiti ne gubeći ni minut ustupke Enver-paše, Petrograd to odbija. Ambasador Rusije u Parizu, Izvoljski, u mesto da podnese francuskoj vladi turski predlog koji mu je dostavio Sazonov, ograničio se da o njemu govori u toku privatnog razgovora Deklaseu, koji tada još nije bio ministar spoljnih poslova,[3] i telegrafiše Sazonovu da ga Deklase ne odobrava, a savetuje da se sav napor uputi prema rekonstrukciji balkanskog saveza.
U prkos nastojanju Žierea, ponuda saveza sa Turskom nije prihvaćena. Uskoro se političko stanje u Carigradu opredelilo protivu Rusije i saveznika, a 29 oktobra Turci bombarduju ruske obale.
Neuspeh rusko-bugarskih pregovora. — Ako je ruska vlada odbila savez sa Turskom, to je učinila u nadi da će sklopiti savez sa Bugarskom.
Pregovori sa Sofijom ispočetka se ograničavaju na pokušaj da se usklade teritorijalna traženja Bugarske i Srbije, zbog kojih su se sukobili posle prvog balkanskog rata, ali srpska vlada nije bila popustljiva i Pašić je uporno tražio za svoju zemlju izvesne sporne teritorije, čak i kada su austrijske trupe već bile okupirale znatan deo Srbije.
Napori ruske diplomacije nisu se sukobili u Sofiji samo sa teritorijalnim traženjima Srba, nego i sa otporom cara Ferdinanda koji je već odavno pod uticajem centralnih sila, a nemački i austrijski uspesi nisu baš bili zgodni da ga upute na stranu Antante. Dok se Makenzen već nalazi na Dunavu, a Pašić i dalje ostaje nepristupačan, bugarski ministar pretsednik, Radoslavov, kao što jasno pokazuju „uhvaćene depeše”, održava sa pristankom Ferdinandovim tesne veze sa Nemačkom. Konačno, Bugarska zaključuje 6 septembra 1915 tajni savez sa centralnim silama. Krajem istog meseca ona pristupa opštoj mobilizaciji i izjavljuje da ima nameru da vojno okupira Makedoniju. 2 oktobra Ruski poslanik dobija nalog da napusti Sofiju.
Italo-ruski pregovori. — Ako je prilaženje Italije Antanti tek ostvareno posle dugih pregovora između Rima, Petrograda i Pariza, to je bilo stoga što se Rusija dugo opirala predloženom rešenju raznih Balkanskih problema. Sazonov brani srpske interese i odlučno se izjašnjava protiv svakog predloga ustupaka Italiji na štetu Srbije. U aprilu 1915 Francuska je primorana da interveniše, ukazujući na opasnost kojoj se izlaže zajednička stvar saveznika zbog sporosti pregovora. 26 aprila potpisan je između saveznika i Italije Londonski sporazum, koji ovoj dodeljuje Dalmaciju, Valonu, protektorat Albanije, Dodekaneze; 16 maja italijansko-rusko vojni sporazum, potpisan u ruskom glavnom štabu, određuje osnove zajedničke akcije rusko-italijanske i srpske vojske protivu austro-ugarske, kojoj je Italija 23 maja objavila rat.
Rumunsko-ruski pregovori. — I ako je Rumunija vezana sa Austro-Ugarsku vojnom konvencijom — koja ističe 1916 godine, — Rusija, koja 1913 odobrava napad Rumuna protiv Bugarske, ima jake razloge da veruje da je sebi mogla dosta lako obezbediti saradnju Bukurešta.
Ruski vladini krugovi, u ostalom, nisu složni, što se tiče vojne saradnje Rumunske. Sazonov, a naročito Izvoljski koji izražava mišljenje saveznika, trude se da je izdejstvuju. Najviša komanda, a naročito Aleksijev, protivni su joj, držeći da bi ona oslabila ruski front u Galiciji, umesto da ga pojača. Posle svojih pobeda u Galiciji, Rusija nudi Rumunima jedan deo Bukovine, oduzete Austro-Mađarima; primiti ga značilo bi u stvari ući u rat. Stoga ga je Rumunija odbila. Docnije, posle ruskih neuspeha, Sazonov da bi obezbedio njenu blagonaklonu neutralnost, nudi sve rumunske zemlje koje poseduje Austro-Ugarska kao i Dobrudžu. Ono što je opredelilo ulazak Rumunije u rat, nije bilo samo dejstvo ruske diplomacije na raznovrsne kompenzacije koje ona traži, Rumunija potpisuje 17 avgusta 1916 godine ugovor o savezu sa Rusijom, Francuskom, Engleskom i Italijom, koji je obavezuje da stupi u rat, najkasnije 18 avgusta. Istoga dana, ona potpisuje vojnu konvenciju sa Rusijom, a 28 avgusta mobilizaciju.
Stav Rusije prema Grčkoj. — Grčka je trebala prema ugovorima da pomogne Srbima; ali uprkos Venicelosu, ona ostaje u oružanoj neutralnosti za dugo. Ruska diplomacija zauzima dosta poseban stav: prvo stoga, što su saveznici u raznim prilikama nudili Carigrad čas Rusiji čas Grčkoj; a najzad — odlučujuća činjenica — što je Kralj Grčke, Konstantin, u srodstvu sa ruskom carskom porodicom.
Ne samo da se ruski poslanik u Atini Demidov ne pridružuje opštoj politici saveznika, već se Nikola Drugi protivi više no jedanput njihovoj intervenciji u unutrašnje stvari Grčke i ostaje na stranu Konstantina. Ovo raspoloženje ruskoga dvora naročito se ispoljilo prilikom posete grčkog princa Nikole u Petrogradu, jula 1916 godine; car je čak dao naredbu da se ruska štampa primora da obustavi svoje napade na Konstantina. Saveznici su morali da sačekaju pad Nikole Drugog, da bi mogli energično da postupe prema Grčkoj i da nametnu abdikaciju Kraljevu.
Rusija i pitanje Carigrada i Moreuza. — Ulazak Turske u rat opredeljuje rusku diplomaciju da „ostvari”, kao što to proklamuje carski ukaz, kojim se obznanjuje objava rata turskoj, „istorijski zadatak Rusije na obalama Crnoga mora.”
Pitanje Moreuza koje se postavilo Rusiji još u XVIII veku, a čija je politička, privredna i strateška važnost ogromna, postaje prirodno jedno od glavnih briga ruske vlade. Ali ako je za liberalne krugove „kontrola Carigrada i Moreuza” kao što je napisao P. N. Miljukov 1914 god. „kraj a ne početak”, naprotiv vladini krugovi je smatraju kao vezanu za obiman plan teritorijalnih prisvajanja. Sazonov savetuje ruskoj glavnoj komandi da vodi vojne operacije protiv Turske sa više energije i čak predlaže da se protiv nje uputi jedan ekspedicioni pohod. Ali đeneral Aleksejev odlučno odbacuje ovaj predlog, ističući da Nemački front treba da bude jedini celj ruskih armija i da bi svaka sporedna operacija samo oslabila njeno dejstvo.
Sazonov tada počinje pregovore sa saveznicima da bi dobio priznanje prava Rusije na Carigrad i moreuze. U Parizu su ti predlozi ispočetka primani dosta hladno; ključ je situacije u Londonu. 19 februara/4 marta 1915 godine on upućuje ambasadorima Francuske i Engleske sledeći memorandum:
„Tok skorašnjih događaja upućuje Njegovo Veličanstvo cara Nikolu na misao da pitanje Carigrada i Moreuza treba da bude rešeno konačno i u skladu sa vekovnim težnjama Rusije.
„Bilo bi nedovoljno i kratkoga veka svako rešenje kojim ne bi bilo obuhvaćeno u teritoriju ruskoga carstva: grad Carigrad, istočna obala Bosfora, Mramornog mora i Dardanela, kao i južna Trakija, do linije Enos-Midija.
„Isto tako i zbog strateške potrebe trebalo bi da budu obuhvaćene u granicama carstva jedan deo azijske obale, između Bosfora, reke Sakarije i tačaka, koje će biti tačno označene na obali Ismidovog zaliva, kao i ostrva Mramornog mora, ostrvo Imbros i Tenedos.
„Specijalni interesi Francuske i Velike Britanije u gore opisanim predelima biće strogo poštovani.
„Carska vlada nada se da će gore izložena rasmatranja biti primljena sa naklonošću od obe savezničke vlade. One mogu biti sigurne da ostvarenje planova, koje bi one mogle imati u drugim delovima Otomanskog carstva ili drugde, naići će na istu naklonost kod carske vlade.”
Ovaj program teritorijalnih prisvajanja prihvaćen je od saveznika. 8 marta 1915 godine ambasador Francuske u Petrogradu dostavlja Sazonovu memorandum, u kome se izjavljuje da Rusija može računati na blakonakloni stav Francuske u pitanju Carigrada i Moreuza. 12 marta ambasador Engleske predaje mu sa svoje strane sledeći memorandum:
„U slučaju da rat bude vođen do pobede, i da se želje Velike Britanije i Francuske ostvare u Otomanskom carstvu i drugde,prema rečima gore spomenutog ruskog izveštaja, vlada Njegovog Veličanstva biće saglasna sa onim što je bilo izloženo povodom Carigrada i Moreuza u memorandumu carske vlade, čiji je tekst bio dostavljen ambasadoru Njegovog Veličanstva od strane Njegove ekselencije gospodina Sazonova 19 februara/4 marta tek. godine.”
U isto vreme sa ovim memorandumom, u kome je izražena želja da konvencija o Carigradu ostane tajna, britanski ambasador predaje i drugi, kojim se traži za Veliku Britaniju čitav niz privilegija, a naročito priznanje neutralne zone ustanovljene u Persiji ugovorom od 1907, kao engleske zone.
9/22 marta Sazonov predaje ambasadorima Francuske i Engleske novi memorandum kojim se izražava saveznicima zahvalnost za priznanje prava Rusije na Carigrad i moreuze, i prihvaćaju se traženja Engleske, kao moguće ustanovljenje slobode tranzita preko Carigrada i slobodnog prolaza trgovačkih lađa kroz moreuze.
Pitanje je rešeno: prava Rusije nad Carigradom i Moreuzima konačno su priznata. Ostaje da se objavi konvencija kojoj je Italija takođe pristupila. Najzad, 19 novembra/2 decembra 1916, predsednik ministarskog saveta Trepov obznanjuje je sa govornice.
Pitanje zasebnog mira i odnosi Rusije sa saveznicima. — Odnosi saveznika sa Rusijom vezani su sa pitanjem zasebnog mira, koji opet zavisi od pitanja Carigrada i moreuza.
Velike unutarnje teškoće kroz koje prolazi Rusija i nesposobnost njene vlade da reši složene probleme, koje je postavio veliki rat, dovode njene prijatelje, kao i njene neprijatelje, da računaju sa mogućnošću revolucije i zasebnog mira.
Ruski reakcionari i saveznici stavljaju se u tome pogledu na dve razne tačke gledišta. Germanofili uveravaju da će produženje rata neminovno dovesti do revolucije, te traže neodložno sklapanje zasebnog mira da bi je izbegli. Naprotiv, saveznici smatraju da bi potpisivanje zasebnog mira od strane autokratije izazvalo u Rusiji nacionalnu revoluciju, čije bi geslo bilo: „Rat do kraja”; s toga im izgleda korisno da objave konvenciju o Carigradu i moreuzima, da bi pobudili patriotizam ruskoga naroda. Nemačka računa takođe da može zasebno pregovarati sa Rusijom i u nekoliko mahova ona joj to nudi. Kao i saveznici, ona upotrebljuje kao mamac Carigrad i moreuze U martu 1915 caričina dvorska dama, knjeginja Vasiličikov, koja boravi u Austriji, upućuje prvo pismo caru da bi mu skrenula pažnju na oportunost zasebnog mira. U drugom pismu ona mu kaže da Engleska ima nameru da anektira Carigrad, dok je Nemačka spremna da garantuje Rusiji, ako hoće da pravi zaseban mir, priključenje Carigrada i moreuza. U maju, posle razgovora u Berlinu sa ministrom spoljnih poslova fon Jagovom, sleduje treće pismo, najinteresantnije od sva tri, jer donosi od reči do reči razgovor knjeginje sa fon Jagovom. „Engleska”, rekao je ovaj, „u prkos sviju svojih obećanja neće nikada dopustiti Rusiji da uzme Carigrad.” U Nemačkoj oseća se potreba za jakom i monarhiskom Rusijom, i obe susedne i vladajuće kuće treba da održe stare monarhiske i prijateljske tradicije. Produženje rata smatra se kao opasnost za dinastiju. Ako se Vaše Veličanstvo reši da sa visine svog prestola izgovori reč Mir, On će rešiti sudbinu naroda celoga svemira. Ako Ono pošalje poverljivu osobu, druga sigurna osoba biće poslata istovremeno odavde radi prvih pregovora.” Kneginja Vasiljičikov vraća se potom u Rusiju sa pismima velikog kneza od Hesena, i knjeginje od Hesena — brata i sestre caričine, — ali ona biva proterana iz Petrograda i lišena svoje titule dvorske dame.
Među događajima, koji su doveli u ruskom društvu do uverenja da su osobe bez ovlašćenja otpočinjale pregovore o miru ili da ispituju teren, treba navesti razgovore potpredsednika carske Dume, Protopopova, u Štokholmu. U julu 1916 ruska parlamentarna delegacija, koja se uputila u inostranstvo i posetila francuski front, vraća se u Rusiju preko Švedske. Bez znanja delegacije, njen vođa Protopopov razgovara se u Štokholmu sa jednim nemačkim agentom Varburgom, koji ga je, kao što je Protopopov ispričao docnije, uveravao da će Rusija u slučaju zasebnog mira dobiti Carigrad i moreuze. Vest o ovom razgovoru pobuđuje negodovanje u Petrogradu. Protopopov tada tvrdi da je ruski poslanik u Štokholmu bio obavešten o njegovom sastanku i razgovoru sa Varburgom. On od toga diplomate dobija energični demanti sa lično uvredljivim izrazima. Javno mnenje vidi u tom događaju „probni balon” pušten od desničarskih krugova i kada Protopopov postaje ministar unutrašnjih poslova, on smatra da je njegovo naimenovanje delom u vezi sa razgovorima u Štokholmu.
Ministar spoljnih poslova, Štjurmer, uliva još manje poverenja o saveznicima. Njegovo postavljanje, primljeno sa naklonošću od nemačke štampe, kao i glasovi sve češći i sve precizniji o tajanstvenim pregovorima, uznemiruju saveznike. Stanje postaje tako zategnuto da je Štjurmer primoran u svome svojstvu pretsednika vlade i ministra spoljnih poslova da uputi ruskim pretstavnicima kod savezničkih vlada 3/16 novembra 1916 sledeći telegrafski cirkular. „Ruska vlada ne može više, već zbog same njihove upornosti, preći ćutke preko glasova, puštenih nedavno u štampi izvesnih zemalja, o tajnim pregovorima, koji bi bili vođeni između Rusije i Nemačke radi sklapanja zasebnog mira. Carska vlada smatra za svoju dužnost da izjavi najkategoričnije da su ti apsurdni glasovi samo igra neprijateljskih sila. Rusija će sačuvati netaknut savez, koji je vezuje za njene hrabre saveznike, i strana je svakoj misli o zasebnom miru; ona će se boriti, rame uz rame, sa njima protiv zajedničkog neprijatelja, bez i najmanjeg oklevanja i do časa konačne pobede.”
U dokumentima ruske tajne arhive, objavljenim posle rata od strane Sovjetske vlade, ne nalazi se ništa što bi ukazalo na to da je Nikola Drugi bio lično naklonjen zasebnom miru. Pitanje danas izgleda konačno rešeno: car je ostao veran svojim obavezama prema saveznicima. Ali ako se on pokazao nepokolebljiv, ostaje ipak tačno, kao što je osetilo javno mnenje 1916 i 1917, da je tok događaja mogao dovesti Rusiju pod vladom Štjurmera i Protopopova do sklapanja zasebnog mira. U svakom slučaju ova mogućnost izgleda verodostojna u ruskom društvu.
Pored pitanja zasebnog mira, razni čisto tehnički problemi, odnoseći se na snabdevanje namirnicama, na finansije i t. d. utiču katkad na odnose saveznika prema Rusiji. Oko tri nedelje pre revolucije, 1917 god., sastaje se u Petrogradu međusaveznička konferencija da bi diskutovala o tekućim problemima politike Antante, a naročito o finansijskim pitanjima i grčkom problemu. Nešto pre nego što se svršila, engleski pretstavnik lord Milner predao je caru, 17 februara, memorandum koji obaveštava cara u diskretnoj, ali i energičnoj formi ,da će saveznici pomagati Rusiji dajući joj ratni materijal, ali pod uslovom da strani stručnjaci paze razumnu i pravilnu upotrebu datog materijala. Isto tako, u najdiskretnijoj formi, britanski poslanik, povodom raznih postavljanja na najviše položaje u carstvu, primećuje da u ratno doba ne bi trebalo da utiču na izbor hijerarhijske tradicije nego lična vrednost kandidata. Najzad, pohvala koja ukazuje javnim organizacijama stvorenim od saveza zemstva i gradova, posredna je kritika vladinog nehata.
Rusija i poljsko pitanje. — Još od objave rata poljsko pitanje neodložno se nameće ruskoj vladi. U početku neprijateljstava ministarski savet sastavlja apel poljskom narodu, koji potpisuje kasnije generalisim, veliki knez Nikola Nikolajevič. Ovaj apel obećava Poljacima buduće ujedinjenje poljskog naroda, pod ruskim skiptrom: „Poljaci! čas je kucnuo, kada se može ostvariti osvećeni san vaših otaca i vaših predaka... Neka nestanu granice koje su delile poljski narod! Neka se ujedini pod skiptrom ruskog cara! Pod ovim skiptrom Poljska će se preporoditi slobodna u svojoj veri, svome jeziku i svojoj lokalnoj administraciji ...”
U prkos tom apelu, vlada ne čini ništa da ostvari nade, koje bi mogao da ima poljski narod. U nekoliko mahova ministarski savet se dotiče poljskog pitanja, ali uvek nailazi na otpor reakcionarnih ministara Nemajući više poverenja u obećanja Rusije, Poljaci pokušavaju da utiču na Pariz, gde su tradicionalne simpatije prema Poljskoj duboko ukorenjene. Ruska vlada pokazuje se zbog toga vrlo uznemirena, naročito posle govora održanog od Leona Buržea. Ona ni po koju cenu neće da poljsko pitanje postane međunarodni problem. Jedini Sazonov razume da će to neizbežno postati, bilo inicijativom saveznika, bilo Nemačke. S toga u aprilu 1916 on predaje caru izveštaj, u kome razvija ideju da je neophodno stvoriti poljsku kraljevinu, ujedinjenu sa Rusijom. „Treba stvoriti u Poljskoj političku organizaciju, koja će Rusiji i njenom vladaru sačuvati kontrolu nad sudbinom poljskog naroda, dajući u isto vreme slobodan izraz poljskom narodnom pokretu, te će, daleko od toga, da vodi produženju istoriske nesloge sa Rusijom, služiti sređivanju unutrašnjeg života Poljske.” I ako se izjasnio protiv davanja potpune nezavisnosti, Sazonov ipak smatra da je pokrajinska autonomija nedovoljna i preporučuje da se produži politika Aleksandra Trećeg i Nikole Prvog koji je, čak i posle pobune od 1830, produžio da vlada Poljskom „prema poljskim zakonima i pomoću poljske administracije, zavisne od velikog kneza namesnika u Varšavi.” On smatra da „ne priznati međunarodnu važnost ovoga pitanja, značilo bi zatvoriti oči prema:stvarnosti”; s toga on uporno nastoji da se primi projekt priložen njegovom izveštaju. Član prvi u njemu glasi ovako. „Kraljevina Poljska, vezana je za rusku državu nedeljivošću prestola i jedinstvom poslova koji se tiču obe države. Što se tiče unutrašnjih poslova, u kraljevstvu vladaju naročiti zakoni, stvoreni naročitim zakonodavstvom.” Ostali članovi predviđaju postavljanje ovoga „narodnog zakonodavstva” od strane cara, uz pomoć poljske Diete, imenovanje vice-kralja kraljevine Poljske i t. d.
Ovaj plan podnet je caru, ali izvesni dvorski i građanski krugovi otpočinju protivu njega ogorčenu borbu. U junu 1916 Sazonov je stavljen u penziju, njegov naslednik Štjurmer izjašnjava se samo za davanje oblasne autonomije Poljskoj. Ispitivanje problema je još jednom odloženo. Najzad, vlada rešava da odloži obznanu manifesta poljskoj autonomiji, do trenutka kada se ruske trupe budu vratile u Poljsku. Pitanje je konačno stavljeno na stranu. Od sada inicijativa za političko organizovanje Poljske prelazi u ruke centralnih sila, koje javnim aktom priznaju poljsku državu. Rusija se organizuje da odgovori zvaničnom notom, da ima nameru „da stvori po završetku rata, pod skiptrom ruskog vladara, autonomiju Poljske, kojoj će pripasti sve poljske zemlje i koja će činiti sa Rusijom jednu nedeljivu državu”. Carska vlada nije mogla da reši problem. Jedini Sazonov je razumeo hitnost problema; može biti da njegov plan ne bi zadovoljio sve poljske težnje, ali izvesno je da je on bio jedini koji je rasmatrao pitanje kao realista. Tek posle revolucije 1917, pod režimom provizorne vlade, poljski problem biće rešen na široj osnovi.
III. Uloga Rusije u Svetskom ratu (1914-1917)
urediVojne i privredne prilike u oči rata. — Prelaz od delimične mobilizacije ka opštoj mobilizaciji, naređen u noći 31 jula 1914, obavio se bez mnogo teškoća i skoro ne poremetivši normalni život naroda. Ali kad je izbio rat, snaga Rusije načeta katastrofama u Mandžuriji i revolucionarnim nevoljama, koje su im neposredno sledovale, nije još dovoljno povraćena.
Zbog nedostatka finansijskih sretstava i dovoljne ratne industrije vojska i mornarica nisu još mogle potpuno da se reorganizuju, ni da upotpune svoje rezerve. Mitraljezi i teška artiljerija, čiju je važnost već istakao rat 1904—1905, istina, bili su uneti u plan naoružanja, ali u suviše maloj količini. Rezerve u oružju i municiji bile su daleko od toga da dostignu srazmere, koje bi nametnuo verovatni karakter budućih sukoba. Obnavljanje mornarice, toliko smanjene zbog teških gubitaka, pretrpljenih za vreme Rusko-japanskog rata, jedva da je otpočelo. Da bi odgovorila na neprikidno naoružanje svojih zapadnih suseda, vlada je iznela u toku godina 1912—1913 pred Dumu projekte zakona kojim bi se povećala suvozemna i pomorska snaga. Ovi projekti, čije je ostvarenje tek otpočelo kada je naišao rat, rečito pokazuje nedovoljnost ratne spreme u Rusiji.
Na privrednom polju, istina, veliki napretci bili su postignuti. Ali i tu je preostalo slabih tačaka, koje je rat odmah od početka surovo razotkrio.
Pre svega finansijsko stanje. I ako dosta dobro, ono je ubrzo zagroženo, skoro potpunim ukidanjem izvoza i potrebom da se u inostranstvo upute ogromne ratne porudžbine. Ono se pogoršava još i zbog toga, što je Rusija propustila da zaključi unapred sa svojim saveznicima finansijske sporazume za slučaj rata.
Zatim, nedovoljnost nacionalne industrije. U prkos svom neobičnom naglom razvitku, ona je daleko od toga da udovolji, čak i u mirno doba, rastućim potrebama naroda. Ovaj razmak između narodne proizvodnje i potreba potrošnje baš naročito se oseća u granama industrije koje za vreme rata dobijaju kapitalnu važnost. Uz to Rusija kao u ostalom sve zaraćene države, nikako nije predvidela ni pripremila prilagođavanje privatnih preduzeća potrebama narodne odbrane. Ove dve praznine objašnjuju zašto će ona biti tako spora u obnovi potrošene municije i zašto će oskudica u municiji dovesti njenu vojsku, već u prvom periodu rata, u izvanredno opasan položaj.
Najzad, nedovoljnost transportnih sretstava. Železnička mreža nije ni u kakvoj srazmeri sa ogromnim prostranstvom zemlje. S druge strane, stvorena da podmiri mirnodobske potrebe carstva, ona ne odgovara uvek strateškim ciljevima, a naročito u slučaju mobilizacije Najzad, oskudica u voznom parku. Skoro u oči rata, bilo je istina rešeno da se poprave prilike železničkog transporta u predviđanju mogućih vojnih komplikacija na zapadu, ali nedostatak kredita usporio je izvršenje plana. Kolski putevi još su malobrojni: Oni postoje samo u poljskoj i u Transkavkaskoj oblasti; upotreba kamiona, čija je: uloga tako velika u modernom ratu, stoga je nemoguća.
Nemačka je vodila računa o svima tim okolnostima u svojim predviđanjima. Ona je dobro znala da svaka godina mira donosi njenom istočnom susedu znatno povećanje snage, te bi tako stala na put njenim političkim namerama.
Plan koncentracije. — Rat, u koji se Rusija upustila, jeste koalicioni, saveznički rat; operacije svake države, koja je u njemu učestvovala, ne mogu se rasmatrati odvojeno, već samo kao funkcija opšteg stanja na svima savezničkim frontovima.
Prema specijalnoj vojnoj konvenciji, sklopljenoj prvi put 1892, između Francuske i Rusije, ugovoreno je da u slučaju napada Nemačke ili drugog člana Trojnog saveza, potpomognutog od Nemačke, protiv jednog od saveznika, drugi bi njemu imao da dođe u pomoć i upotrebi sve svoje raspoložive snage protiv Nemačke. Podrobno ispitivanje stanja dovelo je šefove đeneral-štabova, obe sile, u toku njihovih periodičnih konferencija, do zaključka da ima mnogo verovatnosti da će glavne snage Nemačke biti u prvom redu uperene protiv Francuske, dok će sve, ili skoro sve snage Austro-Ugarske biti neizbežno okrenute protiv Rusije. U ovoj pretpostavci oni su rešili da bi Rusija imala da dođe u pomoć Francuskoj ofanzivi na Istočnu Prusku, sa dosta jakim snagama, da bi tamo zadržala pet do šest nemačkih divizija. Pored operacionog plana, koji je smatran kao osnovni, ruski đeneral-štab je mudro predvideo i drugi za slučaj, isto tako verovati, da Nemačka baci glavne svoje snage prema Rusiji.
Mobilizacija se izvršila bez prepreka i broj rezervista, koji su se odazvali pozivu, nije manji nego što ga je predvidelo ministarstvo vojno. Železnički transport takođe je obavljen u punoj saglasnosti sa operacionim planovima. Veliki knez Nikola Nikolajevič, stric Nikole Drugog, naimenovan je sa Generalisima.
Kada je postalo već jasno, prvih dana rata, da se nemačke trupe koncentrišu na zapadu, ruska vojska počinje da se razvija duž zapadnih granica, prema prvom operacionom planu. Duž granica istočne Pruske razvijaju se severo-zapadne armije, t. j. 9 divizija, koje su sačinjavale prvu i drugu armiju. Zadatak ovih armija bio je da stavi u povlačenje naglom ofanzivom nemačku vojsku, nagomilanu u istočnoj Pruskoj, zatim, po zauzeću ovog predela, da izbije na donji tok Visle. Njihov sastav i zadatak odgovaraju potpuno tačkama francusko-ruske vojne konvencije.
Četiri armije, sačinjene od 16 pešadijskih korpusa, treba da operišu na jugozapadnom frontu protiv Austro-Ugarske, koja može da skoncentriše sve svoje snage protiv Rusije. One se razvijaju u pograničnoj oblasti prema Galiciji; dve armije, IV i V, u granicama Ruske-Poljske, na frontu Lublin—Kovel, dve druge III-ća i VIII-ma armija u Kijevskom sektoru, u oblasti Rovna i Proskurova. One imaju za zadatak da razbiju Austro-Ugarsku vojsku i da omoguće okupaciju Galicije i karpatskih prolaza, koji dominiraju mađarskom ravnicom. Od poraza Austro-Ugarske Rusija očekuje velike političke posledice: s jedne strane, oslobođenje malih slovenskih naroda, koji su odavno pod pritiskom dvojne monarhije, trebalo je da ratnu ideju čini popularnom u ruskom narodu; s druge strane, ulaženjem ruskih trupa na Austro-Ugarsku teritoriju treba poboljšati: vojno stanje Srbije, povećati prestiž saveznika na Balkanu i privući u njihov tabor Italiju i Rumuniju, koji su već bili napustili Trojni savez. Čak i sa čisto vojnog gledišta poraz austro-ugarske vojske ima kapitalnu važnost, jer jedino ona može dopustiti Rusima da docnije preduzmu na nemačkoj teritori ofanzivu velikog zamaha koja bi im dala odlučujuću pobedu nad Nemačkom, vođom neprijateljskog saveza. Kada ruske severozapadne trupe budu stigle do donje Visle, a Austro-Mađari pobeđeni od jugozapadnih armija na istočnom krilu ruskog strategijskog fronta, ova ofanziva bi stvarno pružala najviše nade na uspeh.
Druge dve armije su obrazovane: VI-ta sastavljena od tri korpusa koja privremeno ostaje u oblasti Finske i Petrograda, da bi zaustavila mogući napad Švedske ili nemački pohod, i VII-ma, sastavljena od nekoliko rezervnih divizija, koja će da čuva obale Crnoga mora. Što se tiče Ruske mornarice, ona usled svoje slabosti ne može da igra nezavisnu ulogu. U Baltičkom moru, ona će se ograničiti da brani ulaz u Finski zaliv; u Crnom moru, gde je ona dosta moćna u upoređenju sa susednim državama, ona će sačuvati prevlast ruske zastave.
Prema tome, od 37 mirnodobskih korpusa samo 28 mogu odmah biti duž zapadnih granica. Ostalih 9 ulogorenih u udaljenim predelima nemaju zadatak utvrđen unapred, jer im treba mesec dana da stignu do zagroženih granica. Kao i VI-ta i VIII-ma armija, koje služe kao posmatračke trupe, oni pretstavljaju neku vrstu rezerve u rukama generalisima, i njihov raspored će biti utvrđen samo u koliko se budu približili frontu i prema trenutnim potrebama.
Uz 37 mirnodobskih korpusa, dolazi 35 rezervnih divizija, obrazovanih već prvog dana mobilizacije. Većina, sastavljene u Evropskoj Rusiji, odmah su raspoređene među armije, u daljem toku, one će uskoro sve biti sjedinjene u armijske korpuse. Što se tiče konjice, koje ima 31 diviziju, ona je prirodno, sem nekih izuzetaka, cela pridodana, odmah ispočetka, raznim armijama.
Ruska ofanziva na Istočnu Prusku (avgust-septembar 1914). — Gaženje belgijske neutralnosti od strane Nemaca, koji se spremaju da upadnu sa ogromnim masama na sever i severo istok Francuske, primorava ruski đeneral-štab, Stavku, da požuri sa osvajanjem Istočne Pruske da bi sa francuskog fronta povukao što veći broj nemačkih korpusa.
Zbog topografskih prilika I-va armija, dakle četiri korpusa pod zapovedništvom Renenkamfa, treba da preduzme ofanzivu sa strane srednjeg Njemena, severno od Mazurskih jezera, II-ga armija, pod zapovedništvom đenerala Samsonova, treba da napadne na Narevu, obilazeći jezera prema zapadu, one su imale da se spoje zapadno od linije jezera. Ofanziva donosi sa sobom, sa vojnog gledišta, dosta komplikovano manevrisanje i traži vešto sređenu akciju. I ako druga armija, čija pozadina nije organizovana, još nije spremna da pređe u ofanzivu, komanda severo-zapadnog fronta konačno utvrđuje prelaz granice, od strane I-ve armije za 17 avgust, a većeg dela II-ge za 19 avgust. S obzirom na okolnosti mobilizacije i železničkog transporta, ova intervencija ruske armije prenagljena je, ona je bila uslovljena potrebom da se doskoči sve više uznemiravajućem stanju na francuskom frontu i voljom da se pomogne vojsci saveznika.
U veče, 16 avgusta, prva armija se razvija duž istočno-pruskog fronta i već idućeg dana njene formacije imaju sa Nemcima u oblasti Stalupenen sukob koji se završava u njihovu korist.
U tome trenutku ruska komanda stiče ubeđenje da Nemci nisu ostavili u Istočnoj Pruskoj više od četiri korpusa, pomognuta od isto toliko rezervnih formacija, landver i landšturm. Ipak, raspored ovih trupa ostaje joj nepoznat; sukob kod Stalupenena dopušta samo raspoznavanje nekoliko formacija I-og nemačkog armijskog korpusa.
Produživši svoju ofanzivu I-va ruska armija otpočinje 19 avgusta u oblasti Gumbinena ogorčenu borbu, produženu idućeg dana protiv tri korpusa i jedne rezervne divizije neprijatelja, koji se trude da pređu u kontra-ofanzivu. U prkos svih napora nemačka vojska mora, u veče 20 avgusta, da se povuče prema zapadu. Pobeda Prvog ruskog korpusa kod Gumbinena tako je odlučujuća da je baron fon Pritvic-Gafron, komandant VIII nemačke armije, uzeo u rasmatranje, — danas se to zna — evakuaciju Istočne Pruske i povlačenje njegovih trupa preko Visle.
Da bi iskoristio stanje koje se nagoveštava kao vrlo povoljno, General druge armije Samsonov, rešava da svoje trupe uputi u koso prema zapadu da bi bolje zaokružio Nemce koji se povlače i da ih spreči da se bez gubitaka dočepaju mostova na Visli. Ako ovaj manevar nije uspeo, bilo je to stoga što prva armija nije istovremeno sa energijom progonila neprijatelja u otstupanju.
General Renenkamf odlaže iz raznih razloga obnavljanje svoje ofanzive za 23 avgust; zatim, i ako ova nije naišla ni na kakav otpor, on je vodi sa mnogo mlakosti i oklevanja. Ovaj gubitak vremena odlučujući je za obe strane. Nemci, pobeđeni i u povlačenju, mogli su da naprave izvesno otstojanje između sebe i svojih pobedilaca i ponovo da dobiju time izvesnu slobodu akcije. General fon Hindenburg, koji je zamenio đenerala Fon Pritvica na čelu VIII armije, i njegov šef štaba Ludendorf iskoristili su odušku, koja im je bila data, da bi potpuno rasporedili svoje trupe. Ostavivši prema đeneralu Renenkamfu, koji posle nekoliko dana neaktivnosti počinje da sporo napreduje, samo slaba odeljenja konjice, oni su nagomilali sve svoje raspoložive snage, čak i garnizone tvrđava i utvrđenja sa donjeg toka Visle protiv armije Samsonova. Oni su uspeli da koncentrišu četiri korpusa, tri divizije i tri specijalne brigade, ne govoreći o teškoj artiljeriji koja potpuno nedostaje Rusima i upućuju ih na takav način da su se trupe Samsonova, uz to još raštrkane, uskoro našle u veoma teškom položaju.
Od 23 do 30 avgusta serija važnih bitaka odigrava se u zoni gde druga ruska armija vodi svoju ofanzivu, u pravcu prema Alen-Štajn Osterode; one dovode do zaopkoljivanja ove armije, koja gubi u šumama na severu od puta iz Najdnburga za Vilemberg, oko dva i po armijska korpusa, u zarobljenicima i nestalim; da ne bi preživeo ovu katastrofu Samsonov se ubio revolverskim metkom. U toku ovih operacija Nemci su bili više nego jedanput u kritičnom stanju. Da je Renenkamf, u mesto da ostane nepomičan, brzo napredovao da bi izvršio svoje spajanje sa Samsonovom armijom, oni bi, prema njihovom sopstvenom priznanju, vrlo lako mogli da iskuse sudbinu koja je snašla rusku armiju. Da bi proslavili odmazdu za poraz koji su pretrpeli od ujedinjenih snaga Litvanaca, Poljaka i Rusa 1410 godine, oni su tu odlučujuću bitku nazvali bitkom kod Tanenberga. Ovaj je naziv proizvoljan jer su se operacije 1914 godine odigrale daleko prema istoku od sela koje je u XV veku videlo bitku kod Tanenberga ili Grinvalda.
I ako je pretrpela poraz, ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj nije bila uzaludna. Vođena sa ogromnim snagama, ona je s početka zabrinula neprijatelja, sejala užas po celoj Nemačkoj, i zbog svoga uspeha odmah u početku rata duboko ranila samoljublje Viljema Drugog — naročito kada je đeneral fon Pritvic hteo da povuče svoje trupe iza Visle, i primorala Nemačku komandu, da bi umirila javno mnjenje, da pripremi odmah plan vojnih operacija za oslobođenje zauzetih krajeva na istoku. Ali ona je naročito doprinela da popravi situaciju saveznika na Francuskom frontu. Zbilja, da bi pojačala trupe na istočnom frontu, nemačka komanda morala je povući sa zapadnog fronta dva korpusa rezerve (garda i XI-ti korpus) i osmi divizion konjice. Zbog potrebe naglog premeštanja, ona uzima ta pojačanja sa svoga desnog krila, koje se naslanja na jaku razvijenu železničku mrežu.[4] Tako je oslabljeno to desno krilo koje je htelo da sa severa opkoli francusko-englesku armiju i ciljalo na Pariz; i baš u trenutku kada strašna opasnost preti saveznicima, ovo slabljenje neprijateljskih snaga ima ogromnu prednost. S druge strane loše vesti sa istočnog fronta čine svoj demoralizatorski uticaj na stanje duhova nemačkih vođa, a to je činilac o kome se mora voditi računa. Visoka vrednost savezničkih trupa i strategijski instinkt njihovih šefova izvlače iz situacije svemoguće koristi, ali i Rusija ima svoj udeo u pripremi za pobedu na Marni, koja ubija za svagda misao Nemaca da jednim udarcem završe rat na zapadnom frontu.
Kada su Nemačka pojačanja stigla na istočni front i dok se delovi druge ruske armije koji su se spasli od propasti, povlače ka Narevu, đeneral fon Hindenburg rešava da udari na armiju Renenkamfa, koji nastavlja da osvaja, na Nemačkoj teritoriji, utvrđenu liniju od Kurišes-Hafa do Mazurskih jezera. Veran metodama iz vremena mira nemačkog glavnog štaba, Hindenburg se trudi i ovoga puta da zaokruži oba krila svoga protivnika, ali bez uspeha. Renenkamf izbegava zamku koja mu se podmeće i oko sredine septembra uspeva, po cenu teških žrtava, da se povuče na srednji tok Njemena.
Ruska ofanziva u Galiciji (avgust—septembar 1914). — Na jugo-zapadnom frontu, Austro-Mađari preduhitravaju ofanzivu svojih protivnika. Pošto su postavili ispred Lavova prema istoku 3—4 korpusa, oni razvijaju skoro osam između Visle i Rama—Ruska, i upadaju u Rusku—Poljsku. Njihov napad, naročito kada im stiže sa leve obale Visle jedan nemački korpus landvera, pod komandom đenerala fon Vojerša, dovodi u vrlo tešku situaciju rusku četvrtu i petu armiju, koje još nisu sasvim ni spremne. Ovaj kritični period pada u isto vreme kada i najteža faza ruskih operacija u Istočnoj Pruskoj. Ipak, blagodareći brzom dolasku pomoći, koja dopušta da se formira jedna nova armija, deveta, na desnom krilu fronta, između Visle i Lublina, blagodareći takođe i energičnoj kontra-ofanzivi treće i osme armije, koje napadaju, dolazeći s istoka, front Lavovo—Holic, ruska komanda uspeva da zaustavi ofanzivu Austro-Mađara u pravcu severa. Za vreme te kontra-ofanzive, treća i osma armija postižu mnogobrojne uspehe, koji im dozvoljavaju da zauzmu 2 septembra Holic i 3 Lavovo, administrativni i železnički centar Galicije. Ovi porazni uspesi, kao i pojava jednog dela ruske vojske severno od Lavova, stavljaju u opasnost desno krilo, pa čak i pozadinu austro-ugarske vojske koji su duboko ugazili u jedan deo ruske Poljske, lišene dobrih saobraćajnih srestava. Još više, severni delovi jugo-zapadne armije, deveta, četvrta i peta armija, počinju da pritiskuju Austro-Mađare, na centru i desnom krilu.
I sad nastaje prava kriza na terenu neprijateljskih operacija. Severne trupe Austro-Mađara treba da misle na povlačenje, i da bi štitila to povlačenje, neprijateljska komanda rešava da snažno podupre svoju zapadnu stranu, postavljajući je na liniju od Verešnice, od njenog utoka, pa na sever do Rama— Ruske. Ova pozicija od ogromne vrednosti kao prirodna odbrana, koja je još i dobro utvrđena, ima da izdrži pritisak treće i osme ruske armije, dok se glavni delovi Austro-Mađara ne povuku s one strane Sane.
6 septembra na Verešnici počinje bitka koja uzima razmere ogorčene bitke i traje pet dana. Tek u zoru 12 septembra Austro-Mađari, bojeći se da im ne popusti njihova odbranbena linija kod Rama—Ruske počinju da se povlače na celome frontu do Dnjestra. Njihovo povlačenje pada u isto vreme, tačno dan po dan, sa povlačenjem u Francuskoj nemačkih armija ka Enu, posle bitke na Marni. Sve savezničke sile mogu da slave u isto vreme svoje prve pobede prema neprijatelju. Bacajući oružje, prenosna sredstva i ranjenike, gubeći svakog dana hiljade zarobljenika, Austro-Ugarska vojska beži u neredu iza Sane i Visloke. Više od četrdeset diviziona, većinom smanjenih na bedne ostatke, grupiše se na uskom prostoru između gornjeg toka Visle i Karpata. Cela zapadna Galicija je u rukama Rusa, koji su na pragu Mađarske i Bukovine. Ruska ofanziva u Galiciji završava se slavno sredinom septembra. I s jedne i s druge strane milioni ljudi bili su zaposleni u bitci i na frontu, dugom više od 470 vrsti; za vreme od više nego tri nedelje, ove ogromne vojske manevrisale su i tukle se bez trenutka odmora.
U koliko više tih pet jugo-zapadnih ruskih armija stupaju u Galiciju, njihov front, zbog geografskih prilika širi se sve više i više: na severu, on je ograničen tokom Visle, ispod Sane i na jugu, ona se naslanja na Karpate. Sve armije nisu više potrebne da gone neprijatelja koji se povlači Visloki; samo jedna od njih, deveta, u poteri je za njim, a ostale četiri trenutno su se zadržale duž Sane, očekujući da budu upotrebljene korisnije negde na drugom mestu.
Bitka na Visli (septembar—decembar 1914). — Od druge polovine septembra izvesno zatišje primećuje se na francuskom frontu. Rat se okreće u rovovski rat: francuski đeneralisim Žofr pretstavlja situaciju, obaveštavajući svoju vladu, da odsada uspesi trupa pod njegovom komandom „neće se meriti desetinama kilometara, već metrima”.
U takvim prilikama, nemačka komanda može da pokuša ponovo sa inicijativom operacija, upotrebljujući snage koje organizuju u unutrašnjosti Nemačke. Da bi predupredila novu nemačku ofanzivu, francuska vlada, od polovine septembra, posreduje kod ruskog ministra spoljnih poslova, tražeći da ruske trupe održavaju stalnu aktivnost na levoj obali Visle, da bi tako izazvali strah kod Nemaca od eventualne ruske nove invazije na njihovu teritoriju. Prenos vojnih operacija na levu obalu Visle takođe dolazi u obzir Stavke, koja je već od prvih dana rata, bila uočila mogućnost napada na Nemačku. Ali posle Austro-Ugarskog povlačenja na Visloku, obaveštenja javljaju za dolazak nemačkih trupa iz Gornje Šlezije; očevidno, nemačka komanda se žuri da osigura svoju teritoriju od eventualnog upada Rusa i želi da, u isto vreme, pruži pomoć Austro-Ugarskoj vojsci u nevolji. Ova obaveštenja su potpuno obistinjena kad krajem septembra počinje ofanziva Austro-Nemaca između Loca i ušća Nede. Malo po malo doznaje se da je vodi nemačka deveta armija, novosastavljena i da ima više od šest korpusa, sa desnim krilom od ostataka prve austro-ugarske armije, sve pod komandom Hindenburga i Ludendorfa. U isto vreme javlja se za austro-ugarsku ofanzivu na desnoj obali gornje Vistule ka Seni. Operacije zahvataju ogromne razmere.
Kako sektor srednjega toka Visle, ušće Sane do Buga i Nareve, tako reći je potpuno otkriven, opasnost je vrlo ozbiljna za Ivangorod i Varšavu, gde se nalaze svi stalni mostovi na Visli. Pored toga, gubitak Varšave, politički i administrativni centar ruske Poljske, bio bi vrlo osetljiv za Rusiju. Stavka vrlo srećno rešava tu složenu i opasnu situaciju jednim širokim pokretom rokiranja što dokazuje stvaralačke osobine ruske strategije. Ona naređuje komandi jugo-zapadnog fronta da uzme iz Galicije tri armije: petu, četvrtu i devetu, jaku sa 9—10 korpusa, i da je baci na sektor Visle, dok sa severo-zapadnog fronta koncentriše u pravcu Varšave 7 korpusa druge armije. Taj plan predviđa da 10 korpusa t. j. druga i peta armija, cele celcate, sa masom konjice kao dodatak, zauzmu sektor između jedne tačke na severu od ušća Pilice i Varšave, da bi dala kontra-udar nemačkom levom krilu koje se približava Varšavi i ostaje otkriven. Pokreti trupa, koje zahteva ovaj proti-manevar veoma su otežani rušenjem privremenih mostova na Sanu, rđavim putevima i nepovoljnim atmosferskim prilikama. Pored svega pokreti se vrše na vreme i 25 oktobra udarne trupe II i V armije, koje su zauzele utvrđene oblasti Varšave, dobijaju nalog da pređu u opštu ofanzivu. Međutim Nemci, koje napada konjica sa reke Bzure, a čije levo krilo okružava ruska pešadija, vide da je situacija veoma nepovoljna i u noći od 25 oktobra počinju da se povlače na celom frontu sektora severno od Pilice. Pod pritiskom ruske vojske, koja prelazi u ofanzivu, pokret povlačenja se malo po malo pojačava, pa zahvata i austro-ugarsku vojsku na prvim karpatskim utvrđenjima.
Uspeh otvara ruskoj vojsci široke izglede. Gonjenje neprijatelja može lako da se završi zauzećem Poznanije i Šlezije, čijim bi gubitkom Nemačka izgubila pokrajinu od ogromne vojne i industrijske važnosti. I zaista, istog dana kada počinje povlačenje nemačkih trupa, ruska vojska dobija nalog da pređe u žestoku ofanzivu na frontu Lodž—Piotrkov—Opozno—Opatov—Sandomierc, i da nastavi da napreduje svojim desnim krilom. Nemci veoma vešto i brzo za sobom kvare sve saobraćajne veze; tako ometaju rusko gonjenje i tako dobijaju u vremenu, uspevaju da osvoje svoje teritorije. Pa ipak, Šlezija ostaje izložena ruskom napadu: oko 10 novembra ruski front se već pruža od Unejove na Vartu do ušća Nide na jugu i dalje duž Dunajeka.
Tada se jasno osećaju posledice nejednakih saobraćajnih mreža. Rusi imaju na levoj obali Visle samo jednu veoma slabu mrežu, što otežava i najmanju regrupaciju trupa. Nasuprot tome, Nemci na povratku, ponovo mogu da se služe dvema jakim vezama i opkoljavaju dvostrukim ogradama celu rusku pograničnu oblast. Nemačka komanda na istočnom frontu, koju, od početka novembra, pretstavlja Hindenburg i njegov nerazdvojni drug, Ludendorf, šef glavnog štaba, iskorišćava ovu prednost; u oblasti između Visle i Varte, komanda brzo koncentriše oko šest pukova, kao i mnogobrojnu konjicu, koje prebacuje na desno rusko krilo i namerava da ga opkoli. Ovaj usov trupa pod komandom generala fon Makenzena, komandanta IX armije, napreduje do Lođa. Sa desne obale Visle im uskoro stižu pojačanja i oni prisiljavaju neprijatelja, koji je već dosta napredovao, na hitno povlačenje. 22 i 23 novembra jedna i po armija i dve divizije nemačke konjice jedva izbegnu u oblasti Brzezina; pod cenu ogromnih žrtava i nadčovečanskih napora, uspevaju preostali, najviše 8.000 ljudi, prema obaveštenjima iz nemačkih izvora, da prokrče sebi put i da se spasu naglim povlačenjem.
Ofanziva kod Lođa završena je opštim povlačenjem IX nemačke armije. Zbog tog neuspeha rešava se nemačka komanda da sa zapadnog fronta preuzme četiri nove armije, II i XIII aktivne, III i XXIV rezervne i pet divizija konjice II, IV, V, VI i IX i da ih uputi na rusku Poljsku. Ovo preuzimanje sprečava nastavljanje ofanzive, koja se, u toku druge polovine oktobra i u početku novembra, vodila na francuskom frontu, na Izeru i Ipru, u pravcu Kale-a, baze engleske vojske. S druge strane, gubici, koje su ove trupe podnele u toku četiri meseca gotovo neprekidane ofanzive, nestašica oružja i municije, naročito pušaka i metaka, približavanje zime i naročito težak vojni položaj prisiljavaju Stavku da izvrši reviziju plana predviđenih operacija i da im smanje broj. Tako ruska vojska zauzima polovinom decembra položaje, koji su prethodno utvrđeni na rezi Bzuri, Ravki i Nidi i počinje da se tamo utvrđuje.
Neuspeh turske ofanzive na Kavkazu (oktobra 1914—januara 1915). — Ulazak Turske u rat komplikuje vojnu situaciju Rusije.
Turska flota pojačana od jakih i brzih nemačkih krstarica „Gebena” i „Breslau”, 29 oktobra napada razne tačke na obali Crnog Mora.
Neposredno zatim, III turska vojska, koja je sastavljena od tri najbolje otomanske armije sa Enver pašom na čelu, čiji je savetnik Bronsar fon Šelendorf, šef glavnog štaba, napada na Transkavkaz. Njena se ofanziva bedno završava. Prvih dana januara, 1915 potpuno je potučena pod Ardahanom i Sarikamihom i mora da se povlači pred gonjenjem ruskih trupa. Hladnoća, veliki sneg i planinski predeli oblasti gde se ona povlači, potpuno je dezorganizuju. Put, kojim se ponovo vraća pokriven je smrznutim ljudskim i životinjskim leševima, kao i municijom, topovima i napuštenim kolima. Rusima ona ostavlja mnogobrojne zarobljenike, među kojima je i jedan komandant armije i tri komandanta divizije sa njihovim glavnim štabovima. Ovaj potpuni poraz najboljih turskih trupa osigurava Kavkaz od novih napada za celo vreme trajanja rata.
Nemačka ofanziva u Istočnoj Pruskoj (februara 1915). — Istočna Pruska stalno ugrožava desno krilo ruskog fronta, jer, služeći se svojom odličnom železničkom mrežom, Nemci mogu u svakom času da preduzmu ofanzivu ka srednjem Njemenu, Bobru ili Narevu, pa da zatim opkole bok ili čak zadnje delove ruske vojske, koja je ostala na levoj obali Visle. Zbog toga Stavka, početkom 1915, misli da je ponovo okupira. Ona na nju baca novu vojsku, koja uspeva da zauzme jedan deo i da se utvrdi na reci Angerapu i duž istočnih puteva u predelu jezera Mazurije.
Njen plan se na prvom mestu sastoji u tome da između Pultuska i Ostrolenka koncentriše naročitu XII armiju, koja je sastavljena od 10 divizija i da njome napadne na front Soldau—Ortelburg, a pokazuje da ima tu dobru stranu što dozvoljava da se ofanziva počne sa snagama, koje su tada na raspoloženju. Ona, ipak, ne namerava da taj plan privede u delo pre druge polovine februara, t. j. pre nego primi pojačanja u ljudima i u municiji.
Na nesreću pripreme za ovu ofanzivu nisu mogle da ostanu tajne, pa nemačka komanda odlučuje da ih preduhitri, krajem januara. Ona se odriče svake ozbiljnije operacije na zapadnom frontu, da bi u Istočnu Prusku uputila četiri nove armije, od kojih su XXXVIII, XXXIX i XL bile obrazovane za vreme zime u unutrašnjosti carstva, a četvrta, XXI povučena je sa francuskog fronta. Ove trupe su spremne za borbu prvih dana februara, a već 7-og počinje njihova ofanziva na dva krila X ruske armije. I pored godišnjeg doba i nepovoljnog vremena napad je snažno vođen i Rusi su prisiljeni da pređu srednji tok Njemena i Borg; u povlačenju opkoljena je u šumama Avgustova XX ruska armija, a posle ogorčenog otpora i velikih gubitaka, dobar deo armije je zarobljen.
Napredovanje Rusa u Karpatima (decembra 1914—maja 1915). — Za vreme prvih šest meseci, 1915, austriski front je pozornica događaja, koji će biti od presudnog uticaja po daljnji tok rata: pošto su u Karpatima izvršili izvesna napredovanja, Rusi moraju da se povlače i da evakuišu Galiciju i rusku Poljsku.
Već od kraja 1914, pošto su Austro-Nemci napustili srednji tok Visle i Sana, austro-ugarske trupe napreduju ka Karpatima. General Ivanov, zapovednik jugo-zapadne vojske, smatra da nije dovoljno ostati u defanzivnom stavu, već da je potrebno preduzeti ofanzivu da se spreči reformisanje neprijateljske vojske. Šta više, on misli da je najbolje zaposesti Madžarsku, odvojiti je na taj način od Austrije i prisiliti na potpisivanje zasebnog mira. Sa svoje strane, general Konrad fon Hecendorf, šef austro-ugarskog generalštaba, svestan ozbiljnosti situacije, odlučuje da sa srpskog fronta povuče svoje najbolje trupe i da ih uputi ka Karpatima. Sem toga, Nemci obrazuju u oblasti Munckača (danas Mukačevo) naročitu južnu vojsku. Namera Austro-Nemaca je da, napadom na front od brda Dukla do brda Viškova, oslobode austrisku tvrđavu Pšemisl, koju opseda XI ruska armija i da ugroze saobraćajne veze Rusa sa Lvovom. Tako, i pored zimskog doba, Karpati postaju pozornica mnogobrojnih ogorčenih borbi, koje obema stranama nanose velike gubitke. Gotovo sasvim bez municije i bez artiljerije iznemogli ruski vojnici prelaze preko stena i trude se da stignu do brežuljaka, koje treba da osvoje. Pri ovom teškom podvigu njihovi se redovi znatno proređuju.
22 marta Pšemisl, sa svojim garnizonom od preko 120.000 ljudi i 900 komada artiljerije, mora da se preda. Opsada je trajala skoro šest meseci; nedostatak opsadne artiljerije, kao i krajnja nestašica municije bila je uzrok da nije brže osvojena.
Njen pad oslobađa XI rusku armiju i omogućava jugo-zapadnoj vojsci šire operacije. Baš iz političkih razloga zapovednički se nameće potreba da se osovina ruskih napora pomeri ka Karpatima. Dardanelska ekspedicija, koju preduzimaju saveznici, stavlja sebi u zadatak da Tursku istisne iz borbe i da reši pitanje moreuza i Konstantinopolja, koji je za Rusiju od životne važnosti. Kako geografski uslovi i slabost njene flote na Crnom Moru, koja nema hrabrosti pred bosforskim utvrđenjima, prisiljavaju Rusiju da ne učestvuje u ovoj ekspediciji, njene trupe se do iznemoglosti trude, da pripreme krajnji poraz austro-ugarske vojske, koji bi podigao ugled Antante na Balkanu i doveo do saveza i učestvovanja sa Rumunijom i Italijom. Ma da je, posle veoma teških pregovora, između Italije i Antante 26 aprila 1915, potpisan osnovni sporazum, do stvarnog učestvovanja novog saveznika dolazi, na žalost, tek mesec dana docnije. Što se Rumunije tiče ona i dalje ostaje u očekivanju. Krajem aprila ruskim trupama polazi za rukom da pređu preko vrhova Karpata i da se smeste po prostranim južnim padinama.
Austro-Nemačka ofanziva i rusko povlačenje u Galiciji i u ruskoj Poljskoj (maja—septembra 1915). — Austro-Mađari se u Karpatima održavaju jedino zahvaljujući pomoći nemačkih trupa, koje su u ugroženim sektorima pomešane sa njihovim. Međutim, to je samo privremena pomoć; da se spase dvojna monarhija, potrebno je pribeći energičnijim merama i iz osnova izmeniti situaciju. Zbog toga Nemci potpuno preinačavaju svoje stare planove. Na zapadu zauzimaju odbranbeni stav, da bi sve snage skoncentrisali na istočnom frontu i prenose čak i svoj glavni stan u malu varošicu Ples u Gornjoj Šleziji. Otsada oni sa zapadnog fronta crpu snage, koje su im potrebne za razvijanje ofanzive na istoku. Počinju sa povlačenjem 9 najboljih divizija, među kojima je pruska garda. Sa austro-ugarskim trupama, koje su na položajima na Dunajeku grupišu oni 16 do 17 divizija pešaka, pravih udarnih trupa, snabdevenih dobrim oružjem i dobrom municijom, kao i artiljerijom velikog kalibra.
Austro-nemačka ofanziva počinje 1 maja 1915, probojem ruskog fronta, na sektoru između gornje Visle i podnožja Karpata, u klancu Gorlice. Ne samo da je potisnuto desno krilo jugo-zapadne ruske vojske, već su ugroženi i zadnji delovi njihovih jedinica, koji su prodrli daleko u Karpate, pa čak i zauzeli jedan deo južnih padina glavnog planinskog lanca. Mali broj železnica i njihov slab transportni kapacitet ne dozvoljavaju Rusima da pređu u protivnapad, već ih prisiljavaju na potpuno povlačenje. Oko polovine maja njihove trupe u Galiciji ponovo prelaze San, ali ne mogu da se održe pred nadiranjem svežih nemačkih snaga. Pšemisl i Lavov padaju u ruke neprijatelja, 3 i 22 juna. Svuda, na severu i na istoku, povlače se jugo-zapadne vojske ka ruskim granicama.
U isto vreme kada razvijaju ofanzivu u Galiciji, Nemci su veoma aktivni na severo-zapadnom frontu. Oni do krajnjih granica iskorišćavaju preimućstva, koja im donosi posedovanje Istočne Pruske. Najpre, krajem aprila, počinju sa ofanzivom prema Tilzitu i Memelu, na desnoj obali Njemena, preko Šavli u pravcu Rige, Dvinska i Vilne; zatim, sredinom jula, njihov se napad proširuje na front u Narevu u oblasti Neogeorgijevsk—Lomža.
Razvoj ovog napada sa kojim uporedo ide jak pritisak protiv Kelma i Vladimir-Volinskija u Galiciji, izlaže rusku vojsku, koja drži levu obalu Visle, opasnosti da joj budu slomljena oba krila. Stoga glavni komandant general Ivanov počinje da, u sporazumu sa Stavkom, oslobađa trupe iz „poljskog džepa”. U noći od 5 avgusta, rusi evakuišu Varšavu i počinju da se povlače ka Istoku, odbijajući neprijateljske napade i postepeno upućujući jedan deo svojih trupa ka Vilnu, Dvinsku i Rigi, gde počinje da se obrazuje novi, severni front. Pored svega, oni tek krajem avgusta uspevaju da zaustave neprijateljsku ofanzivu na liniji, koja prolazi preko Rige, Dvinska, ušća reke Strip i spušta se duž Dnjestra do rumunske granice. Zbog tog povlačenja oni gube sva svoja zapadna utvrđenja. Mnoga su uostalom, bila na vreme evakuisana, jer je ratno iskustvo dokazalo: da svojim sredstvima utvrđenja ne mogu da zaustave ofanzive velikih masa vojske, niti da se odupru vatri njihove artiljerije.
U četiri letnja meseca, koliko je trajalo njihovo povlačenje u Galiciji i u ruskoj Poljskoj, Rusi su, bez oružja i bez municije, sami imali da podnose pritisak ujedinjenih neprijateljskih snaga. Francusko-engleske trupe su, istina, pokušale, juna meseca, da nemačke trupe udalje sa ruskog fronta ali slaba preduzimljivost i nezadovoljavajući rezultati nisu mogli da preduhitre udar, koji su Nemci pripremili na Istoku. 7 jula, general Žofr saziva u Šantiji-u ratni savet saveznika, koji: treba da prouči mogućnosti pomoći iscrpljenoj Rusiji. Pošto je izložio sve što je Rusija učinila za opštu stvar, on podvlači potrebu jedne savezničke ofanzive. Ta operacija, međutim, traži dugu pripremu, tako da je francusko-engleska vojska spremna da otpočne sa ofanzivom u Artoa i Šampanji, tek kada situacija na istočnom frontu počinje da se stabilizuje. Što se tiče Italije, njene se operacije protiv Austro-Ugarske ograničavaju na Isonzo i okolinu, pa, prema tome, ne mogu iz osnova da izmene situaciju na glavnom frontu, t. j. u Galiciji. Austro-Nemci, dakle, i dalje imaju slobodne ruke da koncentrišu svu pažnju i sve glavne snage na ruski front, i nemaju potrebe da ih za odbranu podeljuju po ostalim frontovima: francuskom, italijanskom, srpskom i Dardanelima. Prema službenim podacima, uspeli su da septembra 1915, grupišu protiv Rusije 127 divizija pešadije i 24 divizije konjice, umesto 50 divizija pešadije i 13 divizija konjice, koliko su imali u početku rata. Boreći se na tako jakom frontu, Rusija je u najvećoj meri doprinela uspehu saveznika. Njene su trupe skretanjem neprijateljske pažnje sa ostalih frontova osigurale saveznicima gotovo jednogodišnji odmor, posle teških napora prvog ratnog perioda, odmor koji će oni dobro da iskoriste i da se pripreme za upornu borbu, koja će im kasnije doneti krajnju pobedu.
Preuzimanje vrhovne vlasti od Nikole II i gubitak Vilna (septembra 1915). — Pred teškim položajem ruske vojske, koja mora da se povlači u unutrašnjost zemlje i da neprijatelju prepusti 20 gubernija evropske Rusije rešava se da sam car uzme u ruke vrhovnu komandu pomorskih i zemaljskih snaga. 5 septembra car dolazi u Stavku, koja je baš preneta iz Baranovića u Mohilev i istoga dana privodi u delo svoju nameru. Stari generalisim, veliki vojvoda Nikola Nikolajevič, imenovan je za vice-kralja i za komandanta naročite vojske u Kavkazu sa titulom generalisima. U isto vreme, s njim i njegovi najbliži saradnici napuštaju Stavku i Nikola II imenuje Aleksejeva za šefa svog glavnog štaba.
Carevu odluku da se stavi na čelo vojske ne odobrava ni: većina ministara, ni Duma, ni narod. Svi se slažu u tome da je nezgodno da šef države napusti prestonicu i da uzme odgovornost za buduće vojne operacije. Careva odluka kritikuje se tim pre što ima svega dve-tri nedelje do početka jeseni, kada su putovi neupotrebljivi, a svakog časa može da se očekuje nemačka ofanziva. I zaista već 12—14 septembra, Nemci vrše jak pritisak na Vilno i Dvinsk. Da bi odvojili vojsku sa severnog fronta, koji se definitivno obrazovao pod generalom Ruskijem, od vojske sa zapadnog fronta, kojom komanduje general Evert, Nemci bacaju napred svoju konjicu, čiji pojedini odredi stižu do oblasti Borisov. Glavne železničke veze, koje vezuju dve severne prestonice su na taj način privremeno presečene. Ruske trupe vrše ogromne napore da sastave probijeni front: u tome uspevaju tek krajem septembra. Pored svega, izgubljena je oblast Vilna, koja je tako važna po svojim železničkim vezama. Na celom frontu od Dvinska do Pruska, Rusi moraju da se zadovolje privremenim položajima, koje se trude da utvrde.
Od tog vremena počinje na ruskom frontu rovovski rat. Stavka misli da ga iskoristi i da potpuno obnovi svoje trupe, koje su, posle te teške godine borbe, potpuno iscrpljene. Međutim, događaji joj to ne dozvoljavaju. Oni je prisiljavaju na nove ofanzive koje treba da pomognu saveznicima, pre nego što je mogla da sakupi snage i sretstva koja su potrebna da bi uspela.
Ruska ofanziva kod Trembovle (decembra 1915). — U jesen, 1915, Austro-Ugarska vojska, uz pomoć Bugara, koji prilaze centralnim silama, nanosi srpskoj vojsci ozbiljan poraz. Svi su putevi presečeni i ona mora da otstupa ka moru, kroz planine i vanredno nepovoljne klimatske prilike. Da joj olakša otstupnicu, VII ruska armija, naročito obrazovana u tom cilju napada, krajem decembra, na krajnje levo krilo jugo-zapadnog fronta u oblasti Trembovla. U ovoj ofanzivi gubi Rusija 50.000 ljudi.
Ruske ofanzive od 1916 na severnom i jugo-zapadnom frontu. — 31 decembra 1915, sastaje se u Šantiji-u nova saveznička konferencija, koja ima za cilj organizovanje uže saradnje među saveznicima za sledeću godinu. Konferencija predviđa za leto, 1916, zajedničku francusko-englesku ofanzivu na Somi i postavlja u zadatak Rusima da oni u cilju zavaravanja, 15 dana ranije počnu sa ofanzivom. Međutim, Nemci preduhitre svoje protivnike. Već od 26 februara oni na Verdenu prebacuju ogromne vojne snage, pred kojim se razvija nečuvena i žestoka borba, koja odnosi sve snage, kojima oni mogu da raspolažu na zapadnom frontu.
Da spreče Nemce u njihovim namerama, Rusi 18 marta izvrše masovnu ofanzivu u predele jezera Uaroča, na mestu gde se dodiruju severni i zapadni front. Na taj način oni zaustavljaju sve nemačke rezerve na istočnom frontu i uspevaju time da, od 22—30 marta, zaustaviv neprijateljske napade na Verden. Svoju ofanzivu provode pod užasnim uslovima, na teritorijama koje su topljenjem snega i porast reka pretvorili u blatne močvare, „u blatu i krvi”, kako kažu sami Nemci. Njihovi veoma teški gubici broje 100.000 ljudi.
U međuvremenu, Stavka se sprema za letnju ofanzivu, koja je odlučena na konferenciji u Šantiji-u. Ona se rešila da ceo svoj napor prenese na zapadni front, a da na drugim frontovima, severnom i jugo-zapadnom, izvodi samo male operacije. Ona, prema tome, deli tešku artiljeriju i municiju, koje još uvek ima u ograničenoj količini. Međutim, okreti italijanske vojske varaju sva predviđanja. General Kadorna, koji se sa glavnom snagom svojih trupa i dalje drži na Isanzi, napadnut je oko polovine maja od strane Austro-Mađara. Pošto su se sakupili u Trentinu, Austro-Mađari se naglo pojavljuju između Brenta i Adiđe i stavljaju Italijane u veoma težak položaj. Dok u velikoj žurbi pregrupiše trupe, general Kadorna je prisiljen da traži od Stavke hitnu pomoć. Rusija može da mu pomogne jedino ako odstrani Austro-Ugarsku vojsku. U tom cilju mora da prenese vojsku na jugo-zapadni front, koji je najbliži talijanskom frontu i da što pre izvrši ofanzivu. Tako je Stavka prisiljena da napusti ranije pripremljene operacije i da izvrši potpuno nepripremljen napad.
U tim nepovoljnim prilikama počinje slavna ofanziva Brusilova, komandanta rigo-istočnih armija. Počela je 1 juna, a produžila se do prvih dana septembra duž cele linije između Pripjata i Dnjestra ili na dužini od 375 vrsta. U početku ofanziva uspeva da probije neprijateljski front u širini od 28—75 vrsta. Međutim, front se ne predaje potpuno, jer ubrzo dobija pojačanja, koja su povučena sa francuskog, italijanskog i engleskog, pa čak i novog makedonskog fronta. Više od 30 divizija pojačanja, od kojih najmanje 24 dolaze sa francusko-engleskog fronta, a 7 sa italijanskog, bačeno je na Brusilova. Najbolje među njima upućene su na oblast Kovela, čije zauzimanje dozvoljava Austro-Nemcima da zaustave rusku ofanzivu.
Ma da nije mogla da dâ odlučne rezultate, ofanziva Brusilova bila je od ozbiljnog značaja po opštu situaciju. Ona je u osetnoj meri poboljšala položaj italijanske vojske, omogućila francusko-englesku ofanzivu na Somi i rešila Rumuniju da priđe antanti.
Krajem avgusta i Rumunija ulazi u rat. Na nesreću, ona veoma neobazrivo pušta da njene trupe napreduju u Transilvaniji, pa tako izlaže svoje desno krilo i zadnje odrede ujedinjenim snagama neprijatelja. Rusija mora da požuri u pomoć. Njene trupe moraju da prodru na rumunsku teritoriju i da prikupe ostatke rumunske vojske. Novi i teški zadatak nameće joj obrazovanje specijalnog rumunskog fronta. Kako Rumuni mogu da dadu svega 6 divizija pešadije, a jednu konjice, koje zauzimaju sektor od jedva 33 vrste, ona mora da brani sav ostali front, koji se proteže na 469 vrsta na jugu i do Crnog mora. Oko meseca januara 1917, Rusija mora tamo da prevede trideset šest divizija pešadije i šest konjice, što znači četvrtinu celokupne svoje snage. Zbog toga je situacija na istočnom frontu mnogo pogoršana i ruske vojske gube svaku mogućnost za slobodnu akciju.
Vojne operacije na Kavkazu i u Persiji (1916). — Na kavkaskom frontu Rusi odnose u toku 1916, niz važnijih pobeda. 16 februara, posle petodnevnog opsedanja, osvajaju utvrđenje Erzerum; tursku tvrđavu. Dva meseca kasnije, 19 aprila, zauzimaju Trebizondu, što njihovoj vojsci dozvoljava da se snabde sa svim što joj je potrebno i da nastavi sa napredovanjem.
Njihove vojne operacije u ovom novom ratnom pozorištu, u Persiji, još su mnogo uspešnije. Krajem maja, mali odred kozaka dospeva čak do glavnog stana Engleza, koji pošto su pošli od Persijskog zaliva, napreduju uz Tigar. Ukratko, krajem 1916, ruske trupe zauzimaju Erzendžan, Mouh, Bitliz, u Turskoj na strani Azije i Amadan u Persiji; Komanda kavkaske vojske od sada misli samo da brani osvojeno zemljište.
Zamorenost vojske i zemlje krajem 1916. — Ako se napravi bilans rezultata koje je antanta postigla 1916 utvrđuje se da Centralne sile imaju sve manje izgleda u pobedu. Sama činjenica, da krajem godine, Nemačka željno očekuje kraj neprijateljstava i zaključenje mira najbolji nam je dokaz.
Međutim ovi povoljni rezultati se ukazuju samo onome koji ume da zahvati celokupnu situaciju. Mase ih nikako ne vide; one poznaju samo teški život u rovovima, uzaludnost svakog pokušaja da se pređe mreža od bodljikave žice i potoci prolivene krvi. U Rusiji je broj ljudi pozvanih pod zastavu prevazišao 13 miliona, broj ubijenih 2 miliona, a broj osakaćenih nije manji od četiri, ako ne i četiri i po miliona. Okviri mnogobrojnih jedinica obnavljani su po pet pa i šest puta. Ma da svi elementi stanovništva koje je procenjeno na 170 miliona, nikada ne mogu da budu pozvani pod zastavu, ovakav vojnički napor u zemlji, koja je u mirno vreme regrutovala svega polovinu svojih obveznika dostiže krajnje granice.
S druge strane iz nedostatka radne snage produktivnost s polja opada. Sem toga poteškoće u saobraćaju sa inostranstvom i nedovoljnost domaće industrije dovode postepeno do industrijske krize i strahovite dezorganizacije saobraćaja. Cene robe se naglo penju i stanovništvo trpi od svake moguće oskudice.
Iz tih razloga nezadovoljstvo stanovništva prema vladi neprestano raste, jer su pod njenom vlašću uslovi života postali tako teški, a ona sama, u ostalom, odavno više ne uliva poverenje. Nemačka Komanda veoma vešto iskorišćava opštu zamorenost kao i ogorčenje protiv vlasti koja se uvek protivi hitnim reformama. U toku leta komanda organizuje propagandu, koja ide za tim da kod ruskog vojnika pokoleba volju za nastavljanjem rata, kao i moralnu disciplinu.
Poslednje Ruske ofanzive 1917. — Svesni deo ruske vojske prihvata revoluciju, koja 1917, marta meseca, obara caristički režim, kao novi faktor pobede. Privremena vlada je istog mišljenja; Rusija mora novom ofanzivom da dokaže da sa saveznicima želi da nastavi rat do krajnje pobede.
Organizacija ove ofanzive nailazi na ogromne poteškoće: S jedne strane vojnike zahvata nagla obeshrabrenost i slabi vojnu disciplinu; s druge strane, unutrašnja politička situacija oduzima privremenoj vladi svaku snagu i potrebni autoritet. Pa ipak, zahvaljujući naporima ministra rata, A. T. Kerenskog i ruske vojske, dolazi na jugo-zapadnom frontu do velikog napada na Austro-Mađare. Napad počinje (od jula i razvija se na obema obalama Dnjestra[5]) Elektrizovane trupe, koje predvode hrabri oficiri, koji žrtvuju svoj život, uspevaju da potisnu neprijatelja, uzimaju nekoliko hiljada zarobljenika i u naletu dolaze do reke Lomnice, pošto su zauzeli varoši Halić i Kalić. Ali već posle prve opasnosti vraćaju se ka granici isto onako brzo kako su napredovale, tako zanos stanovništva pada.
Pokušaj ofanziva na drugim frontovima daju još rezultate. Jedan nemački napad, početkom septembra, u oblastima Rige, i Fridrihštata, prouzrokuje povlačenje XII-te armije, koja obrazuje desno rusko krilo na liniji Verden i prepušta neprijatelju donji tok Dvine. U oktobru, Nemci uspevaju, da bez mnogo poteškoća zauzmu ostrva Ezel i Dago, koja su im neophodno potrebna za odbranu oblasti oko Rige.
Kasniji vojni događaji na ruskom frontu od veoma su malog interesa. Neograničena propaganda pristalica mira, koju potpomaže boljševička vlada, a koja se u masama besno širi, dovodi do potpune dezorganizacije ruske vojske, koja je iscrpljena dugim ratnim poteškoćama.
3 marta 1918 godine, između četiri poslanika boljševičke vlade: Sokolnikova, Čičerina, Petrovskog i Karakana potpisan je mir. U ovo vreme, 80 divizija centralnih sila, od kojih je preko polovine nemačkih, drže istočni front u Evropi. Ovaj front se pruža, u sredini, od Narve do Orše, na levom krilu. Nemačke trupe zauzimaju Finsku, na desnom krilu, Austro-Nemačke snage se utvrđuju na celoj teritoriji Ukrajine, do Rostova i Crnog Mora; Turske trupe, koje su prešle u ofanzivu zauzimaju Transkavkaz.
Svesni elementi ruske vojske nisu uzeli nikakvog učešća u transakcijama Brest-Litovskog mira, pa ih nisu ni priznali. Kada su vojni stručnjaci konsultovani u pogledu nemačkih predloga za mir, oni su izjavili da su ti predlozi neprihvatljivi; oni su, sem toga, kategorički odbili da potpišu bilo koji dokumenat, koji se odnosi na prekidanje neprijateljstava. Kad je boljševički kongres ratifikovao ugovor o miru, morali su najaktivniji elementi ruske vojske da se sklone po zemljama kojima se Rusija graniči, i da tamo nastave borbu za svoju otadžbinu.
Beleške
uredi- ↑ U noći 21 oktobra 1904 prolazeći kroz vode Dogger Bank-a flota admirala Roždestvenskog, misleći da vidi japanske torpiljere, bila je otvorila paljbu i pogodila nekoliko engleskih ribarskih lađa. Ribari su bili poubijani i ranjeni. Englesko javno mnjenje bilo se uzbudilo, i da nije bilo intervencije od strane Francuske koja je prihvatila princip anketne komisije prema Haškoj konvenciji, taj događaj je mogao izazvati ozbiljne događaje između Engleske i Rusije.
- ↑ Tada državnim sekretarem u ministarstvu privrede, stručnjakom za finansijska pitanja.
- ↑ Razgovor Izvoljskog sa Delkaseom desio se 17 avgusta, a imenovanje Delkasea za Ministra spoljnih poslova bilo 26 avgusta.
- ↑ U projektu je takođe prebacivanje i trećeg korpusa sa levog krila ali do toga nije došlo.
- ↑ Poznat u Rusiji pod imenom „ofanziva od 18 juna” (stari kalendar)