◄   ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ПОЗОРЈЕ ПЕТО ПОЗОРЈЕ ШЕСТО   ►

ПОЗОРЈЕ ПЕТО

Несторица, Зарица, бивши.



ЗАРИЦА: Светли краљу, трепет је обузео читав народ бугарски; на гроб Радомировом свеће упаљене виде се, и често се чује име Владислав.
ВЛАДИСЛАВ (ухвати се за мач): Ха, мраве, какве речи!
НЕСТОРИЦА: Праведне речи, краљу, јер крв света још није освећена. Сам те мртвац на дужност опомиње.
ВЛАДИСЛАВ: Нека умре, нека погине једанпут тај погани Ивица. Иди, и умири народ.
НЕСТОРИЦА: Краљу господине, народ жели да се на самом гробу Радомировом подигне губилиште. Крв његова угасиће свеће, које пред праведником божјим горе.
ВЛАДИСЛАВ: Ха, шта захтева народ? Да се ново чудо појави?
НЕСТОРИЦА: Смилуј се, краљу, на сузе твога народа.
ВЛАДИСЛАВ: Иди им кажи, да сам ја краљ, да ће Ивица сутра погубљен бити. Каквим мукама, којом смрћу, моје је определити. (Он на једну, Несторица на другу страну отиде).
ЗАРИЦА (после кратког ћутања): Несрећни Ивица!

(Пође но Смиљка заустави Зарицу).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.