Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.13
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Сулејман Велики. — 2. Пад Београда и других граничних тврђава. — 3. Крста Франкопан. — 4. Пораз код Мохача.
Деспота Иваниша наследио је његов син Стеван, који је био малолетан и у име кога је водила послове његова мајка, активна деспотица Јелена. Стеван је своју младост провео у сталној ратној атмосфери, немајући готово ниједне године правог одмора. Није чудо стога што се у њему, сем по наслеђу, развила нарочита авантуристичка природа и што је он свој живот провео углавном као ратник и амбицијама мучени племић, који се, као и многи други његова времена, једва држи на ивици морала.
Хрватска беше год. 1520. изгубила свога јуначкога бана-владику фрањевца Петра Бериславића, који погибе у једном сукобу са Турцима у Вражјој Гори близу Бихаћа. Мада је и он сам био донекле крив што је одбрана граница на југу била остављена углавном само голим прсима јунака, јер је добар део своје лепе енергије бесплодно трошио у сплеткама и обрачунавањима са мађарским великашима, он је ипак био човек од користи, јер је својим ауторитетом и личним примером окупљао и потицао хрватско племство да устраје у борби, макар и са неповољним изгледима на успех. Добра помагача имао је у подбану и правом јунаку, крбавском кнезу, Ивану Карловићу.
Од смрти краља Владислава († год. 1516.) Мађарска је била стално у великим кризама. Владислав је сам имао доста противника и није нашао начина да их или придобије или онемогући. Његов син, малолетни Лајош II, могао је то учинити још мање. Земља им стога беше поцепана, лоше управљана и нимало припремна за тешку улогу коју је имала на турској граници, мада јој за то беше остављено прилично времена, док је Турска била забављена освајањима на истоку и у Африци. Колико се мало пазило на изложене тачке земље најбољи је доказ у томе да је посада у Јајцу једно време, год. 1518., буквално гладовала. Кад је на турски престо, после Селима, год. 1520., дошао његов двадесетогодишњи син, бледи и витки, меланхолична изгледа, али уствари подузетни и мудри Сулејман II Велики, једна од најкрупнијих личности турске историје, била је већ закаснила свака припрема. Јер овај енергични цар, задовољан и засићен постигнутим успесима на истоку, беше наскоро узео као свој животни задатак да прошири турску моћ на западу и да од Турске, безмало, створи главног и јединог господара од Алпа и Дунава до Персискога Залива.
Султан Сулејман имао је на почетку своје владе да доврши неке своје борбе у Азији, и није у први мах мислио да почне са нападом на Угарску. Али, кад у Будиму отезаху да продуже раније склопљени мир са њим и када, као недавно Турци њихове посланике у Цариграду, затворише и после побише турске изасланике ту, у самој престоници, султан брзо уреди ствари на истоку, а онда се снажно и брзо баци на Угарску. Сам Сулејман повео је турску војску. Први ударци беху намењени тврдим градовима на Сави и Дунаву. Први паде Шабац, 7. јула г. 1521. Одмах се ту, код освојенога града, направи један војнички мост, преко којега се турске чете пребацише у Срем. Деспотица Јелена беше понудила султану да му се покори и овај јој обећа поштедети земљу; али, за извесно време, деспотица се поплаши и напусти Купиник или Купиново. На то Турци 12. јула узеше деспотичин град и остала места по Срему. Један наш запис сликовито говори о тој целој борби. Турци су, вели, прелазили »као по суху«, преко моста и у лађама. На Сави и Дунаву, »тим силним рекама, не би могуће задржати Измаилићане«. Они опседоше славни »Београд и друга места« и »летаху као змајеви крилати, палећи села и градове«. У Срему »дивна места и села запустеше«. Деспотица Јелена побеже преко Дунава у унутрашњост Угарске; лепу земљу деспотову Турци попленише, а град Купиново разорише месеца септембра. Сам Сулејман свратио је у Купиново 30. јула, да га разгледа.
Пре Београда пао је и Земун, који су храбро, са само 400 људи, бранили браћа Скоблићи Михаило и Марко. Главни заповедници Београда, два Мађара, беху напустили град и оставили га нижим заповедницима, да га они бране. Међу овима особито се истицао заповедник српских шајкаша, Петар Овчаревић. Мађарски двор не могаде да организује никакав поход који би спасао или растеретио београдску посаду, како је то млади краљ покушавао. Прикупљена невелика војска чекала је код Сенте и Толне. Напуштени, а изложени огромној надмоћи, храбри бранитељи морадоше најзад да се предаду, пошто су градски бедеми били минирани. Августа 29. год. 1521. пао је најпосле и Београд у турске руке. Освојивши га, Турци су један део његова православнога становништва силом иселили и упутили у Цариград. Тамо је основана између Златних и Силивриских врата нова Белиград-махала. Исељеници су са собом понели из Београда мошти св. Петке и још неке црквене светиње. Од ових београдских исељеника подигнуто је и село Београд иза Бујукдера. Становници тога насеља били су ослобођени од плаћања пореза под условом да се брину о пијаћој води за варош и за босфорска села. Ст. Новаковић, који је писао о тим местима на почетку овога века, утврђује да данас »осим истога имена ништа друго не опомиње на порекло и на постање овога села«. По освојењу Београда Турци су одмах прегли да појачају његова утврђења, да би тај важни град свакако одржали. У њ је постављено 200 топова, а доведено је у град 3000 јаничара. За кратко време пренесено је ту из Смедерева и седиште санџак-бега српских области. После овог освојења султан се, пун поноса, вратио у Цариград, а за заповедника у Београду постави босанскога санџака Бали-бега. Бали-бег се са својим одредом истакао оперишући у Срему, где је најпре држао а после опустошио читав низ градова: Сланкамен, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Он је са успехом бранио све прелазе из Срема у Србију и заштићавао главну војску под Београдом.
Турска офанзива била је упућена и у другим правцима. Одмах по паду Београда, 15. септембра, премештен је за босанскога санџака Хусреф-бег, дотадањи смедеревски намесник, који се истакао у овим операцијама, а нарочито као освајач Земуна. Хусреф-бег је пореклом из Босне, из хришћанске породице. Његов отац Ферхад-бег одликовао се личном вредношћу и постао је зет султана Бајазита II. Као царски сродник Хусреф-бег је правио брзу и лепу каријеру. Одмах с пролећа год. 1522., заједно са херцеговачким санџак-бегом, кренуо је Хусреф-бег на војну у Далмацију. 28. маја предао му се Книн, а домало и Скрадин. Хусреф-бег је из Скрадина ставио до знања млетачким властима да нема намере дирати у њихово подручје, што су ови са радошћу примили. Док су Турци доста брзо отели Книн и Скрадин, одржао се Клис, под заповедништвом Петра Мороковића, и после више турских јуриша и после готово три недеље опседања. Идуће године оперисао је Хусреф-бег према северозападу. Освојио је тврду Островицу на Уни и »задао тим читавој Хрватској тежак ударац«. Али, Крупу није могао да заузме, јер је бан Иван Карловић на време стигао у помоћ граду и присилио Турке на повлачење. Поновни покушај Турака из Херцеговине да на сваки начин добију Клис остао је и год. 1524. без успеха, јер је и тамо стигла помоћ у прави час. Град је спасао сењски капетан Петар Кружић.
Пад Београда и турска офанзива у Срему и Далмацији тргоше јаче све турске суседе и остали хришћански свет Европе, који је извесно време на турску опасност стао гледати са мање ужасавања. Пад Херцеговине и Зете догодио се већ давно и није изазвао велика узбуђења; али, пад београдске тврђаве, добро познате и често помињане, стави на дневни ред читаво питање заштите граница Мађарске, Аустрије и Млетака. У пролеће год. 1522. радило се живо на савезу Аустрије и Угарске, уз коју је била и Пољска. Озбиљност опасности није требало доказивати; ранија турска залетања давала су довољно материјала да се може просуђивати шта ће све настати сада када располажу већом силом и непосреднијим прелазима. Аустриски надвојвода Фердинанд слао је већ јуна месеца те године, по споразуму и са пристанком мађарскога краља, који сам није могао помоћи, своје помоћне чете у хрватске градове Книн, Скрадин и у Крупу, као и за тешко угрожено Јајце. Ова немоћ мађарскога краља и све већи интерес надвојводе Фердинанда за хрватску границу стварају овом другом приличан број пријатеља међу Хрватима, који би чак били вољнији ићи са њим као моћнијим него са будимским господарем. Али, ни Фердинанд, као ни друге хришћанске личности и државе, не предузеше ништа стварније; велика хришћанска лига за уклањање Турака из Европе остаје више план него дело. За предузеће се тражило и људских и материјалних жртава; ове друге било је у извесно време теже наћи него оне прве.
Турци су из Босне највише ишли за тим да се једном дочепају Јајца. Оно се било увукло као клин у турске поседе и сметало им за слободан размах снаге низ Врбас и према Крајини. Са великом снагом почео је Хусреф-бег нову опсаду, и изводио је систематски, не хотећи да јуришима на тешко приступачне и добро брањене бедеме троши снагу војника и убија њихов морал. Под градом Бочцем, куда је уз долину Врбаса водио главни пут Јајцу, дао је да се читав пут презида бедемом, кроз који је на посебна врата пролазила цеста. И доиста, сви покушаји да се граду дотури хране и помоћи, остадоше без успеха. У пролеће год. 1525. доби Хусреф-бег још и помоћ од херцеговачкога и србијанскога санџак-бега. Баш тада стиже на будимски двор један гласник из Јајца, кога беше упутио заповедник града, Петар Кеглевић, описујући очајно стање посаде. Чувши те вести, Крсто Франкопан, син Бернардинов, као прави витез хришћанства, понуди се мађарскоме краљу да спасе Јајце. На Крстин позив диже се читав низ хрватских јунака, Петар Кружић, Иван Зрињски, Ђуро Благајски и други, да суделују у борби. Од 9. јуна дошло је до више сукоба. Одважни Кружић, спасилац Клиса, унео је храну и у Јајце, док је Франкопан сузбијао Турке око града, па се после успелог дотуривања хране и другога срећно вратио натраг. Краљ га је после тога подвига, који је очувао Јајце, прозвао »посебним скрбником и заштитником краљевстава Далмације, Хрватске и Славоније«.
Крста Франкопан био је, иначе, једна авантуристичка природа, прави, оно што Немци кажу, Haudegen. Као млад човек ушао је у аустриску војску и одликовао се у борбама са Млечанима првих година XVI века. Зато је од цара Максимилијана I добио награде и у чиновима и у поседима. Постао је, међу другим одликовањима, царски саветник и поседник истарскога Новиграда. У служби Хабзбурговаца имао је бурну судбину, допадао ропства, пролазио светом кроз Италију, Шпанију и Белгију, и најзад се разишао са надвојводом Фердинандом, год. 1523.
Са својим оцем он је вапио на све стране за помоћ Хрватској. Док је стари Бернардин год. 1522., на државном сабору у Нирнбергу, приказивао очајно стање Хрватске, нарочито сад, после пада Београда, чинио је то исто 1523. кнез Крсто у Риму, пред папом, али све узалуд. После је прешао у службу мађарскога краља; али, ни ту није пролазио без тешкоћа. Био је плаховит, необуздан, окорео војник. Није чудо стога што је често долазио са људима у сукобе и имао много непријатеља, који су му понекад набацивали и најнеобичније ствари. У једном писму своме брату, цару Карлу V, писаном 12. марта баш год. 1525., јављао је надвојвода Фердинанд како је њихов заједнички непријатељ француски краљ Франсоа I ушао у преговоре са Крстом, да, у заједници са Турцима, провали у аустриске алпске земље, Крањску и Штајерску. Та вест дошла је Фердинанду од једног мађарског племића, непријатеља Франкопанова, и била је далеко од истине. Овим својим јајачким подвигом Крста је најбоље сузбио све гласове о својим заједничким плановима са Турцима. Ускоро, дубоко увређен на будимскоме двору и недовољно поштован, он се поново приближио Фердинанду, видећи слабост, зле инстинкте код људи и дезорганизацију Мађарске тога времена. На Крижевачкоме сабору (крајем јануара год. 1526.) он је својим хрватским племићским друговима намеравао предложити да приђу Хабзбурзима, који би им могли зајемчити више сигурности од Лајоша II, и ишао је дично Фердинанду у Аугсбург, да преговара са њим о томе питању. Има чак вести да је Крсто мислио да за себе добије босанско краљевство, онако ваљда као Никола Илочки или као што је то хтео и Јанош Корвин.
Међутим, Мађарску је год. 1526. снашла непоправима катастрофа. Пад Београда био је довољна опомена за њезине државнике и они, доиста, почеше извесне припреме на јужној граници. Можда успомена на Ивана Капистрана и његову сарадњу при одбрани Београда беше један од мотива што је главно заповедништво на тој страни поверено популарноме калочкоме надбискупу Павлу Томориу. Томори је, доиста, предузео читав низ мера да би границу направио што сигурнијом. У тврдоме Петроварадину прикупи српске шајкашке одреде, који се беху после пада Београда стали расипати (Петар Овчаревић се чак био вратио Турцима). Стеван Бериславић, који се од год. 1522. потписује regni Rasciae despotus, вратио се крајем год. 1521. или првих дана год. 1522. у опустошено Купиново, и ставио се одмах у везу са Томорием. Током год. 1522. наши су се људи на тој страни били већ толико прибрали да су у лето те године могли с успехом дочекати и разбити један пљачкашки поход Турака. још већу победу однесоше год. 1523. над војском босанскога паше Ферхата код Манђелоса у Срему.
Султан Сулејман, после победе код Београда, беше се дао на освајања у Средоземноме Мору. Да би имао слободне руке, он је Мађарима год. 1524. понудио мир. И опет је на будимскоме двору, донекле и под утицајем ових и сличних локалних победа, превладала ратоборна странка, мада стање у Мађарској није било такво да би оправдавало тај став. Озбиљност турске снаге као да још није запажана у правој мери, а у Будиму се, поред свих искустава, још веровало у помоћ узбуђенога западнога света. Нарочито је непрестано било тешко стање мађарских финансија. Погранични заповедници, међу њима и деспот Стеван, нису никако могли да дођу до потребних новчаних средстава не само за подизање одбранбених утврђења, него ни за исплате најамничких чета и њихово издржавање.
Бивши смедеревски санцак-бег Ферхат, потурчени Шибеничанин, премда зет султанов, би год. 1524. уморен због корупције. Он је одржавао везе са нашим људима и у Србији и ван ње, а нарочито је важио као пријатељ српскога властелина Павла Бакића, који је имао свој двор у Венчацу и велика имања у Шумадији. Озлојеђен, а можда и заплашен том погибијом, Павле доскора уђе у преговоре са Мађарима. Томори је топло препоручивао мађарскоме краљу да поклони Бакићу једно имање, које би одговарало његовим добрима у Србији, јер је Бакић човек од велике вредности н угледа. »Цела Турска ће задрхтати (вели Томори, свакако претерујући) када се Бакић буде доселио у Угарску«. Крајем децембра год. 1525. преселио се Бакић са петоро браће, са женом и 50 коњаника, у Мађарску. Бакић је био добро обавештен о турским припремама у Србији за наредна предузећа и доставио је одмах Мађарима вест да ће Турци идућега пролећа кренути према Будиму. О турским припремама обавештавао је Мађаре и Петар Овчаревић, који се поново ставио у везу са њима. Бакић се са својим четама задржавао у Срему, да прати одатле кретање Турака и одржава везе са људима из Србије. Краљ му је тек средином јула год. 1526. поклонио град Шољмош и имање Фрање Хедерварија, негдашњег београдског заповедника, који је побегао пред Турцима.
У лето год. 1526., са огромном војском, одавно невиђеном у Средњој Европи, кренуо је Сулејман против Мађарске. После тронедељне опсаде паде 27. јула Петроварадин, који су бранили Срби и Мађари, а до 8. августа пређе у турске руке читав низ градова у Срему и Славонији. Освојивши Осек, Турци направише мост преко Драве и пођоше у срце Угарске. На будимскоме двору и међу мађарским великашима увидела се опасност касно, тек кад су турски коњи већ рзали на Дунаву. Млади лакомислени краљ Лајош нађе се пред одлучним тренутком сам, са нешто својих и савезничких одреда, али без довољно ратних припрема. Окупљање војске ишло је споро и све до часа борбе није било ни из далека довршено. Број краљевих војника рачунао се на једва 20.000 људи. Српске помоћне чете довели су му Павле Бакић и вођ шајкаша Радич Божић. Деспот Стеван остао је по краљевој наредби код Пожеге, да чува Славонију од турских упада из Босне. Падало је у очи да у овој борби није суделовао Крсто Франкопан, мада је иначе хрватских чета било у приличном броју. Турци су, под султановим вођством, стигли на Мохачко Поље, где их је чекала невелика хришћанска, на брзу руку окупљена, војска. Турци нису имали много посла са њом. На дан 29. августа Мађари су били страховито поражени и натерани у каљуге и мочваре тога подручја. Сам краљ Лајош заглави, на бегству, у једном набујалом потоку. После тог успеха султану је био отворен пут у мађарску престоницу, и он без икакве муке уђе као победник 11. септембра у будимски град. Само, овога пута, султан не оста у Будиму, него се после краћег времена, 25. септембра, повуче задовољан постигнутом победом.
Погибија краља Лајоша, који није имао законитога наследника, и пораз Мађара код Мохача, изазваше крупне промене у Средњој Европи. Турци пређоше границе Саве и Дунава и почеше да плаве велику панонску низију. После овог успеха, њихова појава пред капијама Беча и Млетака могла је да буде само питање времена. У одбрани против њихове најезде пао је, после српских балканских држава, сад и други хришћански бедем. Дошао је ред на Аустрију, и на Пољску, да њих две организују нови систем. Срби, који су излагали своје прси према Турцима на Марици, Морави, Сави и Дунаву, бориће се домало на Корани и Одри, у туђој служби, али на бранику хришћанства. Хрватска, која је досад страдала више непосредно, постаје ратно подручје и за неколико стотина година претставља католичку хришћанску претстражу пред Турцима и исламом. Док је почетак XVI столећа за сву Европу отварао нове видике и доносио једну нову цивилизацију, југословенске земље враћају се у Средњи век; њихови људи живе годинама и вековима са пушком преко колена и никад сигурни да им ново јутро неће донети неку нову несрећу.