Владислав/14

ДЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРЈЕ ШЕСТО

ПОЗОРЈЕ ШЕСТО

Смиљка, бивши.

СМИЉКА: Стани, старино, и саслушај глас несрећне девојке! Никога она у двору нема од како родитеља нема. Кажи, је л' истина да је Ивица мога оца убио?
ЗАРИЦА: Бедна девојко, од мене ли захтеваш ужасну истину? Ивица је заиста твога оца убио.
СМИЉКА: небо! Како страшно утробу ми потресаш. Говори, старино, тако ти деца увек здрава била. шта навуче Ивицу на оваково дело? Каквим поводом уби оца своје Смиљке?
ЗАРИЦА: Велика је тама, девојко, преко овог дела. Ништа се не види што би га на ово навело, и опет је јавно да је он крвник тако добре душе.
СМИЉКА: Тврди Ивица, таквим отровом да раниш ово лудо срце, које је увек тек за тобом куцало. Овако да раскинеш чувство твоје несрећне девојке, које никаква сила не би могла раскинути. Кажи ми, старино, где се находи овај ужасни убица, где квари ваздух ова незнабожна душа.
ЗАРИЦА: У тамници лежи најтежим оковма притегнут. Данас још времена има за своје дело с Богом прорачунати се; сутра ће му последњи дан осванути.
СМИЉКА: Боже, ја смрт убице оца мога нећу моћи гледати. Ах, како ће ми срце допустити да у Ивици моме крвника родитеља очима гледам? О, зашто си ме тако, срце моје, ужасно преварило? Зашто повери чувства твоја најуђем човеку на свету, кога тежину злочинства једна земља носи.
ЗАРИЦА: Диван је дечко, кћери моја, био Ивица. Ретко је природа кога таквим дар'ма искитила као њега. Сваком да си редом у утробу завирила, код сваког би нашла Ивицу лепо уписана. Величествен и опет не високоуман, смеран и опет храбар, сам је живот свој за краља жертвовао, кад је при нечувеној бури у опасности био. Сад је све ово једним помрачио поступком. Но и он је човек; кћери моја, ништа совршеног на свету нема. (Отиде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.