Dvanaesti čas/17

Sedamnaesta pojava

Sedamnaesta pojava

STEPAN i PLEMIĆKA

PLEMIĆKA
(ulazi brzo. Ona je zbunjena. Odelo joj u neredu)
Despote, kralju, pomozi meni.
Sve je propalo. Šta ću ja sama?
Surov je život sirotoj ženi,
Nju čeka muka i grozna tama.
Ja milosrñe neću da tražim,
— Ono je skupo, suviše skupo —
I tvoje srce, za molbe tupo,
Neću da molbom zaludno dražim.
Ja tražim platu. Evo mog tela!
Ti si ga nekad grlio slatko
Tepajući mi: »To telo glatko
Od mramora je tesano belo.«
U tome belom mramornom telu,
Koje je toplo jer strepi, čezne,
Miluju tebe dva oka plava,
Duboka kao najcrnje bezne.
Volela sam te, muž nije znao
Da tvoje sitim prohteve strasne;
Dolažah svagda kad bi me zvao,
A ubrajah se u žene časne.
Ja prezreh muža. Zar nisam kriva?
A sve zbog tebe. Da muž moj znade,
Odavno već ne bih bila živa.
Ti tad zar ne bi trpeo jade?
STEPAN
Samo da viknem, tisuće žena
Golih prsiju, glatkih ramena,
Stiskale bi me požudno, strasno.
Ta koja ne bi ljubila mene?
Najdraža ti si od žena bila,
A sad je dosta, neću te više.
Dosta iz čaše sreće si pila,
Oko tvog tela dosta se više
Despota srpskog mišice snažne.
PLEMIĆKA
Zar tvoje reči bile su lažne?
Zar tvoja usta varati znaju?
Zar tvoje telo od mene beži?
Zar ljubav naša svom grede kraju?
STEPAN
Ona već davno u grobu leži.
PLEMIĆKA
U mome srcu još ljubav strepi,
Čezne, strahuje kb prvog dana,
Čedna ko jutro proleća rana,
Sveža ko tvoji obrazi lepi.
Ljubim sad još strasnije, jače.
Grlila bih te divlje, bolje,
Grizla ti usne, te zrele trešnje.
Smiluj se. Ljubav to moja plače.
STEPAN
Odlazi.
PLEMIĆKA
Noć se spustila setna.
Tako je tužna, mrtvački grozna,
Kao da jesen došla je pozna,
A ne jun kad su sva polja cvetna
Privlačna, čudna, puna toplote.
Sve je užasno, i dvor i stene
I mrak i reke, obale njene
I mesec pun je zlobe, strahote,
Široki Dunav topal, privlačan,
Sada je strašan, ćutljiv i mračan.
STEPAN
Šta ćeš od mene, vraže iz pakla?
Beži od teške pesnice moje!
U Dunav telo baciću tvoje,
Budeš li me se samo dotakla.
PLEMIĆKA
A moje dete? Zar tako gadno
Negdašnju ljubav gaziš i pljuješ?
O, teško meni! O, čedo jadno! . . .
Zar ti, zar ti me nećeš da čuješ?
Materi jadnoj ko će pomoći?
STEPAN
Rekoh ti davno: »Od mene idi«,
No ti mišljaše ja neću moći
Napustiti te. Sad i to vidi.
PLEMIĆKA
Ja ti sve dajem.
STEPAN
Vojnici, straže!
PLEMIĆKA
Milosti, milost. Biću ti sluga,
Kad sam ti mrska da budem druga.
STEPAN
Časna se žena ne prenemaže.
Vojnici, brže. Skotovi, gde ste?
Zar nisam despot? Šta to sad znači?
Hulje, zar noćas zaspati smete?
PLEMIĆKA
(pada mu pred noge)
Od straha mi se um ledi, mrači!
STEPAN
Pogana ruljo, žgadijo smradna!
Ima li koga da ga udavim?
PLEMIĆKA
Milost! Strahote! Kazne se stravim.
STEPAN
Izgaziću te, čuj, ženo gadna.
(Traži vojnike, besni.)
Uh, nikog nema. Skotija sama!
Ruljo, čuj, još sam despot noćas ja!
Još mnogog od vas grobna skriće tama,
Mnogi će dušu ñavolu da da,
Dok sunce moje slave i sile
Krvavo s kletvom potone u noć!
Nožem ću svima poseći žile;
I moju jednom nek osete moć!
(Plemićki koja ga je uhvatila oko kolena)
Ja sam ti dželat, kucnuo je sat!
(Steže je za grlo, pa naglo pusti.)
Uh, ovo telo, ovaj mekan vrat!
(Beži.)
O, ubijte je, ñavo je u njoj.
PLEMIĆKA
Milost! Voliš me. Moj si, moj si, moj!
(Ščepa ga za ruke.)
STEPAN
Stražari, poganci, poklaću vas sve!
(Ulaze tri stražara. Meñu njima je i jedan kaluñer, kome oni nešto govore.)
STEPAN
O, ubijte je! Ugušite glas
Što truje, kuži, odvodi u smrt.
Brže, ili ću ja poklati vas!
(Vojnici pritrče ženi. Vrisak. Odvode je desno. I oni su došli s desne strane. Na pozornici je već potpun mrak. Kroz prozore bije slaba mesečina.)