Бено Поплесија (Робиња)3/9
| ←Шена осма | Бено Поплесија (Робиња) Писац: Непознати аутор Шена девета |
Шена десета→ |
БЕНО (сам): Био сам у Гружу и нијесам, per vita mia, нашо чељадета на онијем галијам који ми је умио дат нову од мога Пијера; сваки ми говори, њеки Дубровчанин да је био ослобођен, ма не знаду гди је. Како сам, тужан, несрећан у синовима! по душу моју, већи дизгус [досаду] ћутим цијећа зла живота Михочева него цијећа Пијера кога сам изгубио. Cazzo, Михоч ми хоће уграбит робињу — моју душицу; ово се per vita mia, не може трпјет: има пукнут — биће моја! — Ма ко је ово ко иде одовуда? Михоч и Заплетало! имам се ретират и чут што говоре. (Овди спијава.)
МИХОЧ: Чуо си, Заплетало, све што ми је интравењало. Ах љубави, како ме десперана чиниш!
БЕНО (сам): Per vita mia пара ми Cupido!
ЗАПЛЕТАЛО: Не окора се десперат, госпару, зашто с тезијем нећеш се ништа помоћ.
БЕНО (сам): Знаћеш и ти, маријолу, куд те воду!
МИХОЧ: Како хоћ да се не десперавам, ако се не зна гдје је робиња која је била све моје уфање?!
ЗАПЛЕТАЛО: О госпару, у капетана су врата отворена!
МИХОЧ: Ја држим заисто да она робиња друговђе није него у кући оне ребамбите [блесасте] старежине мога оца.
БЕНО (исходи иза мира): Што, што?
МИХОЧ: (Ајмех, чуо ме!)
БЕНО: Ово је риспет [поштовање] који се има носит свому оцу за зват ме старежином ребамбитом?! Ребамбит си ти који си закукуријеко за бурдјелом. А ове бијеле косе нијесу ми од старости него од дезгуста које на свак час од тебе примам! не импорта [смета] ништа — изагно сам те из куће, а назбиљ ћу те и дезередитат [не дати баштину].
ЗАПЛЕТАЛО: Пођи се скужај најбрже госпару.
БЕНО: И ти ћеш се наћи приварен, објешени манигодо.
ЗАПЛЕТАЛО: Говориш ли мени?
БЕНО: Теби говорим, теби; погледај ко безочанство!
ЗАПЛЕТАЛО: Нејмаш разлога праведна ме псоват.
БЕНО: Иди, маријолу један; нијеси ли ми ти био укро песет дуката за у Пераштанина робињу купит?
ЗАПЛЕТАЛО: Госпару, да би се продеветио, ако ти није Лимица све слаго! Заисто ја тужан симилик даво сам Пераштанину мједи, ер се ш њиме хтио интересат госпар Михоч; а ево ти га, пита’ га — он ће ти истину ријети.
БЕНО: Њега хоћ да питам који је фрфант ко и ти?! зашто „од чеса куто, од тега и ручица!“ Ма ћеш и ти и он знат, ако ми не вратите робињу: ти ћеш у галији а он ће у тамници душу пустит.
МИХОЧ (сам: Тот није у њега робиња!) — Госпару ћаће, што ти сам учинио тер то говориш? Истина је да сам љубио, ма љубит пристоји се млађијем.
БЕНО: Да зашто не старијијем?
ЗАПЛЕТАЛО: Има разлог, сиромах.
МИХОЧ: Зашто су они доста уживали.
БЕНО: Да ко још не би био доста уживо?
ЗАПЛЕТАЛО: Да ако није један стари доста уживо ствари од свијета, како ће их бит уживо један млади?
БЕНО: Мучи ти, фрфанте један! А ти, Михочу, не импачај ми се [упрти сс] у робињу.
МИХОЧ: А ја ти говорим да се хоћу импачати. (Иде тја.)
БЕНО: Хоћеш импачати?! Per vita mia, покајаћеш се.
ЗАПЛЕТАЛО: Госпару, не рабија’ се! alla fine [напокон] је млад — ваља му компатишкат; а ја ти се кунем да он од робињи не зна ништа, него цијени да је у тебе.
БЕНО: Како у мене, како?! ако је у вас!
ЗАПЛЕТАЛО: Није, тако врат не сломио! ваља да је отишла тја. Сад ћу ја поћ ријет госпару Михочу да је одједрила; он, кад то чује, senza altro [свакако] пуштаће све ове ствари.
БЕНО: Пођи и стој врх себе, ако ћеш да ти не интравења што ти сам малоприје обећо. А отићу и ја дома за виђет је ли што Лимица за робињу обазно.
Референце
уреди
