Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.12
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Змај Вук Бранковић. — 2. Нови деспот Ђорђе Бранковић. — 3. Престоне борбе у Угарској. — 4. Крбавска погибија. — 5. Деспот Јован Бранковић. — 6. Стање у Босни. — 7. Млетачки и мађарски рат против Турака. — 8. Иваниш Бериславић, нови српски деспот. — 9. Везе Срба с Румунима. — 10. Хрватске борбе са Турцима. — 10. Крсташки покрет у Угарској. — 11. Нови деспот Стеван Бериславић.
После год. 1481. и пада Херцеговине краљ Матија није предузимао више никакве веће офанзиве против Турака. Задовољио се оним што је постигао у дотадањим борбама, а за нове се није могао одлучити, заузет и сувише тешком борбом са царем Фридрихом, која није хтела да престане. Турци, незгодни као суседи, залетали су се, међутим, чешће на угарско-хрватско подручје, а у тим залетима, ма колико они иначе изгледали случајни, било је несумњиво извесног система. Они се врше готово увек са знањем санџак-бегова врхбосанског и смедеревског, а понекад и под њиховим личним вођством; у тим нападима пљачкање је споредан циљ, а главни је подривање целе границе, изазивање осећања несталности и утицање на суседне локалне господаре да се мире са турским прогресом и да му се и сами придруже. Од тих упада два су била већих размера. У једном, крајем лета год. 1482., Турци су продрли до близу Темишвара; али, код Бечеја су пресретнути од хришћанске војске, под вођством Канижија и деспота Вука, били су потучени и разјурени, при чему је сам крушевачки паша допао ропства. Други упад, вођен од босанског санџак-бега, допро је до Корушке. И ту су Турци, на повратку, претрпели тешке губитке. На Уни, »код брода Зринскога«, дочекали су их хрватски бан Матија Гереб, деспот Вук и други суседи, потукли их, 29.—30. октобра год. 1483., и одузели им читав плен.
Народна песма опевала је деспота Вука као нашег главног јунака XV века. Од рођења, казује она, њему је била одређена судбина борца са изузетним обележјима:
На њему је чудо од биљега,
На глави му три прамена вучја,
Из уста му модар пламен бије,
На десници сабља записана,
Око ње је гуја умотана,
У зубима шестоперца држи.
У бугарштицама он се приказује као веран јунак краља мађарскога, а у десетерачким песмама чешће се спомињу његове борбе на несигурној крајини са турским јунацима, као што је био Порча од Авале, за кога певач каже:
Дана нема кад се не привлачи
И по једног роба не одводи,
Ја по мртву не односи главу.
Једном приликом, за краљевом трпезом (пева једна бугарштица) осетио се Вук запостављен или недовољно запажен, па, нешто у љутњи а нешто у иронији, ставља на сто свој буздован и њему напија: »Здрав си, брате буздоване, у моје и твоје здравље!« Уствари, он са својим необичним јунаштвом није могао остати незапажен. Ханибал Луцић са далекога Хвара († год. 1553.) певао је у својој Робињи за једнога јунака:
И већа породи слава му се то ту
Нег Јанку војводи и Вуку деспоту.
Читаво време и краљ Матија био је према њему пун признања. Штовали су га и други. Његова жена Варвара била је из породице Франкопана, одива из једне од главних хрватских кућа. Признат и вољен, Вук је умро 16. априла год. 1485. без мушких потомака.
Краљ Матија је добро видео од каквог је значаја за српско држање било то што је он Вука Бранковића именовао њиховим деспотом. Српски ратници, са много борбеног искуства и борци од расе, сачињавали су у његовој војсци одреде пуне прегалаштва, а на јужним границама били су жив бедем против Турака. У Мађарској је нарочито цењена лака српска коњица; Србин је једно време постао готово синоним за хусар. Стога је, наскоро по смрти деспота Вука, пожурио краљ да именује Србима новога деспота, и то и опет из породице Бранковића. Избор је пао на младога Ђорђа Бранковића, сина слепога Стевана. На њ је, чини се, краљ наишао у Бечу, где се Ђорђе задржавао са мајком Ангелином и братом Јованом, живећи под заштитом цара Фридриха; а Матија је ушао у Беч као победник 1. јуна год. 1485. Кад му је ту, око Беча или у самоме Бечу, стигла вест о Вуковој смрти, Матија је понудио Бранковиће да пређу на његову страну. Цар Фридрих, који им је био пријатељ, реши их обавеза према себи. Нови деспот стиже потом 15. фебруара год. 1486. са осталом породицом у Срем, носећи са собом и тело свога оца. Као деспотски посед Бранковићи су држали у Срему Купиново, Сланкамен и Беркасово. Да покаже пажњу према младоме деспоту и да га чвршће веже уза се, краљ га је наредне године оженио Изабелом, рођаком своје жене и принцезом арагонске породице.
После смрти краља Матије (6. априла год. 1490.), који није имао законите деце, Мађарска, и иначе у лошим односима са више суседа, западе у дуге унутарње кризе. За власт се отимало више лица: чешки краљ Владислав Јагелонац, пољски краљевић Албрехт, аустриски царевић Максимилијан и незаконити син Матијин Јанош Корвин. Деспот Ђорђе и славонски племићи беху за Матијина сина. Уза њ је био и херцег Ловро Илочки, син Николин, који се од њега надао босанскоме краљевству. Да помогну његов избор, они, са 7000 коњаника, стигоше 13. јула год. 1490. на Ракошко Поље. Против Корвина беху многи угледни хрватски племићи, а међу њима нарочито Франкопани и Карловићи. На избору прође краљ Владислав. То одмах изазва друге претенденте, Максимилијана и Албрехта, да завојште на Угарску и да силом покушају доћи до краљевске круне. Деспот Ђорђе и нека властела хрватска пристадоше уза њих, пошто се Јанош Корвин беше помирио са тим да је пао на избору и већ се нагодио са краљем Владиславом. Деспот Ђорђе имао је за Хабзбурговце и непосредних симпатија и моралних обавеза, и то због Максимилијанова оца цара Фридриха. Међутим, највећи део српских племића није био за такву политику; они су без поговора примили избор краља Владислава. У војсци, која би упућена против Максимилијана, добар део сачињавале су српске чете под вођством Милоша Белмужевића. Крајем год. 1490. аустриска војска би сузбијена из Угарске, исто као и пољска. Деспот Ђорђе са својим друговима мораде да се покори краљу победнику, добивши без тешкоће његову милост.
Јанош Корвин, који је, ако не буде изабран за мађарскога краља, имао постати краљ Босне, пристаде, због разних тешкоћа, да се задовољи херцештвом Славоније и да са тим у вези, по ранијој традицији, прими на се одбрану јајачкога баната.
Како централна власт и у Мађарској беше сад знатно пала, и како није било нимало ауторитативне дисциплине, то се често догађало да се, на очиглед непријатељу, поједини великаши гоне и боре, наносећи једни другима огромне штете. Тако су били током год. 1491. доста оштри сукоби између деспота Ђорђа и његова суседа Ловре Илочкога. До тих сукоба вероватно је дошло стога што је Ловро, ранији присталица Корвинов, био противник Максимилијанов. Из политичког сукоба развио се онда лични. У Хрватској, где је против краља Матије постојало незадовољство одраније, — нарочито међу увређеним Франкопанима (један запис из год. 1486. каже за краља Матију како »бише подбил пода се всу хрвацку господу«) који су се сад определили за Максимилијана, — таква борба настаде између Бернардина Франкопана, који је хтео да поврати раније отети Сењ, и бана Деренчина, који је бранио одлуке мађарске круне. Турци, добро обавештени, једва су дочекали да протече са Мађарима од 1483. до 1491. год. уговорено примирје, па да искористе те унутарње метеже у суседним земљама. Њихова прва непријатељства почела су у Босни, око Јајца, а онда су се пренела и у Хрватску. Бернардин је, пред опасношћу од Турака, напустио борбу са баном и одмах се дао у гоњење непријатеља. Стога се и пише за њ у једном писму од 30. децембра год. 1491. како му је, услед таквог држања, »много порастао углед код овог господина краља и у читавом краљевству«. Деспот Ђорђе, међутим, није хтео да се одазове позивимаа и да пође на Турке све док његов противник остаје код куће. Иначе, нереди и отимачине међу завађеним великашима у Славонији и Срему не скидају се са дневног реда. У њима учествује и деспот Ђорђе са млађим братом Јованом, који од год. 1492. такође носи титулу деспота, свакако са пристанком мађарскога двора, схватајући ту титулу, вероватно, не више као чисто владарско обележје него као изузетну, веома високу племићску, односно кнежевску титулу своје куће.
Турци, који су 1491. сузбијени из Крањске и Хрватске, поновише год. 1493. свој напад. Босански санџак-бег Јакуб паша, са одељењем од 10.000 људи, крену преко Хрватске према Крањској и Корушкој. Са Мађарском је, по уговору, још владао мир; њихов пролаз имао је, дакле, да буде без потреса по Хрватску. Да ли су Турци имали чисту намеру да преко хрватског подручја само пређу без већег задржавања и са што мање штете, тешко је позитивно утврдити. Војске преко туђег подручја не пролазе као сватови. Али, стоји несумњиво да су се, пролазећи кроз Хрватску према Крањској, Турци доиста чували да не изазивају. До борбе је дошло тек на њиховом повратку. Има вести које кажу да је иницијатива за напад дошла од бана Мирка Деренчина: он је хтео да отме Турцима плен и да их казни за напад на хришћанско подручје. Једна савремена белешка, истина, каже: да су Турци, поробивши Посавину, пали под Модрушу и попалили њихове »бурге« и манастире, и да је то изазвало хрватску господу. На Крбавскоме Пољу, код Удбине, развила се страшна битка, 9. септембра год. 1493. Хрвати су у њој настрадали страховито. О њиховој погибији та поменута белешка даје доста лепо казаних појединости: бан Деренчин би заробљен, а цвет хрватских витезова паде у крвавој сечи. »Тада же падоше крепци витези и боритељи славни«, каже чак запис једног српског летописца. Из борбе се опасао само кнез Бернардин Франкопан, док су му други сродници делом пали, а делом били заробљени. Број хрватских жртава и заробљеника био је већи од броја турске војске! У хроници Ашик паше Заде прича се да су Турци у овој борби отсекли 8000 носева и послали их, као триумф, свом султану. Један хрватски фратар из XVI века са болом је узвикнуо да је ова погибија била »прави расап краљевства хрватскога«. Сам Јакуб-паша спевао је о тој својој победи похвалну песму, упоређујући себе са Муратом I. Ова погибија Хрвата одјекнула је на све стране. Забележили су је, како видесмо, и српски летописи. У Риму се одмах помишљало на обнову једне крсташке акције, а нарочито се хтело да се Мађарска опет стави на чело против »неверника« Османлија. Теански бискуп Орсини имао је на будимскоме двору да ради нарочито у томе смислу. Али, краљ Владислав, у основи слаб владар, заузет заплетима на другим странама, био је најмање вољан, а и најмање погодан да крене неко веће дело.
Крбавска погибија, унеколико слична погибији Срба на Марици, отворила је многе путеве надирању Турака у Хрватску. Земља беше обезглављена, свет заплашен. Мађарска у тим тешким временима не прихвата Хрвате са енергијом која би уливала поверење. Дубровачка Република, видећи озбиљност положаја, пише краљу Владиславу 17. октобра год. 1493., шаљући му једно Деренчиново писмо, које је овај протурио из ропства, како су услед »огромног пораза« настале »непосредне опасности за цело хрватско краљевство«. Турски упади, чести и иначе, понављали су се сада у већој мери. Њихове чете допиру често далеко, иначе обично до Сплита са једне, а мимо Корану са друге стране. Поједини хрватски племићи, само да би били поштеђени, уговарају са Турцима плаћање данка и пристају да пропуштају турске чете преко свога подручја. Због тих непосредно тешких последица крбавске битке и њеног уочљивог значаја, она је остала добро запамћена у народном предању. У Далмацији је сачувано неколико трагова и целих песама о погибији бана Деренчина и хрватских јунака код Удбине. У тим песмама, као и у другим предањима, сва кривица за погибију приписује се несрећноме бану.
У Славонији, међутим, као да крбавска погибија није била довољна опомена за властољубиве великаше. Деспот Ђорђе, на позив мађарскога краља, коме се Ловро Илочки беше љуто замерио као вођ најљуће опозиције, нападаше поседе свога суседа, и у децембру год. 1494. заузе Митровицу. Очистивши Срем од Ловриних људи, Срби пређоше и у Славонију и ту освојише Ораховицу.
Мада је, како видимо, готово читаво време свога деспотства провео у борбама, Ђорђе је уствари био сентиментална природа. Несрећан у браку, раставши се са женом Изабелом, он је напустио деспотску част и отишао је у калуђере. Постао је монах Максим, год. 1496. За јеромонаха га је произвео у Купинову софиски митрополит Калевит. Његов брат Јован има свакако друкчију природу, активнију и више световну. Оженио се Јеленом, из куће Јакшића, и тако се, у неку руку, још више приближио народним људима, од којих је, и њега и брата му, за дужи низ година било раставило бављење у туђини. На почетку свога деспотовања Јован је имао извесних тешкоћа. Био је натеран да његови јобађи плаћају десетину католичкоме калочкоме надбискупу, мада је то било противно створеним закључцима самог мађарског сабора од год. 1481. Калочки надбискуп му је, међу осталим, поручивао и то да је »Бог створио Угарску хришћанском, а не шизматичком земљом, и деспот нема ту власт да од ње начини српску државу«.
Пошто није успела комбинација Јаноша Корвина да постане босански краљ, напуштена је у Будиму уопште мисао о обнављању тога чина. Босанско подручје, уколико га већ нису посели Турци, сматра се од год. 1490. као део Угарске. Спојено са остацима Хрватске, оно се налазило под Јаношевом влашћу, који је био од год. 1495. далматински и хрватски бан. Задржавао се понајвише у граду Бихаћу на Уни, проводећи, према извесним вестима, највећи део времена у пијанчењу.
Јајачки банови, којих, као и у сребреничком банату, има обично по два, бирају се међу добрим војводама мађарским; повећавање њихова броја на два и чисто војничка мисија коју имају да врше чине да њихов углед пада и да они место да буду господари постају прости извршиоци. Њихов углед штети још и то што се Мађарска одавно налазила у доста тешким финансиским приликама и што није могла да на време снабдева платом градске посаде. Мађарска невоља била је уопште у томе што је праву снагу њене војске сачињавао најамник, војник од заната и најбоље оружан, али безобзиран у новчаном потраживању, и што она није имала довољно средстава да такву војску набави у већем броју и издржава дуже времена. Народна »милиција« била је од другостепене важности у борбама са добро вођеном, дисциплинованом и војнички одлично организованом турском војском, која је у својим јаничарима добила прве сталне кадрове. Војска српскога деспота, по одредби мађарскога сабора од год. 1498., имала је да износи 1000 људи; терет њиховог издржавања падао је, наравно, на деспота. Ради финансиске оскудице мађарски заповедници нису могли ни оправљати граничних градова и тврђава, и они су се, крајем XV века, налазили у таквом стању да више нису били никаква гарантија за одбрану свога суседства.
У Босни се, крајем XV века, истичу као банови: чланови хрватске породице Бериславића из Грабарја, далеки сродници породице старога босанскога бана Борића. Од њих је Иваниш био једно време (од год. 1494.) сребренички, а тад значајнији Фрањо од 1499. до 1503. године јајачки бан. Овај Фрањо знатно се новчано помогао када се оженио Варваром, удовицом деспота Вука Бранковића, и добио са њом један део његова имања. Он се нашао на том одговорном месту у Босни баш у време кад су Турци, последње године XV века, почели живља војничка кретања и нове препаде. Цариградска влада беше, наиме, почетком год. 1499. упутила у Босну као новог санџак-бега Скендер-пашу Михаиловића са наредбом да отпочне непријатељства против Млетачке Републике. Већ јуна месеца упао је он са 2000 коњаника у северну Далмацију, док је херцеговачки санџак-бег кренуо у јужну. Покушај турски да приволе на неутралност суседне мађарске заповеднике, а посебно Корвина, није успео; Мађарима и Хрватима Млечани су, ипак, били пречи од Турака, а сем тога по правилу је, при свима турским нападима, страдало и суседно хрватско подручје. Корвин не само што није пристао да остане неутралан, него је год. 1500. сам ушао у борбе са Турцима, заједно са млетачким четама; али, у њима је зло прошао. Као одговор на такво његово држање дошао је год. 1501. турски напад на Јајце и спремање већег упада преко Саве у Славонију. Помогнут готово од ових хрватских и једног дела мађарских великаша, дојурио је Корвин у помоћ опседнутоме краљевскоме граду и разбио турску војску под њим.
Турци су се, ипак, поред свих местимичних пораза, постепено и систематски увлачили све дубље у хришћанске поседе. Јајце једва дише; турске чете крстаре стално око њега и држе у својој власти суседне гребене и утврде, који нису били више удаљени од града до каквих 8—12 километара. На југу они држе почетком XVI века у Боки Рисан, а у старој Херцеговини, а доцнијој Далмацији, Имотски и Проложац и све подручје до Цетине. У Босни у њиховим су рукама, на западу, на Сани, Каменград и Кључ и јужније Лијевно; на северу Маглај и Комотин, а на истоку сва линија Врбаса до Винца испод самог Јајца.
Због овог напада на Јајце објавио је мађарски краљ Владислав Турцима рат. У томе рату и српски деспот Јован има знатну улогу. Још пре његове објаве он је био у везама са Млечићима и обећавао им је своју помоћ. Сад, кад је рат објављен, он је један од главних вођа на јужној граници. Истакнувши се при једном упаду у Србију, којом приликом беше опседнуто Смедерево, деспот, у јесен год. 1501., постаје главни заповедник јужне сремске војске. Он није имао на расположењу већих одреда, него је са 1000 до 2000 коњаника, у смелим залетима, улетао дубоко у Србију и тамо пленио. Тако је, једном приликом, прешавши Саву, долином Колубаре ушао у Србију, прешао потом у Босну и отуд избио поново у Срем. Кад је током год. 1502. добио појачања и достигао до 10.000 војника, он је продро поново у Босну, и код Зворника задао Турцима тежак ударац. Осокољен овим успесима, деспот Јован снује неке велике планове, и стога шаље у Млетке свога брата Максима да тражи ближи споразум или савез за даљу акцију, не знајући да су Млечани баш у то време приводили крају своје преговоре о миру. Усред својих планова и припрема, деспот Јован се изненада разболи и умре 10. децембра год. 1502. Народна песма о »Смрти Јове Деспотовића«, једна од ређих историских непосредних песама код нас, очувала је успомену на њ са извесном симпатијом, али без имало легенде и декоративног епског елемента. Кад га мајка Анђелија пита шта ће без њега »Сријем земља равна«, он мирно и без позе одговара:
Сријем земља стећ’ ће господара
Ил' бољега, или ће горега;
и сва је песма у том резигнираном тону извесног ако не равнодушног а оно већ отупелог гледања и на личне и на опште удесе. Кроз њу је говорио не деспот који се надао нечем бољем, него народ који је већ почео да осећа сву бесциљност овог сталног клања, чије су последице ипак већ и онако неотклоњиве.
Деспот Јован водио је углавном смеле четничке подвиге на западном подручју. Главна мађарска војска оперисала је, међутим, овог пута из Ердеља, на терену источне Србије и северне Бугарске. И у тој војсци били су бројни одреди Срба, под вођством Марка и Дмитра Јакшића и Радича Божића, који је некако у то време пребегао из Србије. Та је војска прешла у Србију код Рама и почела узимати редом дунавске градове Кладово, Видин и Никопољ; у овом последњем граду турска је посада ипак успела да се одржи у својој тврђави. Већих успеха за хришћане није било. Мађарска војска није била ни довољно опремљена, ни иначе упућена за неке крупније акције. Турцима опет препад на Млетке није донео оно чему су се надали, па су одмах потом показивали много склоности да се за извесно време смире са суседима. Нису имали ни успеха у Далмацији са нападима на Шибеник и Трогир. Кад су Млечани, у децембру год. 1502., склопили мир са Турцима, краљ Владислав, веома исцрпен финансиски, није видео више никакве нарочите потребе да рат наставља сам, и стога га је 20. августа год. 1503. и он окончао.
После смрти деспота Јована краљ Владислав је понудио његова брата Максима да поново прими деспотско достојанство. Али, Максим је, одрекавши се једном световних послова, одбио понуду. Краљу је било свакако стало до тога да деспотску титулу добије или неко од породице Бранковића, који су имали својих права на њу, или неко од њихових сродника, пошто је деспот Јован умро без мушких потомака, а Ђорђе-Максим није их ни имао. Вероватно из тих разлога оженио се Иваниш Бериславић Јеленом, удовицом Јовановом, негде крајем год. 1503. или почетком 1504., можда годину дана после Јованове смрти. Бериславић је имао своја породична имања у пожешкој и вуковарској области, у Броду и Срему, а припадао је једној од најстаријих племићских породица у Славонији. Бранковићи су са том породицом имали веза још отпре. Њихова имања била су у близини, а сем тога знамо да се и Варвара, удовица Вука Бранковића, преудала за једног њихова члана, бана Фрању. После ове женидбе Иванишеве са Јеленом добио је младожења год. 1504. чин српског деспота и сремска имања породице Бранковића. Максим Бранковић и његова мајка Ангелина морадоше напустити добра која су дотад уживали. У старој биографији Максимовој каже се како у њихов дом уђе »иноплеменик« и како их је тај иноплеменик изагнао.
Максим са мајком и моштима очевим и братовљевим оде у Влашку, код влашкога господара војводе Јована Радула. Везе између Срба и Румуна постају од XIV века све живље; приближила их је заједничка вера, опасност од Турака и сарадња са Мађарима. Нарочито је био међу Румунима јак утицај српске културе, писмености и архитектуре. Утврђено је одавно да је лепи румунски манастир Козја, подигнут год. 1386., имитација наше Раванице, и да се и у другим румунским манастирима дају видети трагови и особине српске моравске градитељске школе. Никодим Грчић, учени српски калуђер из Маћедоније, који је пребегао у Влашку пред Турцима, подигао је читав низ манастира тамо, а међу њима и до данас очувану Тисману, у којој је и умро (год. 1406.). Никодим је у Влашкој сузбио грчки црквени, а »учврстио словенски културни утицај и омогућио у тим крајевима перпетуацију српско-бугарске цивилизације«. Сва преписка влашких господара, духовна и световна, води се ћирилицом и добрим делом српски; књиге црквене готово су им само словенске. За време покрета православних монаха против сједињења цркава проглашеног у Фиренци, молдавска православна црква нашла се у истом реду са српском. Молдавци су средином XV века протерали као присталицу уније свога митрополита Дамјана, кога им беше послала цариградска патријаршија; његов наследник Теоктист дошао је стога у Србију и био је посвећен од пећског патријарха Никодима. Патријарх Нифон, Србин пореклом, који је год. 1486., заузимањем султаније Маре, дошао за васељенскога патријарха у Цариграду, нашао је, после, уточиште у Влашкој и извршио је тамо канонску конституцију влашке цркве. Јован Радул је због свега тога срдачно примио монаха Максима и његову мајку. Румунске хронике бележе да је Максим чак вршио доста јак утицај на влашкоме двору. Њему се приписује у заслугу, и у његовом српском житију то се нарочито подвлачи, да је измирио Радула са молдавским војводом Богданом, пред саму борбу између њих. Можда је било и његове сарадње у раду патријарха Нифона, кога је, мисли се, он препоручио војводи Радулу. За његова времена дошао је у Румунију и познати Црнојевићев штампар, монах Макарије, и израдио је год. 1507., настављајући свој занат, прву штампану словенску књигу у Румунији, намењену цркви. У Влашкој, Максим је произведен за владику и постао је митрополит новоорганизоване њихове цркве. Вероватно је, због његова велика угледа, дошло до брака између младога Негоја Басараба, који је живео на двору Радуловом, и једне ближе непознате принцезе из куће Бранковића. Владика Максим остао је у Влашкој све до Радулове смрти († год. 1507., у јесен). Наследник Радулов, војвода Михња, није био човек са којим је Максим могао радити. Српско житије каже да је Михња ушао у сумњиве везе са Турцима (стварно, био је турски кандидат), док друге вести говоре да је Михња имао католичких тенденција. Не слажући се са њим, Максим удеси да му се повери једна мисија на мађарскоме двору. Кад је свршио поверени му посао, он не хтеде више да се враћа у Влашку, него сиђе поново у Срем, а за њим доскора стиже и његова мајка. У отаџбини је Максим постао београдски митрополит, имајући под својом духовном влашћу све Србе у Угарској.
Деспот Иваниш Бериславић наместио се за то време у троуглом граду Купинику, чији су бедеми данас сублизу рушевине, трудећи се да стекне поверење и утицај код Срба. Премда католик, он је помагао своје православно свештенство, а заузимао се за православље и ван свога подручја. Из очуване преписке између њега и београдскога заповедника Ђорђа Кањижаја да се видети како деспот није уживао много поверења код тога мађарскога магната; пребацивано му је чак, без основа, да је год. 1505. дојавио Турцима за један намеравани напад на Смедерево. Деспот је, иначе, одржавао добре везе са двором; ишао је редовно на државне саборе и водио политику са мађарском племићском већином. Кад је тод. 1508. крунисан за краља млади двогодишњи Лајош, Владислављев син, суделовао је при свечансти и деспот Иваниш, као заставник, према свом чину међу угарским великодостојницима.
Од краја XV века беху почеле велике борбе између Француске и Шпаније, односно између Француске и хабсбуршке куће, о посед Италије. Мале талијанске државе беху у тој борби великих на живој муци. Нарочито је био тежак положај Млетака. Влада Републике имала је, у ово доба турске активности, да обрати сву пажњу на своје поседе у Далмацији и Албанији; у исто време, она је, вођена одувек једном препреденом дипломатијом, била увучена у политичке сплетке тога обрачуна великих, али тако несрећно да су се једног часа против ње удружили готово сви. У Камбреу, год. 1508., беше се створила против ње једна лига, којој приступише, поред Француза, још и борбени пала Јулије II и цар Максимилијан. Максимилијан је чак у јуну год. 1510. слао једног свог повереника босанскоме санџаку Фериз-бегу, позивајући га да нападне Млетке. И мађарски краљ изиђе те године са захтевом да му се уступи Далмација као стара област круне Св. Стевана. Млечане је од мађарскога напада спасао њихов велики пријатељ, надбискуп Тома Бакач Ердеди, један од људи који је имао највише утицаја на двору, и који је сада вештим изговорима одлагао решење. Он начелно није био за рат против једне хришћанске државе док прети опасност од Турака. После се осетно поколебао и папа Јулије, али не због Турака него због француског освајања у Италији. У земљи се ипак о томе рату говорило много и чињене су и припреме за њ. Међу осталима који су се опремали и били противници Млетака налазио се и деспот Иваниш.
У Хрватској за то време беше избила једна мала буна. Бивши бан Андрија Бот одметнуо се и ушао чак у преговоре са Млецима; извесни хрватски великаши, и то из главних породица као Зрињских и Благајских, нису крили својих симпатија за Републику Св. Марка. Њима се придружи чак и Бернардин Франкопан, из породице која се иначе дуго носила са Млецима. Деспот Иваниш био је изненађен и огорчен због таквога стања, а још више кад му није пошло за руком да савлада Бота. Краљ Владислав је у њему, очевидно, имао оданога присталицу. Можда је овакво држање деспотово дало разлога краљу да јула месеца год. 1511. именује Иваниша за јајачкога бана и да му повери једно од најопаснијих и, поред Београда, једно од најизложенијих места у краљевини. Није немогуће да је у томе премештају било и Бакачева утицаја: из жеље да смањи број млетачких противника, он је деспота упутио на тачку према Турцима. Деспот Иваниш је своју дужност вршио савесно. Да би могао подједнако пазити и на подручје своје деспотовине, као и на област јајачке бановине, он се обично бавио у Броду, отприлике у средини између те две области. Тај посао био је напоран и пун одговорности, а тражио је и великих приватних новчаних жртава. Изгледа, сем тога, да ни здравље деспотово није било у то време како треба. Поред свих својих напора да будно чува границу, он ипак није могао спречити турске препаде, извођене у већем и мањем стилу, нарочито током год. 1512., после доласка на престо ратоборнога Селима I. У Будиму су ипак надали прекори да граница није чувана са довољно мара. Нарочито је тамо био лоше примљен глас о паду Сребреника са градовима Тешњем и Соколом, које Турци узеше год. 1512., што је доиста био тежак губитак. Из свих тих разлога деспот је почетком год. 1513. замолио краља да га ослободи јајачкога баната. 25. маја исте године жеља му је била испуњена, а наскоро, почетком год. 1514., деспот је већ био покојник. Занимљиво је да српски летописи о деспоту Иванишу не воде рачуна и да га, како се чини, нису сматрали, за жива Максима, својим законитим претставником.
Год. 1512. дошао је на влашки престо Јован Његоје Басараба, пријатељ владике Максима, »величанствени заштитник уметности«, оснивалац манастира Арђеша. Његовом помоћу, углавном, сазидао је владика Максим манастир Крушедол. То је задужбина и покојиште последњих српских деспота. Вероватно је да је за подизање Крушедола дала и мајка Ангелина известан део прилога, које јој је по молби упутио руски велики кнез Василије Јовановић. Сем Крушедола, Максим је подигао и манастир старо Хопово, а можда и Прибину Главу. У тим манастирима, као и у староме Сланкамену, неговала се традиција старе наше писмености и црквене културе. Занимљиво је да се поред наших писара јављају ту и Руси, које је богзна који случај довео тих времена у Сланкамен. У Крушедолу је митрополит Максим и умро, 18. јануара год. 1516. Са њим је изумрла деспотска линија Бранковића. Од две кћери његова брата Јована једна, Марија, удала се за Фердинанда Франкопана, а друга, Јелена, за молдавскога војводу Петра IV Рареша. Пада у очи да се, поред све разлике вере, јавља у ово време неколико бракова између женских чланова породице Бранковића и угледних хрватских братстава, као што су Бериславићи и Франкопани. Маријина кћи Катарина била је удата за славнога сигетскога јунака Николу Зрињскога.
Тома Бакач, одбијајући после Камбрејске лиге сарадњу против Млетака, поставио је као главну дужност Мађарске да буде бедем Европе против турског надирања. Он стога живо тражи акцију преко Дунава. У томе га помаже и папа. Турци су сами давали и сувише повода за непријатељства. Њихови санџак-бези на граници, нарочито у Босни, нису водили много рачуна ни о склопљеном миру, ни о даним обавезама. Понекад су и на самој Порти очевидно ишли за тим да оставе понеке празнине у уговорима. Тако, на пример, у уговору са Мађарском од год. 1512. није била нарочито предвиђена и Хрватска; околне паше налазиле су стога да се тај мир, тобоже, и не односи на хрватско подручје, и нападали су га без много устручавања. Те године они су опсађивали Јајце, док су год. 1513. пале у њихове руке четири тврђавице око Скрадина. На северозападу Турци су попалили Цазин и Корлатовић и продрли све до Ловране. Нови хрватски бан, веспремски бискуп Петар Бериславић Трогиранин, био је сав у идејама Бакачевим, мада га овај иначе није марио. Добивши од папе Лава X 50.000 дуката, он се сав предао опремању за борбу са Турцима. И доиста, већ прве године, доживео је леп успех.
Код Дубице, 16. августа год. 1513., задао је осетан ударац једном већем турском одреду који беше продро у Хрватску. Папа Лав X, раздраган, посла победнику освећену сабљу, да га охрабри за даље подвиге. И Стеван Батори беше продро до Смедерева, да би се осветио Турцима за нападе на тој страни; али, морао је брзо узмакнути. Разјарени Турци у Цариграду избацили су због тога мађарске посланике, који су, преговарајући о миру, хтели да њиме обухвате и све источне хришћанске државе.
Али, током год. 1513.—1514. проповедани крсташки рат против Турака претворио се у крваво домаће обрачунавање. Сувише притиснути мађарски јобађи одавно су роптали против великаша који су их искоришћавали. Многи од њих ступали су сада у редове крсташа против Турака (мађарски »куруца«), само да би на тај начин олакшали свој положај. Недовољно снабдевани, а незадовољни и иначе, они су лако постали жртве агитатора, који их побунише против великаша, нарочито кад их почеше распуштати без плате. Великаши нису били довољно мудри и предусретљиви да испуне њихове захтеве, бар неке, него им забранише уопште улазак у редове крсташа или их избациваху из њих, да им тако спрече снабдевање оружјем..
То изазва прави бес код ових, крајем маја год. 1514. На чело побуњеника стави се Ђорђе Дожа, секељски племић. Крсташи почеше харати и палити великашка добра, а саме великаше ударише на муке. Избише разарачки инстинкти масе. Крсташи су беснели понајвише по данашњем Банату и Бачкој, освојивши читав низ градова. Дошли су били и под Темишвар; али, ту их страховито порази, средином јуна, ердељски војвода Јован Запоља. Сам Дожа би ухваћен и уморен после тешких мука. Његов покрет, популаран у потиштеним масама, пренесе се и у Срем. Поп Барбош, вођ побуњеника, оплени читав део Срема од Петроварадина до Сланкамена, па се врати у Бачку и настави и тамо исти посао, док их не разбише и не разјурише чете удовице деспота Иваниша и београдских банова. Један српски ђакон из Сланкамена забележио је исте године како су »проклети крсташи« гонили »христијане«, мислећи вероватно на Србе, и са задовољством каже да их је Запоља победио »као проклете псе«. Наши летописи Ђорђа Дожа зову Секула Ђурађ и бележе, како »пленише Угри неколико хришћана као и Турци«.
Поред све те узбуне на југу, која је могла да опомене на опрезност, рат између Мађарске и Турске ипак је избио год. 1515. Вођ мађарске војске беше победник крсташа Јован Запоља, један од најмоћнијих људи у краљевини. Али, у томе рату он прође лоше. Под Авалом, 6. маја, њега изненади Бали-бег, смедеревски санџак, и разби му војску тако да је Турцима остала сва мађарска комора и ова њихова артиљерија. И на западу су Турци, близу далматинског Новиграда, потукли хрватскога бана. Покушаји да овом приликом освоје већ изгладнело Јајце остали су, међутим, без резултата, јер је помоћ стигла баш у последњи час. Исто тако није успео ни покушај херцеговачког санџак-бега, изведен крајем год. 1515., да се дочепа тврдога Клиса.