Дванаести час/17

Седамнаеста појава

Седамнаеста појава

СТЕПАН и ПЛЕМИЋКА

ПЛЕМИЋКА
(улази брзо. Она је збуњена. Одело јој у нереду)
Деспоте, краљу, помози мени.
Све је пропало. Шта ћу ја сама?
Суров је живот сиротој жени,
Њу чека мука и грозна тама.
Ја милосрñе нећу да тражим,
— Оно је скупо, сувише скупо —
И твоје срце, за молбе тупо,
Нећу да молбом залудно дражим.
Ја тражим плату. Ево мог тела!
Ти си га некад грлио слатко
Тепајући ми: »То тело глатко
Од мрамора је тесано бело.«
У томе белом мраморном телу,
Које је топло јер стрепи, чезне,
Милују тебе два ока плава,
Дубока као најцрње безне.
Волела сам те, муж није знао
Да твоје ситим прохтеве страсне;
Долажах свагда кад би ме звао,
А убрајах се у жене часне.
Ја презрех мужа. Зар нисам крива?
А све због тебе. Да муж мој знаде,
Одавно већ не бих била жива.
Ти тад зар не би трпео јаде?
СТЕПАН
Само да викнем, тисуће жена
Голих прсију, глатких рамена,
Стискале би ме пожудно, страсно.
Та која не би љубила мене?
Најдража ти си од жена била,
А сад је доста, нећу те више.
Доста из чаше среће си пила,
Око твог тела доста се више
Деспота српског мишице снажне.
ПЛЕМИЋКА
Зар твоје речи биле су лажне?
Зар твоја уста варати знају?
Зар твоје тело од мене бежи?
Зар љубав наша свом греде крају?
СТЕПАН
Она већ давно у гробу лежи.
ПЛЕМИЋКА
У моме срцу још љубав стрепи,
Чезне, страхује кб првог дана,
Чедна ко јутро пролећа рана,
Свежа ко твоји образи лепи.
Љубим сад још страсније, јаче.
Грлила бих те дивље, боље,
Гризла ти усне, те зреле трешње.
Смилуј се. Љубав то моја плаче.
СТЕПАН
Одлази.
ПЛЕМИЋКА
Ноћ се спустила сетна.
Тако је тужна, мртвачки грозна,
Као да јесен дошла је позна,
А не јун кад су сва поља цветна
Привлачна, чудна, пуна топлоте.
Све је ужасно, и двор и стене
И мрак и реке, обале њене
И месец пун је злобе, страхоте,
Широки Дунав топал, привлачан,
Сада је страшан, ћутљив и мрачан.
СТЕПАН
Шта ћеш од мене, враже из пакла?
Бежи од тешке песнице моје!
У Дунав тело бацићу твоје,
Будеш ли ме се само дотакла.
ПЛЕМИЋКА
А моје дете? Зар тако гадно
Негдашњу љубав газиш и пљујеш?
О, тешко мени! О, чедо јадно! . . .
Зар ти, зар ти ме нећеш да чујеш?
Матери јадној ко ће помоћи?
СТЕПАН
Рекох ти давно: »Од мене иди«,
Но ти мишљаше ја нећу моћи
Напустити те. Сад и то види.
ПЛЕМИЋКА
Ја ти све дајем.
СТЕПАН
Војници, страже!
ПЛЕМИЋКА
Милости, милост. Бићу ти слуга,
Кад сам ти мрска да будем друга.
СТЕПАН
Часна се жена не пренемаже.
Војници, брже. Скотови, где сте?
Зар нисам деспот? Шта то сад значи?
Хуље, зар ноћас заспати смете?
ПЛЕМИЋКА
(пада му пред ноге)
Од страха ми се ум леди, мрачи!
СТЕПАН
Погана руљо, жгадијо смрадна!
Има ли кога да га удавим?
ПЛЕМИЋКА
Милост! Страхоте! Казне се стравим.
СТЕПАН
Изгазићу те, чуј, жено гадна.
(Тражи војнике, бесни.)
Ух, никог нема. Скотија сама!
Руљо, чуј, још сам деспот ноћас ја!
Још многог од вас гробна скриће тама,
Многи ће душу ñаволу да да,
Док сунце моје славе и силе
Крваво с клетвом потоне у ноћ!
Ножем ћу свима посећи жиле;
И моју једном нек осете моћ!
(Племићки која га је ухватила око колена)
Ја сам ти џелат, куцнуо је сат!
(Стеже је за грло, па нагло пусти.)
Ух, ово тело, овај мекан врат!
(Бежи.)
О, убијте је, ñаво је у њој.
ПЛЕМИЋКА
Милост! Волиш ме. Мој си, мој си, мој!
(Шчепа га за руке.)
СТЕПАН
Стражари, поганци, поклаћу вас све!
(Улазе три стражара. Меñу њима је и један калуñер, коме они нешто говоре.)
СТЕПАН
О, убијте је! Угушите глас
Што трује, кужи, одводи у смрт.
Брже, или ћу ја поклати вас!
(Војници притрче жени. Врисак. Одводе је десно. И они су дошли с десне стране. На позорници је већ потпун мрак. Кроз прозоре бије слаба месечина.)