Велика недеља (драма у три чина)/7
VII
ИВАН, РОСА, ЗОРАН
ИВАН: Залуд ме опрема, нећу, бога ми!
РОСА: Није друкче, Иване, него да је послушаш.
ИВАН: Зар и ти велиш, Росо?
РОСА: И ја велим. Не растужуј нану, болан, зар јој је мало туге и бриге?
ИВАН: Како да је оставим саму?
РОСА: Зар сама кад ћу и ја бити с њом? ,
ИВАН: Па и ти, Росо, како ћеш ти?
РОСА: Шта, како ћу! Не брини ти! Све што би ти бринуо о нани, збринућу ја.
ИВАН: Бога ти?
РОСА: Ко да си сам овде.
ИВАН: А јеси ли кадра?
РОСА: Што да нисам?
ИВАН: Верујем ја теби!
РОСА: Е, ако ми верујеш, а ти ме послушај!
ИВАН: Послушао би’ ја тебе све, само кад бих знао. . 'Ајде кажи ми!
РОСА: Није време томе разговору, Иване. — Пођи, па кад се вратиш ако бог да...
ИВАН: Је л’ онда ћеш ми казати?
РОСА: Добро, казаћу ти, само здравље од бога!
ИВАН (Усхићено): Их, мене! А не бој се, ево нас за који дан натраг.
РОСА: Је л’ хоћеш да ме послушаш?
ИВАН (Узима је за руку): А ти ћеш ми, је ли, чувати мајку и... пазићеш себе. Кад се вратимо да вас затечемо обе... је л’ хоћеш?
РОСА: Хоћу, тако ми Бога! Дај Боже да се само здраво вратиш.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|