Bio jedan čoek siromah. Jedno jutro pođe od kuće da dobavi otkud kruha svojoj đečici i ženi; idući putem vidi jednu tičicu šarenu đe krilima lepeće a njega gleda, te on nju uhvati i vrati se s njome doma. Pokrije je jednom sitkom da ne bi pobjegla, pa se opet povrati za kruh, ali ne mogući nigđe ni otkle dobaviti vrati se jadan i žalostan doma bez zalogaja kruha. Tek što uljeze u kuću, đečica skoče oko njega onako gladni i kažu mu da je tica snijela dva jaja, i jedno od đece reče mu da pođe u pazar ova dva jaja da proda, i što od njih uhvati da im za ono kruha kupi. Nasmije se otac put njega, no i uzdahne govoreći: "Jadno dijete! što ću za ovaka mala dva jaja uhvatiti?" No ono mu odgovori da će mnogo i mnogo uhvati. On pođe su ova dva jaja u pazar, i srete na vratima od grada nekakva čoeka, koji tek što viđe jaja pritrča k njemu i upita ga šta ište za njih, a on mu odgovori: "Što daš, teke da mogu kupiti za sebe i za svoju čeljad kruha." Čoek mu pruži zlatni cekin govoreći: "Evo ti za njih ovi cekin, a evo ti ovi drugi da mi kažeš otklen ti ova jaja." On mu sve kaže, i kad ga onaj čoek zapita bi li mu i ticu prodao, on odgovori da bi za dobru cijenu; te oni zajedno natrag. Kad dođu u kuću i ovi čoek vidi ticu, reče: "Evo ti sto zlatnijeh cekina za nju!" Te mu je on da. Ovi čoek zakolje ticu i okine glavu i izvadi iz nje srce pa reče: "Ispecite mi ovu glavu i ovo srce da izjedem." Oni navrte na ražanj srce i glavu i dadu jednome đetetu da obrće. Oni se čoek zabavi u razgovoru s ostalom kutnjom čeljadi, a đečica okolo onoga pečenja skupe se i priđe nego se dobro i ispeklo, dva đetića – onako gladni – izjedu jedan glavu a drugi srce, pa pobjegnu. Malo poslije evo ti onoga trgovca da vidi jeli pečeno, pa kad vidi šta je, udri se šakom u čelo i zaleleče što je više mogao ne žaleći onijeh sto cekina što je za ticu izbrojio, nego što se prevario i izgubio sreću na ovome i na onom svijetu, i kukajući otide doma. Sjutradan ujutro ona dva đetića probude se, kad li onome što je izio srce osvanulo pod glavom sto zlatnijeh cekina, a oni što je izio glavu počne kazivati odu i materi štogođ ko čini u svijetu, pa i što kraljevi misle. I tako svako jutro prvome osvitalo po sto cekina pod glavom, a oni drugi znao što ko misli i čini. Tako oni obogate i potkupe narod da jednoga od njih dva stave za kralja, i dopade onoga što je srce izio. Brat njegov što je glavu izio od zavisti i kao najpametniji čoek na svijetu, počne mrzjeti na svoga brata kralja, te šta će kako li će da ga smakne s ovoga svijeta, naumi da ga ubije, i da on mjesto njega kraljuje, pa jednu večer kad mu brat zaspi ubije ga, pa ga raspori i nađe u njemu ono srce od tice, pa ga izjede a utrobu svoga brata opet zašije. Sjutradan glas kroz narod: "umrьo kralj! koga ćemo za kralja?" Te tamo te amo, te više te niže, te ura te fura, bogme brata mu, njega te njega. Kad postane kralj, i svako mu jutro počne pod glavom osvitati po sto cekina, on zaprosi u cara đevojku i car mu je da i vjenčaju se po zakonu. Nova kraljica videći prvo i drugo jutro da njezinu mužu osviće ispod glave po sto cekina, začudi se i treće jutro kridimice ukrade mužu pedeset a pedeset ostavi mu; ali kad joj se muž probudi i ne nađe punane sto, kidiše joj tako da je pogubi, te ona od straha baci nanj one cekine a on padne u nesvijest i počne bljuvati te i ono srce izbaci; u taj mah dođe nekaka ruka bijela kao na gori snijeg te ugrabi srce i začu se glas đe zavika: "Ovo je moje bilo, a sad da vi je prosto." Ovo je bila duša njegova brata, a ruka je bila njegova sjen. Malo po tom povrne se duh u kralja i pošto viđe što je i kako je, poče se kajati od svojijeh grijehova, i do smrti svoje kajao se i siromasima dijelio.


Ovaj tekst je narodna umotvorina. Prvi put ju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić u delu Srpske narodne pripovijetke.

Izvor

uredi
  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 108–110.


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.