Велика недеља (драма у три чина)/6
VI
ИВАН, ПРЕЂАШЊИ
ИВАН: Ја био, нано, доле. Вид’о сам се...
ЈОКА: С ким?
ИВАН: Са њима, са рањеницима. Пролазе и рањеници са народом.
ЈОКА: Проговори ли?
ИВАН: Знаш ли из ког су пука, нано?
ЈОКА: (Наслути): Наши — Радојеви?
ИВАН: Јес’, они!
ЈОКА: (Узбуђена) Где су?
ИВАН: Ово што чујеш — они се боре.
ЈОКА: Они? И он? А је ли жив, је ли добро? Да ниси још што чуо па нећеш да ми кажеш?
ИВАН: Ништа, бога ми, жив је и здрав.
ЈОКА: Жив је, је ли, добро си чуо? Казуј, дете, не мучи ме.
ИВАН: Добио кажу и медаљу!
ЈОКА: А је л’ далеко то где се боре? Може ли се поћи тамо?
ИВАН: Не може, нано. Тамо је борба, а навалили, много навалили. Наши не могу да одоле. Држе се, колико да помогну народу да се склони. Веле ми да не чекамо него да се склањамо, веле, неће моћи да одрже положаје.
ЈОКА: Само кад је жив, само кад је здрав. Нек он само изнесе главу, а ми ... Него ти, Иване, мораш, ти треба да се склониш.
ИВАН: Где, нано?
ЈОКА: Где сви, тек мораш да се склониш. Наредба је.
ИВАН: Знам.
ЈОКА: Ваља је послушати.
ИВАН: А тебе да оставим?
ЈОКА: Због мене ти? Остави ти мене; моје је прошло, а твоје иде. Ја сам живела, а ти тек настајеш.
ИВАН: Ја нећу без тебе!
ЈОКА: Не би’ ни ја без тебе, синко, али се мора. Ето до године био би војник, па како би’ онда ти без мене и ја без тебе.
ИВАН: То је друго, нано. Кад сам у војсци, ја опет тебе браним; ето, ви’ш како Радоје сад брани своје село.
ЈОКА: Не мудруј, дете, него да пођеш, мораш поћи.
ИВАН: Где да те оставим саму, с тим дететом?
РОСА: Ја ћу остати крај мајке, неће бити сама. А пазићу је, веруј ми, Иване, пазићу је.
ИБАН: Верујем ти, Росо, и хвала ти. Само... да ви останете а ја да бегам; била би и срамота и грехота. Зар није боље сви да кренемо, сви... ето, кренули и други.
ЈОКА: А ко ће вам кућу сачувати, соколе мој? Чувала сам је целога века па сад да је оставим пусту?
ИВАН: Како други?
ЈОКА: Мени кућа не треба, проживела сам у њој — гробница је сада моја кућа, а њу ми нико неће отети. Али вама. Оти’ћете и вратићете се, па зар да не затечете ни крова, ни огњишта?
ИВАН: А зар ћеш је ти стара сачувати... ако сила...
ЈОКА: Сачуваћу бар темеље... толико, темеље... колико траг да нађете.
ИВАН: Онда, нано, остаћемо заједно, па што теби... то и мени. Не могу те оставити.
ЈОКА: Ако останеш, оставићеш ме, узеће те непријатељ.
ИВАН: Нећу бити сам, биће и других, па ћемо се бранити.
ЈОКА: Не, синко, тако, побогу. Читава војска па не може ни себе брајнити ни нас одбранити. Нето послушај, рано моја, и пођи за судбином. Пођи што пре, бојим се биће доцкан ако премишљаш. Ево да те мајка опреми: дај, Росо, ону торбу.
РОСА (Скида торбу са дувара и додаје јој).
ИВАН: Не опремај ме, нано, ил’ опреми се и ти.
ЈОКА (Цуња по кући): Мора се послушати наредба. (Отвара сандук и опет аатвара). Где беше преобука?
РОСА: У соби.
ЈОКА (Одлази у собу).
|