POZORJE PETO

Nestorica, Zarica, bivši.



ZARICA: Svetli kralju, trepet je obuzeo čitav narod bugarski; na grob Radomirovom sveće upaljene vide se, i često se čuje ime Vladislav.
VLADISLAV (uhvati se za mač): Ha, mrave, kakve reči!
NESTORICA: Pravedne reči, kralju, jer krv sveta još nije osvećena. Sam te mrtvac na dužnost opominje.
VLADISLAV: Neka umre, neka pogine jedanput taj pogani Ivica. Idi, i umiri narod.
NESTORICA: Kralju gospodine, narod želi da se na samom grobu Radomirovom podigne gubilište. Krv njegova ugasiće sveće, koje pred pravednikom božjim gore.
VLADISLAV: Ha, šta zahteva narod? Da se novo čudo pojavi?
NESTORICA: Smiluj se, kralju, na suze tvoga naroda.
VLADISLAV: Idi im kaži, da sam ja kralj, da će Ivica sutra pogubljen biti. Kakvim mukama, kojom smrću, moje je opredeliti. (On na jednu, Nestorica na drugu stranu otide).
ZARICA (posle kratkog ćutanja): Nesrećni Ivica!

(Pođe no Smiljka zaustavi Zaricu).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.