Пјевање XVI
Приображен свиет освану л
Стар и грде блиеде слике,
I на сваку бјеху страну
Сиеде горе свеколике.
Ливада се бјеше од свуди 2
Биеле обукла у одјеће,
I кроз начин скрила худи
1 травицу и све цвиеће.
Сви кладенци, и све риеке 3
Јур бјеху се поледиле
I охоле брзе тиеке
Својиех вода уставиле.
Сунце, земљу које трави 4
Кроз гиздаво све свиетлило,
Не сиваше у свој слави
Нег се у облак бјеше скрило.
А и небо сву ведрину 5
I разблудну своју дику
Промиенило бјеше у тмину
Слиепу, мрклу, црну и прику.
Густи облак просипаше 6
Сниег од свуди веома силно,
Тер њим земљу покриваше
На све стране сасма обилно.
ПЈЕВАЊЕ XVI. 327
А не малој у студени 7
Хладан вјетар чујаше се
Који кроз дух свој ледени
Свуд около вијаше се.
Зима бјеше мразно вриеме 8
I годину злу дониела
Тер свием ледом студениеме
Свеколике путе смела.
Пачек царске на шаторе 9
Сниег највећи бјеше излила
Ко на цара да најгоре
Тад бјеше се расрчила;
Хотећи га истјерати 10
Мразну тако кроз невољу,
Да не буде веће стати
Ни прибиват ту на пољу.
На дошашће трудна дана 11
Ко донесе те жесточи,
Сваколика војска избрана
Од ловаца с царем скочи.
I не будућ веће уфања 12
Да се лови доба у тако,
Ни на пољу бивши стања
Гдје дме сјевер толи јако;
Царска изиђе риеч могућа 13
Пут Филибе да се бјежи,
Да сред двора и сред кућа
Од зиме се свак утјеши.
I ту тако сви уреда 14
С њим се тако упутише,
I шаторе пуне леда
Млагјием својием оставише;
Ки не бјеше ништа лиени 15
Нег' их на тле ончас мећу
Да прие горе од студени
Утећ буду таку смећу.
Многа војска од камила 1Г
Ту је уреда напрћена,
А и мазака врла сила
8тиснута је од бремена.
328 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Напуња ју мношто кола 17
Све што љепшиех ствари имају,
Кл се од коња и бивола
Хрло и прешно ту смуцају.
Тер се тако сви најбрже 18
Без пристанка са свом моћи
Са честитим царем крше
Да у Филибу буду доћи.
Он јездећи брзием путом 19
Јоштер с хртим звиери тражи,
I годином сагнан љутом
У срцу се свом не страши;
Нег' ли редом гаје опходи 20
I лугове и дубраве,
Једа му се гдје догоди
Наћ' у лову све забаве.
Трећа зора доведе га 21
У Филибу да почине,
Докли окопне мало од сниега
Поља, гора, и планине.
Ер је у мисли да опет буде 22
Лов чинити по све краје
Сред године засве худе
Зимно вриеме јур настаје.
Диељење ово славна цара 23
С таком прешом учињено
Од племића поклисара
Из Сагаре би слиегјено.
Они нетом обазнаше
Да к Филиби он отиде,
Хрле коње узјахаше
Да га с дружбом својом слиде.
Тер истога с њиме дана
У Филибу уљезоше,
Ну ниеднога себи стана
Ту изнаћи не могоше.
Ер не само војска од свуди
Куће у граду бјеше опсјела,
Нег' још пуна царскиех људи
I најближа бјеху села.
24
25
ПЈЕВАЊЕ XVI. 329
Драгомана тием уреда 11
Кајмакану посилају,
Гдје им нико стана не да
Да га у њега испитају.
Али паша с људства честа 28
Чим ненадна догје згода
Знајућ да ту ни'е им мјеста
На Ландасу стан им пода.
Село 'е Ландас крај Марице 29
Од Филибе не далече,
Све су у њему кућарице
Којех само плот оптјече.
Дивљем дубљем из окола СО
Ограгјено свуд је у себи
Од букава и топола
Ке се узрастом пењу к неби.
У себи је пуно њива 31
I обилниех винограда,
Крушак', јабук', дуња, слива,
I разлициех још присада.
Богато је житом, вином, 32
Медом, маслом, мљеком, вуном,
I потребом сваком ином,
Коју ужива с чести пуном.
Од питомиех стада звиери 33
Ту свегј пасу разне траве,
Играјућ се свием пастиери
Јагањчићи, овце, и краве;
Да би рек6 у тем мјести 34
Од старога златна виека
Да још сјају свиетле чести
I честита радост њека.
Капиџића вриедна Аге 35
Све ту стоје подложници,
Крстјани су чуди благе
I службени свиколици.
Сред села је тега њему 36
Лиепа кућа учињена,
Ка 'е на мјесту најљепшему
Крај те риеке саграгјена ;
330 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Гдје он љети веће крати 37
Под сјенице ту доходи
За у хладу дни трајати
При тој лиепој бистрој води.
Ти дворови изабрани 38
У такому мирну крају
Поклисарим сад су дани
Да у њима прибивају.
Гдје се они настанише 39
I весело и слободно,
Чим их на стан ту примишц
Сви сељани веома угодно;
Ки све вриеме од њих стања 40
Дворећи их са свом власти
Чинише им без кршмања
Сваку службу а многом части.
Али они засве веће 41
У начину прем веселу
Пуни миле бјеху среће
Починули у тем селу;
Још од мисли тешке своје , 42
Почивања не угледаше,
Нег' у љутиех непокојех
Бринути се не присташе.
Невоље их врле од града 43
С затворением поклисари
Још сред горка држе јада
С потребитиех веле ствари;
Што да буду намирити и4
Са свом помњом не мле прије,
Тер без тога на сем свити
Ствар ниедна им мила није.
I цјећ чеса драгомана 45
Свегј на врата посилају
Да у царева кајмакана
Благу милост Упитају ;
Да им пода к себи доћи 46
Разговорит да се буду,
Да с његове ту помоћи
Самире се у свом труду.
ПЈЕВАЊЕ XVI. . 331
Ну драгоман свегј се Трати 47
С одговором да не могу
С пашоме се доћ састати
Ер он има прешу многу;
Чим од зоре, до вечера 48
Из Филибе на двор ходи
Тере с царем звиери, тјера
I у лову се с њим находи.
На ке гласе поклисари 49
Пуни остају љуте смеће,
Све потребне видећ ствари
Да за дуго смирит неће; ,;
Нег' да ће се веле и веле 50
Око паше изморити,
Докли с њиме, како желе,
Моћ' узбуду говорити.
Ну мислећи да цјећ тега 51
Ни'е разлога наприед цкњети,
Нег' да 'е триеба гласе од свега
Већ господи сповидјети;
чим кроз немир усиони 52
У граду су сви сметени
Незнајући како они
Од цара ће бит примљени; ,
I наприеда је ли уфаује 53
Да у миру живу и стоје,
Али 'е триеба за скончање
Да оставе куће своје;
Све будући разумјели, 54
У свој свиести одлучише
Што су досле ту видјели
У Дубровник да се пише.
I цјећ тега написаше 55
Листе пуне честитости,
Књигоноши ке придаше
Веома многој у радости.
Нека прије сву господу 56
Драгием гласом разговоре,
Да кад чују добру згоду
С зле смеће се не узморе ;
882 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Нека виде кд су од цара 57
Почашћени лиепо били
Врх свиех иниех поклисара
Ки су у њега доходили;
Бивши он с њима благ и мио 58
Из пристоља све висине
Љубежљиво говорио,
С никием чари што не чине.
I не бивши веће пито 59
Триста врећа сребра и злата
Што је иско темељито
Да му пошљу ту на врата.
С овием гласим к Дубровнику 60
Књигоношу упутише,
I весељу у велику
С многом прешом отправише.
А они у паше сташе искати 61
Са свом помњом са свом моћи
Да се буду с њим састати
I да у њега буду доћи ;
Нека смире своју жељу 62
Сред честите у свем згоде
Кад потпуном у весељу
Поклисаре ослободе.
У толико змај пакљени, 63
Кл с проклетом немилости
У чемерном гњеву пјени
I дави се с навидости;
Гледајући с ком љубави 64
Поклисари примјени су,
I у којој дићи и слави
Од свиех турак' чашћени су ;
У несвиести помами се 65
Тер чељусти своје грубе
Отровниема зуби изгризе
I чагјаву браду искубе.
Види силник да замани 66
Васколик му труд је био,
I са свиема да немани
Ни'е све мисли испунио ;
ПЈЕВАЊЕ XVI. 333
На Дубровник ер што искаше 67
Цара и турке набунити
Не може му, ко хтијаше,
На његову то изити;
Дубровачке бивши смеће 68
Пожалио цар сузами
I указо се благ од веће
Свием њиховием несрећами.
Тер не само злато и благо 69
Да не искаше узет њима,
Нег' да јоштер веоми драго
Гледаше их свием очима.
Ствар ка му се чини да је 70
Према турској свој нарави,
Ка у себи лакома је
Да при злату главу остави.
Тием смишљајућ ове згоде, 71
Кж му су узрок љутиех мука,
Како убоден биво ходи
Тер по паклу реве и мука.
I у себи љут од више •w,,и): »о
Све немани коље и бије,
Ер Дубровник не омразише
Да га жива веће није.
Чини му се да толико „_
Знање не би поклисара
Да су умјели оволико
Обрнути око цара;
Нег' да 'е помња мала била
Злиех наказни у тиех труди, '*
Тер да зато ни'е слиедила
Сврха угодна свој пожуди.
аДОва с твар га тако рања 75у чемеру злобна гњева Ј
Пуца и страшна сред скончања
Лаје, вије и завиева.
Паче у силној рогобори _.
Срдито се тач охоли
Да иште пако да обори
I да вас свиет сатре доли.
На његове страшне гласе 77
Пуне огњене охолости,
Црни понор разлиега се
Од немиле зле пропасти;
А пакљени јази и спиле 78
Тако грме сред дубине
Да би реко с љуте силе
Сатарисан вас свиет гине.
Најпосље се раздрие овако: 79
Ах ! толи сам мале моћи
Да свак може сплесат пако
I мој' власти врха доћи ;
Тер овако дубровћани 80
Срамотно ме потлачише
I с мојема сад немани
Свом памети бој добише.
У овој ли се ја ћу тмини 81
Вјечнием огњем свегј давити,
А они славној на висини
У госпоству св6м дићити?
У овој ли ја тамници 82
У вјеке ћа уздизати;
А у слободној они дици
На свиету ће уживати?
Охолећ се, да су опета 83
Град оборен поновили
Гдје крстјанска вјера клета
Свегј у јачој расте сили;
Охолећ се, да с хитрине 84
Њиховиех су 'поклисара
Приварили над све ине
Отманскога славна цара;
Који слушати није хтио 85
Свјете, кж му послали риети,
Нег' је за њим' залудио
Без разлога и памети.
Ах! овезиех не би руга 86
Било, кл ме сада прже,
Да сам имо бољех слуга,
Да заповјед моју врше.
А
ПЈЕВАЊЕ XVI. 335
Али ер моји злочешњаци 87
I не хтјеше и не знаше,
Поклисари зато јаци
Бише, и зато славни осташе.
Ну још им ћу врха доћи, 88
I указат им свим очито,
Да 'е још пуно силе и моћи
Ме краљество страховито;
I да имам још дворана 89
Ки ће умјети на сем свити
Сред начина хитра и знана
Моје одлуке извршити.
С овием риечи очи изврати 90
Из киех сјеца плато огњени
Тер по паклу ста гледати
Свеколике црне сјени;
Иштућ да ту изабере
КС. 'е с прилике слична худе 91
За извршити све чемере
I отровне зле пожуде.
Мегју веле злиех наказни, 92
Кж у паклу находе се,
Кием су образи безобразни
I страхоћом кж се ресе;
Једну над свием страшну избира 93
Суху, усахлу. грде слике,
Кој из усти плам извира
Како пећи из велике.
Она сва је учињена 94
Саме од кости, коју крије
Кожа у грешпах покупљена
Ка се око ње суха вије.
У ње косе свеколике 95
Једовити кравоши су,
Ки с расрџбе љуте и прике
Без пристанка свегј гризу се.
Крвавиех јој посред очи 96
Двије отровне змије играју,
Ке чемерној у жестоћи
Све што виде на све сјају.
386 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Зјехају јој уста врла, 97
У похлепан тере блиди
Да би вас тај свиет прождрта
I све што оком својием види.
Руке су јој како чапље, 98
Тугје благо лђеуи прихита,
А кожа јој сва на капље
У пјегам је шаровита.
Сва 'е шанкана и грбава, 99
Кривонога и сапарта,
I у стасу је видјет права
Губавица жаба одрта.
Раздрта је у хаљини 100
У кој ни маст не позна се,
Ка сред крпа у старини
Изгризена распада се.
Гладна издише сред чемера 101
Да јој храна не погине,
Тер печена од гуштера
Доста јој су половине.
Врху пуниех тоболаца 102
Блага и злата лежи и сједи,
Киех уједно стави и збаца
Тер их свегјер помно реди;
I гледа их, чува, и броји, 103
Да јој ниесу погинули,
I све часе знат настоји
На свом мјесту сви јесу ли;
Тер се око њих страши и тресе 104
Без покоја дневи и ноћи,
I да их когод не однесе
Не да ником близу доћи.
Толико је ћуди прике 105
Да дружине собом неће,
Нег' ли саме каматнике
I лупеже све грабеће.
С њима виећа збори своја, 106
С њима опћи по све вриеме,
С њима гуси сред покоја;
Зла лакомост — ње је име.
-
ПЈЕВАЊЕ XVI. 337
Њу немили краљ пакљени 107
Зивну у начин страховити,
Ер с њом самом држи и циени
Своје жеље испунити.
I бивши она дошла уреда 108
За послушат гдје је зове,
Он је помно с прва згледа,
Пак јој рече риећи ове :
Дворкињице моја угодна, 109
Ка врлином твоје власти
Стјечеш хитра и слободна
Мом краљеству славне части;
Која свуда изнаходиш 110
Силном моћи срећне згоде,
Тер за собом сужње водиш
Многе краље и народе;
Потребно је, ако икада 111
Ти си мене послужила,
Да ме будеш управ сада
Послужити кроз тва дила.
Очито је теби добро 112
Зле немани ко ме издаше,
Клех уздано ја бјех обро
За узвисити име наше.
Ове ништа не оправише 113
Ни мрзећем Дубровнику
Врат немили прикршише,
Ни сплесаше славу и дику.
Ни на њ турске немилости 114
Раздражише по начину
Да га љутом усилности
Или узму или укину ;
Да се опака вјера обори 115
I крстјанство худо с њиме,
А да се онди наприед двори
Страховито наше име.
За риет право с њих несвиести 116
Ја бих круну изгубио,
I у пакљеном црном мјести
Не бих веће господио ;
(Палмотић. 22
338 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Нег' бих дошо до скончања 117
I пуко бих сам у себи
Да не изнагјох моја уфања
I вас покој сад у теби.
Али знајућ да ти сама уг
Мож' мж жеље самирити,
I сред плачниех овиех јама
Честита ме учинити;
Тебе обро сам, да с твж власти,, 119
Ка 'е могућа над све ине,
Поврате се праве части
Од пакљене краљевине.
Тием нека ме тешка од јада ]2о
Служба твоја ослободи,
Пут Филибе трчи сада
Гдје се у лову цар находи;
Тер му опсједи царска врата 121
Дубровчаном да никако
Триста врећа сребра и злата
Он не прости толи опако;
Нег' свакако да учини 122
Да му буду таке даре,
I да зато у врлини
Затвори им поклисаре.
Нека из тега смеће изиду 123
Да поразе град немили
Да на њ ттирци с војском иду
I сатру га у свој сили.
Кајмакану Мустај паши 124
Мусаипу и свакому
Разлоге ове ти прикажи
Да пристану хтјењу твому.
.А потребно није у дуго 125
Тебе учити, мудра ти си,
Ма пакљена вриедна друго,
0 кој круна моја виси.
Ходи, и брзо потежи се 126
Нека прије сред весеља
С твојом помњом изврши се
Страшна одлука мојиех жеља.
ПЈЕВАЊЕ XVI. 339
Умиљено већма вику 127
Ни'е се црни краљ молио,
Ни кроз гору злобу прику
У срцу се свом мучио.
Ну већ приста говорећи, 128
А Лакомост ончас скочи
Да изврши засве у смећи
Све пакљене те жестоћи.
Мучно бјеше њој устати 129
С блага на ком свегјер сједи,
А би триеба послушати
Те огњене заповиеди.
Ради чеса нека у тузи 130
У путу се не узмучи
Све Привари виерној друзи
Благо своје припоручи.
I њу остави на све мјесто 131
Безобразно да гусује
I да хитро вара често
Свих, с ким за њу устргују ;
А она пуна жеље и глада 132
I зла у кому свак се стара
Пут Филибе погје тада
У Отманскога погје цара.
I однесе у те стране 133
Собом жабе све губаве
К6 се њоме свегјер хране
I у њој држе све забаве.
За њом црне све наказни 134
Из понора истрчаше
Од страхоће и бојасни
Што краљ страшни на њих зјаше;
Настојећи да се к њему 135
С бољом дружбом вратит буде,
Да их не кори худ у свему
Кад самири сву пожуду.
Ну Лакомост бјеше веће 136
У Филибу долећела
С мисли пуном љуте смеће
За опака чинит дјела.
340 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ончас погје невиђена 137
Цару отманском пут дворова
Тер у злоби раздражена
Чемером га свием отрова ;
I у срце му врже скровно 138
Једну од својих губавица,
Да га рања свег,] отровно,
Веле горе нег' љутица.
Цар они час у болести 139
Непокојне зачу муке,
Ке му чине у несвиести
Промиењиват све одлуке.
Лакома га мисо штиште 140
I заплете са свиех страна,
Да опета благо иште
Од побјениех дубровчана.
Смишља злато неизбројно, 141
Ке се у граду тему чује,
I да њему ни'е пристојно
Да га пусти и дарује.
Пачек држи још савише 142
Да срамота јест му очита
Ер му благо не донише
Царском риечи које пита.
С памети му јур проходи ј^г
Зла несрећа сваколика,
I све од трешње љуте згоде
Тужна града Дубровника.
Тер све циени за хитрину
Поклисари што му рјеше;
А за саму држи истину
Да у њих благо много бјеше.
Тием несвиестан не зна што ће 145
Куд ли ће се обратити,
Нег ли само злато хоће
За све' жеље самирити.
Лакомост му прид очима ј^г
Свегј се врти хитро дости,
Да пожуде ниедне не има
У кој није лакомости.
144
ПЈЕВАЊЕ XVI. 341
Ако сједи злато гледа, 147
Ако ходи злато пази,
Ни му с очи, ни с погледа,
Ни с памети злато одлази.
Злато иште, злато жели, 148
I без злата добра није
Да га у срцу развесели
Ке лакомост зла му рије.
Кроз тој жеље нека од злата 149
Златом смири толи уредно,
Кајмакана на сва врата
С Масаипом зове заедно ;
Нека с њима свјетује се 150
Како ће се ту владати
Да му благо донесе се
За кие му се живот крати.
Ер још љуто да скончање 151
Свиет васколик има чути
I да има доћ на мање
I у себи погинути;
Своја царска риеч- никако 152
Неће пустит да погине,
Да зна усилит небо и пако
Кроз најгоре зле врлине.
Зла Лакомост у толико 153
Ни чувена ни гледана
Погје срести силно и прико
С Мусаипом Кајмакана ;
Тер се с њима здружи у путу 154
I у срце им жабу умеће,
I од злата жељу љуту
Која сили на све смеће.
I памет им још ослиепи 155
I пожуде све остале
Да за златом сваки хлепи
I да само злато хвале;
I без злата да разлога 156
Ни умију ни познају
Нег' сред злата богатога
Права добра да гледају.
342 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Одведе их на свјет худи 157
Гдје она глава бит ће од свјета,
I лакомој свој пожуди
Зла мештриња и проклета.
Гдје се виеће виећат има 158
Ваздашњега од закона,
Које са свием лакомцима
На свој начин виећа она;
У ком виећу опакому 159
Не гледа се при користи
За погодит хтјењу свому
Ни част, ни рај, ни Бог исти.
Они тако дохрлише 160
К славном цару сви уреда
I до земље врат склонише
За Чут што им заповиеда.
I видећ га да 'е пун гњева 161
Гдје обличе страшно каже,
Гдје му из очи муња сиева,
Запањени оба осташе.
Ну цар ко их доћи видје 162
У срцу се обесели,
Засве у лицу с пива ублидје
Чим несвиесно благо жели.
I бивши им учинио, 163
Гдје клекоше, устат гори,
На пристоље све је сио,
Пак овако проговори:
Може ли се то подниети 164
Срамотами нада свима
Да риеч, ку цар буде риети,
Послушат се ончас неима?
Цар ки свиетом овием врти 165
На сву вољу како рече,
Ки је госпар врху смрти,
I највише главе сиеће;
Од кога се тресу и боје 166
Краљи охоли у немиру,
Ки сам с моћи силне своје
Господује сваку виру;
ПЈЕВАЊЕ XVI. 343
Да овако чувен није 167
I да од својиех харачара
Учинит се њему смије
Зли непослух и привара ;
I да благо, које сада 168
По суду се њему проси,
Из свевољна толи града
Јоштер му се не доноси?
Ах! како ме приварише 169
Поклисари свом хитрином
I памет ми заслиепише
Вухвовитием својием чином,
Да ја нехтјех веће искати 170
Које лиепо благо мило,
Ке" далеко видим сјати
Кроз сунчано све свјетлило.
Лиепо благо гдје велике 171
Стоје среће и радости,
У кому су праве дике
I све од свиета честитости;
Царско срце кж ми страви 172
Кроз уресну сву љепоту
При толикој да љубави
Ниесам миран у животу.
Град Дубровник ако паде 173
I ужеже га плам огњени
I чу од трешње љуте јаде,
Та несрећа што је мени?
Нека се они тезием брину 174
I подносе те немире,
А да само му висину
Ко ја хоћу благом смире.
Муфтија је по разлогу 175
Осудио св6м памети
Од побјениех да ја могу
Свеколико благо узети.
А знам тега блага и злата 176
Да се т^гја напунила,
Ер је срећа свијем богата
Свегј у тему граду била.
344 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Тием никако нећу њима 177
Да с хитрином ово прогје,
Него са свием начинима
Да пнд ноге моје догје ;
Да наредба моја, сл«еди, 178
Нека виде и познају
Мојием славнием заповиеди
КО се клањат снижно имају.
I засве сам врбу тега 1 79
Говорио вами инако,
Поричем се сад од свега
Хоћу благо то свакако.
Свака 'е боља промишљена, 180
Ништа у преши добро није;
А памет је засљепљена
Циенит благо ка неумјје.
За то начин изнагјите 181
Како вам се чини боље,
Тер најбрже учините
Да се смире моје воље ;
Да ја останем с мојом части 182
I да хитри поклисари
В7иде, да с мом царском власти
Не живе се у привари ;
Нег' сљепачки да је триеби 183
Му заповјед опслужити,
Ако неће сами себи
I свом граду врат сломити.
Ер да вас свиет с чести нуде 184
Има живием згориет плами,
Хоћу овако све да буде
Како сада рекох вами. —
Сврши овако бесједећи 185
Отмановић пун чемера
С мисли љутом да у смећи
Своју огњену срџбу истјера.
А до земље понижено 186
Кајмакан се вас обори,
Пак дигну се и умиљено
Узе с њиме да говори.
ПЈЕВАЊЕ XVI. 345
Кличе : што цар заповиеда 187
Славном риечи свако у доба,
То је триеба да се уреда
Од његова врши роба.
Сад најлише гдје разложне 188
I праведне иште ствари
У чељади све подложне,
Мале вјере, мале хари ;
Која се је од старина 189
Обикнула на сем свиети
У науку од хитрина
I хинити и живљети.
За риет право, царе избрани, 190
Свак се бјеше зачудио
Да ти опакием дубровчани •
Бјеше благо тве пустио;
Који засве тугу прику 191
Да су у трешњи оћутили,
Ну су твргју прем велику
Блага и злата напунили;
Да ни'е триеба вјеровати 192
Њиховиема поклисаром
Ки су дошли вухвовати
На тва врата све с приваром.
Ер убоштва није тега 193
Како у граду они кажу,
Нег' ли заисто врху свега
Очито вам тлапе и лажу.
Чељад су ово све химбена, 194
Веле знају, веле умију,
Варка им је свегј скровена
Испод које много смију.
Ну када је царска воља 195
Благо учинит да донесу,
Од свиех ћемо самовоља
Учинити да,се стресу.
Поклисаре њима старе 196
Затворене још држимо,
А и нове поклисаре
Затворити учинимо ;
с
346 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
I дајмо им рок и вриеме 197
Докли имају на тва врата
Дониет брли нада свиеме
Триста врећа сребра и злата.
Што ако они тврдоглави 198
Послушати не устједбуду,
Нег' протива твојој слави
Мисо укажу прику и худу;
Заповиед ће царска бити 199
Тада да се с већом власти
Буду сплесат и снизити
Њих несвиесне охоласти ;
Да познаду над све ине 200
Да оро мрава свегј потлачи,
I стрмоглав да се укине
Вазда с већем ко се јачи.
Кајимакан сврши овако, 201
А Мусаип уста отвори,
Тер лакомо и опако
Узе и он да говори.
Рече : мудро 'е царству твому 202
Кајимакан бесједио,
I у ставному знању свому
Све је добро размислио.
Дубровчаним није триеби 203
Казат дјела љубежљива
Нег' ли оштро лице у себи
I да им си супротива ;
Ер они се кад не боје, „„.
Тад кроз нарав своју худу
Мисле, ишту и настоје
Приварити да те буду.
Намислит су били смиели 205
Хараче ти не давати ;
Гледај, докле јесу умјели
Свом хитрином вухвовати.
Химбени су оно људи, 206
Лисичити веома знају,
I свакием се с худом ћуди
1 владају и састајн.
ПЈЕВАЊЕ XVI. 347
Ето и царство тв8 честито 207
Веће бјеху приварили
На цвиљење вухвовито
Да се њима срцем смили.
Али не да вишњи згара 208
Дјеловање кроз опако
Да отманскога буду цара
Приварити они тако ;
Нег' да цару честитому 209
Царско благо донесе се,
А да у знању они свому
Лудо и слиепо приваре се.
Тием, честити славни царе, 210
Ако мариш за тве дике,
Затвори им поклисаре
Тве химбене невиернике.
I ако доста то не буде, 211
Разори им град мрзећи,
Да сред смеће виде худе
Да си од њих јачи и већи.
Нека вас свиет унаприеда 212
Научи цару робовати,
I његова од погледа
I страшит се и бојати.
Приста с овием разговором 213
Ту Мусаип худ над свима;
А цар опет срџбом гором
Бесједити узе с њима.
Драго ми је, рече, чути 214
Да одлуке ме хвалите,
I да са мном по истием пути
С вашием свјетом ви ходите.
I цару је од потребе 215
Све уздане чут свјетнике,
I држат их полак себе
За час праву своје дике.
Тием покли се види вами 216
Да су одлуке ме разложне,
I да 'е правда и суд с нами
Врх чељади те подложне ;
348 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Кајимакан нека ходи 217
Поклисаре зват најбрже,
Да им хрло ћини оди
Да заповиед моју изврше.
Ки ер хитри и химбени 218
У својема дјелим јесу,
Хоћу да су затворени
Докли благо то донесу.
I ако доста ни'е ствар така, 219
Хоћу и војска да се справи
Да од града толи опака
Ни ками се не остави.
Нека виде цар могући 220
Како страшно заповиеда
Кад их удре триес горући
Од мојега силна једа.
На ове риечи несмиљене 221
Ке у наћин страховити
Пун расрџбе неизречене
Изговори цар срдити;
До земље се понижише 222
Оба паше умиљено
I сву главу приклонише
Прид пристоље узвишено.
Ну за извршит ствари ове 223
Кајимакан ончас скочи
Поклисаре да дозове
Срдит љутој у жесточи.
А Лакомост с неманима 224
Ухити се тад у коло
Тер заигра заедно с њима
Прем објесно и охоло ;
Веселећ се, ер су тако 225
Сва чињења упутили
Да ће брзо смирит пако
Да краљ црни већ не цвили.
У толико поклисари 226
На Ландасу почиваху
I од опациех овиех ствари
Никако се не нацкху;
"1
ПЈЕВАЊЕ XVI. 349
Нег' при паши кајмакану 227
Сваке уфају стећ' милости
Да нетом се с њим састану
Смирит ће их у радости.
Кад изненад угледаше 228
Доћ' чауша поглавита,
Ки их зове хрло у паше
I од његове стране пита.
Тер циенећи у тој згоди, 229
Ку искаше веле дана,
Чес да им се мила роди
I честитост уздисана ;
Великому у весељу 230
Отидоше тамо уреда
За испунит своју жељу
I чут' што се заповиеда.
Али како ту догјоше,
У худ начин и немили 231
Све инако изнагјоше
Него бјеху промислили.
Дочека их пун страхоће 232
Паша у гњеву љут од више,
Тер их згледа, ко да хоће
Да их ончас сатарише.
Бјеше црна сред образа 233
Гори видјет худе од змије,
Чием викати узе из гласа:
Славном цару благо гди је?
Што мислите? До двадести 234
Свиех вас имам затворити,
Да од махните те несвиести
Узбудете оздравити.
1 ако живљет не научите 235
Ни клањат се нашој власти
С расрџбе ћу страховите
Сплесат ваше охоласти.
Пачек вам ћу град узети 236
I развалит с бојницима,
Нека знате с ком памети
Цар се отмански слушат има.
в
350 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Ово куко договори, 237
Поклисарим не допусти
Да од њих ниедан уста отвори
Ни никакву риеч изусти.
Нег гдје страшно чим ублидје 238
Сред расрџбе хугје и горе,
Чаушима заповидје
Они час их да затворе.
I тако их хрло воде 239
У чауша у Османа,
Да под стражом без слободе
Сред његова стоје стана;
I да од толе из тамности 240
Надвор изит вик не буду, ' .
Докле опаке лакомости
Не испуне цару худу.
На ове туге и несреће 241
Сметоше се поклисари
Гдје изненади страшно одвеће
Срдити их триес удари.
Не знајући којием пути 242
Обратит се веће могу
За утећи јад приљути
I невољу тако многу.
Ну видцеи турци врли 243
Да зло њеко намислише,
Књигоношу ончас хрли
К Дубровнику отправише;
Да се вриедна та господа 244
Мудрием свјетом сачувају
Немилосниех од злиех згода
Кж им турци приправљају.
А они знајућ удес клети, 245
Одлучише свием храбрени
Не страшит се крепко умриети
За свој мили град рогјени;
Сви народи да знат буду 246
Да они цјећа своје части
Ни у смртном се неће труду
Ниедне од силе вик припасти.
