Pjevanje XVI
Priobražen sviet osvanu l
Star i grde bliede slike,
I na svaku bjehu stranu
Siede gore svekolike.
Livada se bješe od svudi 2
Biele obukla u odjeće,
I kroz način skrila hudi
1 travicu i sve cvieće.
Svi kladenci, i sve rieke 3
Jur bjehu se poledile
I ohole brze tieke
Svojieh voda ustavile.
Sunce, zemlju koje travi 4
Kroz gizdavo sve svietlilo,
Ne sivaše u svoj slavi
Neg se u oblak bješe skrilo.
A i nebo svu vedrinu 5
I razbludnu svoju diku
Promienilo bješe u tminu
Sliepu, mrklu, crnu i priku.
Gusti oblak prosipaše 6
Snieg od svudi veoma silno,
Ter njim zemlju pokrivaše
Na sve strane sasma obilno.
PJEVANJE XVI. 327
A ne maloj u studeni 7
Hladan vjetar čujaše se
Koji kroz duh svoj ledeni
Svud okolo vijaše se.
Zima bješe mrazno vrieme 8
I godinu zlu doniela
Ter sviem ledom studenieme
Svekolike pute smela.
Paček carske na šatore 9
Snieg najveći bješe izlila
Ko na cara da najgore
Tad bješe se rasrčila;
Hoteći ga istjerati 10
Mraznu tako kroz nevolju,
Da ne bude veće stati
Ni pribivat tu na polju.
Na došašće trudna dana 11
Ko donese te žestoči,
Svakolika vojska izbrana
Od lovaca s carem skoči.
I ne buduć veće ufanja 12
Da se lovi doba u tako,
Ni na polju bivši stanja
Gdje dme sjever toli jako;
Carska iziđe rieč moguća 13
Put Filibe da se bježi,
Da sred dvora i sred kuća
Od zime se svak utješi.
I tu tako svi ureda 14
S njim se tako uputiše,
I šatore pune leda
Mlagjiem svojiem ostaviše;
Ki ne bješe ništa lieni 15
Neg' ih na tle ončas meću
Da prie gore od studeni
Uteć budu taku smeću.
Mnoga vojska od kamila 1G
Tu je ureda naprćena,
A i mazaka vrla sila
8tisnuta je od bremena.
328 DUBROVNIK PONOVLJEN
Napunja ju mnošto kola 17
Sve što ljepšieh stvari imaju,
Kl se od konja i bivola
Hrlo i prešno tu smucaju.
Ter se tako svi najbrže 18
Bez pristanka sa svom moći
Sa čestitim carem krše
Da u Filibu budu doći.
On jezdeći brziem putom 19
Jošter s hrtim zvieri traži,
I godinom sagnan ljutom
U srcu se svom ne straši;
Neg' li redom gaje ophodi 20
I lugove i dubrave,
Jeda mu se gdje dogodi
Nać' u lovu sve zabave.
Treća zora dovede ga 21
U Filibu da počine,
Dokli okopne malo od sniega
Polja, gora, i planine.
Er je u misli da opet bude 22
Lov činiti po sve kraje
Sred godine zasve hude
Zimno vrieme jur nastaje.
Dieljenje ovo slavna cara 23
S takom prešom učinjeno
Od plemića poklisara
Iz Sagare bi sliegjeno.
Oni netom obaznaše
Da k Filibi on otide,
Hrle konje uzjahaše
Da ga s družbom svojom slide.
Ter istoga s njime dana
U Filibu uljezoše,
Nu niednoga sebi stana
Tu iznaći ne mogoše.
Er ne samo vojska od svudi
Kuće u gradu bješe opsjela,
Neg' još puna carskieh ljudi
I najbliža bjehu sela.
24
25
PJEVANJE XVI. 329
Dragomana tiem ureda 11
Kajmakanu posilaju,
Gdje im niko stana ne da
Da ga u njega ispitaju.
Ali paša s ljudstva česta 28
Čim nenadna dogje zgoda
Znajuć da tu ni'e im mjesta
Na Landasu stan im poda.
Selo 'e Landas kraj Marice 29
Od Filibe ne daleče,
Sve su u njemu kućarice
Kojeh samo plot optječe.
Divljem dubljem iz okola SO
Ogragjeno svud je u sebi
Od bukava i topola
Ke se uzrastom penju k nebi.
U sebi je puno njiva 31
I obilnieh vinograda,
Krušak', jabuk', dunja, sliva,
I razlicieh još prisada.
Bogato je žitom, vinom, 32
Medom, maslom, mljekom, vunom,
I potrebom svakom inom,
Koju uživa s česti punom.
Od pitomieh stada zvieri 33
Tu svegj pasu razne trave,
Igrajuć se sviem pastieri
Jaganjčići, ovce, i krave;
Da bi rek6 u tem mjesti 34
Od staroga zlatna vieka
Da još sjaju svietle česti
I čestita radost njeka.
Kapidžića vriedna Age 35
Sve tu stoje podložnici,
Krstjani su čudi blage
I službeni svikolici.
Sred sela je tega njemu 36
Liepa kuća učinjena,
Ka 'e na mjestu najljepšemu
Kraj te rieke sagragjena ;
330 DUBROVNIK PONOVLJEN
Gdje on ljeti veće krati 37
Pod sjenice tu dohodi
Za u hladu dni trajati
Pri toj liepoj bistroj vodi.
Ti dvorovi izabrani 38
U takomu mirnu kraju
Poklisarim sad su dani
Da u njima pribivaju.
Gdje se oni nastaniše 39
I veselo i slobodno,
Čim ih na stan tu primišc
Svi seljani veoma ugodno;
Ki sve vrieme od njih stanja 40
Dvoreći ih sa svom vlasti
Činiše im bez kršmanja
Svaku službu a mnogom časti.
Ali oni zasve veće 41
U načinu prem veselu
Puni mile bjehu sreće
Počinuli u tem selu;
Još od misli teške svoje , 42
Počivanja ne ugledaše,
Neg' u ljutieh nepokojeh
Brinuti se ne pristaše.
Nevolje ih vrle od grada 43
S zatvoreniem poklisari
Još sred gorka drže jada
S potrebitieh vele stvari;
Što da budu namiriti i4
Sa svom pomnjom ne mle prije,
Ter bez toga na sem sviti
Stvar niedna im mila nije.
I cjeć česa dragomana 45
Svegj na vrata posilaju
Da u careva kajmakana
Blagu milost Upitaju ;
Da im poda k sebi doći 46
Razgovorit da se budu,
Da s njegove tu pomoći
Samire se u svom trudu.
PJEVANJE XVI. . 331
Nu dragoman svegj se Trati 47
S odgovorom da ne mogu
S pašome se doć sastati
Er on ima prešu mnogu;
Čim od zore, do večera 48
Iz Filibe na dvor hodi
Tere s carem zvieri, tjera
I u lovu se s njim nahodi.
Na ke glase poklisari 49
Puni ostaju ljute smeće,
Sve potrebne videć stvari
Da za dugo smirit neće; ,;
Neg' da će se vele i vele 50
Oko paše izmoriti,
Dokli s njime, kako žele,
Moć' uzbudu govoriti.
Nu misleći da cjeć tega 51
Ni'e razloga napried cknjeti,
Neg' da 'e trieba glase od svega
Već gospodi spovidjeti;
čim kroz nemir usioni 52
U gradu su svi smeteni
Neznajući kako oni
Od cara će bit primljeni; ,
I naprieda je li ufauje 53
Da u miru živu i stoje,
Ali 'e trieba za skončanje
Da ostave kuće svoje;
Sve budući razumjeli, 54
U svoj sviesti odlučiše
Što su dosle tu vidjeli
U Dubrovnik da se piše.
I cjeć tega napisaše 55
Liste pune čestitosti,
Knjigonoši ke pridaše
Veoma mnogoj u radosti.
Neka prije svu gospodu 56
Dragiem glasom razgovore,
Da kad čuju dobru zgodu
S zle smeće se ne uzmore ;
882 DUBROVNIK PONOVLJEN
^
Neka vide kd su od cara 57
Počašćeni liepo bili
Vrh svieh inieh poklisara
Ki su u njega dohodili;
Bivši on s njima blag i mio 58
Iz pristolja sve visine
Ljubežljivo govorio,
S nikiem čari što ne čine.
I ne bivši veće pito 59
Trista vreća srebra i zlata
Što je isko temeljito
Da mu pošlju tu na vrata.
S oviem glasim k Dubrovniku 60
Knjigonošu uputiše,
I veselju u veliku
S mnogom prešom otpraviše.
A oni u paše staše iskati 61
Sa svom pomnjom sa svom moći
Da se budu s njim sastati
I da u njega budu doći ;
Neka smire svoju želju 62
Sred čestite u svem zgode
Kad potpunom u veselju
Poklisare oslobode.
U toliko zmaj pakljeni, 63
Kl s prokletom nemilosti
U čemernom gnjevu pjeni
I davi se s navidosti;
Gledajući s kom ljubavi 64
Poklisari primjeni su,
I u kojoj dići i slavi
Od svieh turak' čašćeni su ;
U nesviesti pomami se 65
Ter čeljusti svoje grube
Otrovniema zubi izgrize
I čagjavu bradu iskube.
Vidi silnik da zamani 66
Vaskolik mu trud je bio,
I sa sviema da nemani
Ni'e sve misli ispunio ;
PJEVANJE XVI. 333
Na Dubrovnik er što iskaše 67
Cara i turke nabuniti
Ne može mu, ko htijaše,
Na njegovu to iziti;
Dubrovačke bivši smeće 68
Požalio car suzami
I ukazo se blag od veće
Sviem njihoviem nesrećami.
Ter ne samo zlato i blago 69
Da ne iskaše uzet njima,
Neg' da jošter veomi drago
Gledaše ih sviem očima.
Stvar ka mu se čini da je 70
Prema turskoj svoj naravi,
Ka u sebi lakoma je
Da pri zlatu glavu ostavi.
Tiem smišljajuć ove zgode, 71
Kž mu su uzrok ljutieh muka,
Kako uboden bivo hodi
Ter po paklu reve i muka.
I u sebi ljut od više •w,,i): »o
Sve nemani kolje i bije,
Er Dubrovnik ne omraziše
Da ga živa veće nije.
Čini mu se da toliko „_
Znanje ne bi poklisara
Da su umjeli ovoliko
Obrnuti oko cara;
Neg' da 'e pomnja mala bila
Zlieh nakazni u tieh trudi, '*
Ter da zato ni'e sliedila
Svrha ugodna svoj požudi.
aDOva s tvar ga tako ranja 75u čemeru zlobna gnjeva J
Puca i strašna sred skončanja
Laje, vije i zavieva.
Pače u silnoj rogobori _.
Srdito se tač oholi
Da ište pako da obori
I da vas sviet satre doli.
Na njegove strašne glase 77
Pune ognjene oholosti,
Crni ponor razliega se
Od nemile zle propasti;
A pakljeni jazi i spile 78
Tako grme sred dubine
Da bi reko s ljute sile
Satarisan vas sviet gine.
Najposlje se razdrie ovako: 79
Ah ! toli sam male moći
Da svak može splesat pako
I moj' vlasti vrha doći ;
Ter ovako dubrovćani 80
Sramotno me potlačiše
I s mojema sad nemani
Svom pameti boj dobiše.
U ovoj li se ja ću tmini 81
Vječniem ognjem svegj daviti,
A oni slavnoj na visini
U gospostvu sv6m dićiti?
U ovoj li ja tamnici 82
U vjeke ća uzdizati;
A u slobodnoj oni dici
Na svietu će uživati?
Oholeć se, da su opeta 83
Grad oboren ponovili
Gdje krstjanska vjera kleta
Svegj u jačoj raste sili;
Oholeć se, da s hitrine 84
Njihovieh su 'poklisara
Privarili nad sve ine
Otmanskoga slavna cara;
Koji slušati nije htio 85
Svjete, kž mu poslali rieti,
Neg' je za njim' zaludio
Bez razloga i pameti.
Ah! ovezieh ne bi ruga 86
Bilo, kl me sada prže,
Da sam imo boljeh sluga,
Da zapovjed moju vrše.
A
PJEVANJE XVI. 335
Ali er moji zločešnjaci 87
I ne htješe i ne znaše,
Poklisari zato jaci
Biše, i zato slavni ostaše.
Nu još im ću vrha doći, 88
I ukazat im svim očito,
Da 'e još puno sile i moći
Me kraljestvo strahovito;
I da imam još dvorana 89
Ki će umjeti na sem sviti
Sred načina hitra i znana
Moje odluke izvršiti.
S oviem rieči oči izvrati 90
Iz kieh sjeca plato ognjeni
Ter po paklu sta gledati
Svekolike crne sjeni;
Ištuć da tu izabere
KS. 'e s prilike slična hude 91
Za izvršiti sve čemere
I otrovne zle požude.
Megju vele zlieh nakazni, 92
Kž u paklu nahode se,
Kiem su obrazi bezobrazni
I strahoćom kž se rese;
Jednu nad sviem strašnu izbira 93
Suhu, usahlu. grde slike,
Koj iz usti plam izvira
Kako peći iz velike.
Ona sva je učinjena 94
Same od kosti, koju krije
Koža u grešpah pokupljena
Ka se oko nje suha vije.
U nje kose svekolike 95
Jedoviti kravoši su,
Ki s rasrdžbe ljute i prike
Bez pristanka svegj grizu se.
Krvavieh joj posred oči 96
Dvije otrovne zmije igraju,
Ke čemernoj u žestoći
Sve što vide na sve sjaju.
386 DUBROVNIK PONOVLJEN
Zjehaju joj usta vrla, 97
U pohlepan tere blidi
Da bi vas taj sviet proždrta
I sve što okom svojiem vidi.
Ruke su joj kako čaplje, 98
Tugje blago lđeui prihita,
A koža joj sva na kaplje
U pjegam je šarovita.
Sva 'e šankana i grbava, 99
Krivonoga i saparta,
I u stasu je vidjet prava
Gubavica žaba odrta.
Razdrta je u haljini 100
U koj ni mast ne pozna se,
Ka sred krpa u starini
Izgrizena raspada se.
Gladna izdiše sred čemera 101
Da joj hrana ne pogine,
Ter pečena od guštera
Dosta joj su polovine.
Vrhu punieh tobolaca 102
Blaga i zlata leži i sjedi,
Kieh ujedno stavi i zbaca
Ter ih svegjer pomno redi;
I gleda ih, čuva, i broji, 103
Da joj niesu poginuli,
I sve čase znat nastoji
Na svom mjestu svi jesu li;
Ter se oko njih straši i trese 104
Bez pokoja dnevi i noći,
I da ih kogod ne odnese
Ne da nikom blizu doći.
Toliko je ćudi prike 105
Da družine sobom neće,
Neg' li same kamatnike
I lupeže sve grabeće.
S njima vieća zbori svoja, 106
S njima opći po sve vrieme,
S njima gusi sred pokoja;
Zla lakomost — nje je ime.
-
PJEVANJE XVI. 337
Nju nemili kralj pakljeni 107
Zivnu u način strahoviti,
Er s njom samom drži i cieni
Svoje želje ispuniti.
I bivši ona došla ureda 108
Za poslušat gdje je zove,
On je pomno s prva zgleda,
Pak joj reče rieći ove :
Dvorkinjice moja ugodna, 109
Ka vrlinom tvoje vlasti
Stječeš hitra i slobodna
Mom kraljestvu slavne časti;
Koja svuda iznahodiš 110
Silnom moći srećne zgode,
Ter za sobom sužnje vodiš
Mnoge kralje i narode;
Potrebno je, ako ikada 111
Ti si mene poslužila,
Da me budeš uprav sada
Poslužiti kroz tva dila.
Očito je tebi dobro 112
Zle nemani ko me izdaše,
Kleh uzdano ja bjeh obro
Za uzvisiti ime naše.
Ove ništa ne opraviše 113
Ni mrzećem Dubrovniku
Vrat nemili prikršiše,
Ni splesaše slavu i diku.
Ni na nj turske nemilosti 114
Razdražiše po načinu
Da ga ljutom usilnosti
Ili uzmu ili ukinu ;
Da se opaka vjera obori 115
I krstjanstvo hudo s njime,
A da se ondi napried dvori
Strahovito naše ime.
Za riet pravo s njih nesviesti 116
Ja bih krunu izgubio,
I u pakljenom crnom mjesti
Ne bih veće gospodio ;
(Palmotić. 22
338 DUBROVNIK PONOVLJEN
Neg' bih došo do skončanja 117
I puko bih sam u sebi
Da ne iznagjoh moja ufanja
I vas pokoj sad u tebi.
Ali znajuć da ti sama ug
Mož' mž želje samiriti,
I sred plačnieh ovieh jama
Čestita me učiniti;
Tebe obro sam, da s tvž vlasti,, 119
Ka 'e moguća nad sve ine,
Povrate se prave časti
Od pakljene kraljevine.
Tiem neka me teška od jada ]2o
Služba tvoja oslobodi,
Put Filibe trči sada
Gdje se u lovu car nahodi;
Ter mu opsjedi carska vrata 121
Dubrovčanom da nikako
Trista vreća srebra i zlata
On ne prosti toli opako;
Neg' svakako da učini 122
Da mu budu take dare,
I da zato u vrlini
Zatvori im poklisare.
Neka iz tega smeće izidu 123
Da poraze grad nemili
Da na nj ttirci s vojskom idu
I satru ga u svoj sili.
Kajmakanu Mustaj paši 124
Musaipu i svakomu
Razloge ove ti prikaži
Da pristanu htjenju tvomu.
.A potrebno nije u dugo 125
Tebe učiti, mudra ti si,
Ma pakljena vriedna drugo,
0 koj kruna moja visi.
Hodi, i brzo poteži se 126
Neka prije sred veselja
S tvojom pomnjom izvrši se
Strašna odluka mojieh želja.
PJEVANJE XVI. 339
Umiljeno većma viku 127
Ni'e se crni kralj molio,
Ni kroz goru zlobu priku
U srcu se svom mučio.
Nu već prista govoreći, 128
A Lakomost ončas skoči
Da izvrši zasve u smeći
Sve pakljene te žestoći.
Mučno bješe njoj ustati 129
S blaga na kom svegjer sjedi,
A bi trieba poslušati
Te ognjene zapoviedi.
Radi česa neka u tuzi 130
U putu se ne uzmuči
Sve Privari viernoj druzi
Blago svoje priporuči.
I nju ostavi na sve mjesto 131
Bezobrazno da gusuje
I da hitro vara često
Svih, s kim za nju ustrguju ;
A ona puna želje i glada 132
I zla u komu svak se stara
Put Filibe pogje tada
U Otmanskoga pogje cara.
I odnese u te strane 133
Sobom žabe sve gubave
K6 se njome svegjer hrane
I u njoj drže sve zabave.
Za njom crne sve nakazni 134
Iz ponora istrčaše
Od strahoće i bojasni
Što kralj strašni na njih zjaše;
Nastojeći da se k njemu 135
S boljom družbom vratit bude,
Da ih ne kori hud u svemu
Kad samiri svu požudu.
Nu Lakomost bješe veće 136
U Filibu dolećela
S misli punom ljute smeće
Za opaka činit djela.
340 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ončas pogje neviđena 137
Caru otmanskom put dvorova
Ter u zlobi razdražena
Čemerom ga sviem otrova ;
I u srce mu vrže skrovno 138
Jednu od svojih gubavica,
Da ga ranja sveg,] otrovno,
Vele gore neg' ljutica.
Car oni čas u bolesti 139
Nepokojne začu muke,
Ke mu čine u nesviesti
Promienjivat sve odluke.
Lakoma ga miso štište 140
I zaplete sa svieh strana,
Da opeta blago ište
Od pobjenieh dubrovčana.
Smišlja zlato neizbrojno, 141
Ke se u gradu temu čuje,
I da njemu ni'e pristojno
Da ga pusti i daruje.
Paček drži još saviše 142
Da sramota jest mu očita
Er mu blago ne doniše
Carskom rieči koje pita.
S pameti mu jur prohodi j^g
Zla nesreća svakolika,
I sve od trešnje ljute zgode
Tužna grada Dubrovnika.
Ter sve cieni za hitrinu
Poklisari što mu rješe;
A za samu drži istinu
Da u njih blago mnogo bješe.
Tiem nesviestan ne zna što će 145
Kud li će se obratiti,
Neg li samo zlato hoće
Za sve' želje samiriti.
Lakomost mu prid očima j^g
Svegj se vrti hitro dosti,
Da požude niedne ne ima
U koj nije lakomosti.
144
PJEVANJE XVI. 341
Ako sjedi zlato gleda, 147
Ako hodi zlato pazi,
Ni mu s oči, ni s pogleda,
Ni s pameti zlato odlazi.
Zlato ište, zlato želi, 148
I bez zlata dobra nije
Da ga u srcu razveseli
Ke lakomost zla mu rije.
Kroz toj želje neka od zlata 149
Zlatom smiri toli uredno,
Kajmakana na sva vrata
S Masaipom zove zaedno ;
Neka s njima svjetuje se 150
Kako će se tu vladati
Da mu blago donese se
Za kie mu se život krati.
Er još ljuto da skončanje 151
Sviet vaskolik ima čuti
I da ima doć na manje
I u sebi poginuti;
Svoja carska rieč- nikako 152
Neće pustit da pogine,
Da zna usilit nebo i pako
Kroz najgore zle vrline.
Zla Lakomost u toliko 153
Ni čuvena ni gledana
Pogje sresti silno i priko
S Musaipom Kajmakana ;
Ter se s njima združi u putu 154
I u srce im žabu umeće,
I od zlata želju ljutu
Koja sili na sve smeće.
I pamet im još osliepi 155
I požude sve ostale
Da za zlatom svaki hlepi
I da samo zlato hvale;
I bez zlata da razloga 156
Ni umiju ni poznaju
Neg' sred zlata bogatoga
Prava dobra da gledaju.
342 DUBROVNIK PONOVLJEN
Odvede ih na svjet hudi 157
Gdje ona glava bit će od svjeta,
I lakomoj svoj požudi
Zla meštrinja i prokleta.
Gdje se vieće viećat ima 158
Vazdašnjega od zakona,
Koje sa sviem lakomcima
Na svoj način vieća ona;
U kom vieću opakomu 159
Ne gleda se pri koristi
Za pogodit htjenju svomu
Ni čast, ni raj, ni Bog isti.
Oni tako dohrliše 160
K slavnom caru svi ureda
I do zemlje vrat skloniše
Za Čut što im zapovieda.
I videć ga da 'e pun gnjeva 161
Gdje obliče strašno kaže,
Gdje mu iz oči munja sieva,
Zapanjeni oba ostaše.
Nu car ko ih doći vidje 162
U srcu se obeseli,
Zasve u licu s piva ublidje
Čim nesviesno blago želi.
I bivši im učinio, 163
Gdje klekoše, ustat gori,
Na pristolje sve je sio,
Pak ovako progovori:
Može li se to podnieti 164
Sramotami nada svima
Da rieč, ku car bude rieti,
Poslušat se ončas neima?
Car ki svietom oviem vrti 165
Na svu volju kako reče,
Ki je gospar vrhu smrti,
I najviše glave sieće;
Od koga se tresu i boje 166
Kralji oholi u nemiru,
Ki sam s moći silne svoje
Gospoduje svaku viru;
PJEVANJE XVI. 343
Da ovako čuven nije 167
I da od svojieh haračara
Učinit se njemu smije
Zli neposluh i privara ;
I da blago, koje sada 168
Po sudu se njemu prosi,
Iz svevoljna toli grada
Jošter mu se ne donosi?
Ah! kako me privariše 169
Poklisari svom hitrinom
I pamet mi zasliepiše
Vuhvovitiem svojiem činom,
Da ja nehtjeh veće iskati 170
Koje liepo blago milo,
Ke" daleko vidim sjati
Kroz sunčano sve svjetlilo.
Liepo blago gdje velike 171
Stoje sreće i radosti,
U komu su prave dike
I sve od svieta čestitosti;
Carsko srce kž mi stravi 172
Kroz uresnu svu ljepotu
Pri tolikoj da ljubavi
Niesam miran u životu.
Grad Dubrovnik ako pade 173
I užeže ga plam ognjeni
I ču od trešnje ljute jade,
Ta nesreća što je meni?
Neka se oni teziem brinu 174
I podnose te nemire,
A da samo mu visinu
Ko ja hoću blagom smire.
Muftija je po razlogu 175
Osudio sv6m pameti
Od pobjenieh da ja mogu
Svekoliko blago uzeti.
A znam tega blaga i zlata 176
Da se t^gja napunila,
Er je sreća svijem bogata
Svegj u temu gradu bila.
344 DUBROVNIK PONOVLJEN
^
Tiem nikako neću njima 177
Da s hitrinom ovo progje,
Nego sa sviem načinima
Da pnd noge moje dogje ;
Da naredba moja, sl«edi, 178
Neka vide i poznaju
Mojiem slavniem zapoviedi
KO se klanjat snižno imaju.
I zasve sam vrbu tega 1 79
Govorio vami inako,
Poričem se sad od svega
Hoću blago to svakako.
Svaka 'e bolja promišljena, 180
Ništa u preši dobro nije;
A pamet je zasljepljena
Cienit blago ka neumjje.
Za to način iznagjite 181
Kako vam se čini bolje,
Ter najbrže učinite
Da se smire moje volje ;
Da ja ostanem s mojom časti 182
I da hitri poklisari
V7ide, da s mom carskom vlasti
Ne žive se u privari ;
Neg' sljepački da je triebi 183
Mu zapovjed opslužiti,
Ako neće sami sebi
I svom gradu vrat slomiti.
Er da vas sviet s česti nude 184
Ima živiem zgoriet plami,
Hoću ovako sve da bude
Kako sada rekoh vami. —
Svrši ovako besjedeći 185
Otmanović pun čemera
S misli ljutom da u smeći
Svoju ognjenu srdžbu istjera.
A do zemlje poniženo 186
Kajmakan se vas obori,
Pak dignu se i umiljeno
Uze s njime da govori.
PJEVANJE XVI. 345
Kliče : što car zapovieda 187
Slavnom rieči svako u doba,
To je trieba da se ureda
Od njegova vrši roba.
Sad najliše gdje razložne 188
I pravedne ište stvari
U čeljadi sve podložne,
Male vjere, male hari ;
Koja se je od starina 189
Obiknula na sem svieti
U nauku od hitrina
I hiniti i življeti.
Za riet pravo, care izbrani, 190
Svak se bješe začudio
Da ti opakiem dubrovčani •
Bješe blago tve pustio;
Koji zasve tugu priku 191
Da su u trešnji oćutili,
Nu su tvrgju prem veliku
Blaga i zlata napunili;
Da ni'e trieba vjerovati 192
Njihoviema poklisarom
Ki su došli vuhvovati
Na tva vrata sve s privarom.
Er uboštva nije tega 193
Kako u gradu oni kažu,
Neg' li zaisto vrhu svega
Očito vam tlape i lažu.
Čeljad su ovo sve himbena, 194
Vele znaju, vele umiju,
Varka im je svegj skrovena
Ispod koje mnogo smiju.
Nu kada je carska volja 195
Blago učinit da donesu,
Od svieh ćemo samovolja
Učiniti da,se stresu.
Poklisare njima stare 196
Zatvorene još držimo,
A i nove poklisare
Zatvoriti učinimo ;
s
346 DUBROVNIK PONOVLJEN
I dajmo im rok i vrieme 197
Dokli imaju na tva vrata
Doniet brli nada svieme
Trista vreća srebra i zlata.
Što ako oni tvrdoglavi 198
Poslušati ne ustjedbudu,
Neg' protiva tvojoj slavi
Miso ukažu priku i hudu;
Zapovied će carska biti 199
Tada da se s većom vlasti
Budu splesat i sniziti
Njih nesviesne oholasti ;
Da poznadu nad sve ine 200
Da oro mrava svegj potlači,
I strmoglav da se ukine
Vazda s većem ko se jači.
Kajimakan svrši ovako, 201
A Musaip usta otvori,
Ter lakomo i opako
Uze i on da govori.
Reče : mudro 'e carstvu tvomu 202
Kajimakan besjedio,
I u stavnomu znanju svomu
Sve je dobro razmislio.
Dubrovčanim nije triebi 203
Kazat djela ljubežljiva
Neg' li oštro lice u sebi
I da im si suprotiva ;
Er oni se kad ne boje, „„.
Tad kroz narav svoju hudu
Misle, ištu i nastoje
Privariti da te budu.
Namislit su bili smieli 205
Harače ti ne davati ;
Gledaj, dokle jesu umjeli
Svom hitrinom vuhvovati.
Himbeni su ono ljudi, 206
Lisičiti veoma znaju,
I svakiem se s hudom ćudi
1 vladaju i sastajn.
PJEVANJE XVI. 347
Eto i carstvo tv8 čestito 207
Veće bjehu privarili
Na cviljenje vuhvovito
Da se njima srcem smili.
Ali ne da višnji zgara 208
Djelovanje kroz opako
Da otmanskoga budu cara
Privariti oni tako ;
Neg' da caru čestitomu 209
Carsko blago donese se,
A da u znanju oni svomu
Ludo i sliepo privare se.
Tiem, čestiti slavni care, 210
Ako mariš za tve dike,
Zatvori im poklisare
Tve himbene neviernike.
I ako dosta to ne bude, 211
Razori im grad mrzeći,
Da sred smeće vide hude
Da si od njih jači i veći.
Neka vas sviet unaprieda 212
Nauči caru robovati,
I njegova od pogleda
I strašit se i bojati.
Prista s oviem razgovorom 213
Tu Musaip hud nad svima;
A car opet srdžbom gorom
Besjediti uze s njima.
Drago mi je, reče, čuti 214
Da odluke me hvalite,
I da sa mnom po istiem puti
S vašiem svjetom vi hodite.
I caru je od potrebe 215
Sve uzdane čut svjetnike,
I držat ih polak sebe
Za čas pravu svoje dike.
Tiem pokli se vidi vami 216
Da su odluke me razložne,
I da 'e pravda i sud s nami
Vrh čeljadi te podložne ;
348 DUBROVNIK PONOVLJEN
Kajimakan neka hodi 217
Poklisare zvat najbrže,
Da im hrlo ćini odi
Da zapovied moju izvrše.
Ki er hitri i himbeni 218
U svojema djelim jesu,
Hoću da su zatvoreni
Dokli blago to donesu.
I ako dosta ni'e stvar taka, 219
Hoću i vojska da se spravi
Da od grada toli opaka
Ni kami se ne ostavi.
Neka vide car mogući 220
Kako strašno zapovieda
Kad ih udre tries gorući
Od mojega silna jeda.
Na ove rieči nesmiljene 221
Ke u naćin strahoviti
Pun rasrdžbe neizrečene
Izgovori car srditi;
Do zemlje se ponižiše 222
Oba paše umiljeno
I svu glavu prikloniše
Prid pristolje uzvišeno.
Nu za izvršit stvari ove 223
Kajimakan ončas skoči
Poklisare da dozove
Srdit ljutoj u žestoči.
A Lakomost s nemanima 224
Uhiti se tad u kolo
Ter zaigra zaedno s njima
Prem objesno i oholo ;
Veseleć se, er su tako 225
Sva činjenja uputili
Da će brzo smirit pako
Da kralj crni već ne cvili.
U toliko poklisari 226
Na Landasu počivahu
I od opacieh ovieh stvari
Nikako se ne nackhu;
"1
PJEVANJE XVI. 349
Neg' pri paši kajmakanu 227
Svake ufaju steć' milosti
Da netom se s njim sastanu
Smirit će ih u radosti.
Kad iznenad ugledaše 228
Doć' čauša poglavita,
Ki ih zove hrlo u paše
I od njegove strane pita.
Ter cieneći u toj zgodi, 229
Ku iskaše vele dana,
Čes da im se mila rodi
I čestitost uzdisana ;
Velikomu u veselju 230
Otidoše tamo ureda
Za ispunit svoju želju
I čut' što se zapovieda.
Ali kako tu dogjoše,
U hud način i nemili 231
Sve inako iznagjoše
Nego bjehu promislili.
Dočeka ih pun strahoće 232
Paša u gnjevu ljut od više,
Ter ih zgleda, ko da hoće
Da ih ončas satariše.
Bješe crna sred obraza 233
Gori vidjet hude od zmije,
Čiem vikati uze iz glasa:
Slavnom caru blago gdi je?
Što mislite? Do dvadesti 234
Svieh vas imam zatvoriti,
Da od mahnite te nesviesti
Uzbudete ozdraviti.
1 ako življet ne naučite 235
Ni klanjat se našoj vlasti
S rasrdžbe ću strahovite
Splesat vaše oholasti.
Paček vam ću grad uzeti 236
I razvalit s bojnicima,
Neka znate s kom pameti
Car se otmanski slušat ima.
v
350 DUBROVNIK PONOVLJEN
^
Ovo kuko dogovori, 237
Poklisarim ne dopusti
Da od njih niedan usta otvori
Ni nikakvu rieč izusti.
Neg gdje strašno čim ublidje 238
Sred rasrdžbe hugje i gore,
Čaušima zapovidje
Oni čas ih da zatvore.
I tako ih hrlo vode 239
U čauša u Osmana,
Da pod stražom bez slobode
Sred njegova stoje stana;
I da od tole iz tamnosti 240
Nadvor izit vik ne budu, ' .
Dokle opake lakomosti
Ne ispune caru hudu.
Na ove tuge i nesreće 241
Smetoše se poklisari
Gdje iznenadi strašno odveće
Srditi ih tries udari.
Ne znajući kojiem puti 242
Obratit se veće mogu
Za uteći jad priljuti
I nevolju tako mnogu.
Nu vidcei turci vrli 243
Da zlo njeko namisliše,
Knjigonošu ončas hrli
K Dubrovniku otpraviše;
Da se vriedna ta gospoda 244
Mudriem svjetom sačuvaju
Nemilosnieh od zlieh zgoda
Kž im turci pripravljaju.
A oni znajuć udes kleti, 245
Odlučiše sviem hrabreni
Ne strašit se krepko umrieti
Za svoj mili grad rogjeni;
Svi narodi da znat budu 246
Da oni cjeća svoje časti
Ni u smrtnom se neće trudu
Niedne od sile vik pripasti.
