Женидба базерђан-Стерије

* * *


Женидба базерђан-Стерије

Вино пије базерђан[1]-Стерија,
Баш у шеру, у Брзој Паланци,
У кошари, двору бијеломе,
Крај Дунава, тије воде ладне,
Вино служи Тривун, момче младо. 5
А када се накитио вина,
Тад он јунак стаде бесједити:
„Ој Тривуне, моја вјерна слуго,
Нежењен сам, женити се оћу;
Обиш'о сам земљу и градове, 10
Турску земљу до Стамбола града,
Сву њемачку до бијела Беча,
Каравлашку и Карабогданску,
Ја не нађо за мене ђевојке,
До садека у Кладову граду, 15
У онога Косте Јерменлије,
А на име Јелену ђевојку.
Већ сад мене сјету’, вјерна слуго,
Кога ћемо послат’ у Кладово
Да ми проси лијепу ђевојку, 20
Мени љубу, а теби госпођу?"
Ал' говори Тривун, вјерна слуга:
„Господару, базерђан-Стерија,
Прво псшљи старца Слатинаша,
Слатинаш је влашка поглавица, 25
Па ће њега свуда послушати;
Друго пошљи Радића Јована,
Јер је Радић рода госпоскога
Из лијепа шера Сарајева,
Обиш'о је земљу и градове, 30
Он госпоски знаде говорити;
Треће пошљи Грчића Николу,
Који знаде грчки и јерменски!”[2]

(ГПБЛ, Сербск., F XIV, № 2/2, л. 182— 183; део концепта предговора за Народне српске пјесме, књ. 1, 1824, који Вук није објавио, а који је Голуб Добрашиновић штампао према препису Љ. Стојановића у Ковчежићу, књ. III, 1960, стр. 110—111).

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Варијанте

Вар.: Iр, 311; Vр, 355, 356.

Референце

  1. базерђан — трговац.
  2. Место наслова у рукопису је Вукова уводна напомена: 1812-те године испроси један Грк из Брзе Паланке једну покрштеницу у Кладову, па се потом поквари та женидба и не буде од ње ништа; онда му неки Арсеније Станојевић из Мачве (момче око 25 година, које је онђе било код нас у служби) спјева тако смијешну пјесму, да би цркао од смија човјек, који познаје оне људе о којима је, а који не зна, рекао би да је каква пјесма Бог зна од колико времена и од какови јунака. Ја сам је чуо од Арсенија неколико пута (знао је добро пјевати уз гусле, па сам му ја био купио гусле те нам је често пјевао кад ручамо, или вечерамо), али је нијесам сву упамтио по реду, него само знам да се почиње. — После 33. стиха Вук је препричао даље догађаје у песми: Како је Тривун узео чутуру, па отишао те дозвао Слатинаша, и Радића и Грнића; како су сјутрадан отишли кули Чотрићевој, те преварили Арсу писара и узели пасош у Кладово ради трговине (а нијесу управо смјели казати; зашто је и Арсо ћео да проси ту исту ђевојку); како су отишли и испросили ђевојку; како и је ђевојка даривала; како је Слатинаш казао да дар свежу коњма око главе да се знаде да су просиоци; како јв Радић некако упустио свој дар на земљу, па казао да му то није мило и да неће добро бити; како су се послије уставили кад су дошли у Грабовичко поље на помол Брзој Паланци, па Радић казао да поскидају дарове с коња и да ућуте бубњи, и свирале и егеде, да се не би осјетио Арсо писар; како је међутим Арсо разабрао, па искао од свога побра Обрада Томића иљаду дуката, да накупи младије бећара, па да дочека сватове кад стану водити ђевојку, и да им отме ђевојку итд.

Извор

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 185-186.