Чудновата тица

Био један чоек сиромах. Једно јутро пође од куће да добави откуд круха својој ђечици и жени; идући путем види једну тичицу шарену ђе крилима лепеће а њега гледа, те он њу ухвати и врати се с њоме дома. Покрије је једном ситком да не би побјегла, па се опет поврати за крух, али не могући нигђе ни откле добавити врати се јадан и жалостан дома без залогаја круха. Тек што уљезе у кућу, ђечица скоче око њега онако гладни и кажу му да је тица снијела два јаја, и једно од ђеце рече му да пође у пазар ова два јаја да прода, и што од њих ухвати да им за оно круха купи. Насмије се отац пут њега, но и уздахне говорећи: "Јадно дијете! што ћу за овака мала два јаја ухватити?" Но оно му одговори да ће много и много ухвати. Он пође су ова два јаја у пазар, и срете на вратима од града некаква чоека, који тек што виђе јаја притрча к њему и упита га шта иште за њих, а он му одговори: "Што даш, теке да могу купити за себе и за своју чељад круха." Чоек му пружи златни цекин говорећи: "Ево ти за њих ови цекин, а ево ти ови други да ми кажеш отклен ти ова јаја." Он му све каже, и кад га онај чоек запита би ли му и тицу продао, он одговори да би за добру цијену; те они заједно натраг. Кад дођу у кућу и ови чоек види тицу, рече: "Ево ти сто златнијех цекина за њу!" Те му је он да. Ови чоек закоље тицу и окине главу и извади из ње срце па рече: "Испеците ми ову главу и ово срце да изједем." Они наврте на ражањ срце и главу и даду једноме ђетету да обрће. Они се чоек забави у разговору с осталом кутњом чељади, а ђечица около онога печења скупе се и приђе него се добро и испекло, два ђетића – онако гладни – изједу један главу а други срце, па побјегну. Мало послије ево ти онога трговца да види јели печено, па кад види шта је, удри се шаком у чело и залелече што је више могао не жалећи онијех сто цекина што је за тицу избројио, него што се преварио и изгубио срећу на овоме и на оном свијету, и кукајући отиде дома. Сјутрадан ујутро она два ђетића пробуде се, кад ли ономе што је изио срце освануло под главом сто златнијех цекина, а они што је изио главу почне казивати оду и матери штогођ ко чини у свијету, па и што краљеви мисле. И тако свако јутро првоме освитало по сто цекина под главом, а они други знао што ко мисли и чини. Тако они обогате и поткупе народ да једнога од њих два ставе за краља, и допаде онога што је срце изио. Брат његов што је главу изио од зависти и као најпаметнији чоек на свијету, почне мрзјети на свога брата краља, те шта ће како ли ће да га смакне с овога свијета, науми да га убије, и да он мјесто њега краљује, па једну вечер кад му брат заспи убије га, па га распори и нађе у њему оно срце од тице, па га изједе а утробу свога брата опет зашије. Сјутрадан глас кроз народ: "умрьо краљ! кога ћемо за краља?" Те тамо те амо, те више те ниже, те ура те фура, богме брата му, њега те њега. Кад постане краљ, и свако му јутро почне под главом освитати по сто цекина, он запроси у цара ђевојку и цар му је да и вјенчају се по закону. Нова краљица видећи прво и друго јутро да њезину мужу освиће испод главе по сто цекина, зачуди се и треће јутро кридимице украде мужу педесет а педесет остави му; али кад јој се муж пробуди и не нађе пунане сто, кидише јој тако да је погуби, те она од страха баци нањ оне цекине а он падне у несвијест и почне бљувати те и оно срце избаци; у тај мах дође некака рука бијела као на гори снијег те уграби срце и зачу се глас ђе завика: "Ово је моје било, а сад да ви је просто." Ово је била душа његова брата, а рука је била његова сјен. Мало по том поврне се дух у краља и пошто виђе што је и како је, поче се кајати од својијех гријехова, и до смрти своје кајао се и сиромасима дијелио.

Овај текст је народна умотворина. Први пут ју је забележио Вук Стефановић Караџић у делу Српске народне приповијетке.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 108–110.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.