Hajduci/34
6.
STANKO (dotrči), pređašnji
STANKO: Šta je ovo? Braćo! Obrad mrtav! (Hajduci posuktaju).
NENAD: Ko ubi Obrada?
MILETA: Njegov stariji.
ANDRIJA: Harambaša, šta činiš ti? Harambaša, šta si ti naumio s nama?
STANKO: Zar se tako četa predvodi?
MILETA: Dosta!
NENAD: Šta dosta! Hoćeš li ti tako jednog po jednoga? Juče mal' ne poginu Petar za prava Boga, sad opet Obrad izgubi glavu črez tvoga pomamila.
PETAR: Ti ako si pobesnio, idi u šumu, a nas ostavi.
MILETA (trgne pištolj): Ha, kučkino dete! (Hajduci povade noževe).
NENAD: Samo ga dirni!
STANKO: Samo neka pukne puška!
MILETA: Ko sme na mene?
STANKO: Ja smem! (Zaleti se s nožem, no Živojin ga zadrži) .
ŽIVOJIN: Kud si nag'o, bolan!
MILETA: Pusti gnjilu kukavicu, da vidim šta će.
STANKO (otima se od Živojina): Ja l' moj, ja l' njegov život!
MILETA: Ha, ha, ha!
NENAD: Ta šta će nama dušmanin u šumi! (Opali puškom, no Mileta ostane čitav).
MILETA: Hoćeš još jedanput?
NENAD: Ta nas je dvanaest, nećemo se dati gaziti!
ŽIVOJIN: Šta radiš ti, Nenade?
STANKO: Ovamo, braćo, koji je bio brat Obradov, da sve poturčenike kao pse pobijemo. (Skupe se u gomilu i počnu puške puniti).
ŽIVOJIN: Ako hoćete, da se između sebe krvimo, neka vam bude! (Napuni pušku).
NENAD: Živojine, mi s tobom nemamo ništa; nego onu đidiju, onu!
MILETA: Mene?
STANKO: Tebe, pržibabo! Na sredu, da se ogledamo! U pušci je srebrno tane.
MILETA (istrči napred): Evo me! Ko je vredan ruku na mene metnuti? Ko je taj, gde je taj? Bojite li se da vas puška ne omete? (Razdrlji grudi). Evo mi golih prsiju. Udrite noževima, vi zečiji junaci!
STANKO: Na moju dušu, pseće srce!
ŽIVOJIN: Manite se svega, braćo! Što je bilo, više neće biti.
NENAD: Ili ga je đavo rodio, ili je baš isti đavo; s njim ne iziđosmo na kraj. (Odu u šumu).
ŽIVOJIN: Vidiš, Mileta, šta učini tvoja devojka.
MILETA: Đavoli iz pakla neka mi iziđu na put, pa ću i njih udaviti; razumeš li? (Odlazi).
ŽIVOJIN: Ovo nije dobro. Obrad je zaista krasan dečko bio. (Pristupi mu, pa ga pipa). Još je živ. (Viče). Nenade, Nenade!
|