Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.12
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Zmaj Vuk Branković. — 2. Novi despot Đorđe Branković. — 3. Prestone borbe u Ugarskoj. — 4. Krbavska pogibija. — 5. Despot Jovan Branković. — 6. Stanje u Bosni. — 7. Mletački i mađarski rat protiv Turaka. — 8. Ivaniš Berislavić, novi srpski despot. — 9. Veze Srba s Rumunima. — 10. Hrvatske borbe sa Turcima. — 10. Krstaški pokret u Ugarskoj. — 11. Novi despot Stevan Berislavić.
Posle god. 1481. i pada Hercegovine kralj Matija nije preduzimao više nikakve veće ofanzive protiv Turaka. Zadovoljio se onim što je postigao u dotadanjim borbama, a za nove se nije mogao odlučiti, zauzet i suviše teškom borbom sa carem Fridrihom, koja nije htela da prestane. Turci, nezgodni kao susedi, zaletali su se, međutim, češće na ugarsko-hrvatsko područje, a u tim zaletima, ma koliko oni inače izgledali slučajni, bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni se vrše gotovo uvek sa znanjem sandžak-begova vrhbosanskog i smederevskog, a ponekad i pod njihovim ličnim vođstvom; u tim napadima pljačkanje je sporedan cilj, a glavni je podrivanje cele granice, izazivanje osećanja nestalnosti i uticanje na susedne lokalne gospodare da se mire sa turskim progresom i da mu se i sami pridruže. Od tih upada dva su bila većih razmera. U jednom, krajem leta god. 1482., Turci su prodrli do blizu Temišvara; ali, kod Bečeja su presretnuti od hrišćanske vojske, pod vođstvom Kanižija i despota Vuka, bili su potučeni i razjureni, pri čemu je sam kruševački paša dopao ropstva. Drugi upad, vođen od bosanskog sandžak-bega, dopro je do Koruške. I tu su Turci, na povratku, pretrpeli teške gubitke. Na Uni, »kod broda Zrinskoga«, dočekali su ih hrvatski ban Matija Gereb, despot Vuk i drugi susedi, potukli ih, 29.—30. oktobra god. 1483., i oduzeli im čitav plen.
Narodna pesma opevala je despota Vuka kao našeg glavnog junaka XV veka. Od rođenja, kazuje ona, njemu je bila određena sudbina borca sa izuzetnim obeležjima:
Na njemu je čudo od biljega,
Na glavi mu tri pramena vučja,
Iz usta mu modar plamen bije,
Na desnici sablja zapisana,
Oko nje je guja umotana,
U zubima šestoperca drži.
U bugaršticama on se prikazuje kao veran junak kralja mađarskoga, a u deseteračkim pesmama češće se spominju njegove borbe na nesigurnoj krajini sa turskim junacima, kao što je bio Porča od Avale, za koga pevač kaže:
Dana nema kad se ne privlači
I po jednog roba ne odvodi,
Ja po mrtvu ne odnosi glavu.
Jednom prilikom, za kraljevom trpezom (peva jedna bugarštica) osetio se Vuk zapostavljen ili nedovoljno zapažen, pa, nešto u ljutnji a nešto u ironiji, stavlja na sto svoj buzdovan i njemu napija: »Zdrav si, brate buzdovane, u moje i tvoje zdravlje!« Ustvari, on sa svojim neobičnim junaštvom nije mogao ostati nezapažen. Hanibal Lucić sa dalekoga Hvara († god. 1553.) pevao je u svojoj Robinji za jednoga junaka:
I veća porodi slava mu se to tu
Neg Janku vojvodi i Vuku despotu.
Čitavo vreme i kralj Matija bio je prema njemu pun priznanja. Štovali su ga i drugi. Njegova žena Varvara bila je iz porodice Frankopana, odiva iz jedne od glavnih hrvatskih kuća. Priznat i voljen, Vuk je umro 16. aprila god. 1485. bez muških potomaka.
Kralj Matija je dobro video od kakvog je značaja za srpsko držanje bilo to što je on Vuka Brankovića imenovao njihovim despotom. Srpski ratnici, sa mnogo borbenog iskustva i borci od rase, sačinjavali su u njegovoj vojsci odrede pune pregalaštva, a na južnim granicama bili su živ bedem protiv Turaka. U Mađarskoj je naročito cenjena laka srpska konjica; Srbin je jedno vreme postao gotovo sinonim za husar. Stoga je, naskoro po smrti despota Vuka, požurio kralj da imenuje Srbima novoga despota, i to i opet iz porodice Brankovića. Izbor je pao na mladoga Đorđa Brankovića, sina slepoga Stevana. Na nj je, čini se, kralj naišao u Beču, gde se Đorđe zadržavao sa majkom Angelinom i bratom Jovanom, živeći pod zaštitom cara Fridriha; a Matija je ušao u Beč kao pobednik 1. juna god. 1485. Kad mu je tu, oko Beča ili u samome Beču, stigla vest o Vukovoj smrti, Matija je ponudio Brankoviće da pređu na njegovu stranu. Car Fridrih, koji im je bio prijatelj, reši ih obaveza prema sebi. Novi despot stiže potom 15. februara god. 1486. sa ostalom porodicom u Srem, noseći sa sobom i telo svoga oca. Kao despotski posed Brankovići su držali u Sremu Kupinovo, Slankamen i Berkasovo. Da pokaže pažnju prema mladome despotu i da ga čvršće veže uza se, kralj ga je naredne godine oženio Izabelom, rođakom svoje žene i princezom aragonske porodice.
Posle smrti kralja Matije (6. aprila god. 1490.), koji nije imao zakonite dece, Mađarska, i inače u lošim odnosima sa više suseda, zapade u duge unutarnje krize. Za vlast se otimalo više lica: češki kralj Vladislav Jagelonac, poljski kraljević Albreht, austriski carević Maksimilijan i nezakoniti sin Matijin Janoš Korvin. Despot Đorđe i slavonski plemići behu za Matijina sina. Uza nj je bio i herceg Lovro Iločki, sin Nikolin, koji se od njega nadao bosanskome kraljevstvu. Da pomognu njegov izbor, oni, sa 7000 konjanika, stigoše 13. jula god. 1490. na Rakoško Polje. Protiv Korvina behu mnogi ugledni hrvatski plemići, a među njima naročito Frankopani i Karlovići. Na izboru prođe kralj Vladislav. To odmah izazva druge pretendente, Maksimilijana i Albrehta, da zavojšte na Ugarsku i da silom pokušaju doći do kraljevske krune. Despot Đorđe i neka vlastela hrvatska pristadoše uza njih, pošto se Janoš Korvin beše pomirio sa tim da je pao na izboru i već se nagodio sa kraljem Vladislavom. Despot Đorđe imao je za Habzburgovce i neposrednih simpatija i moralnih obaveza, i to zbog Maksimilijanova oca cara Fridriha. Međutim, najveći deo srpskih plemića nije bio za takvu politiku; oni su bez pogovora primili izbor kralja Vladislava. U vojsci, koja bi upućena protiv Maksimilijana, dobar deo sačinjavale su srpske čete pod vođstvom Miloša Belmuževića. Krajem god. 1490. austriska vojska bi suzbijena iz Ugarske, isto kao i poljska. Despot Đorđe sa svojim drugovima morade da se pokori kralju pobedniku, dobivši bez teškoće njegovu milost.
Janoš Korvin, koji je, ako ne bude izabran za mađarskoga kralja, imao postati kralj Bosne, pristade, zbog raznih teškoća, da se zadovolji herceštvom Slavonije i da sa tim u vezi, po ranijoj tradiciji, primi na se odbranu jajačkoga banata.
Kako centralna vlast i u Mađarskoj beše sad znatno pala, i kako nije bilo nimalo autoritativne discipline, to se često događalo da se, na očigled neprijatelju, pojedini velikaši gone i bore, nanoseći jedni drugima ogromne štete. Tako su bili tokom god. 1491. dosta oštri sukobi između despota Đorđa i njegova suseda Lovre Iločkoga. Do tih sukoba verovatno je došlo stoga što je Lovro, raniji pristalica Korvinov, bio protivnik Maksimilijanov. Iz političkog sukoba razvio se onda lični. U Hrvatskoj, gde je protiv kralja Matije postojalo nezadovoljstvo odranije, — naročito među uvređenim Frankopanima (jedan zapis iz god. 1486. kaže za kralja Matiju kako »biše podbil poda se vsu hrvacku gospodu«) koji su se sad opredelili za Maksimilijana, — takva borba nastade između Bernardina Frankopana, koji je hteo da povrati ranije oteti Senj, i bana Derenčina, koji je branio odluke mađarske krune. Turci, dobro obavešteni, jedva su dočekali da proteče sa Mađarima od 1483. do 1491. god. ugovoreno primirje, pa da iskoriste te unutarnje meteže u susednim zemljama. Njihova prva neprijateljstva počela su u Bosni, oko Jajca, a onda su se prenela i u Hrvatsku. Bernardin je, pred opasnošću od Turaka, napustio borbu sa banom i odmah se dao u gonjenje neprijatelja. Stoga se i piše za nj u jednom pismu od 30. decembra god. 1491. kako mu je, usled takvog držanja, »mnogo porastao ugled kod ovog gospodina kralja i u čitavom kraljevstvu«. Despot Đorđe, međutim, nije hteo da se odazove pozivimaa i da pođe na Turke sve dok njegov protivnik ostaje kod kuće. Inače, neredi i otimačine među zavađenim velikašima u Slavoniji i Sremu ne skidaju se sa dnevnog reda. U njima učestvuje i despot Đorđe sa mlađim bratom Jovanom, koji od god. 1492. takođe nosi titulu despota, svakako sa pristankom mađarskoga dvora, shvatajući tu titulu, verovatno, ne više kao čisto vladarsko obeležje nego kao izuzetnu, veoma visoku plemićsku, odnosno kneževsku titulu svoje kuće.
Turci, koji su 1491. suzbijeni iz Kranjske i Hrvatske, ponoviše god. 1493. svoj napad. Bosanski sandžak-beg Jakub paša, sa odeljenjem od 10.000 ljudi, krenu preko Hrvatske prema Kranjskoj i Koruškoj. Sa Mađarskom je, po ugovoru, još vladao mir; njihov prolaz imao je, dakle, da bude bez potresa po Hrvatsku. Da li su Turci imali čistu nameru da preko hrvatskog područja samo pređu bez većeg zadržavanja i sa što manje štete, teško je pozitivno utvrditi. Vojske preko tuđeg područja ne prolaze kao svatovi. Ali, stoji nesumnjivo da su se, prolazeći kroz Hrvatsku prema Kranjskoj, Turci doista čuvali da ne izazivaju. Do borbe je došlo tek na njihovom povratku. Ima vesti koje kažu da je inicijativa za napad došla od bana Mirka Derenčina: on je hteo da otme Turcima plen i da ih kazni za napad na hrišćansko područje. Jedna savremena beleška, istina, kaže: da su Turci, porobivši Posavinu, pali pod Modrušu i popalili njihove »burge« i manastire, i da je to izazvalo hrvatsku gospodu. Na Krbavskome Polju, kod Udbine, razvila se strašna bitka, 9. septembra god. 1493. Hrvati su u njoj nastradali strahovito. O njihovoj pogibiji ta pomenuta beleška daje dosta lepo kazanih pojedinosti: ban Derenčin bi zarobljen, a cvet hrvatskih vitezova pade u krvavoj seči. »Tada že padoše krepci vitezi i boritelji slavni«, kaže čak zapis jednog srpskog letopisca. Iz borbe se opasao samo knez Bernardin Frankopan, dok su mu drugi srodnici delom pali, a delom bili zarobljeni. Broj hrvatskih žrtava i zarobljenika bio je veći od broja turske vojske! U hronici Ašik paše Zade priča se da su Turci u ovoj borbi otsekli 8000 noseva i poslali ih, kao triumf, svom sultanu. Jedan hrvatski fratar iz XVI veka sa bolom je uzviknuo da je ova pogibija bila »pravi rasap kraljevstva hrvatskoga«. Sam Jakub-paša spevao je o toj svojoj pobedi pohvalnu pesmu, upoređujući sebe sa Muratom I. Ova pogibija Hrvata odjeknula je na sve strane. Zabeležili su je, kako videsmo, i srpski letopisi. U Rimu se odmah pomišljalo na obnovu jedne krstaške akcije, a naročito se htelo da se Mađarska opet stavi na čelo protiv »nevernika« Osmanlija. Teanski biskup Orsini imao je na budimskome dvoru da radi naročito u tome smislu. Ali, kralj Vladislav, u osnovi slab vladar, zauzet zapletima na drugim stranama, bio je najmanje voljan, a i najmanje pogodan da krene neko veće delo.
Krbavska pogibija, unekoliko slična pogibiji Srba na Marici, otvorila je mnoge puteve nadiranju Turaka u Hrvatsku. Zemlja beše obezglavljena, svet zaplašen. Mađarska u tim teškim vremenima ne prihvata Hrvate sa energijom koja bi ulivala poverenje. Dubrovačka Republika, videći ozbiljnost položaja, piše kralju Vladislavu 17. oktobra god. 1493., šaljući mu jedno Derenčinovo pismo, koje je ovaj proturio iz ropstva, kako su usled »ogromnog poraza« nastale »neposredne opasnosti za celo hrvatsko kraljevstvo«. Turski upadi, česti i inače, ponavljali su se sada u većoj meri. Njihove čete dopiru često daleko, inače obično do Splita sa jedne, a mimo Koranu sa druge strane. Pojedini hrvatski plemići, samo da bi bili pošteđeni, ugovaraju sa Turcima plaćanje danka i pristaju da propuštaju turske čete preko svoga područja. Zbog tih neposredno teških posledica krbavske bitke i njenog uočljivog značaja, ona je ostala dobro zapamćena u narodnom predanju. U Dalmaciji je sačuvano nekoliko tragova i celih pesama o pogibiji bana Derenčina i hrvatskih junaka kod Udbine. U tim pesmama, kao i u drugim predanjima, sva krivica za pogibiju pripisuje se nesrećnome banu.
U Slavoniji, međutim, kao da krbavska pogibija nije bila dovoljna opomena za vlastoljubive velikaše. Despot Đorđe, na poziv mađarskoga kralja, kome se Lovro Iločki beše ljuto zamerio kao vođ najljuće opozicije, napadaše posede svoga suseda, i u decembru god. 1494. zauze Mitrovicu. Očistivši Srem od Lovrinih ljudi, Srbi pređoše i u Slavoniju i tu osvojiše Orahovicu.
Mada je, kako vidimo, gotovo čitavo vreme svoga despotstva proveo u borbama, Đorđe je ustvari bio sentimentalna priroda. Nesrećan u braku, rastavši se sa ženom Izabelom, on je napustio despotsku čast i otišao je u kaluđere. Postao je monah Maksim, god. 1496. Za jeromonaha ga je proizveo u Kupinovu sofiski mitropolit Kalevit. Njegov brat Jovan ima svakako drukčiju prirodu, aktivniju i više svetovnu. Oženio se Jelenom, iz kuće Jakšića, i tako se, u neku ruku, još više približio narodnim ljudima, od kojih je, i njega i brata mu, za duži niz godina bilo rastavilo bavljenje u tuđini. Na početku svoga despotovanja Jovan je imao izvesnih teškoća. Bio je nateran da njegovi jobađi plaćaju desetinu katoličkome kaločkome nadbiskupu, mada je to bilo protivno stvorenim zaključcima samog mađarskog sabora od god. 1481. Kaločki nadbiskup mu je, među ostalim, poručivao i to da je »Bog stvorio Ugarsku hrišćanskom, a ne šizmatičkom zemljom, i despot nema tu vlast da od nje načini srpsku državu«.
Pošto nije uspela kombinacija Janoša Korvina da postane bosanski kralj, napuštena je u Budimu uopšte misao o obnavljanju toga čina. Bosansko područje, ukoliko ga već nisu poseli Turci, smatra se od god. 1490. kao deo Ugarske. Spojeno sa ostacima Hrvatske, ono se nalazilo pod Janoševom vlašću, koji je bio od god. 1495. dalmatinski i hrvatski ban. Zadržavao se ponajviše u gradu Bihaću na Uni, provodeći, prema izvesnim vestima, najveći deo vremena u pijančenju.
Jajački banovi, kojih, kao i u srebreničkom banatu, ima obično po dva, biraju se među dobrim vojvodama mađarskim; povećavanje njihova broja na dva i čisto vojnička misija koju imaju da vrše čine da njihov ugled pada i da oni mesto da budu gospodari postaju prosti izvršioci. Njihov ugled šteti još i to što se Mađarska odavno nalazila u dosta teškim finansiskim prilikama i što nije mogla da na vreme snabdeva platom gradske posade. Mađarska nevolja bila je uopšte u tome što je pravu snagu njene vojske sačinjavao najamnik, vojnik od zanata i najbolje oružan, ali bezobziran u novčanom potraživanju, i što ona nije imala dovoljno sredstava da takvu vojsku nabavi u većem broju i izdržava duže vremena. Narodna »milicija« bila je od drugostepene važnosti u borbama sa dobro vođenom, disciplinovanom i vojnički odlično organizovanom turskom vojskom, koja je u svojim janičarima dobila prve stalne kadrove. Vojska srpskoga despota, po odredbi mađarskoga sabora od god. 1498., imala je da iznosi 1000 ljudi; teret njihovog izdržavanja padao je, naravno, na despota. Radi finansiske oskudice mađarski zapovednici nisu mogli ni opravljati graničnih gradova i tvrđava, i oni su se, krajem XV veka, nalazili u takvom stanju da više nisu bili nikakva garantija za odbranu svoga susedstva.
U Bosni se, krajem XV veka, ističu kao banovi: članovi hrvatske porodice Berislavića iz Grabarja, daleki srodnici porodice staroga bosanskoga bana Borića. Od njih je Ivaniš bio jedno vreme (od god. 1494.) srebrenički, a tad značajniji Franjo od 1499. do 1503. godine jajački ban. Ovaj Franjo znatno se novčano pomogao kada se oženio Varvarom, udovicom despota Vuka Brankovića, i dobio sa njom jedan deo njegova imanja. On se našao na tom odgovornom mestu u Bosni baš u vreme kad su Turci, poslednje godine XV veka, počeli življa vojnička kretanja i nove prepade. Carigradska vlada beše, naime, početkom god. 1499. uputila u Bosnu kao novog sandžak-bega Skender-pašu Mihailovića sa naredbom da otpočne neprijateljstva protiv Mletačke Republike. Već juna meseca upao je on sa 2000 konjanika u severnu Dalmaciju, dok je hercegovački sandžak-beg krenuo u južnu. Pokušaj turski da privole na neutralnost susedne mađarske zapovednike, a posebno Korvina, nije uspeo; Mađarima i Hrvatima Mlečani su, ipak, bili preči od Turaka, a sem toga po pravilu je, pri svima turskim napadima, stradalo i susedno hrvatsko područje. Korvin ne samo što nije pristao da ostane neutralan, nego je god. 1500. sam ušao u borbe sa Turcima, zajedno sa mletačkim četama; ali, u njima je zlo prošao. Kao odgovor na takvo njegovo držanje došao je god. 1501. turski napad na Jajce i spremanje većeg upada preko Save u Slavoniju. Pomognut gotovo od ovih hrvatskih i jednog dela mađarskih velikaša, dojurio je Korvin u pomoć opsednutome kraljevskome gradu i razbio tursku vojsku pod njim.
Turci su se, ipak, pored svih mestimičnih poraza, postepeno i sistematski uvlačili sve dublje u hrišćanske posede. Jajce jedva diše; turske čete krstare stalno oko njega i drže u svojoj vlasti susedne grebene i utvrde, koji nisu bili više udaljeni od grada do kakvih 8—12 kilometara. Na jugu oni drže početkom XVI veka u Boki Risan, a u staroj Hercegovini, a docnijoj Dalmaciji, Imotski i Proložac i sve područje do Cetine. U Bosni u njihovim su rukama, na zapadu, na Sani, Kamengrad i Ključ i južnije Lijevno; na severu Maglaj i Komotin, a na istoku sva linija Vrbasa do Vinca ispod samog Jajca.
Zbog ovog napada na Jajce objavio je mađarski kralj Vladislav Turcima rat. U tome ratu i srpski despot Jovan ima znatnu ulogu. Još pre njegove objave on je bio u vezama sa Mlečićima i obećavao im je svoju pomoć. Sad, kad je rat objavljen, on je jedan od glavnih vođa na južnoj granici. Istaknuvši se pri jednom upadu u Srbiju, kojom prilikom beše opsednuto Smederevo, despot, u jesen god. 1501., postaje glavni zapovednik južne sremske vojske. On nije imao na raspoloženju većih odreda, nego je sa 1000 do 2000 konjanika, u smelim zaletima, uletao duboko u Srbiju i tamo plenio. Tako je, jednom prilikom, prešavši Savu, dolinom Kolubare ušao u Srbiju, prešao potom u Bosnu i otud izbio ponovo u Srem. Kad je tokom god. 1502. dobio pojačanja i dostigao do 10.000 vojnika, on je prodro ponovo u Bosnu, i kod Zvornika zadao Turcima težak udarac. Osokoljen ovim uspesima, despot Jovan snuje neke velike planove, i stoga šalje u Mletke svoga brata Maksima da traži bliži sporazum ili savez za dalju akciju, ne znajući da su Mlečani baš u to vreme privodili kraju svoje pregovore o miru. Usred svojih planova i priprema, despot Jovan se iznenada razboli i umre 10. decembra god. 1502. Narodna pesma o »Smrti Jove Despotovića«, jedna od ređih istoriskih neposrednih pesama kod nas, očuvala je uspomenu na nj sa izvesnom simpatijom, ali bez imalo legende i dekorativnog epskog elementa. Kad ga majka Anđelija pita šta će bez njega »Srijem zemlja ravna«, on mirno i bez poze odgovara:
Srijem zemlja steć’ će gospodara
Il' boljega, ili će gorega;
i sva je pesma u tom rezigniranom tonu izvesnog ako ne ravnodušnog a ono već otupelog gledanja i na lične i na opšte udese. Kroz nju je govorio ne despot koji se nadao nečem boljem, nego narod koji je već počeo da oseća svu besciljnost ovog stalnog klanja, čije su posledice ipak već i onako neotklonjive.
Despot Jovan vodio je uglavnom smele četničke podvige na zapadnom području. Glavna mađarska vojska operisala je, međutim, ovog puta iz Erdelja, na terenu istočne Srbije i severne Bugarske. I u toj vojsci bili su brojni odredi Srba, pod vođstvom Marka i Dmitra Jakšića i Radiča Božića, koji je nekako u to vreme prebegao iz Srbije. Ta je vojska prešla u Srbiju kod Rama i počela uzimati redom dunavske gradove Kladovo, Vidin i Nikopolj; u ovom poslednjem gradu turska je posada ipak uspela da se održi u svojoj tvrđavi. Većih uspeha za hrišćane nije bilo. Mađarska vojska nije bila ni dovoljno opremljena, ni inače upućena za neke krupnije akcije. Turcima opet prepad na Mletke nije doneo ono čemu su se nadali, pa su odmah potom pokazivali mnogo sklonosti da se za izvesno vreme smire sa susedima. Nisu imali ni uspeha u Dalmaciji sa napadima na Šibenik i Trogir. Kad su Mlečani, u decembru god. 1502., sklopili mir sa Turcima, kralj Vladislav, veoma iscrpen finansiski, nije video više nikakve naročite potrebe da rat nastavlja sam, i stoga ga je 20. avgusta god. 1503. i on okončao.
Posle smrti despota Jovana kralj Vladislav je ponudio njegova brata Maksima da ponovo primi despotsko dostojanstvo. Ali, Maksim je, odrekavši se jednom svetovnih poslova, odbio ponudu. Kralju je bilo svakako stalo do toga da despotsku titulu dobije ili neko od porodice Brankovića, koji su imali svojih prava na nju, ili neko od njihovih srodnika, pošto je despot Jovan umro bez muških potomaka, a Đorđe-Maksim nije ih ni imao. Verovatno iz tih razloga oženio se Ivaniš Berislavić Jelenom, udovicom Jovanovom, negde krajem god. 1503. ili početkom 1504., možda godinu dana posle Jovanove smrti. Berislavić je imao svoja porodična imanja u požeškoj i vukovarskoj oblasti, u Brodu i Sremu, a pripadao je jednoj od najstarijih plemićskih porodica u Slavoniji. Brankovići su sa tom porodicom imali veza još otpre. Njihova imanja bila su u blizini, a sem toga znamo da se i Varvara, udovica Vuka Brankovića, preudala za jednog njihova člana, bana Franju. Posle ove ženidbe Ivaniševe sa Jelenom dobio je mladoženja god. 1504. čin srpskog despota i sremska imanja porodice Brankovića. Maksim Branković i njegova majka Angelina moradoše napustiti dobra koja su dotad uživali. U staroj biografiji Maksimovoj kaže se kako u njihov dom uđe »inoplemenik« i kako ih je taj inoplemenik izagnao.
Maksim sa majkom i moštima očevim i bratovljevim ode u Vlašku, kod vlaškoga gospodara vojvode Jovana Radula. Veze između Srba i Rumuna postaju od XIV veka sve življe; približila ih je zajednička vera, opasnost od Turaka i saradnja sa Mađarima. Naročito je bio među Rumunima jak uticaj srpske kulture, pismenosti i arhitekture. Utvrđeno je odavno da je lepi rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., imitacija naše Ravanice, i da se i u drugim rumunskim manastirima daju videti tragovi i osobine srpske moravske graditeljske škole. Nikodim Grčić, učeni srpski kaluđer iz Maćedonije, koji je prebegao u Vlašku pred Turcima, podigao je čitav niz manastira tamo, a među njima i do danas očuvanu Tismanu, u kojoj je i umro (god. 1406.). Nikodim je u Vlaškoj suzbio grčki crkveni, a »učvrstio slovenski kulturni uticaj i omogućio u tim krajevima perpetuaciju srpsko-bugarske civilizacije«. Sva prepiska vlaških gospodara, duhovna i svetovna, vodi se ćirilicom i dobrim delom srpski; knjige crkvene gotovo su im samo slovenske. Za vreme pokreta pravoslavnih monaha protiv sjedinjenja crkava proglašenog u Firenci, moldavska pravoslavna crkva našla se u istom redu sa srpskom. Moldavci su sredinom XV veka proterali kao pristalicu unije svoga mitropolita Damjana, koga im beše poslala carigradska patrijaršija; njegov naslednik Teoktist došao je stoga u Srbiju i bio je posvećen od pećskog patrijarha Nikodima. Patrijarh Nifon, Srbin poreklom, koji je god. 1486., zauzimanjem sultanije Mare, došao za vaseljenskoga patrijarha u Carigradu, našao je, posle, utočište u Vlaškoj i izvršio je tamo kanonsku konstituciju vlaške crkve. Jovan Radul je zbog svega toga srdačno primio monaha Maksima i njegovu majku. Rumunske hronike beleže da je Maksim čak vršio dosta jak uticaj na vlaškome dvoru. Njemu se pripisuje u zaslugu, i u njegovom srpskom žitiju to se naročito podvlači, da je izmirio Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, pred samu borbu između njih. Možda je bilo i njegove saradnje u radu patrijarha Nifona, koga je, misli se, on preporučio vojvodi Radulu. Za njegova vremena došao je u Rumuniju i poznati Crnojevićev štampar, monah Makarije, i izradio je god. 1507., nastavljajući svoj zanat, prvu štampanu slovensku knjigu u Rumuniji, namenjenu crkvi. U Vlaškoj, Maksim je proizveden za vladiku i postao je mitropolit novoorganizovane njihove crkve. Verovatno je, zbog njegova velika ugleda, došlo do braka između mladoga Negoja Basaraba, koji je živeo na dvoru Radulovom, i jedne bliže nepoznate princeze iz kuće Brankovića. Vladika Maksim ostao je u Vlaškoj sve do Radulove smrti († god. 1507., u jesen). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio čovek sa kojim je Maksim mogao raditi. Srpsko žitije kaže da je Mihnja ušao u sumnjive veze sa Turcima (stvarno, bio je turski kandidat), dok druge vesti govore da je Mihnja imao katoličkih tendencija. Ne slažući se sa njim, Maksim udesi da mu se poveri jedna misija na mađarskome dvoru. Kad je svršio povereni mu posao, on ne htede više da se vraća u Vlašku, nego siđe ponovo u Srem, a za njim doskora stiže i njegova majka. U otadžbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajući pod svojom duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj.
Despot Ivaniš Berislavić namestio se za to vreme u trouglom gradu Kupiniku, čiji su bedemi danas sublizu ruševine, trudeći se da stekne poverenje i uticaj kod Srba. Premda katolik, on je pomagao svoje pravoslavno sveštenstvo, a zauzimao se za pravoslavlje i van svoga područja. Iz očuvane prepiske između njega i beogradskoga zapovednika Đorđa Kanjižaja da se videti kako despot nije uživao mnogo poverenja kod toga mađarskoga magnata; prebacivano mu je čak, bez osnova, da je god. 1505. dojavio Turcima za jedan nameravani napad na Smederevo. Despot je, inače, održavao dobre veze sa dvorom; išao je redovno na državne sabore i vodio politiku sa mađarskom plemićskom većinom. Kad je tod. 1508. krunisan za kralja mladi dvogodišnji Lajoš, Vladislavljev sin, sudelovao je pri svečansti i despot Ivaniš, kao zastavnik, prema svom činu među ugarskim velikodostojnicima.
Od kraja XV veka behu počele velike borbe između Francuske i Španije, odnosno između Francuske i habsburške kuće, o posed Italije. Male talijanske države behu u toj borbi velikih na živoj muci. Naročito je bio težak položaj Mletaka. Vlada Republike imala je, u ovo doba turske aktivnosti, da obrati svu pažnju na svoje posede u Dalmaciji i Albaniji; u isto vreme, ona je, vođena oduvek jednom prepredenom diplomatijom, bila uvučena u političke spletke toga obračuna velikih, ali tako nesrećno da su se jednog časa protiv nje udružili gotovo svi. U Kambreu, god. 1508., beše se stvorila protiv nje jedna liga, kojoj pristupiše, pored Francuza, još i borbeni pala Julije II i car Maksimilijan. Maksimilijan je čak u junu god. 1510. slao jednog svog poverenika bosanskome sandžaku Feriz-begu, pozivajući ga da napadne Mletke. I mađarski kralj iziđe te godine sa zahtevom da mu se ustupi Dalmacija kao stara oblast krune Sv. Stevana. Mlečane je od mađarskoga napada spasao njihov veliki prijatelj, nadbiskup Toma Bakač Erdedi, jedan od ljudi koji je imao najviše uticaja na dvoru, i koji je sada veštim izgovorima odlagao rešenje. On načelno nije bio za rat protiv jedne hrišćanske države dok preti opasnost od Turaka. Posle se osetno pokolebao i papa Julije, ali ne zbog Turaka nego zbog francuskog osvajanja u Italiji. U zemlji se ipak o tome ratu govorilo mnogo i činjene su i pripreme za nj. Među ostalima koji su se opremali i bili protivnici Mletaka nalazio se i despot Ivaniš.
U Hrvatskoj za to vreme beše izbila jedna mala buna. Bivši ban Andrija Bot odmetnuo se i ušao čak u pregovore sa Mlecima; izvesni hrvatski velikaši, i to iz glavnih porodica kao Zrinjskih i Blagajskih, nisu krili svojih simpatija za Republiku Sv. Marka. Njima se pridruži čak i Bernardin Frankopan, iz porodice koja se inače dugo nosila sa Mlecima. Despot Ivaniš bio je iznenađen i ogorčen zbog takvoga stanja, a još više kad mu nije pošlo za rukom da savlada Bota. Kralj Vladislav je u njemu, očevidno, imao odanoga pristalicu. Možda je ovakvo držanje despotovo dalo razloga kralju da jula meseca god. 1511. imenuje Ivaniša za jajačkoga bana i da mu poveri jedno od najopasnijih i, pored Beograda, jedno od najizloženijih mesta u kraljevini. Nije nemoguće da je u tome premeštaju bilo i Bakačeva uticaja: iz želje da smanji broj mletačkih protivnika, on je despota uputio na tačku prema Turcima. Despot Ivaniš je svoju dužnost vršio savesno. Da bi mogao podjednako paziti i na područje svoje despotovine, kao i na oblast jajačke banovine, on se obično bavio u Brodu, otprilike u sredini između te dve oblasti. Taj posao bio je naporan i pun odgovornosti, a tražio je i velikih privatnih novčanih žrtava. Izgleda, sem toga, da ni zdravlje despotovo nije bilo u to vreme kako treba. Pored svih svojih napora da budno čuva granicu, on ipak nije mogao sprečiti turske prepade, izvođene u većem i manjem stilu, naročito tokom god. 1512., posle dolaska na presto ratobornoga Selima I. U Budimu su ipak nadali prekori da granica nije čuvana sa dovoljno mara. Naročito je tamo bio loše primljen glas o padu Srebrenika sa gradovima Tešnjem i Sokolom, koje Turci uzeše god. 1512., što je doista bio težak gubitak. Iz svih tih razloga despot je početkom god. 1513. zamolio kralja da ga oslobodi jajačkoga banata. 25. maja iste godine želja mu je bila ispunjena, a naskoro, početkom god. 1514., despot je već bio pokojnik. Zanimljivo je da srpski letopisi o despotu Ivanišu ne vode računa i da ga, kako se čini, nisu smatrali, za živa Maksima, svojim zakonitim pretstavnikom.
God. 1512. došao je na vlaški presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj vladike Maksima, »veličanstveni zaštitnik umetnosti«, osnivalac manastira Arđeša. Njegovom pomoću, uglavnom, sazidao je vladika Maksim manastir Krušedol. To je zadužbina i pokojište poslednjih srpskih despota. Verovatno je da je za podizanje Krušedola dala i majka Angelina izvestan deo priloga, koje joj je po molbi uputio ruski veliki knez Vasilije Jovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao i manastir staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu. U tim manastirima, kao i u starome Slankamenu, negovala se tradicija stare naše pismenosti i crkvene kulture. Zanimljivo je da se pored naših pisara javljaju tu i Rusi, koje je bogzna koji slučaj doveo tih vremena u Slankamen. U Krušedolu je mitropolit Maksim i umro, 18. januara god. 1516. Sa njim je izumrla despotska linija Brankovića. Od dve kćeri njegova brata Jovana jedna, Marija, udala se za Ferdinanda Frankopana, a druga, Jelena, za moldavskoga vojvodu Petra IV Rareša. Pada u oči da se, pored sve razlike vere, javlja u ovo vreme nekoliko brakova između ženskih članova porodice Brankovića i uglednih hrvatskih bratstava, kao što su Berislavići i Frankopani. Marijina kći Katarina bila je udata za slavnoga sigetskoga junaka Nikolu Zrinjskoga.
Toma Bakač, odbijajući posle Kambrejske lige saradnju protiv Mletaka, postavio je kao glavnu dužnost Mađarske da bude bedem Evrope protiv turskog nadiranja. On stoga živo traži akciju preko Dunava. U tome ga pomaže i papa. Turci su sami davali i suviše povoda za neprijateljstva. Njihovi sandžak-bezi na granici, naročito u Bosni, nisu vodili mnogo računa ni o sklopljenom miru, ni o danim obavezama. Ponekad su i na samoj Porti očevidno išli za tim da ostave poneke praznine u ugovorima. Tako, na primer, u ugovoru sa Mađarskom od god. 1512. nije bila naročito predviđena i Hrvatska; okolne paše nalazile su stoga da se taj mir, tobože, i ne odnosi na hrvatsko područje, i napadali su ga bez mnogo ustručavanja. Te godine oni su opsađivali Jajce, dok su god. 1513. pale u njihove ruke četiri tvrđavice oko Skradina. Na severozapadu Turci su popalili Cazin i Korlatović i prodrli sve do Lovrane. Novi hrvatski ban, vespremski biskup Petar Berislavić Trogiranin, bio je sav u idejama Bakačevim, mada ga ovaj inače nije mario. Dobivši od pape Lava X 50.000 dukata, on se sav predao opremanju za borbu sa Turcima. I doista, već prve godine, doživeo je lep uspeh.
Kod Dubice, 16. avgusta god. 1513., zadao je osetan udarac jednom većem turskom odredu koji beše prodro u Hrvatsku. Papa Lav X, razdragan, posla pobedniku osvećenu sablju, da ga ohrabri za dalje podvige. I Stevan Batori beše prodro do Smedereva, da bi se osvetio Turcima za napade na toj strani; ali, morao je brzo uzmaknuti. Razjareni Turci u Carigradu izbacili su zbog toga mađarske poslanike, koji su, pregovarajući o miru, hteli da njime obuhvate i sve istočne hrišćanske države.
Ali, tokom god. 1513.—1514. propovedani krstaški rat protiv Turaka pretvorio se u krvavo domaće obračunavanje. Suviše pritisnuti mađarski jobađi odavno su roptali protiv velikaša koji su ih iskorišćavali. Mnogi od njih stupali su sada u redove krstaša protiv Turaka (mađarski »kuruca«), samo da bi na taj način olakšali svoj položaj. Nedovoljno snabdevani, a nezadovoljni i inače, oni su lako postali žrtve agitatora, koji ih pobuniše protiv velikaša, naročito kad ih počeše raspuštati bez plate. Velikaši nisu bili dovoljno mudri i predusretljivi da ispune njihove zahteve, bar neke, nego im zabraniše uopšte ulazak u redove krstaša ili ih izbacivahu iz njih, da im tako spreče snabdevanje oružjem..
To izazva pravi bes kod ovih, krajem maja god. 1514. Na čelo pobunjenika stavi se Đorđe Doža, sekeljski plemić. Krstaši počeše harati i paliti velikaška dobra, a same velikaše udariše na muke. Izbiše razarački instinkti mase. Krstaši su besneli ponajviše po današnjem Banatu i Bačkoj, osvojivši čitav niz gradova. Došli su bili i pod Temišvar; ali, tu ih strahovito porazi, sredinom juna, erdeljski vojvoda Jovan Zapolja. Sam Doža bi uhvaćen i umoren posle teških muka. Njegov pokret, popularan u potištenim masama, prenese se i u Srem. Pop Barboš, vođ pobunjenika, opleni čitav deo Srema od Petrovaradina do Slankamena, pa se vrati u Bačku i nastavi i tamo isti posao, dok ih ne razbiše i ne razjuriše čete udovice despota Ivaniša i beogradskih banova. Jedan srpski đakon iz Slankamena zabeležio je iste godine kako su »prokleti krstaši« gonili »hristijane«, misleći verovatno na Srbe, i sa zadovoljstvom kaže da ih je Zapolja pobedio »kao proklete pse«. Naši letopisi Đorđa Doža zovu Sekula Đurađ i beleže, kako »pleniše Ugri nekoliko hrišćana kao i Turci«.
Pored sve te uzbune na jugu, koja je mogla da opomene na opreznost, rat između Mađarske i Turske ipak je izbio god. 1515. Vođ mađarske vojske beše pobednik krstaša Jovan Zapolja, jedan od najmoćnijih ljudi u kraljevini. Ali, u tome ratu on prođe loše. Pod Avalom, 6. maja, njega iznenadi Bali-beg, smederevski sandžak, i razbi mu vojsku tako da je Turcima ostala sva mađarska komora i ova njihova artiljerija. I na zapadu su Turci, blizu dalmatinskog Novigrada, potukli hrvatskoga bana. Pokušaji da ovom prilikom osvoje već izgladnelo Jajce ostali su, međutim, bez rezultata, jer je pomoć stigla baš u poslednji čas. Isto tako nije uspeo ni pokušaj hercegovačkog sandžak-bega, izveden krajem god. 1515., da se dočepa tvrdoga Klisa.